Alef Science Fiction Magazine 026 Read online

  Prva stvar koja upala u oko bio „Dosje Tarzan” na stolu. Velika koverta prilepljena

  za vrh, ispisana napred. Pogledala tekst. Krv se sledila.

  Bilo adresirano na mene!

  Odlepila, otvorila prstima najednom drhtavim. Učiteljevim pedantnim rukopisom,

  čitkim, predivnim kao Džefersonov na Deklaraciji nezavisnosti, pisalo:

  Najdraža Kandidija,

  Uvreženo je mišljenje nekoliko učenih ljudi upoznatih sa tvojom situacijom, među

  kojima smo i dr Foster i ja, da ćeš preživeti zarazu da bi našla i pročitala ovo.

  Virusni kompleks kojeg neprijatelj koristi ti ne može naškoditi, to znamo; bio je stvoren kao specifično uperen protiv Homo sapiensa.

  Skoro ispustila pismo. Sigurno ne traži genijalnost da se uoče implikacije. Duboko

  udahnula, nastavila čitam:

  Znam, dete moje, da ova izjava mora da zvuči kao lupetanje starca kojem se kraj

  bliži.. .

  Lupetanje? Učitelj! Ha! Istina, bio star; stanje urođeno za branu preko koje pro-tekla voda ‐ i to mnogo (prilično duboke). Verovatno i blizu kraja ‐ svi bili u trenutku kad ovo pisano. Ali lupetanje? Učitel j? Dan kad Učitelj prolupa biće dan kad Onaj Dole objavi trend zahlađenja, zaposli se kao instruktor skijanja na padinama Drugog Odredišta. Ja lupetam; Učiteljeva svaka reč precizna, tačna.

  U preciznom, tačnom pismu dalje pisalo:

  ...ali te molim, pre nego što doneseš svoj sud, udovolji mi time što ćeš pročitati ostatak ovog pisma i razmotriti priložene dokaze, koji svedoče o dvadeset pet godina napornih istraživanja s moje strane i sirane drugih.

  Obrati pažnju da se od 1248 slučajeva u kojima su najrazličitije životinje „usvojile “

  ljudsku decu, nijedan (s izuzetkom onih najmlađih ‐ vraćenih iz divljine pre treće godine) nije razvio značajnije preko nivoa usvojilaca. Nisu mogli naučiti da komu-niciraju; nisu pokazivali sposobnost apstraktnog razmišljanja; nisu se mogli učiti ni‐

  čemu. Test inteligencije, u slučajevima gde se mogao prmneniti, davao je rezultate

  koji se nisu mogli razlikovati od rezultata testa sprovedenog na nasumice odabra‐

  nim pripadnicima „roditeljske” vrste. Staviše, sem u dvadeset devet slučajeva u kojima su usvojioci pripadali vrsti koja raspolaže rudimentiranirn rukama (manji majmuni, čovekoliki majmuni, dva slučaja sa rakunima; u manjoj meri jazavac i kuna), deca nisu pokazivala svest o konceptu hvatanja, niti se pokazalo mogućim

  naučiti ih ikakvoj veštini koja iziskuje upotrebu ruku. Konačno, većina autoriteta (obrati pažnju na citate u dosjeu) slaže se da se čovek rađa lišen instinkta, sem (tačka oko koje se još uvek raspravlja) sisanja; shodno tome, za razliku od nižih životinja, razvoj ljudskog bića potpuno zavisi od učenja i, prema tome, sredine.

  Ovaj princip mi je duboko ukorenjen u svest tokom godina koje sam proveo proučavajući neke od te dece; i palo mije napamet da se zapitam kakve bi posledice

  taj mehanizam mogao imati unutar ljudskog društva ‐ da li bi prosečni roditelji, naprimer, nakon što izrode dete koje poseduje izraženo superioran genetski potencijal, mogli vaspitati takvo dete (da li zbog neznanja, nesvesne odbojnosti ili zavisti, 25

  svesne zlonamernosti, ili nekog nepoznatog razloga) na takav način da spreče njegov razvoj do prestizanja njihovih sopstvenih dostignuća; i, ukoliko je do takvih napora došlo, u kom stepenu bi to dete bilo ograničeno.

  Zatim sledila pripovest o prvim danima istraživanja, solo u početku, ali dolazeći do

  preliminarnih nalaza toliko iznenađujućih da uskoro upravljao trudom grupe briljantnih

  saradnika (uključujući i Tatu!), a čitav projekt finansiran vladinim fondovima bez dna.

  Cilj istraživanja: pouzdani podaci, pokazatelji na kojima bi mogao biti zasnovan program testiranja koji omogućuje identifikaciju nadarene dece (potencijalnih genija) ubrzo po rođenju, pre no što retardacija (ukoliko zaista postoji) počne da deluje.

  Napori urodili plodom: Ustanovljeni različiti faktori koji, delujući u grupi, bili bitni za genetski superiornu decu. Time proučavanje prešlo u drugu fazu. Čim „pozitivni”

  nalaženi, identifikovani, bili određeni u grupu za proučavanje. Bilo ih četiri:

  AA (pozitivni/povlašćeni), potencijalno nadareni klinci čiji su roditelji upoznati sa eksperimentom; savetovani, vođeni, pomagani na sve moguće načine da pruže opti-malnu sredinu za učenje; razvoj. AB (pozitivni/nepovlašćeni), potencijalni geniji čiji roditelji ne upoznati sa tajnom; sami treba da procvetaju ili uvenu, zavisno od kvaliteta korena. BA (negativni/povlašćeni), obične bebe, nasumice odabrane, čiji su roditelji oh-rabreni (što treba pročitati kao „prevareni”) da pomisle njihovo potomstvo genijalno; takođe dobili plodove roditeljske brige kao i AA (a organizatori obuke ne znali radi li se o AA ili BA roditeljima), finansijsku pomoć. I BB (negativni/nepovlašćeni), kontrolna grupa: obične bebe odgajane na običan način. Ma šta to bilo.

  Po očekivanjima, AA‐ovi dobro prolazili u školi; prosečan napredak triput veći od

  nacionalnog proseka, štaviše, razvitak ličnosti takođe izuzetan: AA klinci gotovo sablaž‐

  njivo dobro prilagođeni; srećne, dobro integrisane ličnosti. BA‐ovi su takođe dobro pro‐

  šli, ali su nadmašili nacionalni prosek za samo petnaest odsto. Bili takođe srećni u celini, ali retki pojedinci iskazivali simptome koji nagoveštavaju nesigurnost; možda gurani blizu, ili čak preko, granice svojih mogućnosti.

  AB‐ovi takođe dali šarene rezultate: Dobri veoma dobri, ravni sa AA‐ovima u nekim

  slučajevima. Međutim, loši jako loši: AB‐ovi imali najveći procenat akademskih neus-peha, problema sa ponašanjem, osetno neprilagođenih ličnosti.

  BB‐ovi, naravno, ne odstupali uopšte od nacionalnih proseka; bili samo klinci.

  Proučavanje fino napredovalo; svi zadovoljni kako potvrdni dokazi vlastite pameti

  proizilazili iz statističke analize, nastavili se gomilaju (pogotovo Učitelj uživao u svetlosti koja obasjavala potvrđivanje teorije), kada najednom džoker ispao iz špila:

  Postalo je očigledno da su AA i AB deca gubila izuzetno malo vremena u školi zbog

  bolesti. Daljnje analize, štaviše, pokazale su da otprilike jedna trećina pozitivnih nije nikad gubila ni dan, dok je ostatak imao broj izostanaka koji se nije mogao razlikovati od normalnih. Detaljna pojedinačna ispitivanja su pokazala da dotična

  deca nisu nikad bolovala od bilo kakve bolesti, dok je ostatak imao uobičajeni asortiman dečjih bolesti. Takođe je utvrđeno da su ti izuzetno zdravi pozitivni bili daleko najviša grupa po dostignućima u AA grupi i predstavljali najbolje, najgore i najneprilagođenije iz AB grupe.

  Tada proučavanje olakšano slučajnom tragedijom: AA „zdravo” dete poginulo u

  saobraćajnoj nesreći. Telo pribavljeno za autopsiju.

  Svaki organ je detaljno pregledan, svaki uzorak tkiva je proučen mikroskopski i hemijski, i obavljen je pregled hromozoma. Svaki test za koji patološka nauka zna

  26

  je primenjen, većina tri, četiri i pet puta, jer niko nije bio voljan da poveruje rezultatima.

  Nakon toga, brzo i uz pomoć raznih izgovora, kompletni rezultati sistematskih pregleda, uključujući rendgenske snimke i uzorke krvi, koštanog tkiva, kože, kose i nekih organa, obezbeđeni su za celu eksperimentalnu grupu i upoređeni. Razlike između „zdravih”pozitivaca i ostatka su se pokazale istovetnim, i nisu mogle promaći antropologu...

  Sok za šokom: Prijatni, skromni, jednostavni Učitelj imao doktorate ‐ tri komada!

  Lekar (dvocevni ‐pedijatar, psihijatar) plus antropolog. Za očekivati, bio istaknut na sva tri polja ‐ vrline koje dovele do desetog dana ne ograničene na Veštinu.

  ... ali nijedna sama po sebi nije bila takve prirode da privuče pažnju lekara koji nije u specifičnoj i metodičnoj potrazi za nepoznatim „zajedničkim činiocem”, upotre-bljavajući veliki broj uzoraka i veliku širinu urna; niti bi privukli pažnju u ti čajem na ishod bilo kog poznatog m
edicinskog testa ili postupka. Najdramatičnija pojedina

  razlika je nesumnjiva činjenica, još uvek neobjašnjena, da su „zdravi”pozitivci imuni na kompletan spektar ljudskih bolesti.

  Razlika nije zavisila od rase, pola: Sastav AA, AB „zdrave” dece pedeset dva odsto

  ženski; pola kavkazoidi, jedna trećina negroidi, ostatak razdeljen na orijentalce, hispance, indijanske, ostale frakcije teško identifikovati. Sastav tačno odražavao populacione procente oblasti iz koje bili.

  Zaključak je nesumnjiv: Iako očigledno pripadaju rodu Homo, AA i AB „zdrava”

  deca nisu ljudska bića; oni pripadaju jasno odvojenoj vrsti.

  Na stranu očigledna osobina imunosti i manje očigledne anatomske karakteristike

  koje ih identifikuju, ova deca poseduju jasno određenu fizičku nadmoć nad decom

  Homo sapiensa iste veličine i težine. Oni su jači, brži, otporniji na traume i iskazuju znatno veću brzinu refleksa. Vizualne, auralne i olfaklorne funkcije zahvataju šire područje i uz viši nivo osetljivosti nego kod ljudi. Nemamo podatke na osnovu kojih bismo mogli zasnovati nagađanje o trajanju, ali sve indicije ukazuju na znatno duži životni vek.

  Odmah je započeta studija, potraga za nagoveštajima koji bi mogli pomoći pri objašnjavanju ovog fenomena jednoobrazno mutanine dece koju rađaju inače normalni, zdravi ljudski parovi. A ti parovi jesu bili normalni: U granicama naših klini‐

  čkih sposobnosti da odredimo, nisu se mogli razlikovati od ostalih Homo sapiensa.

  Međutim, tek je nedavno, nakon godina i godina izuzetno iscrpne istrage i analize

  porekla i vaspitanja, uočena moguća veza. Bila je očigledna, ali vremenski toliko udaljena da smo skoro propustili da shvatimo njen značaj, zbog uobičajene tendencije naučnika da ispituju skrovito, a ignorišu očigledno.

  Bake te dece su sve bile približnog godišta, rođene tokom dve godine: Sve su rođene dok je besnela velika pandemija gripa 1918‐19.

  Ova „koincidencija” samo što ne izvikuje svoje implikacije: Temeljna rekombinacija gena, nastala zbog određene viralne invazije, delujući na bilo koji odgameta pre, ili obe za vreme, formiranja zigota koji su postali bake, stvarajući u svakoj polovini matricu koja se uklopila dve generacije kasnije da postane AA i AB

  „zdrava” deca.

  Lično, ja ne sumnjam daje to objašnjenje; međutim, toliko skoro je ova informacija

  obelodanjena da nismo imali vremena da detaljno proučimo pitanje. A

  pretpostavljati da je nešto tačno — makar to bilo i duboka unutrašnja ubeđenost ‐

  27

  nije isto što i dokazati to. Nadam se da ćeš jednog dana imati priliku da dodaš ovo pitanje tvojim vlastitim studijama. Treba ga razrešiti.

  Nakon mnogo razmišljanja nazvali smo ovu novu vrstu Homo post hominem, što znači „Čovek posle čoveka”, jer izgleda daje mutacija evolutivnog karaktera i da će, uz dovoljno vremena i pretpostavljajući da se prenosi na potomstvo (nema razloga

  da se u to posumnja ‐ štoviše, pregled hromozoma sugeriše daje mutacija domi-nantna; tj. veza sapiens/hominem će uvek dati hominema), potpuno zameniti

  Homo sapiensa.

  Divna stvar, ljudski nervni sistem, brzo se prilagođava smrtonosnim šokovima.

  Nisam ni trepnula kada je usledio sledeći udar ‐ ili možda već predvidela iz prethodnog; samo se pitala kojim recima će biti rečeno: Vrlo lepo; bez fanfara, samo faktička izjava: Ti si, dete moje, Homo post hominem. Ti si znatno mlađa od ostalih u proučavanoj

  grupi i nikad nisi potpadala pod ta proučavanja. Tvoja identifikacija i uključenje među naše objekte se desila dosta kasno i sticajem prilično zapletenih i zabavnih

  okolnosti.

  Kao što znaš, Fosteri su dugo čeznuli za detetom i isto toliko dugo znali da ga ne

  mogu imati. Kada su tvoji prirodni roditelji poginuli, bilo je potpuno predvidljivo to što nisu izgubili ni tren usvajajući te (što je svakako razumljivo; bila si izuzetno simpatična beba).

  Ni Tata ni ostatak ekipe ne pomišljali me testiraju; bila izložena desetomesečnom

  „nenadziranom odgoju”; bila „kompromitovan subjekt”. Osim toga, Tata ne bio zainteresovan da me proučava; želeo uživa u odgajanju „svoje male devojčice”. Profe-sionalna kompetentnost ustuknula pred navalom atavističkog paternalizma. Baš za osudu.

  Mama se ne složila; smatrala će određivanje potencijala obezbediti korisnu infor‐

  maciju za podizanje deteta. Držeći se formule koja odavno postavljena za održavanje mirnog braka, zadržala neslaganje za sebe; međutim, preduzela korake: nagovorila ekipu da me testira ‐ bez Tatinog znanja.

  Testovi bili pozitivni, ali sledeće određivanje statusa „zdravog” ne urađeno ‐ ne palo na pamet naučnicima zaslepljenim disciplinom, a Mama ne znala za to pa ne insistirala.

  Bila si genije; nju je to zadovoljilo. I shodno tome je uzela na sebe brigu da budeš odgajana na isti „napredan” način kao i ostali AA‐ovi ‐ s izuzetkom činjenice da doktor nije znao da se to dešava. On je nastavio da uživa u „tatinoj curici” kao i pre, neprekidno blebećući o boljim stranama „malih lepotica”, itd. A što se nas ostalih tiče, nakon što smo jedan drugog zakleli na ćutnju u pogledu tvojih rezultata na testu i naše umešanosti, zaboravili smo na tebe. Ti si, na kraju krajeva, bila „kompromitovan subjekt”.

  Bilo mi skoro pet kad sledeći put privukla njihovu pažnju. Pokvarila utisak o „maloj

  lepotici” pogledavši naviše, komentarišući da zid dnevne sobe “...izgleda strašno vruć.” I bio ‐rezultat kvara na električnom vodu. Bi uskoro izazvalo požar, spalilo kuću.

  Jasno se sećam incidenta. Ne da je uzrokovalo frku istog trena, ali Tata proveo ostatak večeri pokušavajući da ne pokaže da bulji u mene.

  Doktor je proveo mnogo vremena tokom nekoliko prethodnih godina posmatrajući

  decu čija vizuetna percepcija zalazi u infracrveno i ultraljubičasto; odmah nakon toga, čim je bilo moguće, ne obavestivši gospođu Foster, dao je da se pregledaš i

  28

  testiraš.

  Oho! Konačno ‐ objašnjenje šta uzrokovalo Tatinu reakciju tog dana ‐ i neobjaš‐

  njivog noćnog slepila prijatelja, čak i leti. Naravno, mogla shvatim teškoće sa vidom zimi; je mračno napolju tokom hladnih noći. Jedini primetan sjaj dolazi od lica, ruku; a nakon kratkog izlaganja hladnoći, obrazi, nosevi vidljivo zgasnu.

  A sećam se i tog testiranja. Istaknuto obeležje bili izrazi lica ostalih naučnika dok

  ponavljali testove već obavljene prethodnom (upadljivo nespomenutom) prilikom;

  totalno bezlični.

  Tek nakon što su te testovi (ovaj put obavljeni do kraja) identifikovali kao Homo post hominema; nakon što je doktor oklevajući saopštio tu činjenicu gospođi Foster

  a ona mu, bespomoćno se kikoćući, sve priznala; i nakon što smo i mi izašli na‐

  čistac, daljnje testiranje je pokazalo da si ti značajno naprednija u intelektualnom razvoju nego što je profil razvijen tokom naših proučavanja ukazivao da bi trebalo

  da budeš u tim godinama.

  Baš fino. Čak ni kao superklinac ne mogu biti normalna; još uvek genije. Opet nema pravde.

  Detaljne analize ovog fenomena su ukazale na dva neodrediva činioca: Jedan, iskusila si desetomesečni nenadzirani odgoj; i dva, tvoje daljnje vaspitanjeje bilo AA od strane tvoje majke ali BB od strane tvog oca. Pošto nismo mogli ni da analiziramo ni da utičemo na prvi od ta dva, odlučili smo da ne menjamo drugi faktor, pažljivo teposmatrajući i nadajući se da će na neki, tada nepoznat, način, klackava kombinacija popuštajuće razmaženosti i ubrzanog, motivišućeg obrazovanja koju si dobijala do tada nastaviti da daje te izuzetne rezultate.

  Mamina smrt stavila tačku na eksperiment; ali pre nego otišla, naterala Učitelja da

  obeća će preuzeti otvoreno upravljanje obrazovanjem i dalje me gurati da idem što brže mogu, dok će Tata (na izgled) nastaviti sa klasičnom BB ulogom oca. Mama smatrala da glad za znanjem već usađena; potpomognuta Tatinom pažljivo
m

  negativnom psihologijom, sejanjem po okolini odabranih knjiga (Ha! Uvek sumnjala nešto mutno oko okolnosti koje okruživale stalna nalaženja željenog, potrebnog materijala za učenje, uvek baš na vreme, taman kad završila sa prethodnim tomom ‐ ne

  žalim se; samo htela sejanje išlo brže), nastaviti da raste ne gubeći zamah. Bila u pravu ‐

  samo sad znam kakav osećaj marionete čiji konci bili pretanki se zapaze.

  Međutim, druga faza plana zapela: nije očekivano da Učitelju trebati četiri godine

  se izvuče iz komplikacija vezanih za svoju profesiju (profesije), „penzioniše”.

  Srećom, odlaganje izgleda nije imalo posledica. Mišljenje gospođe Foster o tebi se

  pokazalo tačnim: dr Foster je izvestio da si pronašla svaku knjigu koju je namestio

  — i ne malo koje nije. Rekao je da je retko bilo potrebno „ usmeravati” te; da si bila prilično samomotivisana, izrazito uporna, i da si umela biti prilično okolišna kada je trebalo pronalaziti znanje i pored „prepreka” koje ti je postavljao.

  Do vremena kada sam uspeo da prebacim sve moje druge odgovornosti na moje

  naslednike i posvetim ti svu moju pažnju, tvoja prednost nad ostalim AA‐ovima se

  impresivno povećala. Bilo je samo par retkih individua koje su iskazivale približno tolike mogućnosti. A do trenutka kada su brljotine naših pokojnih prijatelja s one

  strane gvozdene zavese stavile tačku na sva istraživanja, ti si ‐ za svoje godine ‐

  bila najnapredniji od svih naših hominema.

  Ukoliko se čini da stalno guslam istu pesmu o tome, to je zbog toga što moraš 29

  zapamtiti da je ova studija započeta pre nekih dvadeset godina. Ti si deset godina

  mlađa od sledećeg ,,mlađeg iz naše grupe; i, ma koliko bila napredna za svoje godine, ostalo ti je dosta dosizanja da bi se izjednačila sa ostalima ‐ gledaj da ga obaviš.

  Da, znam; neophodnosti vezane za samostalno preživljavanje će ti oduzimati mnogo vremena, ali nemoj skroz zanemariti svoje učenje. Smanji ga ako moraš, ali