Alef Science Fiction Magazine 013 Read online

  Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,

  ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐

  njenoj veličini.

  H. L. BORHES

  Broj 13 8000 din.

  S A D R Ž A J

  Reč urednika ................................................................................................... 2

  Semjuel Dilejni: DRAGULJI SA APTORA (II deo) .............................................. 4

  R.A. Laferti: ČETRDESET SEDMO OSTRVO .................................................... 54

  Stiven Robinet: HELBENT 4 ........................................................................... 66

  Sergej Snegov: ČUDOTVORAC IZ VAŠLJIVOG PAVILJONA ............................. 78

  Dragan R. Filipović: BEŽIM U NOĆ ................................................................ 94

  INTERVJU: Stiven King ................................................................................ 107

  LOCUS: Prikazi knjiga .................................................................................. 114

  Lokusova lista najboljih romana ................................................................. 118

  Serž Brisolo o sebi ....................................................................................... 120

  Osvrt na upravo isteklu godinu .................................................................. 124

  Odgovorni urednik

  Milorad Predojević

  Urednik

  Boban Knežević

  Likovni urednik

  Dragoljub Stanković

  Naslovna strana

  Vojislav Vasiljević

  Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights

  Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST

  21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI

  1

  REČ UREDNIKA

  DOLAZI LI VREME IREALNOG SF-A?

  Početak svake godine predstavlja period u kome se, pored ostalog, analizira prethodna godina. Najpotpuniji i najtačniji uvid u SF zbivanja u svojoj zemlji imaju Amerikanci. Njihov časopis LOCUS donosi apsolutno sve podatke: koliko romana (razdvojeno SF, fantazi i horor), antologija, kolekcija, novelizacija, teorijskih knjiga, omnibu‐sa, koliko tvrdokoričenih, koliko džepnih, koliko novih, koliko reprinta, koji izdavač koliko čega i sve druge moguće i nemoguće permutacije.

  LOCUS‐ov izveštaj za 1988. godinu deluje onespokojavajuće na svakog ljubitelja

  fantastike koji živi izvan SAD ‐ prestonice svetskog SF‐a, bez ikakve sumnje. Svakih 270 minuta u SAD je izlazila po jedna SF ili F knjiga ‐ ukupno 1936, što je apsolutni rekord svih vremena i prostora. Ova silovita ekspanzija SF‐a u SAD započela je pre

  četiri godine, kada je prvi put nadmašen rekord iz 1979. godine i ne vidi joj se kraj ‐

  svake godine imaju po petnaest posto više izdanja nego prethodne.

  Ono što prvo pada u oči kada se pogleda američka lista, jeste prevlast čiste fantastike i horora. Posebno je izraženo veliko prisustvo horora koji, do 1986.

  godine nikada nije imao vise od 20 knjiga godišnje, a sada čak 182 romana. Nekima

  je ova tendencija ofantastičavanja SF žanra draga, dok mnogi i dalje negoduju, prizivajući osvedočene klasike SF žanra.

  Ova dilema (diskusija, rasprava, ubedivanje...) prenesena je i na naše područje.

  Česti su uplivi čiste fantastike u SF izdanja, sve češće i glasnije čuju se glasovi za i protiv. Stižu zahtevi SF čistunaca da, ako hoćemo da objavljujemo fantantastiku, činimo to u zasebnim izdanjima, a ALEF poštedimo magije i duhova. Stav ALEF‐a vam je dobro poznat: pretežno SF, ali redovno i pomalo fantastike.

  Međutim, problem leži na sasvim drugoj strani: nemogućnost određenja

  granica SF žanra, a cela stvar pomalo liči na Ajnštajnovu definiciju svemira: konačan ali bez granica. Upravo to. „Enderova igra” Karda sasvim je sigurno SF, Ursulino

  „Zemljomore” sasvim sigurno fantazija, a Herbertov „Preživeli” horor. Ali stvari uglavnom nisu ovako jednostavne. Bredberi je dobar primer preplitanja sva tri ova

  žanra, mada je kod nas manje poznat kao horor pisac. Teško je razgraničiti fantastiku i SF u većini Zelaznijevih dela. Stiven King je priča za sebe.Pokušajte žanrovski da definišete Lafertijevo „Četrdeset sedmo ostrvo” iz ovog ALEF‐a ili Žerarov „Terminal” iz prošlog broja.

  Ono što posebno otežava stvar jeste činjenica da pisci sami, posebno mladi, nima‐lo ne haju za granice žanrova što, na kraju krajeva i ne bi trebalo mnogo da

  nas brine. Primaran cilj književnog dela treba da bude kvalitet a ne stroga pripadnost odredenim žanrovskim okvirima. Uostalom, zar naša današnja civilizacija Egipćanima ne bi delovala kao magija? Kako su dostignuća visokotehnološke

  civilizacije bliska magiji, najbolje možemo uočiti u „Gospodaru svetlosti” Rodžera Želaznija.

  Ovakvih primera ima neprebrojivo mnogo, a ovde nam je samo namera da vam

  ukažemo na glavne pravce kretanja svetskog SF‐a i da vas, koliko je to u našim 2

  moćima, pripremimo za to. U drugoj polovini sedamdesetih čitali smo SF knjige iz

  američkih pedesetih i mislili smo da se SF jedino tako može pisati. Deset godina kasnije počeli smo da otkrivamo pisce Novog talasa i najbolje romane

  sedamdesetih, odškrinuli smo vrata svetske fantastike, nisu više bila retka ni posezanja u sasvim nova ostvarenja. Ali svet izmiče dalje: najnoviji pokret, pretapanje SF‐a sa fantastikom i hororom već traje i to je tendencija koja će, najverovatnije, obeležiti narednih desetak godina. Šta će biti posle ne možemo predvideti, ali u ovakvoj situaciji ostati konzervativan u našim okvirima, kada je Jugoslavija bliža svetskim SF tokovima nego ikad, predstavljalo bi metastazu dogmatizma.

  Naše mišljenje je, dakle, da bi ljubitelji SF‐a trebalo da se, u skladu sa svojim mogućnostima, opredele za područje irealne književnosti koja se bavi irealnim oblastima i pristupima, upravo onako kako je to učinio LOCUS (u svom podnaslovu

  SF novine), koji u svojim prikazima ima i osvrt na „Hazarski rečnik” našeg Pavića. Šta ćemo čitati moramo određivati prema kvalitetu a ne prema žanrovskoj pripadnosti.

  Vreme SF geta je prošlo, SF je preplavio sve medije i žanrove tragajući za svojim izrazom i prikupljajući snage, udružuje se sa sličnim žanrovima u zajedničkom konačnom pohodu ka bedemima književnosti glavnog toka.

  Da li ćemo, u svemu tome, mi biti samo posmatrači sa petnaestogodišnjim

  zaostatkom ili savremenici, zavisi isključivo od nas samih ‐ koliko brzo možemo da

  se prilagođavamo paklenoj dinamici SF žanra, u svim njegovim vidovima i svim obličjima.

  Boban KNEŽEVIĆ

  3

  4

  Jedna mala životinja presekla im je put i Zmija zgrabi oštar kamen i hitnu ga životinji u glavu. Potom su je isekli na četiri dela i ispekli na vatri koju su zapalili pomoću dragulja.

  Po podne, sledeći svoje senke, nastavili su ćutke uz reku.

  — Pogledaj tamo dole — rekao je Urson, pokazujući rukom na drugu obalu.

  Reka je ovde bila šira i tok joj je postao sporiji. Preko su mogli da razaznaju nasip.

  Nekoliko stotina metara dalje, Iimi je spazio tornjeve iznad drveća. Nisu morali da

  traže objašnienje, jer se drveće na drugoj obali proredilo i ugledali su ubrzo zgrade i kule velikog grada. Mnoge kule su bile srušene ili oštećene. Tamo gde su zgrade bile srušene, viđali su sada spletove debelih greda. Uzdignuti putevi prolazili su između kula, većina je bila takođe oštećena, završavajući se kolosalno u ulicama. Dokovi su bili pusti.

  Geo je prvi predložio:

  — Možda je Hamin
hram tamo. Konačno i Argoin najveći hram je u najvećem 5

  gradu Leptara.

  — A koji grad u Leptaru je ovako velik? — upitao je Urson zajedljivo.

  — Kako da pređemo na drugu obalu? — upitao je Iimi.

  Ali Zmija se već uputio prema vodi.

  — Idemo za njim — rekao je Geo, spuštajući se dole niz strme stene. Zmija je ušao

  u vodu. Iimi, Geo i Urson učiniše isto. Samo što je dvaput zaplivao, Geo je osetio one poznate ruke koje su ga odozdo uhvatile. Ovoga puta nije se opirao; bio je to iznenadan osećaj brzine i tonjenja u podsvesti.

  A onda je izronio na površinu hladne reke. Sa jedne strane se dizao kameni nasip,

  a sa druge široko rečno korito. Zatresao je glavom da skloni kosu sa očiju i zaplivao prema kamenju. Zmija i Urson izroniše desno od njega, a nekoliko sekundi kasnije, levo od njega, izroni i Iimi. Prestao je da pliva i radio rukama u mestu, pitajući se kako da se uspne na kamenje kad u vodi spazi zarđale metalne lestvice. Uhvatio se za lestvice i podigao.

  Prva prečka je pukla pod njegovom težinom i on pade u vodu. Ali ponovo se podigao, stavljajući nogu na slomljenu prečagu koja je izdržala pod njegovim teretom.

  Popevši se gore, okrenuo se i doviknuo ostalima.

  — Nemojte se penjati sredinom lestvica. — Zmija se uspeo, zatim Urson. Kad su

  se svi popeli na nasip, krenuli su prema gradu.

  Pred njima se ukazaše ruševine. Zgrade duž obale izgledale su kao da su pale sa neba i razbile se na ulicama.

  Zašli su u ulicu i išli uzanom avenijom između gomila ruševina... ostataka dve veće

  zgrade. Posle nekoliko blokova, zidovi zgrada su imali visinu kanjona.

  — Kako ćeš naći hram? — upitao je Urson.

  — Možda bismo mogli da se popnemo i pogledamo sa vrha jedne od ovih zgrada

  — predložio je Geo. Pogledali su gore i videli nebo puno žutih oblaka.

  Uputili su se prema zgradi nepravilnog oblika. Jedna metalna ploča bila je očupana

  sa zida. Ušli su unutra i našli se u visokoj, praznoj prostoriji. Iz belih cevi na zidu prodirala je prigušena svetlost. U sredini prostorije visio je ogroman metalni natpis: NOVA EDISONOVA ELEKTRIČNA KOMPANIJA

  Ispod toga, sitnijim slovima:

  Osvetlimo vekove

  Veliki cilindri, četiri ili pet puta veći od čoveka, nalazili su se na podu ispod cevi, žica i uzanog prolaza. Četiri cilindra išla su dužinom jednog prolaza prema spiralnom stepeništu koje je vodilo do sledećeg sprata.

  — Slušaj! — rekao je Urson odjednom.

  — Šta je to? — upitao je Geo.

  Jedan od velikih cilindara je zujao.

  — Onaj — pokazao je Urson. Oslušnuli su, zatim nastavili. Popeli su se uz stepe‐

  nice i ušli konačno u jedan mračan hodnik. Na kraju hodnika je sijala crvena svetlost: IZLAZ

  Crvena svetlost osvetljavala je vrata celom dužinom hodnika. Geo je probao jedna

  i ona su se otvorila. Zaslepila ih je prirodna svetlost.Ušli su u prostoriju čiji je spoljni zid bio porušen. Pod se ugibao pod njihovim nogama.

  — Šta se ovde dogodilo? — upitao je Urson.

  — Vidiš — objasnio je limi — onaj put mora da je udario u zid i srušio ga.

  Traka puta, dužine dva metra, probila je u prostoriju pod nemogućim uglom.

  6

  — Šta mislite da li bismo mogli da se popnemo uz ovo? — upitao je Geo. — Ne

  izgleda mi i suviše strmo.

  — Strmo za šta? — Urson je hteo da zna.

  — Da se popnemo dovoljno visoko i pogledamo vidi li se gde onaj hram.

  — Oh — promrmljao je Urson, nimalo oduševljen.

  Kad su krenuli preko poda prema putu, Geo je odjednom uzviknuo:

  — Bežite! — Kad su skočili na strmu, betonsku plocu, ogromna pukotina se otvorila u podu preko kojeg su upravo prešli. Malter i pločice su popucali i sa treskom pali na ulicu, tri sprata niže. Traka puta na kojoj su sada stajali, klatila se stravično gore-dole. Kad se umirila, Geo je mogao ponovo da diše i pogledao je dole na ulicu. Oblak prašine se polako razilazio.

  — Put vodi gore — podsetio ga je Urson i oni su krenuli. Put je uglavnom bio u prilično dobrom stanju. Na pojedinim mestima ograda je bila slomljena, ali sam put se uspinjao sigurno izmedu zgrada i kroz ulice.

  Na jednom mestu se račvao i oni su krenuli levo. Ponovo su stigli do raskrsnice i

  opet krenuli levo. Na jednoj polusrušenoj zgradi ugledaše ogroman natpis:

  VMTH

  Sedište obaveštenja, Komunikacije,

  Razonode

  Kad su zamakli za ugao zgrade, Zmija je odjednom stao i stavio ruku na glavu.

  — Šta je? — upitao ga je Geo.

  Zmija je koraknuo unazad. Tada je rukom pokazao na VMTH.

  — ... Boli...

  — Šta boli? — insistirao je Geo. Zmija je ponovo pokazao na zgradu.

  — Je li tamo neko ko misli i suviše glasno?

  — ... Mašina... koja... misli.. rekao je Zmija.... radio...

  — Radio je mašina koja razmišlja i tamo ima jedna koja ti stvara bol u glavi? —

  prekinuo ga je Geo, gledajući ga upitno.

  Zmija je klimnuo glavom.

  — Da, šta? — Urson će nestrpljivo.

  — Tamo je radio i izaziva mu bol u glavi — objasnio je Geo.

  — Kako to da mu onaj, koji nam je pre pokazao, nije izazivao glavobolju? —

  Ursona je interesovalo.

  Iimi je pogledao u impozantnu zgradu VMTH‐a.

  — Možda je ovaj mnogo veći — sugerisao je.

  — Slušaj — rekao je Geo Zmiji — ostani ovde, a ako mi nešto nađemo, vratićemo

  se da ti kažemo, u redu?

  — Možda ga prođe — promrmljao je Urson.

  Zmija je pogledao u VMTH, ugrizao se za usnu i odjednom krenuo odlučno napred.

  Gledali su za njim. Posle deset koraka, Zmija je stao, uhvatio se rukama za glavu i zabatrgao unazad. Geo i Iimi su potrčali da mu pomognu. Kad su se vratili i bili van uticaja VMTH‐a, Zmijino lice je izgledalo iscrpljeno i bledo.

  — Ostani ovde — rekao mu je Geo. — Vratićemo se... ne brini.

  — Možda kasnije prestane — promrmljao je Urson. — Ko će nas spasti iz nevolje

  ako tamo naiđemo na nešto opasno?

  — Neka Zmija sam odluči — rekao je Geo. — Da li smatraš da možeš?

  Zmija je ćutao, potom zavrteo glavom.

  7

  — Idemo — obratio se Geo ostalima.

  Jedno iznenadno klik i svetla se celom dužinom puta upališe.

  — Idemo — ponovio je Geo.

  Stigli su do sledećeg ugla i spazili visoku rampu.

  — Nadam se da će neko od nas zapamtiti kako smo išli — rekao je Geo nakon nekoliko stotina metara.

  — Mogao bih sve da vas vratim do Novog Edisona — nasmejao se Iimi. — Ako zatreba — dodao je značajno.

  — Pamti samo koliko puta smo skrenuli — upozorio ga je Geo.

  — Pamtim — uveravao ga je Iimi.

  — Kad se popnemo na vrh — gundao je Urson, — nećemo moći ništa da vidimo.

  Biće i suviše mračno.

  — Onda požurimo — odvratio je Geo.

  Sunce je zalazilo polako iza visokih tornjeva dok su se na nebu javljale tamne senke. Manji putevi su se račvali prema zgradama koje su ih okruživale. Pomoću stepeništa, prekrivenog nekom plastikom, popeli su se sedamdeset metara više na jedan širi put. Zgrade Novog Edisona i VMTH‐a bile su sada iza i ispod njih. Pogledom su tražili niže krovove.

  Na ovom putu gorelo je samo nekoliko svetiljki. Put je bio čas osvetljen, čas potpuno u mraku. Išli su polako i oprezno. Sa početka neosvetljene deonice puta, ugledaše neku siluetu na njenom drugom kraju i stadoše.

  Silueta je nestala.

  Ubeđeni da im se samo privida, krenuli su ponovo, naprežući se da vide u totalnom mraku. Malo dalje, Geo je odjednom stao.

  — Tamo...

&nbs
p; — Misliš da beži od nas? — upitao je Iimi. Urson je dotakao dragulj na Iimijevim

  grudima.

  — Voleo bih da ovde ima više svetla.

  — I ja — složio se Iimi. Nastavili su dalje.

  Jedan kostur je ležao na početku sledeće osvetljene deonice puta. Ruke su mu bile

  iznad glave, a jedna noga izvrnuta pod neverovatnim uglom.

  — Do vraga, šta je ovo? — upitao je Urson. — I kako je dospelo tu?

  — Izgleda da dosta dugo leži ovde — rekao je Iimi.

  — Hoćemo li sada natrag? — upitao je Urson.

  — Kostur ti neće ništa — odgovorio je Geo.

  — A ono živo što smo malopre videli? — insistirao je Urson. —... Evo... dolazi sada

  — prošaputao je Geo.

  U stvari, dve siluete su im se približavale. Kad su Urson, Geo i Iimi prišli bliže jedan drugom, one su stale, jedna nekoliko koraka ispred one druge. A onda su se skljokale.

  Geo nije znao da li su pale ili legle brzo na put.

  — Idemo li dalje? — upitao je Urson šapatom.

  — Idemo.

  Dva kostura su ležala na putu... na istom onom mestu gde su se pojavile one dve

  siluete.

  — Ne izgledaju mi opasno — rekao je Geo. — Ali šta to rade? Umiru kad god nas

  ugledaju?

  — Hej — rekao je Iimi. — Šta je to? Slušaj.

  Čuli su neki tup udar... kao da je neko blato palo odozgo. Nešto je padalo sa neba.

  8

  Ne, ne sa neba, već sa onog višeg puta. Na pločniku, deset metara iza sebe, videli su gomilu koja je počela da raste.

  — Idemo — rekao je Geo i oni su produžili putem. Prošli su pored još četiri kostura. Ono padanje »blata« prešlo je u bljuzgavicu.

  Nastalo je pod mlečnom svetlošću svetiljki. Prozirne unutrašnjosti su se