Alef Science Fiction Magazine 013 Read online

  naduvavale i podrhtavale. Klizilo je napred, preko puta, prema kosturima. Žitka, tečnost je kružila oko njih, prekrivala ih, oblikovala. Bezoblična masa pretvarala se u ruke; glavu, noge. Golo stvorenje slično čoveku, podiglo se na kolena, potom stalo na noge.

  Telo je bilo sada neprozirno. Na licu su se otvorile očne duplje. Pojavila su se i usta i grudi su počele da se miču. Vlažna para je izlazila iz usne duplje.

  Počelo je da se kreće prema njima, podižući ruke. A onda, u tami iza ovoga, ugledali su i druge.

  — Do vraga — rekao je Urson. — Šta to...?

  Geo je počeo da uzmiče.

  — Ami! — rekao je Iimi. — Pogledajte iza!

  Iza njih bilo je još sedam dok su oni ispred napredovali prema njima. Urson je izvukao svoj mač. Svetlosti svetiljke su se presijavale na njegovoj oštrici. Odjednom on je zamahnuo mačem i udario njime po podignutoj ruci koja odskoči.

  Ruka pade na put. Podrhtavajući, želatinasta masa poče da izbija iz kosti. Dok je Urson uzmicao, jedna utvara iza one ranjene, stala je okomito na grudvu blata i blato ju je apsorbovalo.

  Ovde se nalazilo pokriveno stepenište koje je vodilo do sledećeg nivoa puta.

  Pojurili su prema stepeništu i penjali se grozničavom brzinom. Geo se osvrnuo jednom: jedna od utvara stigla je do stepeništa i počela da se penje uz njega. Bili su dovoljno visoko da mogu da vide odozgo ceo grad. Geovu pažnju su privukle dve sjajne tačke: bledocrvena izmaglica treperila je iza džungle i presijavala na površini reke. Druga je bila u samom gradu, bledonarandžasta, smeštena izmedu zgrada.

  Video je sve to dok je trčao uz stepenice. Mumlanje iza njih pretvorilo se sada u

  urlanje. Samo što je izašao sa stepeništa, Geo je viknuo:

  — Bežite!

  Ogromna, želatinasta masa sjuri se prema ulazu. Brzo su se pomakli u stranu i zurili zaprepašćeno u masu koja se širila i pulsirala. Jedna lobanja se pojavila na površini, zatim potonula.

  — Tako mi boginje Argo... — opsovao je Urson.

  — Ostavi mač, Ursone! Ne diraj je! — naredio je Geo. — Udaviće nas.

  Želatinasta masa je kuljala sa ulaza i podrhtavala užasno. Nešto se dešavalo kod ulaza. Šest‐sedam utvara bilo je odvojeno od svog roditelja i uputilo se sada za njim.

  — Ne mogu brzo da se kreću... — rekao je Geo.

  — Do đavola, izađimo odavde — negodovao je Urson.

  Pojurili su putem i našli se odjednom u potpunom mraku. Ispred su videli neku svetlost.

  — Gledaj! — proderao se odjednom Urson.

  Iznenada, put je naglo skrenuo. Stali su i prilazili polako ivici. Gornji sloj puta bio je potpuno strgnut i nepoduprte grede su se pružale do jedne polusrušene zgrade iz koje je dopirala ona narandžasta svetlost. Svetlost je dopirala iz samog srca ruševine.

  — Šta mislite šta je to? — upitao je Geo.

  — Ne znam — odgovorio je Iimi. Želatinasta masa se širila putem iza njih.

  Okrenuli su se i gledali je. Bezbroj onih utvara išlo je kroz tamu prema njima.

  9

  Odjednom, utvare su popadale, meso se odvojilo od kostiju, skupilo i podrhtavajući podiglo i utopilo se u svetlosti.

  Geo je prvi krenuo preko njihajućih greda koje su vodile do one narandžaste svetlosti.

  — Ti si lud — rekao je Iimi. Greda se opasno zaljuljala. — Požuri — dodao je.

  Kretali su se oprezno po uzanoj gredi. Pošto je svetlost dopirala odozdo, tela su im bila uglavnom u senci. Samo su im ruke, raširene zbog ravnoteže, bile obasjane bledonarandžastom svetlošću.

  Ispred njih, na srušenom zidu stajalo je čitko:

  ATOMSKA ENERGIJA U SLUŽBI ČOVEKA

  Geo je, oslanjajući se na kolena i ruke, počeo da se spušta na jednu malu betonsku

  ploču. Silazeći, spazio je nešto i zazviždao prigušeno, ali je produžio da se spušta na jednu uspravljenu gredu. Urson je bio sledeći, potom Iimi. Kada je Urson video isto što i Geo, ruka mu je poletela do Iimijevih grudi i ščepala dragulj. Iimi ga uhvati za ruku.

  — To nam neće sada pomoći — rekao je. — Šta je to?

  Urson je udahnuo duboko i nastavio polako i ćuteći da se spušta dole.

  Greda, preko koje su upravo prešli, bila je prevučena onom drhtavom,

  želatinastom masom. Tu i tamo, nešto poluljudsko se dizalo da pogleda okolo, a onda bi ponovo padalo i utapalo se u žitkoj masi. Gusto i bešumno širila se između greda i kuljala napred. Geo je pošao napred, a onda uzviknuo:

  — Čekajte.

  Masa nije prodirala dalje. Skupljala se, u stvari, na jednom mestu i otromboljivši se, dimila i padala.

  — Ne može dalje? — upitao je Urson.

  — Izgleda tako — odgovorio je Geo.

  Jedan kostur se digao, meso se utapalo u narandžastoj svetlosti. Zateturao se, pušeći se, i pao u mračnu dubinu. Geo se držao čvrsto za gredu ispred sebe.

  Narandžasta svetlost mu je obasjala glavu, sake i širila se prema podlaktici.

  To što se dogodilo primoralo ga je da se grči sve dok ga znoj nije oblio. Želatinasta masa je pulsirala i kuljala prema njima. Počeli su da uzmiču.

  A onda je stala.

  Počela je da ključa, da gori... da se grči. I pušeći se, počela je da nestaje u šupljinama golih greda. Pokušala je da se vrati. Utvare su pojurile prema ivici puta i nestajale u gustom dimu.

  Geo je pustio gredu.

  — Ruka me užasno boli — promrmljao je.

  Popeli su se ponovo na put.

  — Šta se to desilo? — upitao je Iimi.

  — Ma šta da se desilo, drago mi je — odgovorio je Urson.

  Nešto je zazveketalo u tami.

  — Šta se to čulo? — upitao je Urson, zastajući.

  — Nogom sam udario u nešto — odgovorio je Geo.

  — U šta? — Urson je hteo da zna.

  — Nije važno — promrmljao je Geo. — Hajdemo.

  Petnaest minuta kasnije bili su kod stepeništa kojim se spuštalo na niži nivo puta.

  Pokazalo se da je Iimi dobro zapamtio put, jer in je sledećih sat vremena vodio sigurno, 10

  bez oklevanja i zastajanja.

  — Gospode — rekao je Geo, trljajući se po ruci. — Mora da sam vraški stezao onu

  gredu. Boli me užasno.

  Urson je pogledao u šake i protrljao ih.

  — Imam neki čudan osećaj u šakama — rekao je Iimi. — Kao da su mi oprljene.

  — Nije to ništa — promrmljao je Geo. — Da znaš samo kako ovo boli.

  Dvadeset minuta kasnije, Iimi je rekao:

  — Pa, trebalo bi da je ovde.

  — Hej — rekao je Urson. — Eno Zmije! — Potrčali su prema dečaku koji je skočio

  sa ograde. Zmija ih je uhvatio za ramena i osmehnuo se. Zatim je počeo da ih gurka napred.

  — Imali smo sreće —‐ rekao je Urson. — Voleo bih da si bio sa nama.

  — Verovatno je i bio... duhom ako ne i telom — nasmejao se Geo. Zmija je klimnuo glavom.

  — Kuda nas sada vodiš? — upitao je Urson. — Čuj, ako ćeš opet imati migrene,

  bolje nas nauči kako da upotrebimo one dragulje. — Pokazao je na dragulj oko Iimijevog i Geovog vrata.

  Ali Zmija ih je samo gurao napred.

  — Hoće da požurimo — objasnio je Geo. — Bolje da krenemo.

  Zbog srušenog poda nisu mogli da se spuste kroz zgradu Novi Edison. Ali put se još

  uvek spuštao, pa su krenuli njime. Dva puta su naišli na ogromnu pukotinu i morali su da se provlače pored same ograde. Sve svetiljke su ovde bile pogašene, ali su mogli da vide reku koja se presijavala na sjajnoj mesečini. Na kraju su došli do mesta gde je put bio potpuno srušen i četiri stope niže, preko izlomljene ograde, video se početak ulice koja je vodila do dokova. Zmija, Iimi, potom Urson prebacili su se preko ograde. Urson je otresao ruke bolno kad se spustio.

  — Daj mi ruku, hoćeš li? — zamolio ga je Geo. — Ruka mi je potpuno

  paralizovana. — Urson mu je pomogao da se prebaci preko ogr
ade.

  A onda, kao da je samo čekala na taj trenutak, gusta tečnost je zaklokotala iza njih.

  Jedna ranjena utvara pojavila se na mestu gde se put prekidao i počela da raste i diže se prema svetlosti koja je treperila na njenoj namreškanoj koži.

  — Bežimo! — uzviknuo je Urson i oni pojuriše niz ulicu. Srušeni dokovi su se prostirali celom dužinom nasipa.

  Videli su kako ta gusta tečnost prodire u ulicu, širi se njome i presipa preko oštećenih pločnika i curi dole na srušene zgrade.

  Na rubu nasipa okrenuli su se. Sada se tečnost račvala levo i desno. Iz struje koja

  se odvajala levo formirao se jedan čovek. Stojeći na početku ove nadiruće mase, podigao je ruku i dao im znak da mu priđu.

  Geo je skočio u vodu i odmah postao svestan dve činjenice. Prvo, ogrlica mu je bila

  otrgnuta sa vrata. Drugo, užasan bol mu je parao ruku kao da su mu nervi i ligamenti presečeni nekim usijanim, oštrim metalom. I sve vreme, ruke su ga vukle prema dnu.

  Prošlo je dugo vremena pre nego što je došao svesti. Kad su ga podigli, on je otvorio usta očekujući vodu. Ali osetio je samo hladan vazduh. I kad je otvorio oči, beli mesec iznad njega se kretao brzo prema tamnom lišću i iščeznuo u njemu. Da li su ga

  nosili? A njegova ruka... Osetio je ponovo užasari bol i opet se onesvestio.

  ... Kalem bakarne žice se odmotavao po crnom popločanom podu. Brzo ga iskopaj.

  Do vraga, pusti me da izađem odavde. Trčeći su prošli pored crnih stubova, spazivši načas prostoriju sličnu pećini i crnu statuu na drugom kraju. Ljudi u crnom išli su okolo.

  11

  Jednostavno, nisam danas raspoložen za molitvu. Nalazim se pred vratima; iznad njih je crna, okrugla ploča sa tri bela oka. Prolazim sada kroz vrata i penjem se uz crne, kamene stepenice. Pitam se da li će iko biti tamo gore. Ako budem imao sreće, zateći ću tamo samog Starca. Još jedna vrata i još jedna okrugla ploča iznad njih. Otvaram ih polako i osećam hladan vazduh na ruci. Jedan čovek stoji unutra i gleda u velik ekran.

  Nešto se kreće po ekranu. Ne mogu da vidim; čovek mi zaklanja pogled. O, tu je još jedan. Jepers.

  — Ne znam da li da to nazovem uspehom ili neuspehom — kaže jedan.

  — Dragulji su spaseni... ili izgubljeni?

  — Šta ti misliš? — pita prvi. — Ja ne znam više ništa. Uzdiše. Gledam u ovo više od dva sata... od kako su stigli na obalu. Svaka milja koju su prešli ledila mi je krv u žilama.

  — Šta da kažemo Haminoj inkarnaciji?

  — Bilo bi glupo reći sada bilo šta. Ne znamo.

  — Pa — kaže drugi — barem možemo da učinimo nešto sa gradom Nove Nade...

  pošto su se otarasili one super‐amebe.

  — Jesi li siguran da su je se otarasili?

  — Pošto je izgorela, prešla je u golu Atomsku hrpu? Jedino je to mogla da učini da

  bi stigla do rečne obale.

  — A koliko su oni sigurni... po tvom mišljenju? — upita drugi.

  — Trenutno? Ne znam...

  — Nešto treperi na stolu pored vrata. Da, tamo je. U hrpi rashodovane opreme nalazi se i jedan metalni otpadak u obliku slova »U«. Baš ono što mi treba. Do vraga, vrelo je! Brzo ovamo pre nego što nas vide. Odlično. A sada polako zatvorimo vrata.

  Opa. Brava je škljocnula. A sada pretvarajte se kao da ste nedužni, u slučaju da se oni pojave napolju. Nadam se da nas Starac ne posmatra. Odlično, ne idu za nama. I ponovo niz stepenice, pa kroz vrata napolje u vrt. Svuda okolo tamno cveće i velike kamene urne. O, sveštenici nam stazom idu u susret. Opa, opet, eno Danderheda.

  Tražiće da uđem unutra i da se molim. Sagnite se iza one urne. Tako. Šta ću ako me uhvati? Zaista, gospodine, nemam ništa ispod odeće. Pogledajte.

  — Mali, veoma mali uzdah olakšanja. Otišli su. Hajde da pogledamo naš plen.

  Crna, kamena urna ima jednu dršku. Visoka je oko osam stopa. Jedan, dva, tri: skoči i... i uhvati je... i vuci. I pokušaj da se popneš na vrh... Tako, pod nožnim prstima osećam hladan kamen.

  — Treba da je ovde... ako se dobro sećam. Kopaj, kopaj, kopaj. Vlažna zemlja godi

  tvojim rukama. Oou! Moj prst. Tu je. Smeđa, papirna vreća ispod crne zemlje. Izvadi je napolje. Je li sve tu? Otvori je i proveri. Na dnu, uvijeno u papiru: majušni otpaci bakra, nekoliko dugačkih komada gvožđa, parče daske, nekoliko ekserčića. Ovome ćemo dodati još i kalem bakarne žice i onaj metalni otpadak u obliku slova »U«. Gurni to pod odeću kad se vratiš... do vraga, kako si sišao? Uvek zaboravljam. Okreni se, popni i pređi preko ivice, ovako, i skoči... Do vraga, odeća mi se zakačila za dršku.

  — I skoči dole.

  — Opet poderah odeću. Jednog dana ću naučiti, Ho, ho, Danderhed će se dobro

  zamisliti kad vidi poderanu odeću. Pa, kako ono kažu: Sic vita est.

  — A sada da vidimo možemo li nešto da uradimo sa onim. Sedi i daj se na posao.

  Otvori vreću i istresi u krilo njen sadržaj. Gramzivi prsti rade neumorno.

  — Metal u obliku slova »U«, bakarna žica, odlično. Nasloni kraj žice na metal i okreći kalem oko drške. Okolo. I okolo i okolo.

  — Oštar glas: — Šta to radiš?

  12

  — Opet Danderhed. Ništa, gospodine, i izbezumljeno trpaš sve te stvari nazad u vreću.

  — Opet onaj isti glas: Sve novajlije ispod dvadeset godina moraju se neizostavno pojaviti na popodnevnoj službi!

  — Da, gospodine. Odmah dolazim, gospodine. Papirna vreća poskakuje ludački u naborima moje odeće. Nemaš ni trenutka mira. Ni trenutka! Pognute glave kroz vrt, pored strogog sveštenika sa malim trbuhom. Duž predvorja nalaze se ogledala i u jednom vidim strogog sveštenika ispred kojeg ide jedna manja osoba sa pegama na pljosnatom nosu i kratke, riđe kose.

  Geo se probudio i gotovo sve je bilo belo.

  VIII

  Bleda žena sitnih očiju stajala je nagnuta nad njim. Kosa joj je poput bele svile popadala po ramenima.

  — Probudio si se? — upitala je. — Da li me razumeš?

  — Jesam li u hramu boga Hama? — upitao je, još uvek pod snažnim utiskom tog

  neobičnog sna. — Moji drugovi... gde su oni...?

  Žena se nasmejala.

  — Tvoji drugovi su dobro. Ti si najgore prošao. — Ponovo se nasmejala. — Pitaš

  da li je ovo Hamin hram? Ali ti možeš da vidiš. Ti imaš oči. Zar ne prepoznaješ boju bele boginje Argo?

  Geo je kružio pogledom po sobi. Soba je bila u belom mermeru i nije imala direktan izvor svetlosti. Jednostavno, iz zidova je zračila svetlost.

  — Moji drugovi... — rekao je Geo ponovo.

  — Dobro su. Uspeli smo potpuno da im vratimo život u tkiva. Mora da su im ruke

  bile nekoliko sekundi izložene direktnoj radijaciji. Ali tvoja podlaktica mora da je bila nekoliko minuta izložena radioaktivnom zračenju. Nisi imao sreće kao oni.

  Jedna druga pomisao prostruja sada kroz Geovu glavu. Dragulji... hteo je da kaže,

  ali umesto toga obema rukama se uhvatio za vrat. Jedna ruka mu pade na gole grudi.

  Nešto čudno, strašno čudno dešavalo se sa drugom rukom. Brzo se podigao u sedeći položaj i pogledao dole.

  — Moja ruka... — rekao je.

  Umesto cele ruke, spazio je samo patrljak u zavojima.

  — Moja ruka...? — upitao je ponovo sa detinjim zaprepašćenjem. — Šta se desilo

  sa mojom rukom? '

  — Pokušala sam da ti kažem — odgovorila je žena tiho. — Morali smo da ti amputiramo celu podlakticu. Umro bi da to nismo učinili.

  — Moja ruka... rekao je Geo ponovo. Ponovo je spustio glavu na jastuk.

  — Znam da ti je teško — rekla je žena. — Znam da je to mala uteha, ali svi mi ovde smo slepi. Ono što je tebi spalilo ruku, nama je oduzelo vid... onda kad je to zračenje bilo mnogo jače, pre nekoliko generacija. Naučili smo kako da se borimo protiv njegovih efekata i da te nismo spasli iz reke, tamo bi te zatekla smrt. Vi ste ljudi koji poznajete religiju boginje Argo i odani ste joj. Budi
te onda zahvalni što ste se našli ponovo pod krilom majke boginje. Ovo je neprijateljska zemlja. — Napravila je malu pauzu. — Želiš li da pričaš?

  Geo je zavrteo glavom.

  13

  — Čujem šuštanje jastuka — rekla je žena, osmehujući se — što znači da si ili zavrteo ili klimnuo glavom. Proučavajući stare običaje, naučila sam da jedno znači »da«, a drugo »ne«. Moraš imati strpljenja sa nama koji ne možemo da vidimo. Nismo navikli na vaš narod. Da li želiš da pričaš? — ponovila je tiho.

  — Ne, ne želim — odgovorio je Geo.

  — Dobro. — Ustala je, osmehujućl se i dalje. — Vratiću se kasnije. — Otišla je do

  zida. Klizeći, vrata u zidu su se otvorila i polako zatvorila za njom.

  Dugo vremena ležao je nepomično. A onda je ustao i seo na kraj kreveta.

  Pogledom je kružio po sobi. Soba je bila potpuno gola, bez ijednog prozora i vidljivih vrata. Otišao je do mesta kroz koje je žena izašla, ali nije mogao da napipa nikakvu pukotinu u zidu. Video je da mu je tunika bila oprana, ispeglana i prebačena preko zaglavlja kreveta. Navukao ju je preko glave, petljajući samo jednom rukom. Uz pomoć patrljka uspeo je nekako da veže pojas i okači za njega svoju kožnu torbicu koja je sada bila prazna.

  I mač mu je nestao.

  Kružio je pored zida po celoj sobi i tražio neku pukotinu... nešto nalik na prolaz.

  Čuo je iza sebe neki šum i naglo se okrenuo. Žena sitnih očiju i sva u belom stajala je u trouglastom prolazu.

  — Obukao si se — osmehnula se. — Fino. Da li si i suviše umoran da podeš sa mnom? Ješćeš i videćeš se sa tvojim drugovima ako se osećaš dovoljno dobro da pođeš

  sa mnom. Ili možda želiš da jedeš u sobi...?

  — Idem sa tobom — odgovorio je Geo.

  Pošao je za njom u hol koji je bio takođe sav u belom mermeru. Izgledalo je kao da

  se njegove bose noge jače čuju od nogu žene koja je išla ispred njega. Odjednom se našao u jednoj većoj prostoriji sa klupama. Bila je to kapela boginje Argo. Na dnu prostorije nalazio se oltar sa čudnim detaljima. Seo je na jednu klupu.

  — Sačekaj tu. — Udaljavala se jednim drugim hodnikom.