Alef Science Fiction Magazine 018 Read online

  Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,

  ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐

  njenoj veličini.

  H. L. BORHES

  Broj 18

  S A D R Ž A J

  Reč urednika ................................................................................................... 2

  Zoran Jakšić: ZVEZDANI VRTLOG .................................................................... 3

  • J.R.R. Tolkin: O MAEGLINU ........................................................................ 53

  • Robert Bloh: ČOVEK KOJI JE SKUPLJAO POA ............................................. 59

  H.P. Lavkraft: ZLI SVEŠTENIK ......................................................................... 68

  Žan‐Pjer Andrevon: MALEZIJSKA TIGRICA .................................................... 72

  Džen Gaskel: ŠPILJE ...................................................................................... 85

  Džon Luc: STVARNA LICA MORA .................................................................. 92

  • Agata Kristi: POSLEDNJA SEANSA ............................................................... 99

  Zanimljivosti: MAJSTORI BIRAJU ................................................................ 107

  Portret pisca: DŽEJMS HERBERT ................................................................. 110

  LOCUS: Prikazi knjiga .................................................................................. 115

  Naučnofantastična scena u dolini Šentflorijanskoj .................................... 118

  Intervju: SLOBODAN ĆURČIĆ ...................................................................... 120

  O romanu Mate Hanžekovića »Gospodin čovjek« ..................................... 122

  KNJIGE ......................................................................................................... 124

  Odgovorni urednik

  Milorad Predojević

  Urednik

  Boban Knežević

  Likovni urednik

  Dragoljub Stanković

  Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights

  Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST

  21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI

  1

  REČ UREDNIKA

  Već površan pogled na sadržaj ovog broja »Alefa« donosi prijatno iznenađenje

  svima onima koji su želeli da na stranice našeg SF magazina vratimo magazinski deo. Većina starih rubrika je ponovu tu, a ima i nešto malo novotarija. Bilo kako bilo, »Alef« laganim ali čvrstim koracima grabi kroz ovu našu svakodnevicu i sva je

  prilika da će se ustaliti na ritmu od osam brojeva godišnje. Ovo neredovno izlaženje

  ima za posledicu da mnogi od vas propuste po koji broj, o čemu nas izveštavate u

  svojim pismima i telefonskim pozivima. »Dnevnik« poseduje sve dosada izašle

  brojeve »Alefa« i prodaje ih po ceni poslednjeg broja, što je do sada iznosilo 50.000

  dinara (kao »Alef« 17) a ubuduće će biti već u zavisnosti od situacije. Svima kojima

  odgovara ovakav način da nabave nekih od propuštenih brojeva, treba da tu svoju

  želju pismeno proslede na adreišu »Dnevnika« (21000 Novi Sad, Vojvođanskih

  brigada 7/XII — pazite, adresa je za nijansu različita od dosadašnje) i ubrzo će im stići pošiljka koju će platiti pouzećem.

  Najveća dilema u koncepciji »Alefa« — roman u nastavcima ili kompletan kratki

  roman konačno je razrešena — i to tako da se nismo opredelili ni za jednu ni za drugu varijantu kao trajnu orijentaciju, već ćemo prema potrebi i mogućnostima puštati ili cele romane ili ih deliti u dva—tri nastavka.

  U ovom broju imamo kompletan kratki roman i to domaćeg autora: Zorana

  Jakšića, mladog Pančevca koji za nekoliko godina rada u SF‐u ima niz zapaženih rezultata: jedan roman (»Kradljivci univerzuma« — dobitnik nagrade »Lazar

  Komarčić« kao SF roman godine), desetak priča i nekoliko hiljada stranica prevoda

  od kojih se najuspešnijim čine one u Adamsovoj »Autostoperskoj« trilogiji.

  Priče Džona Luča i Agate Kristi uz dosta muke mogu se dovući u zidove SF geta,

  pre bi se moglo reći da pripadaju graničnim oblastima za koje vlada nepisano pravilo: obe strane ih uvažavaju ili odbacuju, već prema trenutnim potrebama.

  Opredeljenje »Alefa« je već mnogo puta pocrtano i prihvaćeno s vaše strane: pretežno SF, ali i dosta fantastike, sasvim malo horora i nadrealizma, a najviše mešavine svega toga.

  »Malezijska tigrica« već je objavljena jednom kod nas, ali u svega 500

  primeraka u knjizi »Antologija savremene francuske fantastike«. Uprkos malom

  krugu čitalaca, zbirka je postigla veliki uspeh, a najzapaženija priča je upravo ova Andrevonova za koju su mnogi rekli da im je iz korena promenila mišljenje o Francuzima kao SF piscima. Pokušajte i vi.

  Na kraju, reč—dve i o Aleksandru B. Nedeljkoviću, najkontraverznijoj i

  najosporavanijoj ličnosti jugoslovenskog SF‐a, piscu, prevodiocu, istoričaru, fanu, esejisti... Prikaz njegove poslednje knjige imate na 125. strani, ali način njegovog razmišljanja i pristupa najbolje ćete upoznati pročitavši integralnu verziju teksta o

  Hanžekovićevom romanu »Gospodin čovjek«. Obiman intervju s Nedeljkovićem

  donosimo u sledećem broju »Alefa«, a sve to u nameri da vam što više približimo

  rad ovog stručnjaka, bez čijeg doprinosa tokom proteklih šest—sedam godina

  domaća SF scena jednostavno ne bi mogla da se zamisli.

  Redakcija »Alefa« svim svojim čitaocima želi srećnu i uspešnu Novu 1990.

  godinu i zahvaljuje se na istrajnosti i razumevanju kojim nas pratite u ovim teškim

  trenucima našeg zajedničkog SF magazina..

  Boban KNEŽEVIĆ

  2

  3

  AHRIMAN

  Kada je letelica skrenula, svet se iskosi i postade nalik beskrajnom tamnozelenom zidu na kome su se samo jakim naporom volje mogle razaznati zasebne krošnje baobaba i

  magre. Gravipterski motori brujali su zvukom koji je delovao pomalo uspavljujuće dok

  je letelica minimalnom brzinom preletala džunglu Ahrimana.

  Trebalo bi da budemo na cilju svakog trenutka, mislio je general‐pukovnik Julijano

  Erdober Ris, član Saveta besmrtnih. Nagnut u sedištu, pažljivo je posmatrao prizor mora tamnog zelenila koje se pružalo pod njim, kako se činilo, sve do kraja sveta. Pripadnici osmatračke službe su ga uveravali da čak ni nisko nadletanje oblasti na kojoj je ugovoren susret i snimanje termovizijskim skenerima nije odavalo prisustvo ljudskih bića u bespuću džungle. Pa ipak, samo u najbližem naselju nalazilo se — koliko? Sto deset hiljada preživelih? Ali Kernlan]ani su uvek bili temeljiti u svojim postupcima, pomislio je, naročito u odbrani.

  Učini mu se da je u vrhovima krošnji zaigralo nešto tamno, teško, i potrudi se da

  bolje osmotri prostor pod letelicom — ali bila je to samo senka koja se na trenutak ukazala na vrhu moćnog baobaba, slična ogromnoj, raskriljenoj ptici. Upitao se šta je baca i podigao pogled, a u vazduhu iznad njegove glave, na svega deset ili petnaest metara rastojanja, visilo je vitko, smrtonosno telo kernlan]anskog graviptera, prekriveno zelenim i sivim maskirnim bojama. Približio nam se iz pravca sunca, pomisli Julijano Erdober Ris, ali kako to da nismo uspeli da ga uhvatimo na uređajima za instrumentalno osmatranje okoline niti da vidimo da poleće?

  Bacači i lanseri presretača bili su upereni prema njegovoj letelici. Julijano Erdober

  Ris prepoznade j
edan od modela koje je zemaljska vlada poklonila preživelim borcima

  sa Kernlandije. Mora se priznati da umeju da ih upotrebe, pomislio je, ne bez izvesnog divljenja.

  Mora da je kiberautomat koji je upravljao njegovim transporterom već odaslao identifikacioni signal, jer im kernlandijski pilot, koga je Julijano Erdober Ris jasno video u staklenom mehuru na sredini presretača, samo uputi nemarnu poruku: »Sledite me,

  generale«, a onda se sunovrati ravno ispred kljuna Julijanove letelice. Ovaj ne stiže ni da vikne, a presretač već samoubilačkom brzinom ulete među krošnje i raspršta ih mahnitom silinom svuda oko sebe. Sledećeg trenutka više se nije video.

  Prolaz kroz džunglu, pomisli Julijano Erdober Ris. Mora biti da se ispod krošnji na

  tom mestu nalazi vodeni tok ili nekakav sličan prolaz. Pa dobro, pomislio je, igraćemo njegovu igru. Na kraju krajeva, njegove šanse da izgubi život neuporedivo su veće.

  Svet poskoči i razmaza se u zeleni tunel kada je automat uključio bustere

  Julijanove letelice i kompjuterskom preciznošću jurnuo tragom predvodnika.

  Uskomešano lišće i granje zaklanjalo je vidik samo delić sekunde, a onda se slika ponovo vrati...

  ... sa zapanjujućom hitrinom. Letelica predvodnik je besomučnom brzinom pratila

  vodeni tok širok najviše desetak metara, svakog trenutka silovito skrećući desno ili levo da bi se u poslednjem trenutku uklonila sa putanje sudara koja je vodila prema groteskno izvitoperenim stablima baobaba sa obe strane toka. Mora da joj je brzina iznosila najmanje tri stotine kilometara na čas. Kako li pilot samo uspeva da održi pravac? , pitao se Julijano Erdober Ris dok je pratio predvodnika kroz tamni hodnik u srcu džungle. Kernlandijska letelica ličila je na sablast. Njene zelene i sive pruge gotovo su se stapale sa pozadinom džungle, prelivale i nestajale u polutami. Činilo se da i kiberautomat koji je vodio njegovu letelicu ima problema sa praćenjem, jer bi se povremeno osetio jak trzaj udesno ili ulevo, što je značilo da pseudo‐inteligentni pilotski uređaj u poslednjem trenutku izravnava transporter, izvlačeći ga sa putanje sudara. Ali kernlandijski pilot je izgleda bio potpuno siguran u sebe. Njegova letelica sa 4

  lakoćom je izmicala svim preprekama i vodila sve dublje u srce džungle. Ris se pitao koliku ulogu u toj sigurnosti igra autogeni trening letača — već je i ranije imao prilike da vidi Kernlan]ane koji su autohipnozom postizali čudesne stvari. Kompjuterska

  preciznost trebalo bi da je jedna od lakših stvari.

  Zašto li to radi? , upitao je Julijano Erdober Ris. Čitava ta parada pilotske veštine i preciznosti kao da je bila pripremljena samo da izazove strahopoštovanje posetioca.

  Strahopoštovanje ili užas. Ali znao je da je to verovatno daleko od pravog razloga.

  Kernlan]ani su bili ratnička nacija, i čitava predstava je za glavni zadatak imala skrivanje i zbunjivanje mogućeg neprijatelja. Zaista, predvodnik je sve dublje zalazio u džunglu i Julijano Erdober Ris shvati da se logori uopšte ne nalaze na mestima na kojima su ih tražili. Svakako su sagrađeni stotinak kilometara uz reku, a mesto na kome smo se sreli služi samo kao tačka ulaska na put prema njima. Iz vazduha nevidljivi rečni tok činio se kao idealno mesto za skrivanje. Krivudao je kroz teritoriju džungli hiljadama kilometara, svaki čas menjao smer, a naselje se moglo nalaziti bilo gde duž njega.

  Ovde. Letelica predvodnik naglo skrenu sa vodenog toka i za desetak centimetara obiđe palo deblo koje se, široko poput četnog transportera, isprečilo pred njima.

  Julijanova letelica pokuša da izvede istu majstoriju i ne uspe u potpunosti. Donji stabilizator ovlaš zakači stablo i raspršta mahovinasti sloj koji ga je prekrivao. I već se kernlandijski pilot zaustavljao, istovremeno i dalje skrećući, potiskom koji u njegovoj kabini mora da je napravio bar četvorostruku silu teže, i najzad bez zvuka ostade da lebdi iznad vode prekrivene debelim slojem tropskih algi. U svojoj kabini zaštićenoj gravitacionim mehurom, Julijano Erdober Ris ga je bez muke sledio i parkirao paralelno sa njim, na svega nekoliko metara daljine.

  Deo džungle u kome su se našli predstavljao je prirodnu čistinu među stablima ogromnog drveća. Tamne, senovite krošnje uplitale su se u visini i tvorile gotovo neprobojni zeleni svod, ali tlo džungle bilo je ne samo prohodno, već Juliano Erdober Ris vide da nedaleko od rečnog toka obrazuje neku vrstu prirodnog amfiteatra okruženog čupavim, nekako obezbojenim žbunjem i gljivama neobičnih oblika. On iskoči na tlo prekriveno debelim slojem kožastog, potamnelog opalog lišća, što je verovatno već godinama zadržavalo svoj oblik, a nešto nalik na mešavinu člankovitog tela stonoge i crvenkaste, kao odrane zmije, skičeći pobeže ispod njegovih nogu i ukopa se u masu koja je prekrivala tlo. Nismo na Zemlji, podseti se Julijano Erdober Ris.

  Ahriman je, i pored nešto toplije klime, bio vrlo sličan kolevci čovečanstva. Veliki deo životnih oblika delio je zajedničke pretke ili je čak bio direktno prenesen. Ali momci iz osmatračke grupe su ga upozorili da postoji i određeni broj vrlo egzotičnih organizama.

  Pilot presretača, koji je do tada već bio na tlu obale, mahnu mu da ga sledi i po]e

  bez osvrtanja. Tako je mlad, pomisli Julijano Erdober Ris. Verovatno nema više od sedamnaest ili osamnaest godina. On krenu za njim, primetivši da je džungla oko njih

  čudno tiha, sušta suprotnost zemaljskim tropskim krajevima. Mogli su se čuti samo šum

  krošnji i šuškavi zvuk koraka po lišću čistine — i to samo njegovih koraka, shvati Julijano Erdober Ris. Mladi pilot presretača gazio je po tlu džungle kao da je tu rođen. Nijedna grančica nije krenula pod njegovim nogama, nijedan suvi list nije zašuštao. Ali, pomisli Julijano Erdober Ris, prošlo je tek nešto više od tri meseca otkako su kernlandijski prognanici došli na ovo mesto. Verovatno taj mladi čovek nikada nije boravio izvan okoline u kojoj je rođen, divovskih živih oblaka Kernlandije. Ipak, kao da se potpuno saživeo sa okolinom, kao da je za to kratko vreme, koliko je ovde postao njen deo.

  Kada se osvrnuo, Julijano Erdober Ris primeti da su i njegova i Kernlanđaninova letelica već dopola zaklonjene kamuflažnim projekcijama koje su, činilo se, izrastale ni iz čega da bi gutale deo po deo obe letelice i ostavljale samo prizor obične džungle. On se upita koliko ga ratne tehnike okružuje na tom na izgled praznom prostoru ispod baobaba — ali postupci holografske kamuflaže nisu bili stvar koja je juče izmišljena.

  Kako god bilo, koračali su kroz izbegličko naselje od preko stotinu hiljada ljudi, a oko 5

  njih nije bilo ni najmanjeg znaka čovekovog prisustva.

  Sve je to delovalo kao teško preterivanje, ali Julijano Erdober Ris je znao da ništa

  nije dalje od istine nego to. Nalazili su se u zoni ratnih operacija, a Kernlanđani su bili najslavnija ratnička nacija novog čovečanstva. Zbog toga i jesam ovde, pomisli Julijano Erdober Ris. Da bih povio le]a i molio ove ponosite ratnike za pomoć.

  Rat protiv najužasnijeg čovekovog neprijatelja, sveta zvanog Oko Zmije, prolazio je

  kroz nešto što je moglo biti završna faza. Već pre izvesnog vremena borbe su prestale, ako se zanemare sporadični sukobi sa samodovoljnim ratnim mašinama neprijatelja čiji

  veštački mozgovi kao da nisu shvatali ili nisu marili da je glavnina njihovih snaga prestala da napada. Ipak, pomisli Julijano Erdober Ris, kada je reč o Oku Zmije, obustava vatre ništa ne znači. Četiri puta su ubilački ratni automati sa tog sveta navaljivali na brojne čovekove kolonije, svaki put nezamislivo većom žestinom nego prethodni put. Svaki put bi se ućutali sami od sebe i čovečanstvo bi poverovalo da je najzad odnelo konačnu pobedu — do sledećeg napada. Sada su postojale indicije da su

  neprijateljstva dovršena za duži period — ali Kernlan]ani su i dalje nastavljali sa pripremama za ratne operacije — i bilo je pametno što su to činili.

  Poput čoveka visoki žbun alikave, bodljikavih grana i smaragdno zelenih cvetova,

  zatrepta pred Julijanom Erdoberom Risom i ugasi se, onako kako se gasi ekran homeovizora. Na njegovom mestu video se otvor u zemlji sa drvenom nadstrešnicom.

  Mladi pilot presretača poluironičnim
pokretom mahnu Julijanu Erdoberu Risu da uđe i

  ovaj bez reči posluša, prisiljen da se sagne da bi prošao ispod niskog okvira ulaza. Kada je Kernlanđanin ušao za njim, žbun koji je sakrivao ulaz ponovo se pojavi.

  Podzemno naselje, pomisli Ris. Trebalo je da se setimo da će se prikrivati na takav

  način. Po zidovima tunela, koji je vodio naniže, opazi plavkasto svetlucanje difenzorskih štitova koji su služili kao svodovi i podupirači, sve jače kako su se spuštali u dubinu.

  Prilazni tunel iznenada se proširi, pređe u dvoranu koju su ispunjavale saćaste građevine od nečega što je imalo boju i teksturu celulozne pulpe. Uski prolazi vodili su između višespratnih građevina kružnih prozora i malo iskošenih zidova, a odsjaj difenzora nad lavirintima ulica poprimio je postojanu nijansu vedrog neba u

  predvečerje. Ljudi pored kojih su prolazili, i koji su ga zagledali ispod oka, bili su odeveni u jarke boje, među kojima su prevladavale crvena i narandžasta. Pa ipak, Julijano Erdober Ris nikako nije mogao da se oslobodi osećaja teskobe koji je izbijao iz prizora ljudskog mravinjaka. Slavni nebeski narod sada je živeo pod zemljom.

  Ali postojbinu Kernlanđana uništili su automati Oka Zmije u napadu oružjem

  opasnijim od nuklearnog, kojim su na kraju razneli čak i samu planetu. Čitav napad trajao je svega nekoliko desetina sati i svaki drugi narod bio bi gotovo u potpunosti uništen. Pa ipak, Kernlanđani kao da su se oduvek spremali za tako nešto i u nemoguće

  kratkom roku uspeli su da organizuju odbranu i prebeg nekoliko miliona ljudi do džungli Ahrimana. Julijano Erdober Ris se sa zakašnjenjem seti da crveno predstavlja boju žalosti Kernlanđana.

  Pilot presretača zastade pred jednom od papirnatih građevina i pokaza mu da uđe.

  Julijano Erdober Ris sumnjičavo osmotri građevinu i zatim odmeri mladića. Video je da