Alef Science Fiction Magazine 016 Read online

  Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,

  ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐

  njenoj veličini.

  H. L. BORHES

  Broj 16 32.000 din.

  S A D R Ž A J

  Reč urednika ................................................................................................... 2

  Goran Skrobonja: TOČAK ................................................................................ 3

  Rej Bredberi: MALI UBICA ............................................................................ 41

  Ejndžela Karter: LJUBAVI PURPURNE DAME ................................................ 53

  Ursula Legvin: PRIČA SUPRUGE .................................................................... 60

  Vesna Gorše: RAJ NA ZEMLJI ........................................................................ 63

  Robert Hauard: TAMNI ČOVEK ..................................................................... 77

  Bil Proncini i Bari Malcberg: KUDA ODLAZI DUŠA ........................................ 91

  Slobodan Ivkov: ONI SU TU SIGURNO .......................................................... 95

  Jan Votson: KNJIGA REKE, III deo .................................................................. 98

  Odgovorni urednik

  Milorad Predojević

  Urednik

  Boban Knežević

  Likovni urednik

  Dragoljub Stanković

  Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights

  Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST

  21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI

  1

  REČ UREDNIKA

  Kako koji broj »Alefa« odmiče, period između pisanja uvodnika i izlaska istog u

  časopisu postaje sve veći i veći, tako da je već sad praktično nemoguće odrediti u

  kom mesecu ove godine ćete imati priliku da čitate ove redove, što, samo po sebi,

  dovoljno govori o krizi »Alefa«. Drugi pokazatelj je drastično povećanje cene

  »Alefa« koje daleko premaša postojeću inflaciju i ukazuje da je tiraž sve manji i manji. To je, zapravo vrzino kolo iz koga nema izlaza. Časopis se kupuje sve manje i

  izdavač je prinuđen da podiže cenu, što ima za posledicu još slabiju prodaju i tako...

  svi znamo šta se nalazi na kraju tog puta i ma koliko nastojali da izbegnemo ono najgore, neumoljivi zakoni tržišne ekonomije imaju svoja pravila igre i ne daju mnogo nade za opstanak »Alefa«. Ovo nije nekrolog našem SF magazinu, ali bi mogao biti, ukoliko se u najskorijoj budućnosti ne desi čudo. Odgovor ćemo znati u

  narednih nekoliko meseci.

  Ovaj »Alef« je različit od svih dosadašnjih i po tome što je naslovna novela iz pera jednog domaćeg autora, i to autora prisutnog na spisateljskoj sceni tek nekih

  godinu‐dve. Goran Skrobonja je jedan od onih pisaca čije ime svakako treba

  zapamtiti jer pripada vrlo uspešnoj generaciji jugoslovenskih autora koji su započeli

  preporod domaćeg SF‐a u poslednjih par godina. Najuspešnijeg člana tog

  nezvaničnog pokreta takode smo promovisali na stranicama »Alefa« — Dragana R.

  Filipovića.

  I dok je Filipović već formiran u svom izrazu i svoje stvaralaštvo komponuje u

  ciklusima, Skrobonja, slično kao Lazović, oprobava se u raznim podžanrovima i pristupima tragajući za sopstvenim izrazom i formom u kojoj će do maksimuma iskoristiti svoj talenat. U noveli »Točak« Skrobonja se oprobao u fantastici.

  Celokupan ovaj »Alef« pomalo naginje fantastici. Bredberi i Legvinova sami po

  sebi nikada nisu bili daleko od fantastike. Karterova piše pretežno fantastiku, a Hauard je svima poznat po Konanu Simerijancu i srodnim pripovestima. No, taj trend fantastike već se odomaćio u »Alefu« i nadamo se da ćete biti zadovoljni ovim raznovrsnim izborom.

  Boban KNEŽEVIĆ

  2

  3

  PROLOG: Pitanje sreće

  Marša Čester bila je više nego zgodna. Ovako opružena i iskrivljena, međutim, izgledala je kao bačena lutka.

  Alfred je mirno posmatrao kako se lokva krvi širi na jeftinom sintetičkom tepihu koji su zajedno kupili pre koju godinu. Tražio je u sebi makar trunku uzbuđenja, napetosti; nije bilo ničeg, čak ni zadovoljstva. Samo mir.

  Užurbana zvonjava. Nervozna pauza. Opet. Lupanje na vratima. »Marša!«

  »Otključano je«, reče on promuklo.

  Vrata se otvoriše i unutra upade žena tridesetih godina. Alfred se osmehnu na zabezeknut pogled svoje svastike i odloži sad već hladan pištolj na krevet.

  »Vini«, reče, »zovi policiju.«

  Vini poče da vrišti.

  U ćeliji, opružen na tvrdom plastičnom ležaju sa rukama pod glavom, Alfred Čester je pokušao da se seti tog krika, ali njegov mu se zvuk u sećanju neprestano mešao sa zvukom policijskih sirena. Kao kroz maglu, mogao je ponovo da vidi gomilu radoznalaca, hitre i efikasne uniformisane ljude koji su mu natakli na ruke lisice sa elektronskom bravom i upoznali ga sa njegovim građanskim pravima u slučaju hapšenja za ciglih petnaest sekundi. Policijski kopter bio je šestosed, pomalo neudoban ali brz. Dok su ga uz zavijanje sirena sprovodili u pritvor pri Javnom tužilaštvu, kriminalistička ekipa je sigurno hologramski snimila leš, zaledila oružje u sterilnom gasu i uzela izjave od pristunih.

  Sve je imalo svoj red.

  Sutra će me osuditi, pomisli on.

  Na smrt, rekao je Entoni.

  Upravo tako: sve je imalo svoj red.

  Iz hodnika se začu signal i stražar pritisnu plavu pločicu na terminalu. Polovina zida bešumno kliznu u stranu i u hodnik uđe, u besprekomom trodelnom odelu, sa

  besprekomom aktovkom i cipelama od aligatorove kože i besprekornim osmehom na licu, Entoni Poner, Alfredov advokat i prijatelj iz koledža.

  Stražar klimnu glavom kada mu Poner pokaza bedž — propusnicu i otvori vrata Alfredove ćelije. Poner uđe i vrata se zatvoriše za njim.

  »Lepo te paze ovde«, reče on umesto pozdrava. »O, zidovi su danas plavi! Pa cveće... Nemaš ni na šta da se požališ?«

  »Nemoj da se izmotavaš sa mnom«, progunđa Alfred ustajući i prilazeći stolu.

  »Gojenje pred klanje.«

  »M‐da...« promrmlja Poner otvarajući tašnu i vadeći spise. »Ali nije sve baš tako crno...«

  »Kako da ne«, reče Alfred paleći cigaretu. »Svi pričaju da je egzekucija bezbolna.«

  Poner podiže pogled, osmotri ga ispitivački i nasmeši se. »Ako sve bude u redu, dečko, egzekucije neće ni biti.«

  Alfredu ispade cigareta. Zabuljio se u advokata otvorenih usta. »Šta?«

  »Danas sam bio kod javnog tužioca«, poče Poner pomalo se praveći važan.

  »Mislim da mogu da ti, umesto smrtne kazne, izdejstvujem 'Točak'!«

  Alfred ga je posmatrao još trenutak ne trepcući, a onda upita nesigurno:

  »Ozbiljno! Ne zezaš?«

  »Tako mi Ane«, nasmeja se Poner, a onda se uozbilji. »Evo kako stoje stvari: znaš

  dobro da je 'Točak' zamenio sve vremenske kazne, ali da do sada nije mogao da bude

  primenjen za zločine prvog stepena. U novoj vladi postoji povoljna klima za prelazak na 4

  liberalniju kaznenu politiku. Kao što sam ti malopre rekao, bio sam danas kod javnog tužioca koji takođe zavisi od nove administracije. Složili smo se da kod tvog slučaja, s obzirom na olakšavajuće okolnosti, postoje uslovi da napravimo preokret: on će zahtevati 'Točak', odbrana će se složiti, a sudija neće imati petlju da ide na smrtnu kaznu jer i u Vrhovnom sudu počinje da se oseća promena... Tako ćemo stvoriti precedent koji će dalje doprineti unapređiva
nju i humanizaciji kaznene politike itd, itd.

  Razumeš?«

  »'Točak'«, promrmlja Alfred.

  Poner spremi spise u tašnu i ustade. »Boljem se ni u snu nismo mogli nadati. Alfe...

  želim ti puno, puno sreće. Znam da je bila kučka i da nisi mogao drugačije, ali zakon je zakon. Vidimo se sutra u sudnici.«

  Alfred steže prijatelju ruku i isprati ga pogledom dok je napuštao ćeliju. Pre nego

  što su se vrata zatvorila, uspeo je da vidi još Ponerov ohrabrujući osmeh i ozbiljno, kameno lice stražara.

  TOČAK!

  Alfred je o njegovom istorijatu znao otprilike koliko i svaki prosečno informisani građanin. Stvar je, kako bi se reklo, počela da se kotrlja kada su Rein i Voponski otkrili

  »toh«, novu česticu koju emituje matazit, relativno redak mineral, kada se uključi u proces što se odvija u atomskim reaktorima; istražujući dalje, zaključili su da »toh« u određenim koncentracijama izaziva neobična vrtloženja, na izgled elektro‐magnetskog

  porekla.

  Pošto su Rein i Voponski radili za vladinu agenciju, rezultati su držani »na ledu«

  dok su se pripremali dalji eksperimenti. Najpre se počelo sa zamorcima i kunićima, pa

  se prešlo na pse i majmune i, konačno, na osuđenike — dobrovoljce. Rezultati kod životinja bili su nezadovoljavajući, ali sa ljudima je bilo drugačije: prvih nekoliko zatvorenika izloženih toh‐struji jednostavno je klonulo i izgubilo svest. Lekari su ustanovili stanje slično komi i sudbina daljih eksperimenata bila bi sigurno okončana da porodica jednog od zatvorenika nije zatražila njegovo telo i zamrzla ga očekujući neko novo otkriće.

  Posle sedam godina, iz gotovo zaboravljenog spremišta u kome je telo čuvano, doprli su signali koji su ukazivali na to da se nešto dešava sa moždanom aktivnošću.

  Telo je brzo odmrznuto i aparati su počeli da registruju njeno dalje pojačavanje.

  Zatvorenik se osvestio i za nekoliko sedmica dovoljno oporavio da ispriča porodici i zainteresovanoj javnosti da je vreme dok je bio u komi proveo živeći u ribarskom naselju na nekakvoj planeti koja je imala četiri meseca, po njegovom subjektivnom računu, to je trajalo ravno četrdeset godina. Bio je lud od sreće što ponovo »ima«

  mlado i zdravo telo.

  Ovaj događaj izazvao je besplodne diskusije među naučnicima, a zvaničnicima dao

  određene ideje. U međuvremenu je propao pokušaj da se toh iskoristi kao strategijsko

  oružje jer je druga strana ubrzo došla do istog otkrića. S druge strane, država je doživljavala ozbiljnu finansijsku krizu, a jedna od značajnih stavki budžeta bila su i sredstva koja se izdvajaju za održavanje kaznionica, upravu, stražare i standard zatvorenika kojih je bilo sve više. Najzad je nekom palo na pamet da predloži kaznenu

  reformu i da se vremenske kazne zamene toh‐tretmanom.

  Predlog je jedva prošao u skupštini, i tzv, »Sistem točka« počeo je polako da zauzima svoje mesto u pravosuđu. »Točkom« je ovaj sistem nazvan zbog sličnosti sa prastarom vašarskom igrom u kojoj bi vlasnik zavrteo točak podeljen na različita polja, a igrač bi iz odgovarajućeg oružja ispalio strelicu; u zavisnosti od polja u koje bi se strelica zabila, igrač bi dobijao ili gubio. Analogno tome, osuđenika bi postavili ispred generatora toh‐struje i dozvolili mu da nasumice pritiskom na dugme odabere trenutak,

  tj. snagu toh‐struje, tj. vreme i mesto na kome će boraviti njegova svest.

  5

  Održavanje zamrznutih tela bilo je mnogo jednostavnije i kudikamo jevtinije od brige za zatvorenike u kaznionicama. Doduše, postojala je i ona druga, tamnija strana

  — povećanje nezaposlenosti, time posredno i kriminala, a osim toga oko devedeset procenata osuđenika nije se »vratilo« u roku od pedeset godina posle kojih su se tela

  uništavala. Ali bio je to rizik koji je morao da preuzme svako ko se odluči na zločin.

  Pitanje kazne tako se, u suštini, svelo na pitanje sreće. Oni retki što su se »vratili«

  najčešće su odbijali da pričaju o doživljajima »s one strane«.

  Naravno, bilo je mnogo protivnika, od filozofa do religioznih fanatika, ali oni su efikasno ućutkivani, bilo novcem, bilo prinudom. Državni budžet je stao na noge, a administracija je mogla da se posveti rešavanju drugih problema...

  »TOČAK«, pomisli Alfred ponovo. Duboko u sebi počeo je da naslućuje klicu nade.

  Sve je bolje od smrti.

  »Sutra ćemo oprobati sreću!«, reče glasno zidovima koji su iz plave lagano prelazili

  u golubijesivu boju.

  Sudnica je bila puna.

  Alfred je ušao u pratnji dva namrgođena stražara i seo na optuženičku klupu, tačnije stolicu, poluokrenut ka publici i mestima za porotu. Počeo je da posmatra lica: napeta, zainteresovana, indiferentna, mračna, nasmejana... I to mu je ubrzo dosadilo,

  pa se okrenuo Poneru koji je već zauzeo svoje mesto. Ovaj mu prstima pokaza znak da

  je sve u redu.

  Mesta za porotu počeše polako da se pune; pojavio se i javni tužilac sa svojim pomoćnikom. Zapisničar, novinari, stražari... Alfred je bio sasvim prazan. Ništa od svega toga nije ga zanimalo.

  Na zidu prekrivenom skupocenim duborezom otvoriše se vrata i pojavi se sudija.

  Žamor u sudnici se utiša; sudija se smesti u svojoj visokoj stolici, udari simbolično čekićem i suđenje započe.

  Sve je išlo po ustaljenom redu — čitanje optužnice, iznošenje materijalnih dokaza,

  ispitivanje svedoka... Poner se uzdržao od unakrsnog ispitivanja svedoka optužbe, samo je nekoliko puta uložio osnovani prigovor. Proces je tekao brzo. Najzad se okonča dokazni postupak i dođe red na završnu reč. Javni tužilac se ograničio na konstatovanje krivice optuženog i zatražio, imajući u vidu olakšavajući okolnosti, umesto kazne smrti, kaznu »Točka«. Ovo izazva iznenađeni žagor u publici. Sudija se samo malo namrštio;

  ako je i bio iznenađen, nije to ničim pokazao.

  Poner tada odloži naočari, popravi kravatu i ustade da iznese završnu reč odbrane.

  »Poštovani sude, poroto, gospodine javni tužioče... Pre nego što svi mi po

  osećanju pravednosti, a sud po zakonu i savesti, donesemo presudu optuženom, hteo

  bih da najširoj javnosti omogućim da malo bolje upozna ličnost Alfreda Cestera i shvati motive koji su ga nagnali da učini ono što je učinio.«

  »Sudbina optuženog izuzetno je interesantna. Neću govoriti o nesrećnom

  detinjstvu, razorenoj porodici ili lošem vaspitanju, jer verujem da svako od vas zna da Cestera na ovaj nagli antidruštveni čin nije moglo naterati tako nešto iz jednostavnog razloga: optuženi potiče iz relativno imućne porodice industrijalaca, a roditelji su mu mogli predstavljati pravi uzor harmoničnog, savršenog braka i međuljudskih odnosa.

  Ne, uzrok moramo tražiti drugde.«

  »Školovanje: gimnazija u Bedfordu, koledž — Harvard. Izuzetna nadarenost

  optuženog za društvene nauke omogućila mu je da koledž završi vrlo brzo; ali od karijere profesora ili pravnika odvratila ga je upravo njegova svestranost. Cester, koji je bio izvanredan igrač bejzbola, potpisao je dvogodišnji ugovor za tim »Crvenih Lavova«

  iz Čikaga, i tu počeo da stiče svoju sportsku slavu. Iz tih dana, dame i gospodo, poznajete ga jako dobro. Dakle, još nismo našli ono što tražimo... «

  Poner je nastavio da priča o sportskim uspesima, rastućem bogatstvu i najboljim

  6

  godinama njegovog života, i Alfred se tu jednostavno isključi. Tada krajičkom oka vide kako se otvaraju vrata sudnice i unutra ulazi vitka, otmena žena. Poznao ju je smesta: imala je nepogrešiv stil oblačenja — birala je uvek stvari na izgled prevelike, nehajno, ali kombinovane tako da odaju probirljiv ukus za fine stvari. Sela je na najbliže slobodno mesto, prešla pogledom po sudnici i najzad ga pronašla.

  Ana, pomislio je očajan, šta ćeš ovde. Zašto je potrebno da i ti ovome prisustvuješ.

  Bili su obojica zaljubljeni u nju, Entoni i on. Nikad nije uspeo da odgonetne zbog
>
  čega je izabrala Ponera; možda je već tada u Česteru nazirala gubitnika. Gledala ga je sada uporno, u oči, dok je njen muž nadahnuto govorio i gestikulirao pred utihnulim auditorijumom. Da li znaš, obrati joj se Alfred u mislima, da me je ona jedina noć sa tobom, pred odlazak, progonila čitavih petnaest godina... i da je ta noć, kada si mi posle svega saopštila svoju odluku, jedini pravi razlog što sam sada ovde? Gledala ga je ćutke, mirno, a onda iznenada spusti pogled. Alfredova opčinje‐nost se rasplinu.

  »... ali pogrešne investicije i neumeren način života počele su polako da guraju kola Alfreda Čestera nizbrdo!« Poner je bio u svom elementu.

  »I tu možemo da vidimo, dame i gospodo, pravu prirodu Marše Čester, supruge optuženog i žrtve ubistva za koje mu se sudi.

  Umesto pomoći i razumevanja, počela su prebacivanja i rastuće nezadovoljstvo

  koje je kulminiralo u — preljubi!«

  Ne, Entoni! Stisnuo je oči. Ostavi mrtve na miru... Nije sve tako jednostavno...

  »I eto nam motiva, dame i gospodo! Preljuba! Ne jednom ili dvaput, već toliko puta da to zaista ni najtolerantniji među nama ne bi mogli da izdrže!«

  Ana ga odmeri otpužujuće i nekako tužno, zatim ošinu pogledom Entonija gotovo

  sa mržnjom, pa se ponovo zagleda u svoje ruke stisnute u krilu.

  »Optuženi je pokušao da sve vrati u nekakav normalan tok. Sa suprugom se

  preselio u mali, jevtin stan u predgrađu i zahvaljujući svojoj sportskoj svestranosti, otvorio školu borilačkih veština kako bi sebe i suprugu mogao da izdržava. Ali sve to nije bilo dovoljno Marši Čester...«

  Škola borilačkih veština, ha. Sa rezignacijom se setio kako je morao da od ušteđevine plati odštetu učeniku kome je na treningu, posle jedne od svađa sa Marašom, udarcem slomio ruku... Entoni, završi već jednom s tim, tako ti svega.