Alef Science Fiction Magazine 026 Read online

  potrepštinama. Mogu se snalaziti od ostataka godinama ukoliko mi to namera.

  Međutim, pretpostavljajući će se ekskluzivnost nastanjenosti produžiti (a moram gledati sa pesimističke strane kad planiram), moram kad‐tad proizvoditi sopstvenu hranu, potrepštine; postati samodovoljna. Pitanje je: Treba li početi sada ili čekati; nadati se neće se pokazati potrebnim?

  Ne zaista teška odluka: Duže odlaganje, težim prelaz postaje. Samo faktor domaćih

  životinja zahteva pažnju odmah. Nesumnjivo, mnogo pocrkalo tokom leta. Preglupe da

  provale iz farmi, sa pašnjaka, potraže vodu, hranu, većina izginula — „domaće”

  sinonom za „zavisne”. A i među preživelima, sumnjam će jedna od hiljadu preživeti zimu bez pomoći. Znači, ako planiram budem farmer, moram okupiti početni inventar

  pre nego se vreme promeni. Takođe znači moram pre toga imati spremne hranu, vodu,

  fizički smeštaj za novodovedene.

  Znači, moram imati farmu.

  U svakom slučaju, logika nalaže zauzimanje farme koja relativno blizu. Previše vrednog u skloništu; moram imati razumno lak pristup. Raspoloživost alata, knjiga, itd.

  korisna pri započinjanju projekta: snabdevanje, opravka ograda, remont pumpi za vodu

  itd.

  Plus rad potreban se kuća pripremi za zimu. Viskonsinske zime ne nežne sa građe‐

  vinama; karakteristični utegnuti krovovi obično ne navedeni u konstrukciji, građevinskoj dozvoli. Nakon letnjeg zapuštanja, zgrade odabrane farme sklone zahtevanju mnogo rada ‐ koji uopšte nisam kvalifikovana da obavim. Očekujem ću ostatak leta, jesen provesti vrlo poučno, vrlo uposleno.

  Pa možda trebala prestati razmišljati o planovima, mrdnuti dupe. Najbolje izvideti

  obližnje farme. Bilo bi lepo naći jednu sa solidnim zgradama, bunarima punim vode, netaknutim ogradama itd. Bilo bi isto toliko lepo sresti veselog, u crveno obučenog sedobradog gospodina kako juri putem u sankama koje vuku jeleni.

  Haj, opet. Iznenađeni što sam tu? I ja. Razmišljam o promeni imena u Polina, serija-lizaciji zapisa. Ili jednostavno da ostanem kući, počnem štrikam. Izgleda za vreme uko‐

  panosti karakter komšiluka promenjen; opao, postao gadan ‐ bukvalno pasji. Izašla iz A

  & P pravo u ‐ Ne, ne ide ovako. Bolje se držim hronologije; inače sigurno propustim nešto. Može čak biti važno jednog dana. Pa:

  Probudila se skroz oporavljena ‐ opet (zaista mi dojadila ova jo‐jo psihologija).

  Pošto planirala budem napolju ceo dan, sakupila malu hrpu opreme, provijanta: čuturica, sušeno meso, suve kajsije, kesica semenske mešavine za papagaje; čekić, pajser (u slučaju da istraživanje zahteva provalu). Otišla gore, napolje.

  Zadržala doručak u stomaku snagom volje dok se ne navikla na aromu.

  Uzela bicikl iz garaže, odvezla se do centra (prva vožnja za tri meseca; skoro zaglušena bracinim manijakalnim odobravanjem). Nakon tromesečnog zapuštanja,

  gume malo mekane (desetobrzincu treba 38 kila); zastala na Olijevoj Standardki, dopu‐

  20

  nila. I začudila se: komunalije još funkcionišu, kompresor, pumpe itd. još rade ‐ čak i zvono još uvek zvonilo kad prešla preko creva.

  Krenula da odem; stala ‐ pomislila. Vratila se, izvukla vazduh iz rezervoara kao što

  videla da Veliki Oli radi. Jednom objasnio: Sabijanje, širenje vazduha „pravi vodu”

  kondenzacijom: akumuliše se, kvari opremu. Ustanovila mislim u okvirima očuvanja svega potencijalno korisnog zbog budućih potreba. (Se nadam neće preći u razvijenu neurozu; održavanje celog sveta ne ostavlja mnogo slobodnog vremena.)

  Krenula na proveru raspoloživih sredstava nad zemljom: Očima inventarisala

  bakalnice, gvožđare, trgovine semenom: odvezla se do silosa za žito. Našla zaliha ima svuda; veoma zadovoljavajući rezultati. Očigledno posao vođen kao i obično nakon bleska dok se nisu pomolili prvi simptomi. Nema znakova pljačkanja; verovatno svi isuviše bolesni za to.

  A pošto struje još ima, zamrzivači u mesarama održavaju temperaturu: količina na

  raspolaganju verovatno triput veća od one u skloništu. Ako stanje slično u obližnjim gradovima, nesumnjivo imam zalihe svega za ceo život ‐ ili dok ne nestane struje.

  (Lično, sam pomalo iznenađena još je ima; letnje oluje stalno obaraju vodove, oštećuju

  transformatore dva, tri puta godišnje ‐ a tek zimi..! Jedna dobra ledena oluja nas natera da danima trošimo sveće; osnovni razlog zašto čak i nove kuće, u koje su ugrađeni najnoviji grejni sistemi, sve imaju staromodne Frenklinove peći na naftu u većim sobama, obično sa više gorionika. Sumnjam će biti struje na proleće.)

  OH SRANJE! Izvinjavam se; nimalo damski uzvik ‐ ali upravo shvatila: Kladim se svaki bunar na farmama širom države radi na struju. U nevolji sam...!

  Pa, samo još jedan problem za podsvest da razmatra. Ne mogu ništa u pogledu toga sada ‐ ali moram ozbiljno razmisliti.

  Natrag na hronologiju: Pomolila se iz A & P oko deset; podigla nogaru, spremila da

  prebacim nogu preko bicikla. Najednom Teri zakreštao, stegao rame tako jako da osećala kao da se kandže spojile usred. Ispustila bicikl, okrenula se.

  Šest pasa. Veliki, mršavi, gladni; vidljivi izuzeci od pojma „najbolji prijatelj”.

  Nemala vremena razmislim o strategiji; čim otkriven, čopor napustio prikradanje,

  napao. Imala jedva vremena da odbacim bracu u vazduh, otprilike u smeru krova rad‐

  nje, poželim sretan put. Onda postala vrlo uposlena.

  Ne borila se tri meseca, ali nastavila sa katama; bila u dobroj formi. Srećom.

  Prva dvojica (vučjak, eskimski) odvojila se od zemlje u formaciji, sa dobermanom

  odmah iza. Presrela eskimskog (većeg od dvojice) u vazduhu udarcem iz okreta nalevo u

  spoj donje vilice. Osetila kosti krckaju, videla bez gledanja kako se veliki pas zavrteo u stranu, udarivši u vučjaka, oborivši. Zauzela čvrst stav, zadala udarac napred pesnicom pod dobermanovu vilicu, ciljajući visoko u grudni koš, levo od centra. Pesnica se zarila do zapešća; osetila kako skapula, klavikul, možda i humerus pucaju; napadač odskočio

  metar i po unatrag, pao spetljan. Obrnula se, izvela udarac postrance vučjaku iza uveta dok pokušavao da ustane; osetila pršljenovi popuštaju. Jednom brzo koraknula, slomila

  eskimskom vrat udarcem bridom šake. Opet se obrnula, skočila do dobermana, slomila

  vrat pre nego mogao ustane.

  Digla pogled, tela izvijenog za daljnje kombinacije ‐ opustila se. Ostala trojica promenili planove; bili na pola puta preko parkirališta.

  Panično se osvrnula, tražeći Terija; ugledala bracu kako upravo koči radi spuštanja

  na ručku kolica iz samousluge šest metara dalje. Zapitala se šta radio u međuvremenu:

  izgledalo je mogao odleti kući, pojede večeru, vrati se da posmatra ishod.

  Vratila ga, očitala bukvicu zbog gluposti, neizvršenja naredbi ‐ šta da ih bilo i sa boka? Bi postao ručak pre nego ja stigla tamo.

  21

  Pticoglavi prihvatio prekor; mazio obraz u znak saglasnosti, promrmljao, „Baš si trt‐mrt!”

  Odustala; nastavila izviđanje.

  Na tren se začudila vlastitoj hladnokrvnosli. Prvi udarci koje ikad zaozbiljno zadala;

  napola očekivala uzgredne emotivne efekte. Ali nema; samo blago žaljenje što napadače ne susrela pod boljim okolnostima. Pogotovo doberman bio prekrasan primerak,

  ako izuzmem omršalost.

  Odlučila, u svetlu događaja, moglo biti najbolje da nastavim istraživanja na manje

  ranjiv način. Ocenila da vreme da vozim sama. Vozila kola i pre, naravno; seoska deca

  nauče osnove upravljanja vozilom čim oči (poduprte jastucima) stignu iznad instrument‐tabte, stopala dosegnu pedale.

  Pitanje koja kola prisvojiti nateralo na pauzu. Nemam posebnih problema: upoznata (za nevozača) sa automaticima, tro‐ i četvorobrzinskim ručnim, itd. Ali ću zabadati nos niz pokrajnje seoske putev
e, ulaziti kroz prolaze naviknutije na (pogodnije za) traktore, konje; uvlačiti, izvlačiti na tesnim mestima. Tačno, bilo relativno suvo u poslednje vreme; zemlja čvrsta na većini mesta. Ali ‐s obzirom na potencijalne uslove korišćenja, fizičke zahteve...

  Ću uzeti Tatinog starog folciku. Srećan izbor: Odgovara fizičkim kriterijumima (dobro manevriše, jaka vuča, pouzdan, itd.); scm toga, već vozila ‐ zasigurno mogu do-seći pedale, gledati napolje. Pomišljala na Emersonov džip, ali nikad ne imala priliku proverim u kontrolisanim uslovima. Štaviše, ima obilje poluga menjača (tri!). Istina, možda sposobnije vozilo, ali trezveno razmatranje navodi da nepoznate prednosti mogu biti klopka; izgledalo jednostavnija, familijarnija igračka nudi bolje izglede za povratak.

  Otpedalala brzo kući, motreći okolo zbog grabljivaca (brzo učim). Stigla bez inci-denata. Našla ključ, postavila razdraganog batu na naslon suvozačkog sedišta; prilago‐

  dila vlastito sedište visini od 147 centimetara, okrenula ključ.

  Rezultat bi uneo toplinu u srce pisca reklama: nakon nepaljenja tri meseca, Buba

  vredno verglala oko dve sekunde, proradila.

  Kazaljka pokazivala rezervoar više od tri četvrtine pun, ali htela se osiguram; usamljeni seoski put kojim lutaju gladni čopori pasa krivo mesto da otkriješ kazaljka zaglavljena. Pa pipavo izašla unatrag iz dvorišta (gasila samo dvaput), oprezno mane-vrisala do Olijeve. Ubacila crevo, usula desetak litara pre nego počelo curi napolje.

  Bubin izraz kao da govorio „... pa lepo ti rekoh” dok stavljala poklopac, vraćala crevo.

  Krenula da tražim odgovarajuću farmu u obradivom stanju, za početnika. Pokupila

  oblasnu mapu Geodetskog zavoda iz šerifove kancelarije. Metodično planirala napredo‐

  vanje dok išla; izbegavala kruženje, ponavljanje. Vozila 240 kilometara; posetila trideset, trideset pet farmi; označavala na mapi po odlasku, ocenjene od jedan do deset.

  Bilo mnogo lepih mesta; neka bi poslužila u nuždi. Ali nijedno ocenjeno iznad sedam; ništa ne palilo lampicu u glavi skoro do sumraka.

  Našla se na završetku kravlje staze. Krivudala kroz retke šumice, brda; osećala mora vodi negde, pa sledila do kraja, gde našla poštansko sanduče, odvoj puta.

  Skrenula na; uskoro naišla na zatvorenu kapiju. Otvorila, provezla se, zatvorila. Sledila put kroz šumu, preko malog nagiba, na čistinu, u dvorište. Naglo stala.

  Odmah znala da kod kuće...

  Zdesna bila lepa, skoro nova kuća od crvene cigle; sleva, potpuno nov, moderan čelični ambar, kokošinjac; dva silosa (jedan nov), tri spremišta za kukuruz ‐ sve puno.

  Izašla, polako obišla kuću, usta otvorenih, srce lupalo. Bez razbijenih prozora, vrata

  zatvorena, svi crepovi na mestu ‐ trava pokošena!. Na divan tren srce skroz stalo; 22

  pomislila naišla na gnezdo preživelih. Onda obišla ćošak, sudarila se sa vrtlarima ‐

  ovcama.

  Vlasnici sasvim mrtvi. Našla ostatke muškarca na stolici na verandi. Očigledno proveo poslednje svesne trenutke razmišljajući o srećnim sećanjima. Album sa slikama

  u krilu nagovestio tri na brzinu iskopana groba bili žena, troje dece; oznake potvrdile.

  Lepi ljudi; lica iskazivala poverenje, zadovoljstvo, ljubav; stanje farme potvrđivalo, svedočilo o brizi, ponosu.

  Zamaglile se oči dok listala album. Rešila da vodim farmu na način koji bi osnivači

  odobrili. Uručili mi bukvalno „ključ u bravu” domaćinstvo; nemertjivo ubrzali raspored, pojačali šanse za samodovoljnost, preživljavanje. Najmanje što mogla učiniti zauzvrat.

  Farma udobno ugneždena u dolini usred blago uzdignutog, pošumljenog predela.

  Čist, hladan, brz potok krivuda kroz sredinu, prolazi na manje od sto metara od kuće; i, zahvaljujući spretno postavljenim ogradama, uvija se, krivuda ili skreće kroz sve paš‐

  njake. Granična ograda netaknuta; jaka, debela žica, gusta mreža. Verovatno ne skroz

  prepreka za pse, ali visokootporna; uz malo dodatnog truda trebala biti dovoljna.

  Sadržaj silosa, spremišta, ambara proizvod prve sezonske setve; druga žetva još na

  poljima ‐ osnovni razlog što stoka još živa, zdrava. Interne kapije skroz otvorene; dopuštale pristup vodi, raznovrsnoj ispaši (uključujući grickanje onog što iscurelo iz silosa, spremišta). Živinčad provela leto bukvalno jedući „najbolje što zemlja rađa”; tako i izgledaju.

  Osim pet ovaca tu su i devet krava (dva teleta, jedno bik), dve kobile, jedan uštrojeni konj, razna perad (pevac, dva tuceta kokoši, mešanih pola tuceta pataka, gusaka). Nema svinja, ali ne plačem; ne volim svinje, a ne ludujem ni za svinjetinom.

  Po dokazima, gubici preko leta mali. Našla samo tri trupla: dve krave, jedan konj.

  Kosti ne raštrkane, ne verujem psi uzrok smrti. Verovatnije bolest, povreda, glupost ‐

  istaknuta osobina domaćih preživara: Dobiju li priliku, naždraće se ne‐ne, skupo platiti kasnije.

  Lutala farmom, zavirivala u zgrade dok ne nestalo svetla. Našla dobre vesti gde god pogledala. Sve mogu upotrebiti kako jeste, uz manje popravke.

  Proverila razdaljinu u povratku: dvadeset tri kilometra putem. Nije loše; mogu prepešačiti ako potrebno ‐ u slučaju kurcšlusa dok putujem ‐ ali možda mudrije zakačiti bicikl za branik.

  Ipak, mašine ne traju večno; samo pitanje vremena pre nego prisiljena se vratim

  četvoronožnoj vuči. Ću imati prilike posećujem sklonište često. Karta pokazuje rastojanje u pravoj liniji samo četrnaest kilometara; pretpostavljam bolje da naučim uprav‐

  ljam buldožerom, dodam pravljenje puteva savladanim veštinama. (Bože ‐ budućnost obećava tako raznovrsna iskustva; mogla bih umrem od raznovrsnosti...)

  Bilo kasno kad se konačno vratila u sklonište, umorna ali zračeći zadovoljstvom zbog izgleda. Jedva mogu dočekam jutro, počnem se pakujem, selim; počnem novi život.

  Zaostali braca deli poglede; ne zatvarao usta dok bili na farmi. I posle. Držao predavanja stoci, diktirao živini, komentarisao ćelu inspekcijsku turu. Jedva napravio pauzu da prezalogaji, popije. Mora je seoski dečko u duši. Toliko urban, nikad pretpostavljala.

  Ej ‐ sam zaista umorna!

  Laku noć.

  Joj! Bole mesta koja ni slutila da imam. Sumnjam na njih da se pojavila upravo u tu svrhu.

  23

  Šest odlazaka do farme. Slovima š‐e‐s‐t.

  Svetla nestalo malo pre snage. Pakovanje stvari iz kuće u kola ne problem: Osam,

  deset odlazaka do kola; sve obavljeno. Caka je u stvarima iz skloništa. Jest.

  Pravo gore šezdeset metara, sa rukama punim. Nekoliko puta.

  Mora da postoji bolji način.

  Laku noć.

  Ovo je sramota; izgleda da je vreme da prestanem da se predstavljam kao genije. Na delu se dokazuje. Šta vredi koeficijenat inteligencije preko dvesta ako se dela mogu uporediti sa pokretnom biljkom?

  Setila se jutros da razmislim (nakon trećeg odlaska gore) kako je iskopani materijal

  uklanjan tokom gradnje. Ručno nošen u kofama...? Računajući i stepenište, materijal u

  pitanju predstavlja više od 5600 kubnih metara. Sa petnaest stotih delova metra po kofi, pretpostavljajući jak momak nosi dve, petnaest minuta do gore i natrag, to je nešto manje od kubnog metra svakih osam sati. Bi trebalo desetočlanoj ekipi 625 dana ‐

  da ne spominjemo vreme izgubljeno na srčane napade, bruhove, ravne tabane....

  A šta je sa težim stvarima? Sumnjam nuklearni generator donesen dole ručno ‐

  težak par tona.

  U redu. Očigledno obavljeno na neki drugi način. Ali kako? Oh ‐priručnik za sklonište; zaboravila. Prelistala, brzo našla odgovor: lift! Naravno. Ne shvatila značenje malenog, praznog skladišta čudnog oblika tokom prvog razgledanja. Druge stvari na umu: ne primetila dugmad.

  Ostatak dana mnogo lakši. Jesam umorna večeras, ali mogu da mrdam.

  Sutra je novi dan...!

  ZAUSTAV1TE ŠTAMPU! Dajte mesta na prvoj strani! Senzacija! Ja nisam ja ‐ ja sam<
br />
  nešto drugo. Ne ‐ mi nismo mi ‐ ne ‐ Ma, zbrka; nema nikakvog smisla. Ali sam tu nemoćna; teško organizovati misli ‐ tako DOVRAGA uzbuđena...! Ću pokušati, moram pokušati. Inače na kraju izostaviti najbolje delove, najvažnije stvari. Onda, dokse ne smirim, snizim krvni pritisak, ću zaboraviti sve! Oh, moram zaustaviti ovo veseljenje.

  Moram se vratiti na hronologiju. Pa...

  Dubok uzdah... izdahni po‐o‐laa‐koo...srce usporava na normalu. Fizička smireno‐

  st... mirnoća... humm‐m‐m...

  Čudesno, opet uspelo.

  U redu. Nastavila sa pakovanjem jutros. Prenela dve ture, vratila se po treću.

  Završila; sve u kolima, na farmi, što mislila će mi trebati. Ali se još vrpoljila; ne mogla odrediti zašto. Ne u pitanju nešto što zaboravila; put do farme ne dug; propust ne kriza.

  Konačno spoznala uzrok nepočešanog svraba: Bilo vreme obavim dužnost. Izbega‐

  vala u početku; znala se ne mogu suočiti sa. Onda imala toliko posla, smetnula s uma.

  Ali se sada setila: Su Kim MekDivot. Učitelj. Prijatelj.

  Na prijatelja pada dužnost se pobrine za konačno odmorište.

  Uopšte uzev se sada privikla na lik smrti kao takve; poslednjih par dana ne potre‐

  sana mnoštvom leševa preko kojih preskakala tokom obavljanja poslova. Nemala pro‐

  blema, na primer, pri pomeranju gospodina Haralsena sa verande na ispravno mesto pored žene, dece; čak završila posao sa osećanjem topline iznutra. (Pretpostavljam originalna trauma uzrokovana naglim šokom događaja; intenzitetom, potpunošću

  izolacije.) Stanje se sada popravilo; osećala mogu učiniti poslednju uslugu starom prijatelju ‐ štaviše, osećala potrebu da.

  Otišla u susednu kuću, potražila telo. Pretražila celu kuću: sprat, prizemlje, podrum

  24

  ‐ čak zavirila i na tavan.

  Konačno se vratila u biblioteku. Učitelj koristio kao radnu sobu; tamo pisaći sto, većina omiljene literature, pune magarećih ušiju, pri ruci. Se nadala možda nađem putokaz u pogledu mesta nalaženja u zakrčenosti..