Alef Science Fiction Magazine 001 Read online

  biraju bilo koju tačku u celokupnoj prošlosti, te, prema tome, oni po svoj prilici ne bi ostvarili ni najminimalniju mogućnost da se te dve grupe izgnanika spoje i izrode pleme mladih disidenata. Izgledi su da bi oni između dva logora ostavili neprobojnu barijeru epoha. Baret je ipak smatrao da bi mogao i takvu pretpostavku ubedljivo da izloži ljudima. Uz malo napora, mogao bi ih navesti da poveruju u postojanje nekoliko simultanih

  stanica Hoksbil rasutih kojekuda po ovom vremenskom nivou.

  A to bi nas moglo spasti, pomisli on.

  Slučajevi degenerativne psihoze već su nadirali kao grudva snega kad se kotrlja nizbrdo i uvećava. Preveliki broj ljudi proveo je premnogo godina ovde, i jedan mentalni poremećaj počinjao je da služi kao hrana za sledeće poremećaje, u ovom praz-nom beživotnom svetu gde nikad nije trebalo da žive ljudska bića. Ljudima su potrebni

  projekti koji će ih pokrenuti. Već su počeli da se opredeljuju za maloumne projekte kao što je Altmanova frankeštajnovska ljubavnica i Latimerovo upinjanje psiho‐moći.

  A šta, pomisli Baret ako ja mogu da ih zagrejem za putovanje do drugih kontine-nata?

  Ekspedicija oko sveta. Možda mogu da naprave nekakav veliki brod. To bi zaposlilo

  mnogo ljudi tokom dugog vremena. A trebala bi im i navigaciona oprema — kompasi.

  sekstanti, hronometri, ko zna šta sve. Neko bi morao da konstruiše i improvizovani radio. Takav projekat mogao bi potrajati trideset ili četrdeset godina. Fokus za naše snage, pomisli Baret. Naravno, ja neću doživeti da vidim kako taj brod kreće na put Svejedno, to bi mogao da bude način da se spreči katastrofa. Izgradili smo svoje stepenište do mora. Sad nam treba neki krupniji zadatak. Dokone ruke, dokon um...

  bolestan um...

  Dopalo mu se to što je smislio. Već nekoliko nedelja bio je obuzet brigom zbog sve

  goreg stanja na Stanici; tražio je način da se suprotstavi tom procesu. Smatrao je da je sad našao način.

  Okrete se i vide da Latimer i Altman stoje iza njega.

  »Od kad ste ovde?« upita ih.

  »Dva minuta«, reče Latimer. »Doneli smo ti nešto da pogledaš.«

  Altman živo zaklima glavom. »Treba to da pročitaš. Doneli smo ti da bi pročitao«.

  »Šta to?«

  37

  Latimer mu dade presavijeni svežanj listova hartije. »Našao sam ovo pod Hanovim

  ležajem kad je otišao sa Rudigerom. Po pretpostavci, ja ne bi trebalo da špijuniram njegove privatne stvari, ali morao sam da zvernem u te njegove pisanije. I evo. Špijun je on, sumnje više nema.«

  Baret poglda na hartije u svojoj ruci. »Procitaću malo kasnije. A o čemu se tu radi?«

  »Tu je opis Stanice, i psihološki portret većine stanovnika«, reče Latimer. Osmeh‐

  nuo se ledeno. »Hanovo privatno uverenje o meni jeste da sam poludeo. A o tebi, nešto

  laskavije, ali ne mnogo laskavije.«

  Altman reče: »Sem toga muvao se oko Čekića«

  » Šta? «

  »Vid'o sam ga kako ulazi tamo, kasno protekle noći. Ušao je u zgradu. Pratio sam ga

  Razgledao je Čekić.«

  »Pa zašto mi to nisi odmah rekao!« odreza Baret.

  »Nisam bio siguran da je važno«, reče Altman. »Morao sam prvo da popričam sa Donom o tome. A to nisam mogao sve dok Han nije otišao u ribolov.«

  Graške znoja se pokazaše na Baretovom licu. »Čuj, Nede, ako ikad više uhvatiš Hana da se približava vremeplovskoj opremi, javi mi hitno. Bez konsultacija sa Donom ili sa ma kim drugim. Jasno?«

  »Jasno«, reče Altman. Zakikotao se. »Znaš šta ja mislim? Gornjefrontaši su rešili da

  nas likvidiraju. Han je dobrovoljac — samoubica, poslat da nas proveri. Onda šalju kroz Čekić bombu, koja eksplodira i uništava Stanicu. Treba da razbucamo i Čekić i Nakovanj pre nego što to stignu da urade.«

  »Ali zašto bi slali dobrovoljca — samoubicu?« upita Latimer. »Sem ako raspolažu nekim načinom da svog špijuna izvuku...«

  »U svakom slučaju, ništa ne rizikovati«, ubedivao ih je Altman. »Razoriti Čekić.

  Onemogućiti bombardovanje sa Gornjeg fronta«

  »To bi moglo biti dobra ideja. Ali...«

  »Ama začepite obojica«, zareža Baret. »Pustite me da pogledam ove papire.«

  Udaljio se nekoliko koraka od njih i seo na jednu kamenu ploču. Poče da čita

  7

  Hanov rukopis bio je zgrčen, zguren, sabijao je maksimum informacija na minimum

  prostora, kao da je po Hanovom mišljenju smrtni greh traćiti hartiju. No, ničeg lošeg u tome. Hartije je ovde malo bilo, a Han je ove listove, očito, doneo sa sobom, sa Gornjeg fronta. Bar je pisao čitko. I njegova mišljenja bila su veoma lako vidljiva. Bolno jasna.

  Napisao je analizu stanja u stanici Hoksbil, i uspeo u nekih pet hiljada reči da iznese sve ono za šta je i Baret znao da ide rđavo ovde. Otpisao je Hoksbilovce kao omatorele revolucionare u kojima se stara vatra pretvorila u kiselinu. Nabrojao je dokazane luda-ke, i granične slučajeve, i one koji su se, kao Kesada i Norton i Rudiger, još držali. Bareta je zainteresovala činjenica da je Han ocenio čak i njih trojicu kao ljude pod teškim opterećenjem, koji bi se mogli »raspasti« svakog trena. Baretu se činilo da su Kesada, Norton i Rudiger podjednako stabilni kao i onog dana kad su pali na Nakovanj stanice

  Hoksbil, ali to je verovatno bila posledica postepenog zamućenja njegovih sopstvenih percepcija. Pridošlica kao što je Han verovatno vidi stvari drugačije i tačnije.

  Baret je prinudio sebe da ne preskače tekst u pravcu mesta gde se nalazila Hanova

  ocena njega.

  Kad je do tog mesta stigao čitajući redom sve, i kad je i to pročitao, nije mu bilo prijatno. »Baret je«, napisao je Han, »kao moćna greda koju su termiti izjeli iznutra. Izgleda solidan, ali jedan žešći udar bi ga polomio na komade. Nedavno mu je osakaćeno

  jedno stopalo, i to se evidentno loše odrazilo na njega. Drugi kažu da je bio fizički aktivan i da je dobar deo svog autoriteta zasnivao na svojoj fizičkoj veličini i snazi. Sad jedva 38

  hoda. Ali po mom mišljenju ono što kod njega nije u redu osobeno je za život na stanici Hoksbil uopšte, i nema mnogo veze sa njegovim obogaljenjem. Predugo je bio odsečen

  od normalnih ljudskih želja. Rukovodenje Stanicom davalo mu je iluziju stabilnosti, ali ta njegova vlast bila je u vakuumu, i zato su se u Baretu dogodile promene kojih on uopšte nije svestan. Terapija hitno potrebna. Možda mu pomoći više i nema.«

  Baret je ovo čitao nekoliko puta. Termiti izjeli iznutra... jedan žešći udar... zato su se u Baretu dogodile promene... terapija hitno potrebna... pomoći više i nema...

  Ovo ga je razljutilo manje nego što je očekivao. Han ima pravo da misli šta god hoće. Baret najzad prestade da čita taj pasus o sebi, i nekako natera sebe da pročita sve do poslednje stranice. Hanov esej završavao se rečima: »Stoga preporučujem neodlož‐

  no ukidanje kaznene kolonije nazvane "Stanica Hoksbil' i rehabilitaciju kažnjenika, u svim slučajevima gde je takva rehabilitacija izvodljiva.«

  Šta bi kog vraga to moglo biti?

  Zvučalo je kao izveštaj komisionara za uslovno oslobađanje! Ali niko ne može biti

  pušten sa stanice Hoksbil. Ta poslednja Hanova rečenica otvorila je ranu kroz koju je iskrvarila sva ranija uverljivost teksta. Han je glumio da sastavlja nekakav izveštaj za gornje frontašku vladu, očigledno. Ali zid debeo milijardu godina onemogućava podnošenje tog izveštaja. Znači, Han se zanosi iluzijama, baš kao i Altman, Valdosto i drugi.

  U svom grozničavom umu veruje da može da šalje poruke do Gornjeg fronta, pompezne

  dokumente u kojima će opisivati mane i slabosti svojih kolega robijaša.

  Iz ovoga je proisticala jeziva mogućnost. Možda je Han lud, ali ni u kom slučaju nije

  ovde poludeo, jer nije dovoljno dugo boravio za to. Znači, doneo je svoje ludilo sa sobom.

  Šta ako više ne koriste stanicu Hoksbil kao logor za političke zatvorenike, nego kao

  ludnicu?

  Vodopad
i psihotika sručuju se na njih. Ljudi koji su skrenuli s uma posle časne borbe sa ovakvim zatočeništvom morali bi se skloniti nekud, da bi ostalo mesta za obične mentalce. Baret se strese. Presavi Hanove hartije i vrati ih Latimeru, koji je sedeo nekoliko metara dalje i pomno ga posmatrao. »Šta misliš o tome?« upita Latimer.

  »Mislim da je teško dati neku ocenu. Ali moguće je da je prijatelj Han emotivno poremecen. Zavuci ovo tačno na isto mesto gde je i bilo. Done. I ne daj Hanu ni najmanji nagoveštaj da si ovo čitao ili dirao.«

  »Važi.«

  »I dođi do mene kad god oceniš da postoji nešto što bi ja trebalo da saznam o njemu«, reče Baret. »Možda je to jako bolestan dečak. Možda će mu trebati sva pomoć

  koju mu možemo dati.«

  Ribolovci su se vratili rano popodne. Baret vide da je čamac prepun ulova. Han je

  ušao u logor noseći u rukama mnogobrojne trilobite uhvaćene kukama; izgledalo je da

  je dobro pocrneo od sunca i da je zadovoljan svojim izletom. Baret priđe da pregleda

  ulov. Rudiger je bio oduševljen; dizao je u vazduh jednog blistavocrvenog ljuskara koji bi mogao biti pra‐pradeda svih kuvanih jastoga, sem što nije imao štipaljke napred i što je pozadi, gde bi jastogu bio rep, imao opaku trostruku bodlju. Ljuskar je bio dug oko šezdeset centimetara, i ružan.

  »Nova vrsta!« kreštao je Rudiger. »Ništa slično ovome ne postoji ni u jednom muzeju. Kamo sreće da mogu ovo da stavim na neko mesto gde bi moglo da bude na‐

  đeno. Mozda na vrh neke planine.«

  »Da je moglo da bude nađeno, već bi bilo nađeno«, podseti ga Baret. »Još u dvade‐

  setom veku bi to neki paleontolog otkopao. Zato, zaboravi tu ideju, Mel.«

  Han reče. »Razmišljao sam o tome. Kako je moguće da na Gornjem frontu niko nikad nije iskopao fosilne ostatke stanice Hoksbil? Zar njih ne zabrinjava mogućnost da neko od ranih lovaca na fosile nade takve ostatke u kambrijskim slojevima i nadigne frku?«

  39

  Baret odmahnu glavom. »Kao prvo, ni jedan paleontolog od postanka nauke pa sve

  do osnivanja stanice Hoksbil u 2105‐toj nije iskopao Hoksbil. Zna se da nije, dakle nema se o čemu brinuti. A ako bi nešto bilo iskopano posle 2105‐te, pa, onda bi svako znao o čemu se radi. Tu paradoksa nema.«

  »Sem toga«, reče Rudiger tužno, »kroz milijardu godina ovaj sloj stena biće na dnu

  Atlantika i biće pritisnut sa jedno dva‐tri kilometra taložnih stena. Nema nikakve šanse da nas nađu. Niti da će iko na Gornjem frontu ikad videti ovog drugara koga sam danas

  uhvatio. Ali, baš me briga. Ja sam ga video. Ja ću ga secirati. Njihov gubitak.«

  »Ali ti je žao što nauka nikad neće saznati za ovu vrstu«, reče Han.

  »Dabome da mi je žao. Ali, jesam li ja kriv za to? Nauka zna za ovu vrstu. Ja. Ja sam

  nauka. Ja sam vodeći paleontolog ove epohe. Nije moj propust ako svoja otkrića ne mogu da dostavim profesionalnim publikacijama.« Namrštio se i otišao, noseći velikog

  crvenog ljuskara.

  Han i Baret se pogledaše. Osmehnuše se, obojica reagujući prirodno na Rudigerov

  ispad gunđanja. Onda Baretov osmeh izblede.

  ... termiti... jedan žešći udar... terapija...

  »Nešto nije u redu?« upita Han.

  »Što pitaš?«

  »Odjednom si se tako smračio.«

  »Noga me zabolela«, reče Baret. »Dešava se to meni, znaš. Hajde. Pomoći ću ti da

  to nosiš. Imaćemo većeras svež trilobitski koktel.«

  8

  Nešto pre ponoći, Bareta probudiše koraci ispred njegove kućice. Dok se pridizao u

  sedeći položaj i pipanjem tražio prekidač svetiljke, Ned Altman jurnu kroz vrata, u kućicu. Baret ga pogleda žmirkavo.

  »Šta je?«

  »Han!« promuklo uzviknu Altman. »Opet se zeza oko Čekića. Upravo smo ga videli

  kako ulazi u zgradu.«

  Baret se oslobodi sna kao foka kad izbija iz vode. Zanemarujući uporno pulsiranje

  bola u stopalu, ustade iz postelje i dograbi dva‐tri komada odeće. Uplašio se i više nego što je želeo da dopusti da Altman primeti. Ako Han, blesaveći se oko temporalnih me-hanizama, slučajno razbije Čekić, oni možda nikad neće dobiti sa Gornjeg fronta opre‐

  mu za popravljanje te štete. A to bi značilo da će sve buduće isporuke robe — ako ih

  uopšte bude — stizati u bilo kojoj godini, nasumično. Sem toga, šta to Han hoće da ura-di sa Čekićem?

  Altman reče: »Latimer je tamo, drži ga na oku. Posumnjao je kad se Han nije vratio

  u kućicu, pa je pozvao mene, pa smo krenuli da ga tražimo. Kad, eto ti njega tamo, njuška nešto oko Čekića«

  »Šta je radio?«

  »Ne znam. Čim smo videli gde ulazi, ja sam krenuo ovamo da te pozovem. Don motri.«

  Baret ishrama iz kućice i pođe ka glavnoj zgradi, čineći ono što je za njega bilo najpribližnije trčanju. Bol je pulsirao nagore iz noge, kroz donju polovinu njegovog tela poput mlazeva vrele kiseline. Štaka se nemilosrdno zarivala u njegovo pazuho kad god

  bi preneo svu svoju težinu na nju. Njegova kljasta noga, čije stopalo je slobodno landa-ralo, gorela je hladnim sjajem. Glavnmu tereta nosila je njegova desna noga ali je pri tom škripala i pucketala. Altman je bez daha trčao pokraj njega. Stanicom je u ovo doba vladala tišina.

  Dok su prolazili pored Kesadine kućice, Baret pomisli da probudi doktora i povede

  ga sa sobom. Ipak odluči da to ne učini. Kakvu god nevolju Han spremao, on će moći 40

  sam da je sredi, činilo mu se. Još ima snage u staroj izgriženoj gredi.

  Latimer je stajao na ulazu u glavnu kupolu. Bio je na ivici panike, ako ne i s one strane te ivice. Od straha i šoka brbljao je nepovezano. Baret nikad ranije u životu nije video čoveka koji tako brblja.

  Baret svojom šaketinom silovito zahvati Latimerovo uzano rame i grubo reče: »Gde

  je on? Gde je Han?«

  »On... nestao je«

  »Šta ti to znači? Kuda je otišao?«

  Latimer jeknu. Lice mu je bilo belo kao riblji trbuh. »Popeo se na Nakovanj«, izbrblja Latimer naglo. »Svetlo se upalilo — onaj sjaj. I onda je Han nestao!«

  »Ne«, reče Baret. »To nije moguće. Svakako si pogrešio.«

  »Video sam kako je nestao!«

  »On se skriva u zgradi, tu negde«, insistirao je Baret. »Zatvarajte ta vrata! Da ga potražimo!«

  Altman reče: »Verovatno je stvarno nestao, Džim. Ako Don kaže da je nestao...«

  »Ma popeo se tačno na Nakovanj. Onda je sve pocrvenelo, i, tek, nema njega.«

  Baret stisnu pesnice. Osećao je u glavi, neposredno iza čela, belo usijanje koje ga je maltene navelo da zaboravi svoje stopalo. Sad je uvideo svoju grešku. Oslonio se, u špijuniranju, na dvojicu očiglednih, dokazanih ludaka, što, već samo po sebi, nije osobito normalan postupak. Čovek se poznaje po tome kako bira svoje pomagače. Eto, on

  se oslonio na Altmana i Latimera, i sad od njih dobija onakve informacije kakve se od

  takvih špijuna mogu i očekivati.

  »Ti haluciniraš«, reče on Latimeru kratko. »Ned, idi probudi Kesadu i reci mu da dođe smesta. Ti, Done, ostaćeš tu pored ulaza, pa, ako se Han pojavi, zadatak ti je da vrištiš koliko te grlo nosi. A ja ću ga potražiti po zgradi.«

  »Čekaj«, reče Latimer. Imao se utisak da on opet vlada sobom. »Džim, pamtiš li kad

  sam te pitao da li smatraš da sam lud? Rekao si da ne smatraš. Imao si poverenja u mene. Kažem ti da nisam halucinirao. Video sam kako Han iščezava. Ne mogu to da objasnim, ali dovoljno sam racionalan da znam šta sam video.«

  Blažim tonom, Baret reče: »U redu. Možda je tako. Ipak ti ostani kod vrata. Ja ću da

  preduzmem jednu brzu proveru.«

  Krenuo je da obilazi prostorije unutar kupole, počinjući od prostorije u kojoj se nalazio Čekić. Činilo se da je tamo sve u redu. Nije se primećivalo nikakvo svetlucanje Hoksbilovog polja, ništa nije bilo pomaknuto. U toj dvorani nije bilo plakara
niti ormara gde bi se Han mogao sakriti. Kad je temeljito pregledao tu prostoriju, Baret je otišao dalje, prvo u ambulantu, pa u salu za ručavanje, pa kuhinju i sobu za rekreaciju. Gledao je i gore i dole. Nigde Hana. Naravno, bilo je u tim prostorijama mnogo mesta gde se

  Han mogao sakriti, ali Baret nije verovao da je Han tu. Dakle, sve je to samo neka grozničava Latimerova fantazija. Završio je obilazak i našao se opet kod glavnog ulaza Tamo je Latimer još uvek stražario. Pridružio mu se i pospani Kesada. Altman je, bled i drhturav, stajao odmah do vrata, napolju.

  »Šta se zbiva?« upita Kesada.

  »Nisam siguran«, reče Baret. »Don i Ned su pomislili da su videli Lua Hana kako se

  glupira nešto oko vremeplovske opreme. Proverio sam zgradu, i njega tamo nema, znači možda su malčice pogrešili. Predlažem da ih obojicu odvedeš u ambulantu i daš

  im po jednu injekciju nečega što će im smiriti nerve, a onda da pokušamo svi da se vratimo na spavanje.«

  Latimer reče: »Kažem vam da sam video...«

  »Tišina!« upade Altman. »Slušajte! Kakav je to zvuk?«

  Baret oslušnu. Zvuk je bio jasan i snažan: šištanje i cviljenje jonizacije. Takav zvuk daje Hoksbilovo polje. Odjednom mu se sva koža naježi. Tihim glasom on reče

  »Uključilo se polje. Verovatno ćemo dobiti neku robu.

  41

  »U ovo doba?« reče Latimer.

  »Ne znamo mi koje je sad doba dana na Gornjem frontu«, reče Baret. »Svi vi ost‐

  anite tu. Ja idem da proverim šta je sa Čekićem.«

  »Možda bi trebalo da pođem i ja s tobom«, sugerisao je Kesada blago.

  »Ostani tu!« zagrme Baret. Zastade; bilo mu je neprijatno što je na tako eksplozi‐

  van način ispoljio svoj bes. »Dovoljno je da ide samo jedan od nas, Vratiću se odmah.«

  Ne čekajući nikakvo dalje neslaganje, on se okrete i zahrama hodnikom ka dvorani

  sa Čekićem. Ramenom je gurnuo vrata i zavirio unutra. Nije bilo potrebno da pali svetlo.

  Crveni sjaj Hoksbilovog polja osvetljavao je sve.