Alef Science Fiction Magazine 007 Read online

  »Neće ako bude puna kupina. Veži suknju, Liz.«

  Liz ju je vezala, sa košarom ispred i čvorom tačno ispod početka malog okruglog dupeta. Dečaci su je gledali, zainteresovani za pričvršćivanje. »Sve će ti poispadati«, reče Broj Jedan. »Treba da skineš suknju i napraviš od nje džak.«

  »A kako da se verem noseći džak? Nemaš pojma, Broju Jedan. To se lako

  pričvrsti.« Čučnula je, s dupetom naslonjenim na pete, vezujući i zavezujući čvor dok se nije uverila da je siguran.

  43

  »Sad silazimo«, reče Broj Tri.

  »Ne dok ja ne izdam naređenje. Broju Jedan, oslobodiću te ako obećaš da nećeš

  stvarati neprilike.«

  »Stvaraću puno neprilika.«

  »Brojevi Dva i Tri, preuzimate odgovornost za Broja Jedan. Vi ste, dakle, straža, Ako dođe do naglog povlačenja, slobodno ostavite zatvorenika za sobom Liz i ja idemo u izvidnicu.«

  »Što baš Liz«, reče Broj Tri. »Ona je žensko.«

  »Šta da nam treba špijun? Ženski špijuni su najbolji. Uostalom, niko neće istući žensko.«

  »A ako hoće?« trzajući dupetom, upita Liz.

  »Hoću JA da budem u izvidnici«, reče Tri.

  »Ni ne znamo još ko je u izvidnici. Možda sad ONI nas posmatraju dok se mi preganjamo. Možda nas mame iz pozadine, pa će nas napasti iznenada.«

  »Bojiš se?« reče Broj Jedan. »Zecu plašljivi! Zecu plašljivi!«

  »Ne bojim se, ja sam komandant, odgovaram za družinu. Slušajte svi, u slučaju opasnosti zazviždite jednom kratko. Ostanite gde ste. Ne mrdajte. Ne dišite. Dva kratka zviza znače — napuštaj zatvorenika i povlačenje duplom brzinom. Dugačak zvižduk znači da je blago pronađeno, sve u redu, dođite što pre. Svima je jasno?«

  »Aha«, reče Broj Dva, »a ako se izgubimo?«

  »Ostani gde si i čekaj zvižduk.«

  »Zamisli ON zvizne — da nas zbuni?« pitao je Broj Dva, s nožnim prstom uperenim

  u Broja Jedan.

  »Ako se usudi, začepi mu gubicu. Začepi je tako da je više ni ne otvori.«

  Pit je otišao do ivice platoa i pogledao nadole, tražeći najbolji prolaz kroz šipražje; stene su bile visoke gotovo trideset stopa. Liz je stajala pored njega stiskajući ivicu njegove košulje.»Ko su ONI?« prošaputala je.

  »Stranci.«

  »Ne veruješ u divove?«

  »Ne.«

  »Kad ja mislim na divove, tresem se — ovde«, stavila je ruku na mali golišavi Venerin breg svezane suknje.

  Pit reče: »Počećemo između ovih strukova koprive. Pazi, kamenje je klimavo a ne

  smemo napraviti ni šum.« Okrenuo se ka ostalima, koji su ga gledali sa divljenjem, zavišću i mržnjom (to je bio Broj Jedan). »Čekajte dok ne vidite da se penjemo suprotnom stranom. Onda se spustite«. Pogledao je u nebo. »Invazija počinje tačno u podne«, objavio je svečano kao da se radi o istorijskom trenutku presudnom za nastanak sveta.

  3.

  »Da zviznemo sada?« predložila je Liz. Dosad su stigli na pola puta uzbrdo na suprotnoj strani, jedva dišući od trčanja. Strpala je kupinu u usta i dodala: »Što su slatke. Slađe od naših. Da počnem da skupljam? »Butine i dupe bili su joj izgrebani trnjem i zamazani krvlju boje soka od kupina.

  Pit reče: »Zašto, viđao sam i bolje na našoj teritoriji. Zar ne vidiš, ni jedna jedina nije ubrana. Niko ne dolazi ovamo. Ove nisu ništa u odnosu na one koje ćemo naći dublje. One rastu godinama i godinama i godinama, i ne bih se iznenadio ako 44

  upadnemo u šumu sa žbunjem kupina visokim kao drveće i kupinama velikim kao jabuke. Ostavi ove sitne njima, ako im se sviđaju. Mi ćemo se popeti još i naći pravo blago. »Dok je govorio, čuo je škripu koraka ostalih i kotrljanje kamenčića, ali se ništa nije videlo zbog gustog šipražja oko drveća.

  »Volela bih da nađemo pravo blago, a ne samo kupine.«

  »Možda ćemo naći i pravo. Niko ovo nije istraživao pre nas.«

  »A divovi?« Lizin glas je podrhtavao.

  »To su bajke za decu. Kao Stari Noe i njegova barka. Divovi ne postoje.«

  »Ni Noe?«

  »Što si klinka.«

  Peli su se i peli kroz breze i šipražje, i buka od ostalih je ostajala iza njih. Ovde je drugačije mirisalo: vruće i vlažno i teško, neuporedivo sa slanim mirisom mora. Onda se drveće i žbunje razredilo, i stigli su do vrha brda. Kada su se osvrnuli, Dno se nije videlo, zaklonjeno grebenom, ali su zato kroz drveće mogli nazreti plavu traku, kao da je more odjednom neverovatno poraslo. Naglo su okrenuli glave i zagledali se u nepoznatu zemlju koja se pružala pred njima.

  4.

  »To je kuća«, reče Liz. »To je ogromna kuća.«

  »Nemoguće. Kad si ti videla ovoliku kuću — ili tog oblika?« Ali i sam je znao da je Liz u pravu. Ovo je stvorio čovek, ne priroda. Tu su nekad žive li ljudi.

  »Kuća za divove«, uplašeno reče Liz.

  Pit je legao potrbuške i pogledao preko ivice jaruge. Među crvenim stenama, stotinu stopa ispod njih, prostirala se dugačka građevina, ponegde se jedva nazirući od žbunja i mahovine u koju je obrasla — gubila se van njihovog vidika, drveće se smestilo na krovu, a duž dva ogromna dimnjaka pele su se iva i puzavica. Nije bilo dima, niti ikakvog traga mogućih stanovnika; samo su se ptice uznemirile, verovatno preplašene njihovim glasovima i jato čvoraka izlete iz dimnjaka i nestade na horizontu.

  »Hajdemo nazad«, prošaputa Liz.

  »Ne možemo sada«, reče Pit. »Ne boj se. To je samo ruševina. Šta fali ruševinama?

  Uvek smo se igrali na njima.«

  »Ali od ove se bojim. Nije kao one u Dnu.«

  »A nije ni Dno ceo svet«, reče Pit. To je bila objava dubokog uverenja koje nije imao s kim da podeli.

  Velika građevina je bila nakrivljena tako da su gotovo mogli viriti u otvor jednog dimnjaka, kao kroz rupu u zemlji. »Sići ću dole da pogledam, ali ću prvo ispitati teren«, reče Pit.

  »Je l'da zviznem?«

  »Ne još. Ostani tu za slučaj da stignu ostali.«

  Pažljivo je krenuo duž izbočine. Ispod njega, čudna građevina — ni kamena ni drvena — prostirala se na više od hiljadu koraka, negde skrivena, negde zaklonjena drvećem, ali u pravcu kojim je išao litica je bila gola, pa je mogao da razgleda veliki zid kuće, ne ravan nego zaobljen, kao riblji trbuh ili... Zastao je za trenutak, gledajući ga pažljivo: oblik zida je predstavljao nenormalno uvećanje nečega što mu je bilo poznato.

  Zamišljeno se pomerio, prisećajući se stare legende od koje je nastala njihova omiljena igra. Posle stotinjak koraka, opet se zaustavio, izgledalo je kao da je neko baš na tom mestu izdigao kuću ogromnim rukama i prepolovio je. Odozgo ju je lepo video kroz 45

  procep između dva dela kuće, celu izloženu sprat po sprat — mora da ih je bilo pet, šest, sedam na kojima je sve delovalo mrtvo, osim žbunja i lepeta krila. Mogao je zamisliti dugačke holove čiji su se krajevi gubili u tami, i palo mu je na pamet kako bi svi stanovnici Dna mogli živeti u jednoj jedinoj prostoriji, sve sa svojim životinjama i ribarskom opremom. Zapitao se, koliko li je hiljada ljudi nekada živelo ovde? Nikad nije pomišljao da ih na svetu ima tako mnogo.

  Kada se kuća raspala — kako? — jedan deo je odbačen nagore, ukoso, tako da se

  svojom ivicom naslanjao na greben, samo nekih pedeset stopa od Pita, pa mu je preostajalo samo da skoči nekoliko koraka niže i da nastavi istraživanje na krovu građevine. Na njemu su se ponovo razvijala stabla, koja su stvarala blagu padinu. Nije znao šta još tu traži, a nagli osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i tajanstvenosti velike kuće naterao ga je da stavi prste u usta i zazviždi ostalima.

  5.

  I oni su bili zapanjeni i da Broj Jedan nije nastavio sa podsmehom, verovatno bi odlučili da odu nazad sa tajnom o kući zaključanom u mislima zajedno sa željom da se jednog dana vrate. Ali Broj Jedan je rekao: »Mamine maze, kukavice...« i otpljunuo prema kući, i Broj Tri je prekinuo tišinu: »Šta čekamo?«. Pit je morao da reaguje brzo, ako je želeo da i dalje bude vođa. Verući se s grane na granu drveća koje
je raslo na zaravni pod grebenom, stigao je na šest stopa od krova i skočio. Dočekao se na kolena, osećajući pod sobom površinu hladnu i glatku poput ljuske od jajeta. Četvoro dece ga je pratilo pogledom i čekalo.

  Krov je bio nagnut toliko da je morao da se spušta vrlo oprezno, na dupetu. Na kraju nagiba bila je druga kuća, izgrađena na krovu ove, i tek sada, sedeći, shvatio je da građevina nije bila jedna kuća nego niz njih izgrađenih jedna na drugoj, a iznad najviše pomaljao se ogroman dimnjak. Znajući da je cela kuća bila prepolovljena, pazio je da ne sklizne prebrzo i ne sleti u procep. Nijedno dete ga nije sledilo; bio je sam.

  Iznad glave mu se nalazio svod od nepoznatog materijala, a ispod njega se širila crvena stena razdvajajući ga na dva dela. Kao da su planine ipak pobedile: ma koliko da je čvrst materijal od koga čovek gradi svoj dom, planine su jače. Odmarao se odupirući se nogama o stenu i gledao u širok procep pod sobom, gde je udarila stena i raspolovila kuće; sam prosek, širok mnogo koraka, bio je premošćen palim drvetom, i mada se dole jedva šta naziralo, Pit je imao istovetan osećaj kao i gore, da gleda u nešto duboko poput mora. Zašto je gotovo očekivao da će ugledati ribe kako plivaju dole?

  Rukom se pridržavajući za izbočine na crvenoj steni, uspuzao se nagore, i prestravio se susrevši dva nepomična oka, koja su ga odmeravala sa nekoliko stopa udaljenosti. Kada se ponovo pomerio, shvatio je da pripadaju veverici boje stene; okrenula se bez žurbe ili straha, podigla dugački rep i ljupko se izmakla pre nego što je preskočila u hol ispred njega.

  Hol — to je stvarno bio hol, shvatio je dok je puzio preko palog drveta, a ipak je

  prvi utisak bio da se nalazi u šumi, sa drvećem raspoređenim po čovekovoj zamisli. Bilo je moguće hodati po površini, mada je sve bilo zatrpano crvenim kamenjem koje je tu i tamo probilo popločani pod. Drveće u stvari, nije, bilo drveće, nego drveni stubovi na kojima su se još nazirali ostaci omotača, ali su ipak celom dužinom bili izdubljeni rupama od crva i obavijeni ivom koja se pela skroz do krova, da bi se tamo provukla kroz veliku pukotinu na tavanici i pobegla. Odasvud se osećao miris biljaka i buđi, a duž cele sale bile su poređane male humke slične šumskim grobovima.

  46

  Šutnuo je nogom jednu humku, i ona se začas raspala i stopila sa ubuđalom mahovinom koja ju je prekrivala. Oprezno je uvukao ruku u raskvašeno zelenilo i izvukao podupirač od trulog drveta. Krenuo je napred i pokušao ponovo sa dugačkom,

  zaobljenom humkom pokrivenom zelenilom i visokom gotovo do grudi — ni nalik na obične grobove — i ovoga puta je nabio nožni palac na nešto i trgao se od bola. Zelenilo nije imalo korenja, mada se pružalo od grobova preko poda do humke, pa mu nije bilo teško da raščisti lišće i žile. Ispod njih je ležala kamena ploča u mnogo divnih boja —

  zelenom, ružičastom, crvenom poput krvi. Obišao je oko nje, brišući joj usput lice, i onda je najzad otkrio pravo blago. Za trenutak mu nije bilo jasno čemu su mogle služiti te poluprovidne stvarčice; stajale su složene iza smrvljene pregrade, uglavnom pretvorene u zeleni krš, osim nekoliko nedirnutih, mada potamnelih primeraka. Njihov oblik je govorio da su nekad bile posude za piće, napravljene od materijala neuporedivog sa neobrađenom glinom na koju je navikao. Dole na podu je, razbacano,

  ležalo na stotine tvrdih okruglih predmeta sa otisnutom ljudskom glavom u sredini slično onima koje su njegovi baba i deda otkopali u ruševinama Dna — predmeti beskorisni osim što se pomoću njih mogao nacrtati savršen krug a mogle su da posluže i kao fote, umesto šljunka, u igri »Pazi, oblak«. Bili su zanimljiviji od šljunka. Posedovali su značaj i vrednost svih starih stvari — jer je na svetu bilo tako malo napravljenih stvari starijih od nekog starca. Za trenutak je poželeo da prigrabi otkriće samo za sebe, ali za šta bi mu onda služilo? Fote su bile bezvredne ako bi ih sakrio u jami; pa je dozvao ostale ponovo stavljajući dva prsta na usne.

  Čekajući da mu se ostali pridruže, seo je na kamenu ploču duboko zamišljen, prisećajući se svega što je dosad video, a naročito velikog zida nalik na riblji trbuh. Cela kuća je izgledala kao ogromna riba bačena na kamenje da umre, ali kakva je to riba i kakav talas trebalo da budu.

  Deca su stigla klizajući se po krovu, Broj Jedan još uvek vezan između svojih stražara; s vremena na vreme su uzvikivali od uzbuđenja ili oduševljenja, zaboravivši svoj strah kao lanjski sneg. Onda su se uspentrali uz crvenu stenu, prejahali truplo i spoticali se u praznom prostoru hale, poput insekata uhvaćenih pod šoljom.

  »Ima blaga za vas«, reče Pit ponosno i godilo mu je što su zabezeknuti prizorom,

  toliko da je čak i Broj Jedan zaboravio da se smeška i konopac kojim je bio vezan pade na zemlju. Najzad, progovorio je Broj Dva:

  »Jeee! Ovo je bolje od kupina«

  »Napunite Lizinu suknju fotama. Podelićemo ih posle.«

  »Hoće li i Broj Jedan da dobije koju?« pitala je Liz.

  »Ima ih dovoljno za sve«, reče Pit. »Pustite ga«.

  To je bio pravi trenutak za velikodušnost, a ionako su im bile potrebne sve ruke.

  Dok su ostali skupljali fote, otišao je do jedne od velikih rupa u zidu koje su nekad sigurno bili prozori, možda prekriveni slamom kao u Dnu, i pogledao u daljinu. Brda su se dizala i spuštala; more je bilo tamno i uzburkano. Nigde nije bilo ni traga selu, čak ni ruševinama. Ispod njega je nestajao veliki crni zid kriveći se; mesto na kome se spajao sa zemljom bilo je sakriveno krošnjama drveća koje je raslo u dolini. Setio se stare legende i igre koje su se igrali kod ruševina: »Noje je sagradio barku. Kakvu barku?

  Barku za sve zveri i Brigit takođe. Kakve zveri? Velike kao medved i medvedica i Brigit takode...«

  Odjednom je nešto zapevalo visokim tonom a zatim je nastupila tišina. Okrenuo se

  i video da Broj Tri petlja oko jedne humke — druge po veličini u holu. Podigao je sa zemlje dugačku kutiju punu dirki koje su u selu nazivali dominama, ali svaki put kada bi dotakao jednu, ona bi otpevala drugim tonom, a kada bi je ponovo dodirnuo bila bi 47

  nema. Broj Dva se ponadao još većem blagu, ali je rovareći po gomili samo zakačio zarđale žice i propisno se izgrebao. Iz kutije je bilo nemoguće izvući još jedan zvuk, i nikom nikada nije postalo jasno zašto im se u početku učinilo da im peva.

  6.

  Nikada im se nijedan, makar i letnji dan, nije učinio duži. Sunce se, naravno, duže zadržavalo ovde na visokoj zaravni, i oni nisu imali ni najmanju predstavu o tome u kolikoj je meri mrak dotad prekrio šume i doline ispod njih. U kući su se nalazila dva uska hodnika kojima su se spuštali, saplićući se ponekad po ispucalom podu — Liz kao i uvek poslednja, zbog fota koje su pretile da poispadaju iz suknje. Hodnici su bili oivičeni sobama, punim neobičnih, pričvršćenih, potamnelih predmeta čija je svrha ostala nerešiva zagonetka, a koje su bile prostrane dovoljno za po jednu porodicu iz Dna.

  Onda je došao još jedan veliki hol, ovoga puta bez stubova, sa širokim okruglim udubljenjem u podu oivičenim raznobojnim kamenjem. Bilo je nagnuto tako da je na jednom kraju bilo duboko deset stopa, a na drugom dovoljno plitko da su mogli uskočiti, pravo na tepih od uvelog lišća i suvih grančica, koje su naneli zimski vetrovi, prekriven ptičjim izmetom kao uprljanim snegom.

  Kraj trećeg hola je bio završetak zgrade, i tamo se, ispred svih, u delićima i parčićima iznenada pojavilo petoro dece fiksirajući ih pogledima, sa prepolovljenim licima, otkinutim glavama, kolenima odvojenim od stopala kao da ih je mesar isekao svojom satarom. I oni su buljili u strance, neko je čak preteći podigao ruku — bio je to Broj Tri. Istovremeno je jedno od one dece podiglo svoju kao odgovor. Bitka je bila na pomolu; bilo je olakšanje pronaći prave neprijatelje u ovom napuštenom svetu, pa su krenuli napred oprezno kao mačke, Liz u pozadini, a na drugoj strani se nalazila devojčica čija je suknja bila istovetno vezana, kao da je i ona nosila fote, sa istim malim prorezom pod bregom ispod stomaka, ali lica unakaženog zelenim osipom i bez jednog

  oka. Stranci su pokrenuli svoje ruke i noge, ali su još uvek bili prilepljeni za zid, i sekund kasnije su se dodirivali nosevima, a pod rukama nije bilo ničeg osim glatkog hladnog zida. Pov
ukli su se, opet navalili i opet se povukli: ovo je za njih bilo potpuno neobjašnjivo. Bez reči, zabezeknuti, povukli su se do stepeništa koje je vodilo na niži sprat, osluškujući i zverajući okolo, dok su im glasovi odzvanjali u nepomućenoj tišini; ipak su se bojali mraka, sad kada je strana planina presekla sunčeve zrake, pa su pobegli derući se prkosno i trčeći dugačkim hodnicima gde je još dopiralo nešto svetlosti, sve dok se nisu zaustavili da se zajedno odmore na velikom stepeništu koje je vodilo na gore ka dnevnom svetlu ispred ogromnog dimnjaka.

  »Hajdemo kući«, reče Broj Jedan. »Ako ne krenemo, uhvatiće nas mrak.«

  »Samo da se zna ko je kukavica«, reče Broj Tri.

  »To je samo kuća. Jeste da je velika, ali je ipak samo kuća.«

  Pit reče: »nije kuća«, i svi ga pogledaše zapanjeno.

  »Nego šta je?« upita Broj Dva.

  »To je barka«, reče Pit.

  »Ti si lud. Ko je ikada video ovoliku barku?«

  »Ko je video ovoliku kuću?« upita Liz.

  »Šta radi barka na vrhu planine? Šta će joj dimnjaci? Za šta će joj fote? Otkad barke imaju sobe i hodnike?« bombardovali su Pita pronicljivim zamerkama, valjda trudeći se da ga dozovu pameti.

  »To je Nojeva barka«, reče Pit.

  48

  »Ti si pošašavio«, reče Broj jedan. »Noje je igra. Ne postoji nikakav Noje!«

  »Otkud znaš. Možda je živeo pre hiljadu godina. I ako je vodio sve životinje sa sobom, morao je da ima i kaveze za njih. Možda ono nisu sobe duž hodnika; možda su

  kavezi.«

  »A rupa u podu? Šta će mu?«

  »Smislio sam i to. Možda je to bio rezervoar za vodu. Zar ne shvatate, morao je negde da drži punoglavce i pacove.«

  »Ja ne verujem«, kazao je Broj Jedan. »Kako bi barka dospela dovde?«