Alef Science Fiction Magazine 011 Read online

  »Da, dok ne shvatite šta je ovo groblje i zašto je postalo to što jeste«, reče Song.

  Sedela je prekrštenih nogu i dojila svoje najmlađe dete, Etana.

  »Prvo morate shvatiti da je sve što vidite«, mahnula je rukom prema brojnim lelujavim skulpturama, usled čega Etan zamalo nije ispustio bradavicu iz usta,

  »oblikovano za bića koja nisu više prilagođena ovom Marsu nego mi. Treba im toplota,

  kiseonik pod vrlo visokim pritiskom i slobodna voda. Sad je nema, ali može se dobiti putem pravilno projektovanih biljaka. Programirali su ih da se aktiviraju na prve znake slobodne vode i počnu im praviti prebivalište dok oni čekaju da dođe pravo leto. Kad dođe, cela planeta će procvetati. Tada ćemo moći izaći napolje bez odela ili vazdušnih loptastih plodova«.

  »Da, shvatam«, reče Sing. »Sve je to tako lepo, gotovo da čovek ne poveruje«. Za

  trenutak mu odluta pažnja dok je gledao u tavanicu sa koje su vazdušne lopte — bele

  lopte otprilike veličine kugle za kuglanje visile u grozdovima sa cevi koje su ih snabdevale kiseonikom pod visokim pritiskom.

  »Voleo bih da vidim taj postupak od početka«, reče on. »Mislim — kako se opremate za izlazak napolje«.

  »Baš smo se spremali kad ste vi stigli. Za to je potrebno oko pola sata, tako da nismo stigli na vreme da vas dočekamo«.

  »Kolika je trajnost tih odela«?

  »Otprilike jedan dan«, reče Kroford. »Morate ih uništiti da biste ih skinuli.

  Plastične trake se ne seku lako, ali postoje posebne životinje koje jedu tu vrstu plastike.

  No, to se ponovo može iskoristiti. Ako hoćete da se obučete, samo dohvatite helikopter i držeći ga za rep, hitnete ga u vazduh. Kako leti, on oko vas plete niti, čiji je krajnji proizvod ova odeća. Potrebno je malo vežbe, ali funkcioniše. Materijal se sam lepi, ali se ne lepi za nas. Tako opletete nekoliko slojeva, puštajući svaki da se osuši, zatim prikačite vazdušnu loptu i tada ste naduvani i izolovani«.

  »Sjajno«, reče Sing, istinski zadivljen. On je već video malene helikoptere kako 33

  prave ta odela, i druge, nalik na male puževe golaće, kako ih jedu kad doseljenicima nisu potrebna. »Ali bez neke vrste izduvavanja ne biste dugo izdržali. Kako se to postiže«?

  »Koristimo ispusne ventile sa naših starih odela«, reče MekKilijen. »Ili se biljke na kojima to uzgajaju još nisu pojavile, ili mi nismo bili dovoljno mudri da ih prepoznamo.

  A izolacija nije baš savršena. Izlazimo jedino u najtoplije doba dana, a ruke i noge nam se hlade. Ali snalazimo se nekako«.

  Sing shvati da se udaljio od svog prvog pitanja.

  »Ali šta je s hranom? Sigurno je preterano očekivati da ovi Marsovci jedu isto što i

  mi. Zar niste i vi to pomislili«?

  »Jesmo, ali srećom s nama je bio Marti Ralston. Govorio nam je koji su plodovi na

  groblju jestivi za ljude. Masti, skrob, proteini — sve je identično sa onima koje smo mi doneli. Ključ je, naravno, u ovom satnom mehanizmu planetarnog sistema«.

  Lengova pokaza na dva jednaka globusa na sredini prostorije, koji su još uvek pokazivali savršeno tačno zemaljsko vreme.

  »To je bio znak. Shvatili smo to kad smo videli da rastu samo na groblju. Ali šta nam je to govorilo? Osećali smo da to znači da su nas očekivali. Song je imala taj osećaj od početka, a i mi smo došli do istog zaključka. Ali nismo shvatili koliko su se pripremali za naš dolazak, sve dok Marti nije počeo analizirati plodove i hranljive sastojke«.

  »Slušajte, ovi Marsovci — iako vidim po vama da još uvek ne verujete, ali ćete početi ako dovoljno dugo ovde ostanete — razumeju se u genetiku. Uistinu. Imamo hiljade teorija o njihovom izgledu, s čime vam sada neću dosađivati, ali ovo zaista znamo. Oni mogu napraviti sve što im treba, načiniti spojeve DNK, ugraditi je u spore i pohraniti, tačno znajući šta će iz toga nastati kroz četrdeset hiljada godina. Kada ovde nastupe hladniji dani, oni znaju da se ciklus bliži kraju, te zaseju zemlju sporama i... s njima se nešto desi. Možda umiru, ili imaju neki drugi način da provedu vreme. Ali znaju da će se vratiti«.

  »Ne možemo tačno reći koliko su se dugo pripremali za naš dolazak. Možda samo

  ovaj ciklus, možda dvadeset. U svakom slučaju, u poslednjem su zakopali neke spore koje će proizvesti ova mala čuda«. Ona nogom počeša plavu loptu koja je predstavljala Zemlju.

  »Programirane su tako da se aktiviraju samo kad naiđu na neke drugačije uslove.

  Možda one tačno znaju koje, a možda samo raspolažu verovatnim setom mogućnosti.

  Song misli da su nas oni već posetili u kamenom dobu. Lakše je verovati u to, nego u

  suprotno. Tako znaju našu genetičku strukturu i hranu koju jedemo, te su mogli sve pripremiti«.

  »Jer da nas nisu posetili, morali bi pripremiti drugačije spore. One koje bi stvarale i razmnožavale nove proteine. Dalje, neke bi biljke bile u stanju da kopiraju izvestan genetički materijal ako na njega naiđu. Pogledajte tu cev iza sebe«. Sing se okrenu i ugleda cev debelu otprilike kao njegova ruka. Bila je savitljiva i u sebi je imala neko ispupčenje koje je neprestano pulsiralo, šireći se i skupljajući.

  »Izvadite to ispupčenje i bićete zapanjeni njegovom sličnošću sa ljudskim srcem.

  To je još jedna značajna činjenica; ovo mesto je počelo sa vrtuljcima, ali kasnije se izmenilo da bi koristilo pumpe nalik na ljudsko srce, putem genetske informacije uzete iz tela mrtvih muškaraca i žena koje smo sahranili«. Zastala je, da bi to što je rekla doprlo dublje u svest prisutnih, a zatim nastavila, sa pomalo zbunjenim smeškom.

  »Isto je i sa hranom i pićem. Na primer, ta tečnost koju ste pili. To je pola alkohol, 34

  a to bi verovatno i ostalo da nije leševa. Ali ostatak je vrlo sličan hemoglobinu. Neka vrsta fermentirane krvi. Ljudske krvi«.

  Singu je sada bilo drago što je odbio četvrtu čašu. Jedan od članova posade tiho

  spusti svoju čašu.

  »Nikad nisam jela ljudsko meso«, nastavi Lengova, »ali mislim da znam kakav mu

  je ukus. Ova vinova loza vama zdesna; skinemo spoljašnji omotač i jedemo meso iznutra. Ima dobar ukus. Volela bih da ga možemo kuvati, ali nemamo ništa kao gorivo; no, ionako ne bismo mogli reskirati sa kiseonikom pod visokim pritiskom«.

  Sing i svi ostali su neko vreme ćutali. On nade da je stvarno počeo verovati u Marsovce. Činilo sa da ova teorija objašnjava mnoge inače neobjašnjive činjenice.

  Meri Leng uzdahnu, pljesnu se po butinama i stade. Kao i svi ostali, bila je gola, i

  činilo se da se tako oseća kao kod svoje kuće. Niko od njih već osam godina nije nosio ništa drugo sem marsovskog odela pod pritiskom.

  Ona s nežnošću pomilova zid od gaze, zid koji je tako dugo štitio nju, njene prijatelje doseljenike i njihovu decu od hladnoće i razredenog vazduha. Duboko ga se dojmila njena bliskost sa nečim što je za njega predstavljalo samo neobičnu okolinu.

  Ostavljala je utisak kao da je kod svoje kuće. I nije je mogao zamisliti nigde drugde.

  On pogleda decu. Jedna osmogodišnja devojčica krupnih očiju klečala je kod

  njegovih nogu. Kad se njegov pogled spusti na nju, ona se neodređeno nasmeši i uze njegovu ruku.

  »Da li ste doneli koju žvaku?« upita ga.

  On se nasmeši. »Nismo, dušo; ali možda će se neka naći na brodu«. Izgledala je zadovoljna. Čekaće ona da iskusi čuda zemaljske nauke.

  »Bili smo zabrinuti«, reče Meri Leng tiho. »Znali su da dolazimo i izmenili su svoje

  biljke tako da nama odgovaraju«. Ona pogleda u Singa. »To bi se dogodilo i da nije bilo eksplozije i sahrane. Isto se dešavalo i oko Pod‐kejna zbog naših otpadaka — urina, izmeta i slično. Ne znam da li bi bilo prijatnog ukusa kao hrana, ali bi održalo život«.

  Sing ustane. Bio je dirnut, ali nije verovao da će to moći na pravi način da iskaže.

  Stoga je njegov glas zazvučao zvanično, ali ipak učtivo.

  »Pretpostavljam da ste željni da se vratite na brod«, reče. »Bićete od ogromne pomoći. Znate tako mnogo o
onome zbog čega smo mi poslati ovamo. A bićete i veoma

  čuveni kad se vratite na Zemlju. Vaše zaostale plate iznosiće sada priličnu sumu«.

  Nastade tišina, koju potom prekide gromoglasni smeh Lengove. I ostali joj se pridružiše, kao i deca, koja nisu ni znala čemu se oni smeju, ali su uživala u prekinutoj napetosti.

  »Oprostite, kapetane. To je bilo neuljudno. Ali mi se ne vraćamo«.

  Sing pogleda u svakog od odraslih i uveri se da nema ni traga sumnji. I bio je blago

  iznenađen da ga ta izjava nije naročito uzbudila.

  »Neću to smatrati vašom konačnom odlukom«, reče. »Kao što znate, ostaćemo

  ovde šest meseci. Ako pri isteku tog vremena neko bude želeo da pode — još uvek ste

  građani Zemlje«.

  »Jesmo? Moraćete da nas informišete o tamošnjoj političkoj situaciji. Bili smo građani Sjedinjenih Država do odlaska. Ali to nije važno. Nećete imati putnika, iako cenimo to što ste došli. Lepo je znati da nismo zaboravljeni«. Bila je potpuno uverena u svoje reči, a ostali su klimali glavom. Sing je bio neugodno svestan činjenice da se ideja o spasilačkoj misiji ugasila samo nekoliko godina posle tragedije. On i njegov brod bili su ovde samo da istražuju.

  35

  Lengova sede ponovo i potapše tlo oko sebe, tlo koje je bilo prekriveno

  višestrukim naslagama nepropustljive marsovske mreže, koju su mogli načiniti samo toplokrvna bića, koja udišu kiseonik, koriste vodu i čijim telima treba zaštita dok ne nastupi letnji procvat.

  »Dopada nam se ovde. Mesto je pogodno za podizanje porodice, ne kao Zemlja kad sam poslednji put bila tamo. A ni sada ne može biti mnogo bolje, posle još jednog rata. No, čak i da hoćemo, ne možemo sada otići«. Ona mu uputi sjajan osmeh i ponovo

  potapša tlo.

  »Marsovci bi trebalo svakog časa da se pojave. A mi nameravamo da im

  zahvalimo«.

  36

  37

  Z

  ranije: gde su ispod automobilskih toč‐

  nao je da je opet jesen, jer je Tori

  kova brazde blata, dole između stopala

  dojurio u kuću donoseći vetroviti krti

  ljudi koji su pošli da nakupuju robu za

  hladni miris jeseni sa sobom. U svakoj

  preko vikenda. Eto gde je Tori bio.

  crnoj kovrdži svog psećeg krzna nosio je

  A kud god da pode Tori, može i Martin:

  jesen. Mrvice lišća bile su upletene u

  jer će mu Tori uvek saopštiti dodirom,

  njegove tamne uši i njušku, ispadale su iz

  osećajem, zbijenošću, vlagom, suvoćom,

  belog krzna na njegovim prsima, padale

  ili krtošću svog krzna. Pa će Martin, ležeći

  sa njegovog četkastog repa. Taj pas je

  tako i držeći Torija, poslati svoj um da

  mirisao baš kao jesen.

  ponovi svaki korak Torijevog puta kroz

  Martin Kristi se uspravio u sedeći po‐

  polja, preko plitkog svetlucanja potoka u

  ložaj u postelji i posegao nadole bledom

  jaruzi, hitrim trkom preko mermerne

  malom šakom. Tori je lanuo i izdašno

  raširenosti groblja, pa u šumu, i preko

  pokazao svoj dugi, ružičasti, talasavi jezik,

  livada; tamo gde se sve divlje, nasmejane

  kojim poče da liže Martinovu nadlanicu.

  jesenje zabave odvijaju, tamo sada može i

  Tori ju je lizao kao lilihip. »Zbog soli«,

  Martin da ide, preko svog emisara.

  izjavi Martin dok je Tori skakao na krevet.

  Dole se začu majčin glas, ljutiti.

  »Silazi«, upozori ga Martin. »Mama ne

  Njeno kratko ljutito hodanje pode uz

  voli da budeš tu gore.« Tori priljubi uši uz

  stepenice hola.

  glavu. »Pa...« poče Martin da popušta.

  Martin gurnu. »Dole, Tori!«

  »Onda, samo na kratko.«

  Tori nestade ispod kreveta neposredno

  Tori je grejao Martinovo izmršavelo telo

  pre nego što su se vrata spavaće sobe

  svojom psećom toplinom. Martinu je

  otvorila i majka pogledala unutra, krešući

  prijao čisti pseći miris i obilje opalog lišća

  svojim plavim očima. Nosila je, čvrsto,

  na jorganu. Najzad, Tori je novorođen.

  poslužavnik

  sa

  salatom

  i

  voćnim

  Baš iz samog stomaka jeseni došao je

  sokovima.

  Tori, preporođen u čvrstoj oštroj

  »Je li Tori ovde?« upita ona.

  hladnoći.

  Tori se odade tupkajući nekoliko puta

  »Kako je napolju, Tori? Reci mi.«

  repom po podu.

  Ležeći tu, Tori će mu reći. Ležeći tu,

  Mama nestrpljivo spusti poslužavnik.

  Martin će znati kakva je jesen: kao u

  »Taj pas pravi gomilu problema. Uvek

  starim danima pre nego što ga je bolest

  nešto pomera i kopa. Jutros je bio u bašti

  bacila u postelju. Njegov jedini kontakt sa

  gospođice Tarkins i iskopao veliku rupu.

  jeseni sada je ova kratkotrajna hladnoća,

  Gospođica Tarkins je silno ljuta.«

  ovo krzno zasuto pahuljicama lišća; ova

  »O.« Martin zadrža dah. Ispod kreveta

  kompaktna pseća prezentacija o otišlom

  je vladala tišina. Tori je znao kad treba

  letu — ova jesen preko posrednika.

  ćutati.

  Kuda si išao, danas, Tori?«

  »I to nije prvi put«, reče mama. »To je

  Ali nije bilo potrebno da mu Tori to

  treća rupa koju je kopao ove nedelje!«

  kaže. On je već znao. Preko brega na

  »Možda je nešto tražio.«

  kome je tovar jeseni, ostavljajući tragove

  »Nešto, ma hajde! On je samo jedno

  šapa u brilijantno nagomilanom lišću, pa

  dosadno radoznalo stvorenje. Ne može

  dole do mesta gde klinci jure dernjajući

  on taj svoj crni nos da drži podalje ni od

  se na biciklima i rolšuama i kolicima u

  čega. Uvek radoznao!«

  parku Barstou, eto gde je Tori jurcao,

  Dlakavi picikato repa zalupa pod

  izlajavajući svoje kučeće oduševljenje. Pa

  krevetom. Mama nije mogla da se ne

  dole u grad gde je kiša padala tamno,

  osmehne.

  38

  »E pa lepo«, završi ona, »ako ne

  gospodinom Džejkobsom, juvelirom. Gos‐

  prestane da kopa po dvorištima, moraću

  podin Džejkobs se sagnuo i kratkovido

  da ga ostavljam unutra i da mu ne

  dešifrovao poruku na privesku, i,

  dopuštam da trči.«

  naravno, došao vukući stopala i gegajući

  Martin široko otvori usta. »O, ne,

  se da ljubazno proćaska sa Martinom.

  mama! Ne čini to! Onda ja ne bih znao —

  Sad Martin začu kako se pas vraća kroz

  ništa. On mi priča.«

  dimno poslepodne, lajući, trčeći, opet

  Mamin glas se ublaži. »Priča ti, sine?«

  lajući.

  »Sigurno. Ide naokolo pa se vrati i kaže

  Laki koraci stizali su za psom. Neko je

  šta se događa, sve kaže«

  pritisnuo zvono u prizemlju, ovlašno.

  Mamina ruka bila je upredeno staklo

  Mama otvori vrata. Glasovi počeše da

  dok je dodirivala njegovu glavu. »Drago

  razgovaraju.

  mi je što ti priča. Drago mi je što ga

  Tori je pojuri
o uz stepenice, skočio na

  imaš.«

  krevet. Martin se uzbuđeno nagnuo

  Oboje su jedan tren sedeli razmišljajući

  napred, lica ozarenog, da vidi ko je ovog

  kako bi bezvredna prošla godina bila bez

  puta došao na sprat. Možda gospođica

  Torija. Po doktorovim recima, samo još

  Palmborg ili gospodin Elis ili gospođica

  dva meseca u postelji, pomisli Martin, a

  Džendris ili.

  onda ustajem i izlazim.

  Posetilac je hodao uz stepenice,

  »Ovamo, Tori!«

  razgovarajući sa mamom. Bio je to glas

  Uz limeno zveckanje, Martin zakači

  mlade žene, glas sa smehom u sebi.

  specijalni dodatak na kaiš oko Torijevog

  Vrata se otvoriše.

  vrata. Bila je to beleška namazana bojom

  Martinu je stiglo društvo.

  na limenom kvadratu:

  »ZOVEM SE TORI. HOĆETE DA POSETITE

  P

  MOG GOSPODARA KOJI JE BOLESTAN?

  rošla su još četiri dana u kojima je Tori

  PRATITE ME!«

  činio

  svoje,

  javljao

  o

  jutarnjim,

  Uspevalo je. Tori je to iznosio u svet

  popodnevnim

  i

  večernjim

  svakog dana.

  temperaturama,

  konzistencijama

  tla,

  »Da li ćeš ga pustiti napolje, mama?«

  bojama lišća, nivoima napadale kiše, i,

  »Da, ako bude dobar i prestane da

  najvažnije, dovodio posetioce.

  kopa!«

  Gospođica Hajt, ponovo, u subotu. To je

  »Prestaće; je l' tako da ćeš prestati,

  ona mlada, nasmejana, zgodna žena sa

  Tori?«

  svetlucavom smeđom kosom i blagim

  Pas lanu.

  načinom govora. Stanovala je u velikoj

  kući u Ulici parka. Ovo je bila njena treća

  M

  poseta za mesec dana.

  ogli ste čuti tog psa kako potcikuje

  U nedelju je bio velečasni Volmar, u

  daleko niz ulicu i još dalje, odlazeći da

  ponedeljak gospođica Klark i gospodin