Alef Science Fiction Magazine 018 Read online

  zatišja vetra slali bismo po jednu letelicu koja bi se pela na veću visinu i snimala sve što može da uhvati kamerama. U slučaju da oluja naglo dođe, uvek bi imala orijentir prema

  kome bi mogla da se vrati.«

  »Hm«, reče Starbola. »Zvuči opasno.«

  »Razume se da je opasno. Ovo mesto nije idealan izletnički teren.«

  »Hteo sam da kažem da izgleda kao nepotrebno reskiranje.«

  »Ako ne bude boljih ideja, upotrebićemo i tu«, progunda Julijano Erdober Ris.

  »Šteta što nema bespilotnih letilica koje bismo poslali u osmatranje.« Mogao je da zamisli izraze na licima oba sagovornika kada je pomenuo automatsko istraživanje.

  Kanjon oko njih i dalje je bio iste širine. Pred malom flotom sada se pružao ravni

  deo dugačak možda stotinak kilometara i , dok su ga letelice nisko preletale, Julijano Erdober Ris pažljivije osmotri kompjutersku kartu. Prepoznao je zvezdastu tvorevinu koju je opazio prilikom ulaska u Dajsonovu sferu i koja se sada nalazila dosta južnije.

  Kompjuter je njihov položaj obeležio crvenom tačkom na stereoprojekciji okoline i Julijano Erdober Ris shvati zbog čega je potrošio toliko mnogo vremena da ga odredi.

  »Nema kanjona«, rekao je tiho.

  »Molim«?, odgovorio je Starbola.

  »Na karti okoline ne postoji kanjon kroz koji trenutno letimo. Tu su samo

  kompleksi građevina visoki oko pola kilometra.«

  »Očigledno je kanjon nastao kasnije«, reče Starbola suvo.

  »Nešto ga je probilo kroz zgrade«, reče Vermer Ahala glasom kao da se zabavlja.

  20

  Julijano Erdober Ris ponovo pogleda na delove metalne konstrukcije koji su

  izvirivali iz zidova pokidani, kao izdrobljeni, i pomisli na dužinu kanjona koju su do tog trenutka prešli. Nije rekao ništa.

  Iznad njihovih glava začu se nešto što je ličilo na otegnuti zvižduk ogromnog tela

  koje pada kroz vazduh, ali umesto da prestane bivalo je sve jače. Julijano Erdober Ris se obazre oko sebe, ali se u okolini ništa nije menjalo.

  »Oluja«, reče Starbola.

  Zidovi kanjona su ušli u rezonancu sa nekom od vibracija uragana i čitav svet kao

  da poče da bruji potmulo, preteći. Ris je imao utisak da se duboko unutar zidova budi

  nešto živo i divovsko. Video je kako se deo gvozdenog masiva ispred njih odvaja sa zida i u kiši metalnih delova i prašine survava na dno kanjona. On podiže pogled. Nebo iznad njegove glave bilo je potpuno vedro, a sunce je i dalje zaslepljujuće sijalo.

  »Izgleda da imamo sreće«, rekao je Starbola. »Uragan dolazi gotovo poprečno na

  pravac kanjona i zgade će nas zaštititi od glavnine udara. Ne verujem da će nas zahvatiti vetar brži od stotinu pedeset kilometara na čas.«

  Julijano Erdober Ris vide da nebo sada prekriva jedva vidljiva koprena prašine. Dan

  je i dalje bio vedar. Onda iznad njih prelete nešto nalik na crnu pticu, udari u zid kanjona i zari se u njega. On pažljivije pogleda. Bio je to deo nekakvog metalnog postrojenja, težak najmanje stotiifak tona.

  »Jeste li ikada bili na Kobri?«, upita Vermer Ahala.

  Kobra je bila svet na kome su spontane eksplozije delova planetarne atmosfere stvarale oluje brže od zvuka. Tamo bi uragan koji je upravo počinjao bio povetarac.

  Julijano Erdober Ris zavrte glavom.

  Metalne delove na dnu kanjona zamenilo je nešto nalik na prekrivač od dragog kamenja, što je svetlucalo hladnim, kristalnim sjajem između brda polomljenih mašina.

  To je ubrzo prestalo i vratio se uobičajeni haos razbacanih mašinskih delova.

  »I dalje ni znaka života«, primetio je Starbola.

  »Možda bismo mogli tamo da se spustimo«, reče Vermer Ahala. Ispred Julijana Erdobera Risa upali se žuti kružić i poče da trepće oko mesta koje je on već ranije opazio i koje je ličilo na proplanak u šumi metalnih otpadaka.

  »Da, već sam primetio«, reče on i kružić se ugasi.

  Haos uništenih kibernetskih delova oko čistine kao da je bio dvostruko gušći nego

  na ostalim mestima do tada, ali sama zaravan zahvatala je površinu od jednog do drugog zida kanjona i činila se dovoljno prostranom da primi sve letelice. Julijano Erdober Ris primeti da je blago ispupčena i bez ikakvih vidljivih formacija.

  »Moraćemo da idemo dole«, reče Julijano Erdober Ris. Na svega dva ili tri kilometra dalje, kanjon je naglo skretao i zatim se prekidao kao nožem odsečen.

  Završavala ga je prava planina raskomadanih metalnih odlomaka. »Osim ako ne želimo

  da se prepustimo oluji«. Ris skrenu i poče lagano da ponire prema ispupčenoj zaravni.

  Osećaj opasnosti koji ga nije napuštao još od trenutka polaska na veštački svet sada je urlao u njemu.

  KRAKEN

  Uragan je došao do vrhunca žestine. Njegov luk je najpre bio rika ranjene zveri, da bi se zatim raspao u zaglušujuću mešavinu dubokih, grlenih tokova sa jedne strane i pevuckajućeg vrištanja sa druge. Julijano Erdober Ris je znao da to vetar prolazi kroz kostur konstrukcija na vrhu kanjona, ali sve skupa je izgledalo kao da nešto živo i nakazno pokušava da se prevali preko zida od crnog metala i u tome zamalo uspeva.

  Utisak je pojačavalo to što bi se svakog časa pokoja mala lavina zdrobljenih mašinskih delova survala sa vrha u oblaku rđe i prašine. Ris shvati zbog čega je polukružna zaravan 21

  na koju su se spustile zemaljske letelice čista — većina metalnih odlomaka skliznuli bi sa njene ovalne površine čim tu dospeju.

  Hoće li izdržati, pomisli Julijano Erdober Ris gledajući rub kanjona koji se preteći nadnosio nad njima. Činilo se da će se usov metalnih konstrukcija svakog trenutka survati i poklopiti sve pod sobom.

  Starbola priđe Risu, dok mu je vetar lepršao krajevima crvene odore. Kako mu samo uspeva da izgleda toliko ravnodušno, pomisli Zemljanin. Nije verovao da takva hladnokrvnost može biti u potpunosti prirodna. Pitao se koliko ima poze u ponašanju večitog dečaka.

  »Čini se kao da će nas zaštititi«, reče Starbola i pogleda gore. »Oblik građevina koje izdržavaju glavni nalet vetra vrlo je aerodinamičan, skreće uragan bez mnogo vrtloženja i zahvaljujući tome do nas ne dopire ni dvadeseti deo punog udara.«

  »Da«, reče Julijano Erdober Ris. Svet je podrhtavao, spremajući se da ih zdrobi svojim metalnim čeljustima. »Šta misliš, koliko sve to može da traje?«

  Starbola sleže ramenima.

  »Ko zna? Dan, dva, možda mnogo više.« On se upilji u Risovo lice. »Stvar je u tome

  da su meteorološke prilike Oka pretrpele ogromne promene. Smirivanje poremećenih

  vazdušnih masa moglo bi potrajati godinama. Ili vekovima.«

  »Sonde koje su upućene pre nas nisu zabeležile ništa od ovoga«, reče Julijano Erdober Ris.

  »Što nas navodi na zaključak da su promene skorijeg datuma, zar ne?« reče

  Starbola.

  »U stvari...«, poče Julijano Erdober Ris, koji do tog trenutka nije ni razmišljao o tome.

  »To je očigledno«, reče Starbola. »Poslednja osmatračka sonda pošla je dvadeset dana pre našeg polaska i nije zabeležila ništa od promena. Znači da se poremećaj kretanja odigrao nakon toga i da je faktor koji ga je izazvao najverovatnije još uvek aktivan.«

  Ris se trže kao oparen kada je komad teškog metala veliki poput bornih kola tresnuo nedaleko od Starboline letelice ukrašene crtežom plave sove i zatim uz cviljenje skliznuo sa čistine.

  »To, razume se, nije ništa novo«, reče Starbola. Ničim nije pokazao da je primetio

  Risov gest. »Ali bih prokleto voleo da znam sa čim zapravo imamo posla.«

  Julijano Erdober Ris se obazre. Nedaleko od njih, Olma Onola je postavljala nekakvu opremu, uopšte ne obraćajući pažnju na oluju. On prepoznade megavatni impuls laser u vidljivom spektru. Pre izvesnog vremena dogovorili su se da na tom mestu podignu antenu za prijem zemaljskih poruka i laser im je bio potreban da bi izbušili otvore za kotve. A takvo učvršćivanje antene biće više nego potrebno, pomisli Ris
, s obzirom na zanimljive vremenske prilike koje vladaju na ovom mestu, kako je to rekao Vermer Ahala. Dvojica Kernlanđana i jedan Kobranin koji su predstavljali tehničku službu ekspedicije upravo su se nalazili u svojim letelicama i pripremali delove antenskog sistema.

  Za prijem poruka preko paralelnih svemira bio je neophodan izuzetno precizno usmeren antenski sistem, jer su se signali gubili u jakom šumu kojeg su stvarale potencijalne barijere između alternativnih svetova. Posledica svega bila je da je Zemlja lako mogla da hvata poruke ekspedicije, dok je obrnuto bez postavljanja jakog antenskog sistema bilo nemoguće.

  A upravo to nam je sada neophodno, pomisli Julijano Erdober Ris. Dobra i stabilna

  veza sa Zemljom, da bismo mogli da čujemo šta nam savetuju da učinimo u ovako izmenjenoj situaciji. Zaglibili smo se, prođe mu kroz glavu. Uragan je držao čitavu ekspediciju prikovanu za metalni kanjon i niko nije znao koliko bi to moglo potrajati.

  Ris se seti da je Vermer Ahala predložio da pođu na suprotni kraj kanjona, 22

  snimajući uz put sve što ugledaju. Kao i većina njegovih predloga, bila je to opasna rabota, jer niko nije znao kada će naići na mesto u kome kanjon više ne bi predstavljao zaštitu pred uraganom, već bi ga čak, možda, i pojačavao. Starbola je na to dao predlog da upotrebe laser za prosecanje rupe u podu sveta i sopstveno polje sila letelica za neutralisanje difenzorskog oklopa koji ga je okruživao. Na taj način bi se probili do spoljašnjeg dela sfere i bili u stanju da odlete do međusvetske kapije na Mesecu. Ali to je previše ličilo na najobičnije povlačenje. Pravog predloga kako da dovedu zadatak dokraja nije bilo. Julijano Erdober Ris pitao se da li im u tome i Zemlja može pomoći.

  »Ne znam koliko je pametno to što činimo«, rekao je Julijano Erdober Ris gledajući

  Olmu koja je pomoću ultrazvučnog ispitivača još jednom proverila da ispod njih nema

  nikakvih postrojenja, a potom se udaljila od sedišta lasera i počela sa pripremama za ispaljivanje impulsa.

  »Misliš na uspostavljanje veze sa Zemljom?« pitao je Starbola.

  »Ne«. Posmatrao je kako Olma aktivira uređaj. Laserski snop nije se video, samo

  na jednom mestu podloge najednom blesnu tačka svetlija od sunca i nekako sporo potamne, prolazeći kroz čitav spektar nijansi crvenog, a svuda okolo briznuše kapi rastopljenog materijala i diže se plavičasta para. »Mislim na upotrebu lasera na ovom

  mestu.«

  Starbola diže pogled.

  »Odbrambeni sistem Oka Zmije?« upita on.

  Julijano Erdober Ris klimnu. Primeti da je sa mesta na kome je laser zasekao površinu zaravni potekla gusta tečnost koja je groteskno podsećala na krv.

  »Možda je mreža koja održava čitav ovaj svet i mrtva«, reče on: »Ali svi automati

  Oka Zmije opremljeni su bezbrojnim autonomnim sistemima za odbranu. Šta ukoliko je

  neki od njih još uvek aktivan i laserske impulse shvati kao napad?«

  Zračni snop ponovo sevnu.

  Starbola sleže ramenima.

  »Imali bismo na vratu čitavu ratnu silu Oka«, reče on. »Ali besmrtni smo i posedujemo praktično neuništive letelice. Šta nam se može desiti?«

  Pre nego što je Julijano Erdober Ris stigao da odgovori, snažan potres zahvati metalnu zaravan i obori obojicu na tlo.

  Julijano Erdober Ris najpre je pomislio da ih je napao neki od kibernetskih sistema za odbranu o kojima su trenutak ranije govorili. Ali onda je video da je prostor oko njih potpuno čist, nigde se nisu mogle videti kiborele ili slične ubilačke tvorevine Oka Zmije.

  Nešto se dešava sa tlom, pomisli. On poče da se diže na ruke, a potres dvostruko

  jači nego malopre natera ga da se ponovo prući po glatkom metalu koliko je dug.

  Primeti da iz otvora koje je izbušio laser kulja tamnocrvena tečnost u vidu malih gejzira.

  Ali proverili smo da ispod nas nema nikakvih postrojenja, pomisli on, a tada površina pod njim kao da se prope i on poče da klizi prema šumi metalnih otpadaka na dnu kanjona.

  Panično je pokušao da dohvati nekakav oslonac na glatkoj površini. Vide kako Starbola raširenih ruku i nogu klizi i zatim nestaje negde van njegovog vidokruga. Uz cviljenje, koje je za trenutak nadjačalo zvuk uragana, jedna letelica naheri se i poče da pada. Julijana Erdobera Risa zapljusnu žitka, crvena tečnost koja je i dalje tekla iz otvora u tlu, napuni mu usta i oči i zagrcnu ga, njegove ruke skliznuše po klizavoj površini i on se naglavce skotrlja u šumu metalnog otpada podno čistine.

  Mahnito je grabio oko sebe pokušavajući da se zadrži dok je padao. Pri samom dnu

  uspeo je da uhvati jedan komad metala koji se poput grane nadneo nad njim, a ovaj mu

  raseče dlan rubom oštrim poput sečiva žileta. U sledećem trenutku je ramenom silovito

  tresnuo u hrpu zarđalog krša.

  Udarac mu je za trenutak izbio sav vazduh iz pluća. Bauljao je, pokušavajući da se

  23

  osovi na noge, i, dok je to radio, učini mu se da su izdrobljene ljušture kiborela oko njega najednom oživele i da pokušavaju da ga dohvate. Ali bili su to samo pokreti koje je izazvalo njegovo sopstveno koprcanje i on se, dok mu je telo bridelo, pridiže na noge, svestan da je ratni sistem za održanje života već uklonio povrede koje je njegovo telo zadobilo prilikom pada.

  Činilo se da metalnu čistinu zahvataju frenetični grčevi; poskakivala je i trzala se kao oživela; ivice gvozdenog kanjona oko nje počele su da se obrušavaju i stotine tona metalnog otpada survavale su se na dno. Začuo je škripanje i video kada se od zida otcepio komad veliki kao prekookeanski brod, da bi polako počeo da klizi nadole.

  Nije mu uopšte bilo jasno šta se dešava. Odšepao je u zaklon jedne izbočene čelične konstrukcije, a sa površine na kojoj se do maločas nalazio kotrljale su se preostale letelice da bi se sa treskom zarivale u metalno đubre. Vide kako se automatski uključuju njihovi difenzorski oklopi, a onda ih preklopi metalna gromada koja ga je trenutak ranije podsetila na prekookeanski brod.

  Kroz buku sveopšteg uništenja zaori se zvižduk gravipterskog pogona, a onda kroz

  kišu matalnih predmeta prema nebu suknu letelica sa simbolom crvenog zmaja na boku. Bio je to Vermer Ahala, koji je na vreme uspeo da aktivira pogon i sada je, slobodan, hitao niz metalni ka‐njon.

  Činilo se da se čitav svet raspada. Ris vide sopstvenu letelicu zatrpanu metalnim kršem, difenzorski oklop joj je još uvek blistao plavo‐belim sjajem pre nego što je nestala pod hiljadama tona teškog metala. A iz metalnog otpada poče da se pomalja nešto neizrecivo.

  Nalik biću iz kakvog mitskog predanja, neverovatno telo na zglavkastim nogama uzdizalo se iz metalnog otpada i Ris shvati da je dugačko preko pola kilometra. On ugleda gargantuelsku glavu sa dvostrukim metalnim čeljustima koje bi bile u stanju da

  progutaju Titanik ili Ajfelovu kulu, gurnute popreko. Divovske hvataljke pored zjapećeg otvora usta otvarale su se i zatvarale, a svaka od njih bila je dovoljno velika da prepolovi linijski teretnjak. Dok je sunce svetlucalo na pregibima titanskog tela, čudovište se lagano zaputi prema mestu gde su se survali ljudi iz teh‐ničke službe. Ris shvati da je čistina, na kojoj su doskora bile parkirane letelice, bila tek deo moćnih leđa kolosa što je virio iz tla kanjona.

  Ali senzori uopšte nisu utvrdili prisustvo ikakvih postrojenja ispod čistine, očajno je pomislio. Čitava stvar je bila u tolikoj meri apsurdna da jednostavno nije mogao da poveruje da se stvarno događa. Ako nema robotskih mehanizama, šta ga onda pokreće?

  Kolos priđe mestu gde su se srušile letelice i sistematski poče da rije dno kanjona

  metalnim čeljustima. Julijano Erdober Ris shvati da za njih nema spasa. Bile su doduše zaštićene difenzorskim oklopima, dakle, praktično neuništive, ali čudovište će ih zatrpati hiljadama tona me‐talnog otpada. Ništa ih nije moglo osloboditi takvih okova.

  Ovo je propast, pomislio je. Čudovište se okrete u njegovom pravcu i poče da osmatra kanjon očima velikim kao dvospratnice. Julijano Erdober Ris shvati da čitava tvorevina deluje neobično živo, kao da manje predstavlja mašinsku tvorevinu,
a više proizvod organskih procesa. Metalni delovi koji su visili sa njegovih bokova više su ličili na naknadno dodati oklop nego na neodvojive delove tela kolosa.

  Div pognu glavu i pođe ka njemu.

  Pa on me vidi, pomisli Ris. Potrčao je kroz metalnu šumu, a za njegovim leđima čitav ka‐njon je odzvanjao pod sporim koracima progonitelja. Oštri bridovi metalnog granja rasecali su Risovu uniformu i kožu ispod nje, ali je on trčao i dalje, trudeći se da ne obraća pažnju na paklene bolove koje mu je zadavalo provlačenje kroz okamenjenu

  šumu. Dok je to činio, bio je svestan da je njegov otpor uzaludan i da će ga čudovište u trenutku stići i zasuti bezbrojnim tonama metala. I zaista, kolos ubrzo nadnese svoje divovsko obličje nad deo šume u kome se Zemljanin nalazio. Dok mu je dah goreo u 24

  grudima, Ris se nasloni na metalni stub i otvorenih očiju stade da čeka uništenje.

  Kolos zari glavu u šumu otpadaka.

  Nije me zakačio, shvati Zemljanin sa nevericom. Hvatao je dah kao davljenik, a kolos ponovo spusti glavu sasvim nisko i poče silovito da udara po dnu kanjona. Možda je ugledao Starbolu ili Olmu. Ne mene.

  Ris pažljivo poče da se povlači kroz spletove metalnih delova prema zidu kanjona,

  gde je primetio stazu kojom bi se mogao popeti izvan domašaja kolosa i možda dobro

  sakriti. Zvuk lomljave za njegovim leđima ubrzo uminu i vrati se zvižduk uragana, koji kao da je menjao smer. Julijano Erdober Ris poče da se uspinje po crnim, klizavim delovima robotske opreme, pazeći da se koliko je to moguće drži zaklonjenih delova u

  kojima ga je kolos mogao teže opaziti. Srce mu je ludački tuklo, ali on prisili sebe da se penje još brže. U jednom trenutku, vetar zazvižda dvostrukom žestinom i zamalo ga obori, ali je Ris nekako uspeo da se zadrži, zarivši nokte u pukotine između dva stotonska metalna podupirača. Iza njegovih leđa lomljava se vrati, jača nego dotad, ali se nije osvrtao da vidi prema čemu je metalni kolos sada okrenuo svoj bes. Uskoro dopre do dela koji je ličio na stepenice urezane u kosi zid građevine možda su to bili hladnjaci bacača ili nekakav sličan deo oružne opreme, i iskoristi ih da se brže uspinje prema vrhu zida. Već se nalazio na visini od možda pedesetak metara, kada se pored