Alef Science Fiction Magazine 001 Read online

  Han šmrknu. »Zašto vazduh tako čudno miriše?«

  »Mešavina je drugačija«, reče Baret. »Mi smo je analizirali. Više azota, malo manje

  kiseonika, a ugljen‐dioksida jedva da ima. Ali nije to pravi razlog što osećaš čudan miris.

  Radi se o tome što je ovo čist vazduh, nezagađen isparenjima života. Niko nije disao ovaj vazduh, niko sem nas momčina ovdašnjih, a nema nas dovoljno da se to primeti.«

  Osmehujući se, Han reče: »Osećam se malčice prevarenim, zato što je tako prazno.

  Očekivao sam bujne džungle sa čudnim biljkama, i pterodaktile koji se obrušavaju kroz

  vazduh, možda i tiranosauruse koji bi jurišali na ogradu Stanice.«

  »Ne postoje džungle. Pterodaktila nema. Ni tiranosaurusa. Ne postoji ni ograda.

  Nisi uradio svoj domaći zadatak.« .

  »Izvin'te.«

  »Pozni kambrijum ti je ovo. Živa bića jedino u moru.«

  »Baš je plemenito od njih što političke disidente istovaruju u jednu tako mirnu epohu«, reče Han. »A ja se plašio da će biti odasvud zubi i kandže.«

  »Plemenito, vraga! Tražili su eru u kojoj nećemo moći da načinimo nikak štetu. A to

  je značilo da moramo biti hitnuti čak u doba pre nego što su evolucijom nastali sisari, da ne bismo kojim slučajem zgrabili i ucmekali pretka svih ljudi. Pa kad su već tako računali, odlučili su da nas zakucaju tako duboko u prošlost, da oko nas ne bude nikakvog kopnenog života, jer, teoretski, ako bismo ubili makar samo neku bebu dinosaurusa, to bi već moglo uticati na celokupni tok budućnosti.«

  »A ne smeta im ako uhvatimo nekoliko trilobita?«

  »Očigledno smatraju da to nije opasno«, reče Baret. »I reklo bi se da su u pravu.

  Stanica Hoksbil nalazi se ovde već dvadeset pet godina, a ipak se ne stiče utisak da smo na bilo koji primetan način uspeli da izmenimo budućnost. Naravno, oni dobro paze da

  23

  nam ne pošalju ni jednu jedinu ženu.«

  »Što?«

  »Pa, da ne počnemo da se razmnožavamo i nastavljamo. Zar to ne bi zbrljalo vre‐

  menske linije? Uspešna ljudska kolonija u milijarditoj godini pre Hrista, koja je imala sve to vreme na raspolaganju za mutacije, evoluciju, i širenje? Mnogo pre dvadeset prvog

  veka naši potomci bili bi na vlasti, a ona druga vrsta ljudskih bića bila bi verovatno u statusu osuđenika koji moraju da budu i sluge. Usput bi se stvorili neki malo žešći para-doksi, koje ni svim trilobitima sveta ne bi mogao da zatrpaš. Eto zašto nam ne šalju ženske. Ali postoji logor i za žene koje su politićki osuđene, samo to je logor udaljen nekoliko stotina miliona godina gore, uz vremensku liniju, u silurskom periodu, i to poznom, tako da mi njih nikad nećemo sresti. Zato Ned Altman pokušava da napravi ženu od prašine i dubreta.«

  »Bog je Adama napravio od manje materijala.«

  »Altman nije bog«, reče Baret. »U tome je koren Altmanovog problema. Evo, ovo ti

  je kućica gde ćeš stanovati. Raspoređujem te sa Donom Latimerom. On je vrlo senzi-tivna, interesantna, prijatna osoba. Bio je fizičar pre nego što se bacio u politiku, ovde je već nekih dvanaest godina, a mogao bih te upozoriti i na to da je u poslednje vreme krenuo u mistiku, malo nahereno i malo jače. Njegov sobni kolega se prošle godine ubio, i Latimer od tada pokušava da nađe neki izlaz odavde, pomoću ekstra‐senzornih

  moći.«

  »On to ozbiljno?«

  »Bojim se, da. A mi, mi se trudimo da ga prihvatimo ozbiljno. Svi mi na stanici Hoksbil nastojimo da popuštamo jedni drugima; jedino tako se može izbeći masovna psihoza. Latimer će verovatno pokušati da te navede da učestvuješ u tom njegovom projektu. Ako ti se ne dopadne život sa njim, mogu da sredim da budeš premešten. Ali,

  hteo bih da vidim kako će on reagovati na pojavu nekog novog u Stanici. Voleo bih da

  mu daš šansu.«

  »Mogao bih čak da mu omogućim da nađe taj svoj psiho‐moćni izlaz.«

  »E, pa kad nadete izlaz, povedite i mene«, reče Baret. Obojica se nasmejaše. Onda

  Baret zakuca na Latimerova vrata. Odgovora nije bilo, i Baret ubrzo gurnu vrata, koja se otvorište. Na stanici Hoksbil brave nisu postojale.

  Latimer je sedeo na sredini golog kamenog poda, nogu prekrštenih, zadubljen u meditaciju. Bio je to sitan, mršav čovek blagog lica, na kome se tek počela da zapaža starost. U ovom trenutku činilo se da je udaljen milion kilometara; ignorisao ih je potpuno. Han slegnu ramenima. Baret prinese prst usnama. Nekoliko minuta su čekali ćuteći, a onda Latimer pokaza znake izlaska iz transa.

  Podiže se na noge jednim glatkim pokretom, ne pomažući se rukama. Niskim

  tonom on učtivo reče Hanu: »Da li si ti upravo stigao?«

  »Nema ni sat vremena. Zovem se Lu Han.«

  »Donald Latimer. Žao mi je što moramo da se upoznamo pod ovim okolnostima.

  Ali, možda nećemo morati još dugo da trpimo ovo ilegalno zatočeništvo.«

  Baret reče: »Done, Lu će biti stanar ovde sa tobom. Bio je ekonomista u dva'es de‐

  vetoj, a onda su ga tresnuli Čekićem.«

  »Gde stanuješ?« upita Latimer, u čijim očima poče da se pojavljuje živost.

  »U San Francisku.«

  Sjaj u očima izblede. Latimer reče: »Da li si ikad bio u Torontu? Ja sam odatle. Imao

  sam kćerku ‐ sad bi joj bilo dvadeset tri godine. Nela Latimer. Zapitao sam se da li je možda znaš.«

  »Ne znam je. Žao mi je.«

  »Nije bila neka velika verovatnoća. Ali rado bih saznao u kakvu se ženu pretvorila.

  Kad sam je poslednji put video, bila je dete. Pretpostavljam da je sad već udata ili su možda nju poslali na onu drugu Stanicu. Nela Latimer ‐ siguran si da je nisi upoznao?«

  24

  Baret ode, ostavljajući ih zajedno. Imao je utisak da će se njih dvojica slagati. Pre nego što je otišao, kazao je Latimeru da dovede Hana u glavnu zgradu na večeru, radi

  upoznavanja sa ljudima. Opet je počela veoma hladna, sitna kiša. Baret pođe polako i

  bolno uz breg. Bilo je tužno videti kako iskrica svetlosti nestaje iz Latimerovih očiju kad je Han rekao da ne poznaje njegovu kćerku. Hoksbilovci su se najčešće trudili da ne razgovaraju o svojim porodicama; te uznemirujuće uspomene radije su sasvim suzbijali.

  Međutim, pristizanje novih robijaša najčešće je dovodilo do novih razmišljanja o starim vezama. Nikad nije bilo vesti o rodbini, niti ma kakvog načina da se takve vesti pribave, jer Stanica nije mogla da komunicira ni sa kim na Gornjem frontu. Nije bilo načina ni da se zatraži fotografija voljene osobe, niti neki ođredeni lek, neka knjiga, ili traka koja bi bila posebno dragocena. Na jedan nemisleći, bezlični način, Gornji front je povremeno

  slao na Stanicu stvari koje su smatrane korisnim — materijal za čitanje, medicinski materijal, tehničku opremu, hranu. Pošiljaoci su umeli i da iznenade svojom velikodušnošću kao što su učinili onda kad su poslali sanduk burgundskog vina, zatim sanduk

  senzornih traka, pa punjač baterija. Takvi pokloni obično su značili da svetska situacija postaje, za neko kraće vreme, nešto povoljnija, iz čega je sledila takođe kratkotrajna želja da se sa momcima na stanici Hoksbil postupa lepo. Ali imali su jednu određenu politiku u vezi sa slanjem informacija o rodbini. Istu politiku imali su po pitanju aktuelne štampe. Fino vino, može; slika kćeri, koja više nikad neće biti u mogućnosti da se sretne s tobom, to ne može.

  Gornji front nije mogao znati ima li uopšte ikog živog na stanici Hoksbil, nisu li svi možda mrtvi. Neka epidemija je mogla pomoriti sve do poslednjeg pre deset godina, i

  Gornji front o tome ni na koji način ne bi mogao biti obavešten. Zato su pošiljke i dalje stizale. Točkići vlade su zujali i škljocali predvidljivim kontinuitetom. Ta vlada, ma šta drugo da je bila, nije bila zla. Pored krvave i represivne tiranije, postoje i izvesne druge vrste totalitarizma.

  Baret na vrhu brega zastade da uhvati dah. Njemu se, naravno, više nije činilo da

  ovaj strani vazduh miriše čudno. On ispuni p
luća njime. Kiša još jednom prestade. Kroz sivilo naiđe sunčani sjaj, tako da goli kamen poče da svetluca. Baret, naslanjajući se na štaku, za trenutak sklopi oči i, kao na kakvom unutrašnjem ekranu, vide stvorenja sa mnogo nogu kako se penju iz mora, i mahovinaste pokrove kako se šire, i biljke bez cvetova kako odmotavaju i šire svoje ljuspaste grane, i tupe kožetine avetinjskih vodozemaca kako svetlucaju na obalama, a onda tropsku vrelinu ugljonosnih epoha kako se spušta preko sveta kao rukavica.

  Sve je to ležalo u dalekoj budućnosti. Dinosaurusi. Mali, razbrbljani sisari. Pite-kantrop u šumama Jave. Saragon, Hanibal, Atila, Orvil Rajt, Tomas Edison, Edmond Hoksbil. I najzad dobronamerna vlada koja će zaključiti da su misli nekih ljudi toliko nepodnošljive da je njih moguće prognati samo na jedno bezbedno mesto, naime na stenu na početku vremena. Ta vlada bila je previše civilizovana da bi zbog subverzivne aktivnosti ubijala ljude, a previše kukavička da ih ostavi u životu. Kompromis je nađen: živa smrt na stanici Hoksbil. Milijardu godina neprelaznog vremena predstavljalo je dovoljnu izolaciju čak i protiv najnihilističkije ideje.

  Praveći male grimase, Baret se izborio da stigne do kraja putanje, do svoje kućice.

  Sa izgnanstvom se on odavno pomirio, ali, mirenje sa osakaćenošću noge bilo je nešto

  sasvim drugo. Dokone sanjarije o pronalaženju nekog puta do slobode svog sopst-venog vremena više ga nisu obuzimale; priželjkivao je, međutim, iz dubine duše, da gornjofrontski administratori praznih lica pošalju u prošlost opremu koja bi njemu omogućila da popravi to upropašćeno stopalo.

  Uđe u svoju kolibu i odbaci štaku, i istog časa klonu na svoj ležaj. U doba kad je on

  došao na stanicu Hoksbil, ovde nikakvih ležajeva nije bilo. Bila je to četvrta godina postojanja stanice; fizičkih udobnosti tada je bilo veoma malo. Bilo je to, tada, bedno naselje; postepenim nakupljanjem pošiljki sa Gornjeg fronta postalo je podnošljivo. Od 25

  onih pedesetak robijaša koji su pre Bareta došli u Hoksbil, nije ostao u životu niko. Već gotovo deset godina Baret je ovde prvi po starešinstvu. Vreme je ovde proticalo u korelaciji jedan ‐ prema ‐ jedan u odnosu na Gornji front, a Čekić je bio učvršćen za ovu tačku u vremenu i kretao se s njom. Prema tome, Han, koji je stigao ovde dvadeset i više godina posle Bareta, takođe je pošao sa Gornjeg fronta iz godine koja je nastupila više od dvadeset godina posle proterivanja Bareta. Baret nije imao srca da počne smesta da cedi iz Hana informacije o godini 2129. Saznaće već sve što mu je potrebno da

  sazna, i neće se osobito razveseliti zbog takvih saznanja

  Baret posegnu rukom ka jednoj knjizi. Međutim, ovo ćopanje po Stanici iscrplo ga

  je više nego što je mislio. U stranicu je zurio samo časak. Onda je ostavio knjigu, sklopio oči i zadremao.

  4

  Te kao i svake večeri, ljudi sa stanice Hoksbil okupili su se u glavnoj zgradi radi veče-re i rekreacije. Nije to bilo obavezno; neki su se opredeljivali da večeraju sami. Ali večeras je došao svako kome je pamet bila još uvek očuvana, jer je ovo bio jedan od retkih slučajeva kada dođe pridošlica kome je moguće postavljati pitanja o svetu ljudi.

  Sticao se utisak da je Hanu neprijatno to iznenadno usmeravanje pažnje na njega.

  Činilo se da je on u osnovi stidljiv čovek, i da ne želi da bude centar tolikog interesovanja. Oko mesta gde je on sedeo zbila se gomila ljudi koji su od njega bili stariji po dvadeset ili trideset godina, i njihova pitanja su se nizala jedno za drugim; bilo je vidljivo da Han ne uživa u tom sastanku.

  Baret je sedeo po strani i veoma malo se mešao u diskusiju. Njegova radoznalost u

  pogledu ideoloških kretanja na Gornjem frontu odavno je splasnula. Bilo mu je teško da prihvati misao da je svojevremeno stvarno bio tako jako zainteresovan za ideje kao što su sindikalizam, diktatura proletarijata, i garantovana godišnja plata, i da je radi njih bio spreman da rizikuje robiju. Nije se smanjilo njegovo interesovanje za čovečanstvo, nego samo za političku problematiku dvadeset drugog veka. Posle dvadeset godina na stanici

  Hoksbil, Gornji front je za Džima Bareta postao nešto nestvarno; on je svoje snage usredsredio na krize i izazove onog vremena koje je počeo smatrati »svojim« ‐ poznog

  kambrijskog vremena.

  I zato je slušao više da bi ocenio kakav je Lu Han, a manje da bi se upoznao sa nedavnim događajima na Gornjem frontu. A razgovor je o Lu Hanu otkrio uglavnom jedno, naime, da nije mnogo otkrio.

  Han je malo šta rekao. Činilo se da izbegava odgovore, da manevriše kako bi što manje kazao.

  Čarli Norton je želeo da zna sledeće: »Ima li već znakova da lažni konzervatizam popušta? Mislim, oni već trideset godina obećavaju kraj velike vlade, a ona samo postaje sve veća i veća«.

  Han se uzvrpoljio na stolici. »Obećavaju i sad. Čim se uslovi stabilizuju...«

  »A to znači, kada?«

  »Ne znam. Pretpostavljam da pričaju samo radi priče«.

  »Šta se čuje o komuni na Marsu?« zahtevao je odgovor Sid Džatčet. »Da li komu‐

  nari infiltriraju agente na Zemlju?«

  »Pa ne bih to zapravo znao«.

  »Šta je sa svetskim bruto‐produktom?« pitao je Mel Rudiger. »Kakva mu je krivu‐

  lja? Da li se još održava na istoj visini, ili je počela da opada?«

  Han se povuče za uvo. »Mislim da polako, vrlo malo. opada«.

  »A indeks, kakav je?« upita Rudiger. »Poslednji put smo o tome čuli za dva'es petu,

  i tad je iznosio 909. Međutim za ove četiri godine«

  »Biće da je sad negde oko 875«, reče Han.

  Baretu se učini da je malčice čudno da jedan ekonomista ima tako nejasne pred-26

  stave o osnovnim ekonomskim statističkim podacima. Doduše, Baret još nije znao ko‐

  liko je vremena Han možda proveo u zatvoru pre nego što je »zakucan« u prošlost.

  Možda čovek jednostavno nije u toku; ne zna nove činjenice. Baret ostade miran.

  Čarli Norton je želeo da utvrdi što‐šta o zakonskim pravima građana. Han mu o tome nije mogao reći ništa. Rudiger je pitao o načinu kontrolisanja atmosferskih prilika

  — da li vlada, koja je tobož konzervativna i »oslobodilačka«, još uvek silom nameće narodu programirane atmosferske prilike koje se nikom ne svidaju — a Han nije bio siguran. Nije Han mogao nešto određenije da kaže ni o funkcionisanju sudstva, da li je sudski sistem uspeo da povrati sebi nešto od onih prava koja su mu oduzeta Zakonom o

  ovlašćenjima godine 2118. Nije imao nikakvih komentara o osetljivom pitanju kontrole

  priraštaja stanovništva. Zapravo, njegovi odgovori su iznenađivali odsustvom čvrstih informacija.

  »Pa on jedva da išta kaže«, progunđa Čarli Norton ćutljivom Baretu. »Okružio se dimnom zavesom. Ili ne zna, ili neće da kaže ono što zna«.

  »Možda nije osobito pametan«, sugerisao je Baret.

  »A šta je učinio, pa su ga nabili ovde? Morao je imati neki jak angažman. A to se

  kod njega ne primećuje, Džime! Inteligentan klinac, ali, kao da nije uključen ni u šta što je ikome od nas ikad bilo važno«.

  Doktor Kesada im ponudi jednu misao. »Pretpostavimo da ovaj uopšte nije poli-tički. Recimo da sad šalju drugu vrstu robijaša. Ubice — sekiraše, ili tako nešto. Ćutljivog mladića koji je bez reči poklao šesnaest ljudi jedne nedelje izjutra. Prirodna je stvar da se takav ne interesuje za politiku«.

  Baret odmahnu glavom. »Ne verujem da je to. Mislim da ćuti zato što je bojažljiv ili

  mu je neprijatno. Imajte na umu da mu je ovo prvo veče ovde. Upravo su ga šutnuli iz

  njegovog sveta. Povratka nema. Možda je čovek ostavio iza sebe ženu i bebu, znate.

  Možda jednostavno nema ni najmanje želje da večeras sedi ovde i klepeće najnovije vesti o apstraktnim filozofskim teorijama, jer bi, recimo, radije otišao negde i oči ispla-kao, ništa više. Ja kažem, dajte da ostavimo čoveka na miru«.

  Činilo se da su Kesada i Norton ovim ubedeni. Klimnuli su glavama u znak saglasnosti; ali Baret ovo nije rekao ostalima u šal
i. Pustio je da se ispitivanje Hana nastavi sve dok nije samo od sebe posustalo. Ljudi počeše da se razilaze. Dvojica su otišla da pretvore Hanove neodređene i uopštene izjave u glavni članak za svoje sledeće, rukom pisano izdanje Hoksbil Stejšn Tajmsa. Rudiger se popeo na sto i povikao da kreće u noćni ribolov, i četvorica zatražiše da mu se pridruže. Čarli Norton je potražio svog uobičajenog debatnog partnera, nihilistu Kena Belardija, i još jednom otvorio, kao gnojnu ranu, njihovu diskusiju o odnosu planiranja i haosa, diskusiju koja je obojici bila do vrištanja dosadna. Usamljenici koji su u glavnu zgradu dolazili retko, jednostavno su se vratili u svoje kućice, da tamo rade ono što su i inače radili u njima sami svake večeri, pa ma šta to bilo.

  Han ostade po strani. Vrpoljio se, i kao da nije znao šta bi.

  Baret mu pride. »Čini mi se da večeras nisi baš imao jaku želju da odgovaraš na pitanja«, reče mu.

  »Žao mi je što nisam mogao biti informativniji. Neko vreme sam bio, znaš, izvan cirkulacije«. Hitro je obliznuo usne. »I šta bi trebalo sad da se dešava?«

  »Ništa naročito. Mi ovde nemamo nikakve organizovane aktivnosti. Doktor i ja ćemo krenuti u obilazak bolesnih. Da li bi nam se ti pridružio?«

  »Šta se tamo radi?« upita Han.

  »Posećujemo neke od najgorih slučajeva. Može biti sumorno, ali bar stekneš uvid u

  panoramu stanice Hoksbil, i to za najkraće vreme«.

  »Rado bih pošao«.

  Baret pokretom ruke pozva Kesadu. i njih trojica napustiše zgradu. Baret je svake večeri odlazio u obilazak kao da je u pitanju neki ritual, bez obzira na bol u nozi. Pre 27

  nego što bi otišao na spavanje, stigao bi da obiđe one malo čvrknute, i one psihotične, i katatonike, da zatutka pokrivače preko njih, da im požeii laku noć i izlečen um ujutro.