Alef Science Fiction Magazine 022 Read online

  Povratio se eonima kasnije, sedeći na hrpi polomljenh TV‐uređaja i okružen

  maglom koja se polako kovitlala. Mir je vladao svuda u okolini, a prekidao ga je samo

  slabašni, udaljeni zvuk otpadaka koji su se polako slegali. Odvratna isparenja dražila su mu nos, ali osećao se previše bolesno i umorno da bi se bunio. Mislio je sa nostalgijom o Dobroj staroj laganoj smrti i o pažnji punoj ljubavi koju mu je posvećivao sveprisutni Gvozden. Bili su to stvarno srećni dani.

  »Kako bih voleo da sam opet tamo«, promrmljao je turobno.

  »Čuj, stari moj«, progunđao je nizak, brundav glas pravo ispod njega. »Imaš li ti nameru da sediš ovde i kmečiš čitavu noć? Znaš li, bre, koliko je sati?«

  Bernard je gotovo iskočio iz sopstvene kože. Odskočio je sa gomile, kao izbačen iz

  katapulta i, drhteći, sakrio se iza hrpe zvaničnih dokumenata čovekove visine. »Šta je to?« pitao je.

  22

  »To je doba dana, ili možda treba da kažem noći, kada pošten narod spava«, progundao je glas. »Zašto ne spavaš?«

  »A zašto ti ne spavaš?« upita Bernard pomalo nelogično.

  »Zbog toga što je neki idiot upravo seo na mene i probudio me. Zar ti ne znaš šta

  je pristojno ponašanje?«

  »Izvinjavam se«, promrmlja Bernard i malo se opusti. »Ko si ti?«

  »Ja sam prijavljeni TV‐prijemnik i mrtav sam umoran!«

  »Nisam znao da TV‐uredaji mogu da se umore«, reče Bernard, iznenađen i pored

  svega.

  »E pa mogu, a i ti bi bio umoran kada bi morao po čitav bogovetni dan da gledaš

  sve te blesave TV‐programe. Znaš li ti da su opet povećali procenat TV‐reklama? Sada ih svakog sata ima pedeset i četiri minuta, a ja moram da gledam svaki vražji minut!« Glas zgadeno frknu.

  »Baš je kao kod kuće«, reče Bernard i otre nostalgičnu suzu. »Imate li svakodnevni

  petočasovni carev govor u kome vam on poručuje da budete hrabri, požrtvovani i lojalni i da se borite protiv pokvarenog neprijatelja po svaku cenu?«

  »Ne«, reče TV‐uredaj. »Ali imamo svakodnevni petočasovni kapetanov govor u

  kome nam on poručuje da budemo hrabri, požrtvovani i lojalni i da se borimo protiv pokvarenog neprijatelja po svaku cenu.«

  »Lepo je ponovo biti kod kuće«, uzdahnu Bernard. »Kako da izađem odavde?«

  »Zašto? Zar ti se ne dopada?«

  »Gadi mi se«, reče Bernard.

  »Pa i jeste prilično ogavno«, složio se TV‐uredaj.

  »Smrdi«, reče Bernard i zadrhta kada ga je obavio novi mučni talas zagađenog vazduha.

  »Slučilo se da si baš stigao na vreme za godišnju migraciju TV‐prijemnika prema Veselim krajevima za plođenje u utrobi dobrog starog broda Refanut. Ja sam se upravo

  pripremao za sezonu parenja kada si tu uleteo.«

  »Godišnju migraciju?« reče Bernard s nevericom. »Veseli krajevi za plodenje?

  Sezona parenja?«

  »Tako je«, reče TV‐prijemnik. »Svake jeseni osetimo nezadrživu čežnju, čim se primakne vreme novih TV‐serija. Šta si ti mislio, kako novi TV‐prijemnici dolaze na svet?« On mu se primače na nekoliko paučijih nogu i zapeva: »Pođite, TV‐prijemnici, množite se!« On oštro zapišta i sede. »Peta zapovest«, objasni on.

  »Bre«, reče Bernard.

  »I zato, ukoliko želiš, možeš da se motaš okolo dok se ne primaknemo Veselim Krajevima za Plođenje. Posle toga, moraćeš negde da se izgubiš. Ne želimo da nam neko drži svecu za vreme naših ceromonija.«

  »Naravno«, reče Bernard, pitajući se kako li to TV‐prijemnici rade i na šta sve to liči. »Kladim se da se pitaš kako li to mi radimo i na šta sve to liči«, reče TV‐uredaj lukavo.

  »Ko?« reče Bernard uvredeno. »Ja?«

  »Pa, neću ti reći, i zato bolje zaboravi. I ćuti, bre, malo dok ne povratim raspoloženje reprizom starih, klasičnih TV‐reklama. Ništa bolje ne natera sokove da brže struje od pogleda na stare klasike — osetiš da imaš neki cilj na svetu. Stvari kao što su stari Devojčice, grudnjak ti srce obgrlio, u kojoj mladić ne poznaje svoju devojku zato što ova ima novi grudnjak; ili klasik o sredstvu protiv znojenja Miki Fin, koji prikazuje tipa golih grudi kako se pridiže iz kreveta i izjavljuje da zahvaljujući Miki Finu juče nije morao da upotrebi dezodorans, niti planira da ga upotrebi danas. Majstorska dela umetnosti reklame, sve do jednog; zahvaljujući njima shvatiš pravo značenje i važnost

  pete zapovesti TV‐prijemnika.« On se zavali usred otpadaka, a ekran mu je oživeo 23

  raspevanim i razigranim proizvodima koji su podvriskivali hvalu neomeđenom

  komercijalizmu.

  »Da li ste znale«, rekao je odurni glumac zalizane kose i neiskrenog osmeha, »da

  reč bra, koja na engleskom označava grudnjak, na švedskom znači dobro? E, prijateljice moje, nije to slučajno, uveravam vas, zato što je grudnjak‐tvrdograbac King Kong dobar za vas, a ko bi to bolje znao od grešnih Šveđana? Kupite poboljšani grudnjak-tvrdograbac King Kong i osetite čvrsti, grubi švedski zagrljaj!«

  »A šta je to Šveđanin?« pitao je Bernard kroz zaglušujući refren koji su pevale izazovne, prsate devojke odevene samo u pesmu, igru i tesne grudnjake.

  »Ama slušaj«, reče TV‐uredaj. »Rekoh da su ove reklame klasika, ne? Hriste, mora

  da su stare nekoliko stotina hiljada godina! Neka vrsta promiskuitetnih životinja, pretpostavljam, kao što su to bili komunisti, jalovi i nametljivi snobovi, te cenzori.

  Otkud ja znam?« On ljutito frknu na njega. »A sad umukni i pusti me da na miru podižem svoj moral!« On pojača zvuk i gotovo obori Bernarda gromoglasnim

  izvođenjem Himne lascivnih ženskih gaćica.

  Bernard sede na blagu padinu službenih dokumenata i zagleda se preko izjedenog

  predela po kome su rasuti bučni TV‐prijemnici u zaglušujućem jedinstvu podizali svoj moral pred sezonu parenja.

  Tri sata kasnije, nametljive reklamne pesme i trgovačke hvale naglo se prekinuše usred rečenice. Tišina se spusti na beskonačni predeo otpadaka, a prekidao ju je samo blagi

  šum miliona mehaničkih paukolikih udova. Bernard proviri iza hrpe dokumenata baš na

  vreme da vidi kako se TV‐prijemnik tetura niz padinu sa blaženim odsjajem na ekranu,

  nežno mrmljajući sveta imena minule ere.

  »Palmoliv«, pevušio je. »Žilet, donje rublje Džordž Vašington, Kodak, Kroubulijevi

  slani štapići. Kupite, kupite, kupite.«

  Nestao je klimajući niz padinu, a Bernard ga je oprezno sledio. Kada se obazro po

  predelu video je da se svuda pojavljuju milioni TV‐prijemnika svih mogućih modela i proizvođača, od jeftinih, starinskih crno‐belih, sa ekranom od pet inča, do najnovijih hromiranih, inteligentnih 3‐D prijemnika opremljenih senzorima; pojavljivali su se ispod hrpa smrdljivih otpadaka, preturali preko grobnica starih kola i boca koka‐kole, gazili preko jezera i reka, uspinjali iz bezdanih ponora i spuštali sa ogromnih planina.

  Bilo je to uskrsnuće mašina koje je obuhvatilo čitav svet, drugo rođenje vojske mašina predodređenih da donesu radost, slobodu i nove, divno poboljšane proizvode

  napaćenom čovečanstvu. Marširali su preko gora i dolina, najpre nesigurno, a zatim sve jačim i odlučnijim koracima kako je instinkt parenja jačao. Duboko brujanje podizalo se iz masa, brujanje koje se lagano pojačavalo i prerastalo u snažne, odlučne reči svete, starinske Himne planiranog zaostajanja. Bernarda je zahvatila nadiruća plima i ponela ga sa sobom, njegove krike protesta zaglušio je gromoglasni refren.

  Dani su prolazili, a TV‐prijemnici su i dalje marširali kroz ponosita dostignuća svojih uspešnih prodajnih kampanja. Prešli su Preriju polovnih automobila, Okean

  deterdženata, Planine boca koka‐kole, Dolinu pelena za jednokratnu upotrebu, Šumu interkontinentalnih balističkih projektila iz trke u naoružanju, Avetinjski grad zagađenja, Bregove pilula za smirenje i Parnas plavih pilula protiv spavanja koji se neposredno nadovezivao na njih. Slavna su bila d
ela koja su ovde učinjena besmrtnim, a borbene himne koje su se uzdizale prema sivom i oblačnom nebu, dok je pobedonosna armija

  nadirala prema Veselim krajevima za plođenje, bile su moćne i slavobitne.

  Bernard je već davno prestao da vrišti i preklinje neosetljive mašine; zadovoljio se

  time što se držao jednog naročito upečatljivog TV‐prijemnika opremljenog

  automatskim uređajem za pečenje kokica, koji mu je svakog petog sata uručivao pakovanje vrućih kokica, zlatnožutih od putera, kao nagradu za neprekidno

  popunjavanje upitnika sračunatih da još više poboljšaju buduće reklame. Uskoro je 24

  otkrio da su kokice obilnije ako govori lepe stvari o reklamama od kojih mu se stomak

  okretao, pa je postupao u skladu sa tim. Sve je voleo, i zahvaljujući tome bio je još uvek živ kada su milioni TV‐prijemnika zahvaćenih ludilom parenja banuli iz Sveta otpadaka u delove dobrog starog Refanuta tradicionalno rezervisane za žrtve njihovog marljivog rada. Kuljali su niz hodnike, plavili sale i centre za rekreaciju, provaljivali vrata ureda i fabrika i nadirali po prolazima, urlajući reklame iz sve snage. Ljudi i roboti bežali su pred njima u ludačkom strahu, njihove fabrike i domovi bili su razoreni, odeća u ritama.

  Bujica TV‐prijemnika jurila je autoputevima i prolazima Refanuta i za sobom ostavljala haos i nered. Nekoliko časova potom, kada su preživeli ljudi i roboti teturavo počeli da se pridižu na noge i posmatraju svoja uništena prebivališta, naiđoše mašine za mehaničku trgovinu. Ti lešinari očistili su sve što je podsećalo na kupovnu moć.

  Došle su mašine za prodaju dezodoransa i pelena za jednokratnu upotrebu, roboti

  prodavci automobila, trgovci bezalkoholnim pićima, deterdžentima i sredstvima za pranje automobila, sredstvima za umirenje, rehidriranim burbon viskijem i

  automatskim oružjem za specijalnu upotrebu. Nailazili su na užas, nered i stravu; za sobom su ostavljali apatiju.

  Uz malo sreće, taj nivo Refanuta možda će povratiti nešto civilizacije i sreće za stotinjak godina. Postojala je dobra verovatnoća da će možda i na duže biti pošteđeni

  sličnog pokolja, jer na Refanutu su postojale hiljade i hiljade nivoa, a TV‐prijemnici nikada nisu dvaput uzastopce prolazili istim putem. Ovaj nivo se do tada samo jednom

  susreo sa godišnjom migracijom, a i to je bilo pre gotovo tri stotine srećnih godina.

  Možda sledeće invazije neće biti sledećih tri stotine godina. Ali će doći. Doći će.

  Bernard, milošću sudbine, nije video mnogo od toga. Držao se svojeg TV‐

  prijemnika, previše zauzet ispunjavanjem upitnika o nekoj naročito ogavnoj reklami za

  zubnu pastu, da bi video mnogo od onoga što se dešavalo oko njega. Nije se osvestio

  sve do trenutka kada je gurnuo upitnik u odgovarajući prorez, a zauzvrat nije dobio ništa, već je otkrio da je TV‐prijemnik pod njim ustreljen. Bio je sasvim sam u ogromnom hodniku, okružen rugobama naoružanim još ružnijim oružjem.

  6.

  Gle— još uvek je živ!« povika neko.

  »E, neće još dugo!« dreknuo je neko drugi.

  »Prljavi otpadnik!«

  »Ljubavnik mašina!«

  »Daj da ja prvi pucam u kopilana — umem dobro da smrskam čašicu kolena«.

  »Čujte me. Hajde da to uradimo polako i pažljivo. Imam ovaj dobri stari nož, vidite? Dajte mi samo sat ili dva sa tim prljavim izdajnikom i obećavam da ćete sve vreme imati pravu zabavu«.

  »Ucmekajte kopile!«

  »Momci, daj da to uradimo natenane. Ne biste valjda hteli da pacovčina brzo umre? Pa, evo šta vam predlažem...«

  Približavali su mu se, lica prepolovljenih jezivim osmesima. Bernard skoči sa TV-prijemnika koji se pušio i potrča, a sledio ga je krvožedni čopor raspomamljenih građana. Odjurio je na kraj hodnika, gotovo se sudario sa prvim trgovačkim mašinama

  koje su upale unutra trkom, držeći primerke Neprevazidene gume za žvakanje sa benzedrinom i urlajući za malo pažnje. Zateturao se pred ogromnim, kružnim vratima

  koja mu se zatvoriše ispred nosa uz zaglušujući tresak.

  »Pusti me napolje!« zaurlao je.

  Na čeličnoj površini pojavi se rupa. »Identifikacionu karticu«, zarežaše mrgodno vrata.

  25

  »Nemam«.

  Mali poklopac uz tresak se otvori i iz nje izlete blaster i zabi mu se u rebra. »Ime i čin«, rekoše vrata. »Hitro, drugar, inače ima da te raznesem u parčiće!«.

  »Zovi me Išmail«, zajeca Bernard, obazirući se prema mestu na kome su se njegovi

  progonitelji borili sa trgovačkim mašinama, jedan od njih već je trampio svoju mašinku za ekonomsko pakovanje gume za žvakanje sa heroinom. On se ponovo ohrabri.

  »Bernard Rordin, redov E‐l«, dreknu on. »Otvaraj!«

  »Volim te, Bernarde«, rekoše vrata. »Jesi li siguran da želiš da prođeš? Rekli su mi

  da sa druge strane imam opasan pešački prelaz«.

  Bernard još jednom brzo pogleda preko ramena i otkri da su neki od progonitelja

  trampili starinske mašinke za najnovije blastere. On poče da lupa po vratima. »Ne pričaj mnogo!« dreknuo je. »Puštaj me napolje!«

  »Naravno, stari druže«, rekoše vrata i otvoriše se na škripavim šarkama. Bernard

  skoči kroz njih i nađe se u beskonačnom hodniku s beskrajnim nizom belih vrata, gde ga je smesta oborio bogato uniformisani čovek koji je dojurio niz hodnik na biciklu.

  Raspleli su se jedan od drugoga i od bicikla, gadno psujući.

  »Što, bre, ne paziš kuda ideš?« pitao je Bernard besno i pri tom bezuspešno pokušavao da se bori sa čvrstim okvirom bicikla kome se, izgleda, nisu nimalo dopadali najosetljiviji delovi njegovog tela. »Skidaj tu stvar sa mene!«

  »To je tvoja greška. Zato što si tako uleteo!« dreknu oficir. »Makni to stopalo sa

  mog lica!«

  »Ama briši!« zaurla Bernard, koga je hrabra borba protiv nepopustljive mašine sve

  više zamarala. On se spusti na pod, šuplje dahćući i odmeravajući bicikl otrovnim pogledom. »Šta je to, uostalom? Pokretna sprava za mučenje?«

  »Bicikl«, reče mu oficir. »Izgleda da mu se ne dopadaš«.

  »Ama, zadaviću ga sopstvenim rukama«, promrmlja Bernard. Šutnuo ga je

  nekoliko puta, a kada je otkrio da mu ovaj uopšte ne odgovara, on iskezi zube na njega i jezivo zareza. »Kladim se da nema čak ni mozak klase F. Taj je, bre, pravi tupoglavac.«

  On prezrivo frknu.

  »On uopšte nema mozak«, reče oficir.

  »Zar je to moguće?« upita Bernard sa nevericom. U svom životu nije naišao ni na

  šta složenije od običnog novčića što nije bilo opremljeno veštačkim mozgom. »Kako možeš da se snađeš sa tom spravom ako nema mozak? Nemoj mi reći da ti razmišljaš za

  oboje!«

  »Mi u mornarici ne koristimo mozgove«, reče oficir mračno; »mi idemo po pravilu

  službe. Osim toga, ometaš oficira na dužnosti. Kako ti je ime?«

  »Zovi me Išmail«, reče Bernard. »Zašto ne ideš peške kao svako normalno ljudsko

  biće? Šta je ovo, uostalom? Prokleti muzej?«

  »Ovaj brod je duži od dvadeset hiljada milja«, podrugnu se oficir. »Očekuješ li da

  peške pređem čitav put od krme do pramca?«

  »Na mojoj planeti«, reče Bernard, »upotrebili bismo prenosnike materije.«

  Oficir pokuša da podigne bicikl i otvori usta da bi ga istovremeno sasekao odgovorom, ali mu lanac uhvati ruku i on zato umesto toga vrisnu. Bernard se posprdno

  kliberio kada ovaj ponovo sede na pod, šišajući okrvavljenu ruku.

  »Imali smo ih nekad«, promrmlja oficir nakon bolne stanke, »ali su pretrpeli slom,

  pa smo se tako vratili u dobre stare dane. To znači mnogo zapinjanja, okretanja pedala i guranja, veruj mi.«

  »Fan‐ta‐sti‐čno«, reče Bernard u pola glasa.

  »Naravno, za put od krme do pramca potrebno je izvesno vreme.«

  »Živo
t svemirskog putnika nije lak«, reče mu Bernard ozbiljno.

  »Čitav put može da potraje do kraja života.«

  »Da ti kažem nešto, kao prijatelj prijatelju«, reče mu Bernard, »neće ti uspeti.«

  26

  »Naravno, kažu da tu i tamo ima ekspres‐pokretnih staza«, reče oficir, »a i poneki

  prenosnik materije.«

  »Tako sam i mislio.«

  »Tako da, zapravo, čitav put i ne bi trebalo da potraje toliko dugo.« Oficir zamišljeno pogleda svoj verni bicikl i blago se namršti. »Razume se, bilo je slomova tu i tamo, tako da nikad nisi na sigurnom. Već sam izgubio nekoliko godina zbog proklete

  trake za prenos koja se pokvarila pod mojim nogama.«

  »To ti je pravi duh«, reče mu Bernard veselo. »I sve to bez imalo mozga!«

  »Ama slušaj ti...« reče oficir.

  »Mislio sam, bez mozga u biciklu«, dodade Bernard brzo. »Reci mi: zašto to radiš?«

  »Biću sledeći kapetan Refanuta.«

  »Silno«, reče Bernard.

  »Novi kadet polazi iz trenažnog logora svakih dvadeset godina«, nastavio je oficir,

  »a kada dospe do pramca, taman je dovoljno star da preuzme dužnosti prethodnog, koji je do tog trenutka senilan ili mrtav. Divno radi.«

  »A zbog čega nemate trenažni logor u pramcu?« pitao je Bernard nevino.

  »Ti si, bre, jedan prljavi civil i komunističko pseto«, zarežao je oficir. »Mi u mornarici se držimo tradicija. Šta je bilo dobro za naše pretke, dobro je i za nas.« Vratio se biciklu, koga je uspeo da podigne nakon popriličnog napora. Bernard oseti zamor.

  »Čuj«, rekao je, »koliko je daleko komandna soba?«

  »Za tebe, verovatno, čitavu večnost, s obzirom da ne znaš put po brodu. Umrećeš

  negde od gladi i niko to neće ni primetiti, osim ako se baš na saplete o tebe.« On se samozadovoljno nasmeši.

  »Hoćeš da mi pozajmiš bicikl?« pitao je Bernard.