Alef Science Fiction Magazine 013 Read online

  — A šta je... sa ona tri instrumenta? — upitao je Geo. — Šta se desilo sa njima?

  — Tvoja pretpostavka je dobra koliko i moja. — Okrenula se i bešumno izašla iz

  prostorije.

  Kad je otišla, Geo je rekao:

  — Nešto je tu sumnjivo.

  — Šta? — zainteresovano će Iimi.

  — Kao prvo — rekao je Geo — mi znamo da se nalazimo u hramu boga Hama.

  Sudeći po onom snu, rekao bih da je iste veličine i isto organizovan.

  — Koliko je, u stvari, velik ovaj hram?

  — Hoćeš li da pogledamo?

  — Hoću. Da li misliš da ona zna za Hama i da se samo pretvarala?

  — Mogućno je — odgovorio je Geo. Krenuli su drugim hodnikom. — Ono kako dragulji deluju na čovekov um...

  — Naježim se kad na to pomislim.

  — A tek kako bi se naježio da to vidiš — rekao je Geo. — Argo ga je primenila na

  Zmiji kad smo je prvi put videli. Jednostavno te pretvori u automat.

  — Onda je ona u stvari pričala o našim draguljima.

  Stepenište se nastavljalo u beli tunel kroz koji su prošli i našli se u drugom hodniku. Sada su prvi put videli vrata na zidovima.

  — Hej — rekao je Geo, — možda jedna od ovih vrata vode napolje.

  — Odlično — promrmljao je Iimi. — Ovo mesto počinje da me nervira. — Otvorio

  je jedna vrata i ušao unutra. Izuzev belih zidova, prostorija je bila, u stvari, minijaturan duplikat prizemlja zgrade Novi Edison. Zidovi su bili prekriveni cevima i čulo se zujanje iz dve dinamo‐mašine.

  — Nema ničeg ovde — rekao je Iimi.

  Otvorili su vrata na drugoj strani hodnika. U ovoj prostoriji mogli su da vide beli, porculanski sto i visoke vitrine sa sjajnim instrumentima.

  — Kladim se da ti je ovde odsečena ruka — rekao je Iimi.

  — Verovatno.

  Sledeća prostorija bila je drugačija. Svetlost je bila prigušena, a zidovi prašnjavi.

  — Pogledaj ono! — uzviknuo je Iimi, pokazujući rukom na suprotan zid. Dva ekrana su se videla na velikoj metalnoj mašini. Ispod svakog tog pravougaonog ekrana bio je niz tastera i nekih mernih uređaja. A ispred se nalazilo postolje sa nečim nalik na dvogled i parom slušalica.

  — Kladim se da se ovde nije ulazilo od kako su one devojke oslepele.

  — Tako izgleda — složio se Iimi.

  Geo je prišao jednom od ekrana, onom sa manjim brojem tastera, i uključio ga.

  20

  — Zašto si ga uključio?

  — A zašto da ga ne uključim? — Odjednom se na ekranu pojaviše živopisne boje:

  nekoliko nijansi plave, zatim zelena i crvena. — Prvi put da vidim i neke druge boje sem bele.

  Boje su posivele, izbledele i počele da dobijaju neke konture. Već u sledećem trenutku mogli su da vide praznu, belu prostoriju u kojoj su stajala dva bosonoga mladića. Jedan je bio Crnac, a drugi je imao kovrdžavu, crnu kosu i jednu ruku.

  — Hej! — Iimi je pokazao rukom na ekran. — Pa, to smo mi!

  Geo je pritisnuo jedan taster i figure su prešle u boje, potom u potpuno belilo.

  — Šta je to? — upitao je Iimi začuđeno.

  — Mora da posmatramo prostoriju u kojoj nema nikog. — Geo je ponovo

  pritisnuo jedan taster. Na ekranu se pojavila velika trpezanja. Preko stotinu žena je sedelo za dugačkim stolovima i u tišini jelo neku crvenu supu. — Kladim se da odavde možemo da posmatramo svaku prostoriju. — Ponovo je pritisnuo taster. — Možda ćemo moći da nademo Ursona i Zmiju. — Na ekranu su se pojavile još dve prostorije,

  zatim velika dvorana sa statuom boginje Argo. Kad se pojavila sledeća prostorija, Geo je uzviknuo. ‐ Čekaj!

  — Šta je to?

  U ovoj prostoriji bile su tri slepe žene. Na jednom zidu se nalazio ekran nešto manji od onog u koji su njih dvojica gledala. Ono što je šokiralo Gea bilo je lice koje je ugledao na ekranu.

  Jedna od žena je imala slušalice na ušima i govorila je u malu, metalnu šipku koju

  je drzala u ruci dok je išla po sobi.

  Ali to lice!

  — Zar ga ne prepoznaješ? — upitao je Geo.

  — Pa to je Jorde! — zaprepastio se Iimi.

  — Mora da su stupile u kontakt sa našim brodom i sada se dogovaraju oko našeg

  povratka.

  — Voleo bih da čujem šta govore — rekao je Iimi.

  Geo je uzeo metalne slušalice i stavio ih na uši.

  — Čuješ li išta? — upitao je Iimi nestrpljivo.

  Geo je slušao.

  — ... Da, naravno — rekla je sveštenica.

  — Odlučila je da ostane u luci još tri dana — izveštavao je Jorde. — Siguran sam

  da neće duže ostati. Još uvek je zbunjena zbog mene i ljudi su postali uznemireni tako da ne verujem da će duže ostati.

  — Večeras ćemo se rešiti onih zatvorenika. Nema šanse da se vrate na brod —

  izjavila je sveštenica.

  — Zadržite ih još tri dana i ne marim šta ćete uraditi sa njima — rekao je Jorde. —

  Ona nema dragulje i ne zna za moju... moć. Sigurno će isploviti do kraja nedelje.

  — Šteta je što nemamo nijedan dragulj — rekla je sveštenica. — Ali barem su sva

  tri u Aptoru i postoji mogućnost da ih se dočepamo.

  Jorde se nasmejao:

  — Izgleda da Hama neće nikada moći da ih ima duže od deset minuta.

  — Tebe se ne tiču ni Hama ni Argo — naglasila je sveštenica. — Ti treba samo da

  radiš svoj posao. Izveštavaj nas i ne dosađuj nam sa svojim mišijenjem. Ono nas ne interesuje.

  — Razumem, gospodarice — odgovorio je Jorde skrušeno.

  21

  — Onda, zbogom do sledećeg raporta. — Isključila je prekidač i slika se izgubila na

  ekranu.

  Geo se okrenuo od ekrana i taman je hteo da skine slušalice kad je čuo kako sveštenica kaže:

  — Idite; pripremite zatvorenike za obred žrtvovanja. Videli su i suviše. — Žena je

  izašla iz prostorije. Geo je skinuo slušalice i Iimi ga je pogledao upitno.

  — Šta je bilo?

  Geo je pritisnuo taster kojim je isključio ekran.

  — Kada dolaze po nas? — upitao je Iimi uzbuđeno.

  — Verovatno odmah — Odgovorio je Geo. Zatim je, što je mogao bolje, ponovio

  razgovor koji je čuo.

  — Ali zašto? — zapitao se Iimi. — Zašto treba da budemo žrtvovani? Šta smo to

  videli i šta to znamo?

  — Treba da pronađemo Ursona i bežimo odavde!

  — Hej, šta ti je?

  Geo je stajao sa zatvorenim očima i napetim licem. Odjednom se opustio.

  — Mislima sam preneo poruku Zmiji da dode ovamo i povede sa sobom Ursona.

  — Ali Zmija je špijun koji radi za...

  — ... za Hama — rekao je Geo. — I znaš šta? Baš me briga. — Ponovo je zatvorio

  oči. Otvorio ih je nakon nekoliko minuta. — Pa, ako dolazi, doći će. Idemo!

  — Ali zašto...? — počeo je Iimi, izlazeći sa Geom iz sobe.

  Pohitali su hodnikom, našli stepenice, spustili se niz njih i stali da trče drugim hodnikom. Nakon drugog zaokreta, ušli su u malu kapelu i skoro se sudarili sa Ursonom i Zmijom.

  — Kuda treba da idemo? — upitao je Geo obraćajući se Zmiji.

  — Gospodo, gospodo — Čuo se jedan glas iza njih.

  Zmija se uputio jednim hodnikom i oni za njim. Sveštenica je išla za njima i dovikivala im prigušeno:

  — Prijatelji, vratite se, molim vas. Vratite se sa mnom.

  — Saznaj od nje kako da izađemo odavde — podviknuo je Geo Zmiji. Zmija se u

  trku popeo uz stepenice, zatim skrenuo u pojurio uz druge. Ubrzo su bili u jednom uzanom hodniku. Zmija je grozničavo uhvatio kvaku na vratima i počeo da je cima gore

  — dole.

  Sekunde su prolazile.

  Geo
se okrenuo i spazio sveštenicu kako ide prema njima.

  Vrata su se otvorila i u momentu oni su se našli u velikom polju, okruženom šumom. Mesec je visoko odskočio na tamnom nebu.

  Napolju, na oko sto i pedeset stopa od njih, stajala je bela statua boginje Argo. Dok su trčali preko srebrne trave, sva vrata u prizemlju su se otvorila i pojavila se grupa sveštenica koje su hitale prema njima. Geo se osvrnuo. Slepa sveštenica je usporila korake i podigla lice prema mesecu. Ruke su joj pošle prema vratu, odvezale beli ogrtač i on je pao na zemlju. Zatim je usledio užasan krik i ona se podigla uvis, mašući belim krilima.

  Tamne senke zakloniše mesec. Sveštenice koje su išle preko polja, pridružile su joj

  se, podižući se prema srebrnom mesecu. Zveri belih krila kružile su sada nad glavama begunaca.

  Zmija je promenio pravac i pojurio prema šumi.

  Sa samo jednom rukom, Geu je bilo teško da održi ravnotežu. Skoro dva puta je 22

  pao pre nego što se bacio u gusto žbunje gde ova krilata stvorenja nisu mogla da dopru.

  Granje ga je šibalo po licu dok je sledio svoje drugove. U jednom momentu je pomislio da ih je izgubio, ali samo trenutak kasnije naleteo je na Iimija koji je stao iza Ursona i Zmije. Iznad drveća se čulo lupanje krila, udaljavalo se i vraćalo ponovo,

  — Do vraga... — uzdahnuo je Iimi nakon nekoliko minuta hodanja.

  — Počinjem polako da shvatam — rekao je Geo, spuštajući ruku na Iimijevo rame.

  — Sećaš se onog vukodlaka koga smo sreli kod srušene kasarne... i onog čuda u gradu?

  Jedino što smo ovde sreli, a što nije menjalo svoj oblik, bile su krilate nemani. Mislim da je većina stvorenja na ovom ostrvu podložna nekoj vrsti metamorfoze.

  — A šta je sa ovim krilatim zverima? — upitao je Urson.

  — One su verovatno ženke te iste vrste — odgovorio je Geo.

  — Hoćeš da kažeš da se one druge mogu preobraziti u muškarce ako to žele? —

  Urson je bio zbunjen.

  — Ako žele — odgovorio je Geo. — Ali bilo im je verovatno zgodnije da žive van

  konventa. Vrlo je verovatno da se sastaju samo radi parenja.

  Pet minuta kasnije izašli su iz šume i našli se na kamenitoj obali reke.

  — Hoćemo li u vodu? — upitao je Geo.

  Zmija je zavrteo glavom. »Čekaj...« mislima im je preneo tu poruku. Jedna ruka izroni iz vode. Na vlažnoj i zelenoj ruci visila su dva lančića sa po jednim belim kamenom.

  Iimi i Geo se slediše od straha.

  — Dragulji... — prošaputa Urson.

  Odjednom, veliki mornar skoči na stenu i sjuri se dole prema rečnoj obali.

  Tri senke, jedna bela i dve crne, usmerile su se na njega, zaklanjajući mesec svojim velikim krilima. I da ih je video, Urson ne bi stao.

  Iimi i Geo poskakaše na noge.

  Urson je stigao do obale, bacio se na stenu i posegnuo za rukom koja je virila iz vode. Ogromna krila ga pokriše u momentu. Krila su lupala po vodi, usledili su krici i jedno belo krilo izvilo se uvis, potom ponovo palo. Dve sekunde kasnije, Urson je izmigoljio ispod stvorenja koja su se još uvek borila delimično na zemlji, a delimično u vodi. Urson se uspravio i posrćući krenuo prema stenama.

  — Dragulji... — rekao je Urson zadihano.

  Borba se nastavila na vodi. Odjednom, krilata stvorenja su se umirila. Poput ogromnih listova, tri oblika su se odvojila i otplovila, nošena strujom.

  Potom su se na površini pojavila još dva oblika i njihala se blago, licima okrenutim nadole. Mesečevi zraci su treperili na njihovim vlažnim, zelenim leđima...

  — Ali to su bili oni koji... — počeo je Geo iznenadeno. — Jesu li mrtvi?

  Zmija je klimnuo glavom.

  — Jesi li siguran? — upitao je Iimi. Glas mu je bio prigušen.

  — ... Misli... su... im... prestale... — zašištao je Zmija.

  Koračajući ispred njih, Urson otvori svoju dragocenu šaku. Dragulji zasijaše na njegovom dlanu.

  — Imam ih... — prošaputao je. — Imam dragulje!

  IX

  Zmija je uzeo dragulje i stavio jedan oko Geovog, a drugi oko Iimijevog vrata. Urson je 23

  tužno zurio u svoj prazan dlan.

  Zatim su krenuli u sumu. Udaranje krila nije se više čulo.

  — Kuda sada idemo? — upitao je Urson.

  — Mi sledimo pravilo broj jedan — odgovorio je Geo. — Pošto znamo da tu negde

  Hama ima zaista svoj hram, pokušaćemo da ga pronađemo, domognemo se trećeg dragulja i spasemo inkarnaciju boginje Argo. A onda se vraćamo na brod.

  — Sve to za tri dana? — zabezeknuo se Urson. — Odakle počinjemo da tražimo?

  — Sveštenica je spomenula grupu Haminih pristalica za koje se pretpostavlja da žive iza one plamene planine. To mora da je onaj vulkan koji smo videli kad smo se popeli navrh grada Nova Nada. — Geo se obrati Zmiji. — Da li si joj pročitao misli da znaš da je govorila istinu?

  Zmija je klimnuo glavom.

  Iimi se malo zamislio.

  — Pošto reka teče tamo... trebalo bi da idemo — okrenuo se i pokazao rukom —

  u onom pravcu.

  Krenuli su sada odlučnijim koracima kroz gusto rastinje.

  — Još uvek mi nije jasno šta se to odigravalo u konventu — rekao je Iimi. — Da li

  su one stvarno sveštenice boginje Argo? I kakve veze ima Jorde sa njima?

  — Rekao bih »da« na prvo pitanje, a kao odgovor na drugo, pretpostavljam da je

  Jorde njihov špijun.

  — Ali šta je sa Argo... mislim na onu Argo koja je ostala na brodu? — upitao je limi. — I šta je sa Zmijom?

  — Ona Argo na brodu očigledno ne zna za Argo na Aptoru — odgovorio je Geo. —

  To je ono što je Jorde mislio kad je rekao da je sveštenica zbunjena. Ona verovatno misli ono što smo i mi mislili... da je Jorde Hamin špijun. A što se tiče ovog ovde... —

  pokazao je glavom na Zmiju. — Ne znam. Jednostavno ne znam.

  Kad je nastao potpun mrak, legli su jedan pored drugog i pokušali da spavaju. Ali

  samo što su polegali i mesec iščeznuo sa horizonta, Geo ih je pozvao da ponovo ustanu.

  U crvenom sjaju u daljini mogli su da prepoznaju vulkanski krater.

  Zmija je pomoću dragulja osvetljavao put i oni su išli po tlu gde je vegetacija bila sve ređa i ređa. Zemlja je postepeno prelazila u pepeo.

  Iznad njih video se ubrzo i crveni rub kratera.

  — Koliko smo blizu njega? — upitao je Urson.

  — Mislim da smo stigli već do podnožja — odgovorio je Geo.

  — Možda bi trebalo da se zaustavimo ovde i sačekamo da svane.

  — Ovde ne možemo spavati — promrmljao je Urson, razgrćući nogom pepeo.

  Proteglio se. — Osim toga, nemamo vremena za spavanje.

  Geo se zagledao gore u crvenu izmaglicu.

  — Kako bi bilo da ga pogledamo usred noći? — Krenuo je ponovo i oni za njim.

  Dvadeset stopa dalje, Zmija je draguljem osvetlio vulkansku stenu koja je strcala u tami.

  Obilazeci je, naišli su na izbočimi koja se poput staze uspinjala prema gore.

  — Nećemo se po mraku uz to penjati, zar ne? — upitao je Iimi.

  — Bolje po mraku nego po danu — rekao je Urson. — Tako barem nećemo videti

  sa koje visine ćemo pasti dole.

  Iimi je počeo da se penje torn Uzanom izbočinom. Trideset stopa dalje, izbočina se

  odjednom proširila i sada su mogli sigurnije da napreduju prema vrhu.

  — Ovo je promenljiva zemlja — promrmljao je Urson.

  — Muškarci se pretvaraju u životinje — rekao je Iimi — džungla se pretvara u 24

  planine.

  Geo se uhvati za svoj patrljak od ruke.

  — I ja sam se promenio.

  »Promena nije ni milostiva ni pravedna«. Počeo je da recituje:

  »Kažu da je Leonardo da Vinči verovao svojim lažnim slikama: I Isusova večera se

  pretvorila u pepeo.«


  — Odakle su ti stihovi? — upitao je limi.

  — Iz jedne pesme koja je nastala pre Velikog požara — objasnio je Geo. —

  Pronašao sam je dok sam proučavao stare grobnice.

  — Ko je bio taj Leonardo da Vinči? — interesovao se limi.

  — Umetnik...možda pesnik ili slikar — rekao je Geo. — Nisam siguran.

  — A taj Isus? — upitao je Urson.

  — Još jedan bog.

  Sada je bilo sve više stena i Geo se sa mukom penjao, pridržavajući se zdravom rukom.

  Oštre stene parale su mu dlan koji je brideo od bola.

  Stigavši do jednog, prilično zaravnjenog mesta, okrenuli su se da pogledaju iza sebe. Stajali su na rubu tame. Nebo je bilo zvezdano i svetlije od vegetacije koja ih je okružavala. Okrenuli su se i nastavili dalje.

  Onaj usijan prsten je pao niže, a vetar koji je dunuo napunio im je nozdrve sumpornim pepelom.

  — Možda bi trebalo da ga zaobiđemo i pridemo mu sa druge strane — predložio

  je Urson. — Tako bismo izbegli ovaj neprijatan vetar.

  Nastavili su da se penju pod uglom i vetar je uskoro prestao tako da su mogli ponovo da produže prečicom.

  Tle je propadalo pod njihovim nogama. Obuzimao ih je polako umor i penjali su se

  sve sporije.

  — Nisam znao da je krater toliko velik — rekao je Iimi zadihano. Bili su veoma blizu kratera koji je podsećao na ogromnu, užarenu kuglu na nebu.

  — Možda će eruptirati na nas — promrmljao je Urson, zatim dodao. — Žedan sam. Ako Hama treba da je iza vulkana, zar nismo mogli da zaobiđemo krater umesto

  što idemo preko njega?

  — Već smo sasvim blizu — rekao je Iimi. — Zašto bismo se sada vraćali?

  — Nadam se da pamtiš kako smo se penjali — rekao je Urson.

  — Ne brini — odgovorio je limi.

  Iimi i Zmija su prvi stigli do ruba kratera. Urson i Geo su im se pridružili na malom uzvišenju. Zajedno su zavirili u vulkan dok im je crvena i žuta svetlost obasjavala lica i grudi.

  Unutrašnja padina imala je zlatan odsjaj. Duboko dole, izbijali su plameni jezičci i kuljao je gust, smeđi dim.