Alef Science Fiction Magazine 021 Read online

  »Ja idem kod gospode Edvards«, konačno izjavi Mardžori Grendon. »Baš me briga

  šta vas dvoje radite, dok god se ponašate kako treba — ali biće, vodi računa, Nensi, ako te nema za pola sata, jesi čula?

  »Da, majko.«

  Pekara je bila u susednoj ulici. Gregori i Nensi ćutke su otišli do nje. Gregori je zatvorio Dejzi u štalu, pa su ušli u sobu kroz zadnja vrata. U to doba dana, gospodin Fen se odmarao na spratu a njegova žena je pazila na radnju, tako da je sobica bila prazna.

  Nensi sede na stolicu i reče:

  »Pa, Gregori, šta je sad sve ovo? Zamisli samo, da me tako odvučeš od majke usred grada!«

  »Nensi, ne ljuti se. Morao sam da te vidim.«

  Ona se napući.

  »Dolaziš na farmu dosta često i ne pokazuješ posebnu želju da me tamo vidiš.«

  »Koješta. Ja uvek dolazim da tebe vidim — naročito u poslednje vreme. Pored toga, tebe više zanima Bert Neklend, zar ne?«

  »Bert Neklend, nego šta! Što bi on mene zanimao? A i da je tako, to se tebe ne tiče.«

  »Tiče me se, Nensi. Ja te volim, Nensi!«

  Nije nameravao da se ovako istrči, ali sada, kad se to već desilo, desilo se, i on resi da se dokraja razotkrije, pa joj priđe, kleknu kraj njenih nogu i uze njene ruke u svoje.

  »Ja sam mislila da dolaziš na farmu samo da vidiš mog oca.«

  »Tako je bilo u početku, Nensi, ali više nije.«

  »Sad se zanimaš za poljoprivredu, je li? Zato sad dolaziš, je l' tako?«

  »Pa, svakako sam zainteresovan za farmu, ali hoću da razgovaramo o tebi. Nensi,

  draga Nensi, reci da ti se bar malo sviđam. Bar malo me ohrabri.«

  »Ti si veoma fini gospodin, Gregori, i drag si mi, naravno, ali...«

  »Ali?«

  Ona spusti pogled.

  »Tvoje prilike su mnogo drugačije od mojih, a pored toga, pa... ti se ničim ne baviš.«

  On ostade bez reči. Zbog prirodne zaokupljenosti samim sobom, svojstvene

  mladosti, nikada nije ozbiljno pomišljao da bi ona mogla da mu nade ikakvu ozbiljnu zamerku; ali u njenim rečima odjednom je sagledao svoj stvarni položaj, bar viđen s njene tačke gledišta.

  »Nensi — ja — pa, istina je da tebi izgleda da ja trenutno ne radim. Ali ovde puno

  čitam i učim, a dopisujem se i sa nekoliko značajnih ljudi u svetu. I sve vreme krećem se ka velikoj odluci o tome čime ću se baviti. Uveravam te da nisam danguba, ako to misliš.«

  »Ne, ne mislim. Ali Bert kaže da često provodiš veče veseleći se u Putniku.«

  18

  »O, on to kaže, je li? A šta se to njega tiče — a i tebe, kad smo već kod toga? Kakav bezobrazluk!«

  Ona ustade.

  »Ako nemaš ništa više da kažeš, osim grdnji, ja ću da idem da se nađem s majkom,

  ako nemaš ništa protiv.«

  »O, zaboga, sve ću da zabrljam!« On je uhvati za ruku. »Slušaj, draga moja. Sve za

  šta te molim je da pokušaš da me gledaš blagonaklono. I takođe da me pustiš da ti kažem nešto o farmi. Neke čudne stvari dešavaju se tamo, a ja stvarno ne volim ni da pomislim kako si ti tamo preko noći. Sva ona silna mladunčad, sva ta silna prasad — to je sablasno!«

  »Ja ne vidim ništa više sablasno u tome nego što vidi moj otac. Znam kako puno

  radi i kako je dobro odnegovao svoju stoku, i to je sve. On je daleko najbolji farmer u okolini Kotersola.«

  »Oh, svakako. On je divan čovek. Ali nije on stavio sedam ili osam jaja u gnezda vrabaca, zar ne? Je li on napunio jezerce punoglavcima i žabama tako da izgleda kao kaša? Nešto se čudno događa ove godine na vašoj farmi, Nensi, i ja hoću da te zaštitim ako mogu.«

  Ozbiljnost sa kojom je govorio, pojačana, možda, njegovom blizinom i žarom sa kojim joj je stezao ruku, prilično su odobrovoljili Nensi.

  »Dragi Gregori, ti ne znaš ništa o životu na farmi, čini se meni, i pored svih svojih knjiga. Ali baš si zlatan što toliko brineš.«

  »Uvek ću brinuti za tebe, Nensi, predivna.«

  »Nateraćeš me da pocrvenim!«

  »Molim te, pocrveni, jer onda izgledaš još ljupkije!« On je zagrli. Kada je podigla pogled ka njemu, on je privuče na grudi i sa žarom poljubi.

  Ova se otrže zadihano, ali ne s prevelikom žurbom.

  »Oh, Gregori! Oh, Gregori! Sad moram da idem kod majke!«

  »Prvo još jedan poljubac. Ne mogu da te pustim dok ne dobijem još jedan.«

  Uzeo ga je, pa ostao da stoji kraj vrata, drhteći od uzbuđenja, dok je ona polazila.

  »Dođi nam opet u posetu brzo«, prošaputala je.

  »Sa najvećim zadovoljstvom«, reče on. Ali njegova sledeća poseta doneće više užasa nego zadovoljstva.

  Velika kola stajala su u dvorištu puna prasića i njihovog skičanja kada je Gregori stigao.

  Farmer i Neklend bavili su se užurbano oko njih. Farmer, koji je baš oblačio kaput, veselo dočeka Gregorija.

  »Imam priliku da dobro zaradim na brzinu na ovoj prasadi. Krmače ne mogu da ih

  hrane, a sisanci postižu dobru cenu u Noriču, pa Bert i ja idemo da ih odvezemo u Hejam i stavimo ih na voz.«

  »Porasli su od kad sam ih poslednji put video!«

  »Aa, dobijaju po kilo dnevno. Bert, bolje da uzmemo mrežu pa da je stavimo preko

  njih, jer će da nam iskaču. Toliko su živahni!«

  Njih dvojica zaputiše se ka ambaru, gacajući kroz blato. I blato iza Gregorija zašljapka. On se okrete.

  Na blatištu između štala i kola pojavili su se tragovi stopa. Izgledalo je kao da se otiskuju sami od sebe. Hladan talas natprirodnog straha obli Gregorija tako da nije mogao da se pomeri. Izgledalo je kao da je sve posivelo i oduzelo se dok su mu tragovi prilazili.

  19

  Konj upregnut u kola uznemireno zarza, tragovi dođoše do kola, ona zaškripaše, kao da se nešto teško penje u njih. Prasići prestrašeno zaskičaše. Jedno iskoči preko stranice. A onda se spusti stravična tišina.

  Gregori još uvek nije mogao da se pomeri. Čuo je neki neobjašnjiv zvuk, kao neko

  isisavanje, iz kola, ali pogled mu je bio prikovan za tragove u blatu. Njih nije ostavilo ljudsko biće, već nešto sa stopalima čiji su obrisi bili nalik na peraja foke. Odjednom mu se vratio glas.

  »Gospodine Grendon!« povikao je.

  Tek kad su farmer i Bert sa mrežom dotrčali iz ambara, Gregori se usudio da pogleda u kola.

  Baš kad je pogledao, poslednje prase izgledalo je kao da se izduvava, kao balon koji ispušta vazduh. Skljokalo se nemo i ostalo da leži među drugim praznim vrećicama svinjske kože. Kola zaškripaše. Nešto teško odšljapkalo je preko dvorišta u pravcu jezerca.

  Grendon to nije video. On je bio dotrčao do kola i, kao i Gregori, zurio užasnut u

  izduvane leševe. Neklend je takode zurio, ali njemu se prvom vratio glas.

  »Neka boleština ih je pokosila, baš tako. Mora da je neka od onih novih bolesti sa

  kontinenta Evrope!«

  »Nije to bolest«, reče Gregori. Jedva da je mogao da govori, jer je njegov razum tek uočio činjenicu da u izduvanim svinjama nema kostiju. »Nije bolest — gledajte, prase koje je umaklo još uvek je živo.«

  On pokaza na ono koje je bilo iskočilo iz kola. Pri tom je povredilo nogu, i sada je ležalo, dahćući, u kanalu na nekoliko koraka odatle. Farmer priđe i podiže ga.

  »Izbeglo je bolesti jer je iskočilo«, reče Neklend. »Gazda, bolje da odemo da vidimo kako su ostali u svinjcu.«

  »A, tako je«, reče Grendon. On pruži prase Gregoriju, nepomična lica. »Nema smisla nositi jedno na pijacu. Kazaću Grabiju da ispregne konja. U međuvremenu, možda bi ti bio toliko dobar da odneseš ovog malog Mardžori. Bar svi možemo da jedemo pečenu prasetinu sutra za ručak.«

  »Gospodine Grendon, ovo nije bolest. Pozovite veterinara iz Hejama i neka on pregleda ove uginule.«

  »Nemoj ti da mi pričaš kako da radim svoj posao, mladiću. Imam ja dosta muka.«

  Uprkos ovom prekoru, Gregori nije mogao a da ne dol
azi. Morao je da viđa Nensi,

  a morao je i da vidi šta se dešava na farmi. Idućeg jutra, posle užasnog događaja sa prasićima, primio je pismo od svog najcenjenijeg korespondenta, gospodina H. Dž.

  Velsa, a jedan njegov deo glasio je ovako: »U suštini, mislim da nisam ni optimista ni pesimista. Sklon sam da verujem i da se nalazimo na pragu epohe veličanstvenog progresa — svakako da vam je takva epoha nadohvat ruke — i da smo možda dostigli

  ono što su predskazali naši sumorniji proroci. Uopšte me ne čudi što čujem da se tako značajno pitanje možda razrešava na jednoj udaljenoj farmi blizu Kotersola u Norfolku

  — a da to ne zna niko osim nas dvojice. Nemojte misliti da ja nisam užasnut, čak i ako ne mogu a da ne uzviknem 'kakva šala!'«

  Bio je toliko zaokupljen mislima da bi ga ovakvo pismo obradovalo kao obično, pa

  ga Gregori stavi u džep sakoa i ode da osedla Dejzi.

  Pre ručka, ugrabio je jedan poljubac od Nensi, i još jedan joj spustio na pregrejani levi obraz dok je stajala kraj ogromnog štednjaka u kuhinji. Osim toga, dan je nosio malo zadovoljstva. Grandon se primirio pošto je video da se nijedno od ostale prasadi 20

  nije razbolelo od čudne bolesti smanjivanja, ali ostao je na oprezu za slučaj da se ona ponovo javi. U međuvremenu, dogodilo se još jedno čudo. Na donjem pašnjaku, u oronuloj štali, imao je kravu koja je te noći otelila četiri teleta. Nije očekivao da će ona da preživi, ali telad su bila prilično zdrava i Nensi ih je hranila na cuclu.

  Farmerovo lice bilo je natmureno, jer je proveo čitavu noć sa kravom koja se telila, i sa olakšanjem je seo u čelo stola kada je pečeno prase doneto na poslužavniku.

  Pokazalo se da meso ne može da se jede. Odmah su svi sa gađenjem odgurnuli tanjire. Pečenje je imalo gorak ukus, za koji je Neklend prvi našao razlog.

  »Zaraženo je!« reče on besno. »Ovo prase bilo je bolesno. Nije trebalo da jedemo

  ovo meso, jer za koji dan možemo i mi svi da pomremo od njega.«

  Bili su primorani da se zadovolje hladnom usoljenom govedinom, sirom i lukom iz

  turšije, od čega gospođa Grendon nije mogla ništa da okusi. Povukla se na sprat, u suzama što joj tako marljivo pripreman ručak nije uspeo, a Nensi je otrčala za njom da je uteši.

  Posle neveselog obroka, Gregori se obratio Grendonu.

  »Rešio sam da sutra idem u Norič na nekoliko dana, gospodine Grendon. Mislim

  da ste vi ovde u nevolji. Ima li išta što bih mogao da obavim za vas u gradu? Mogu li da vam tamo nađem veterinara?«

  Grendon ga potapša po ramenu.

  »Znam da dobro misliš, i hvala ti za to, ali izgleda da ne shvataš da veterinari koštaju mnogo para, i nisu uvek od velike pomoći kad dođu. Pretpostavi samo da nam

  se ovde pojavi neki mladi idiot i kaže da nam je sva stoka otrovana i da moramo da je uništimo. To bi tek bio uspeh, a?«

  »Samo zato što ima puno para, Gregori Rols misli da ih svako ima«, podrugnu se

  Neklend.

  Farmer besno povika na njega.

  »Ko ti je rekao da otvaraš gubicu? Ti drži usta zatvorena kada se razgovara o nečemu što se tebe uopšte ne tiče. Zašto nisi napolju da čistiš štalu, kad si već pojeo sve od ove poslednje vekne?«

  Kada je Neklend otišao, Grendon reče:

  »Bert je dobar momak, ali tebe uopšte ne voli. E sad, govorio si da smo mi ovde u

  nevolji. Ali na farmi uvek ima nevolje, Gregori — nekad jedna muka, nekad druga. A ja nikad nisam video da sve ovako fino napreduje kao ove godine. I pravo da ti kažem, oduševljen sam, baš sam oduševljen. Nekoliko prasića je uginulo, ali to me neće sprečiti da sa ostalima uradim kako najbolje mogu.«

  »Ali oni neće moći da se prodaju ako svi imaju isti ukus kao ovo danas.«

  Grendon lupi pesnicom o dlan.

  »Ti kao da si rođen za brigu. Možda će izgubiti taj ukus kad malo odrastu. A opet,

  ako ga ne izgube, ljudi moraju da ih kupe pre nego što mogu da ih probaju, zar ne? Ja sam siromašan čovek, Gregori, i kad mi se malo sreće ukaže, ne mogu sebi da priuštim da to propustim. U stvari, kažem ti, a čak ni Bert još za to ne zna, ali sutra ili prekosutra dolazi ovamo Sili zidar da mi podigne još drvenih svinjaca dole pored Grabijeve kolibe, da ima više mesta za mlade.«

  »Dobro. Onda mi dozvoli da učinim nešto za tebe, Džozefe, da ti uzvratim za svu

  tvoju ljubaznost prema meni. Dopusti mi da o svom trošku dovedem veterinara iz Noriča. Samo da malo pogleda, ništa više«.

  »Đavo me odneo ako ti nisi tvrdoglav da tvrdoglaviji ne možeš biti! Kažem ti, isto

  21

  kao što je moj otac govorio, ako nađem ikoga na svojoj zemlji, a da ga ja nisam pozvao ovamo, uzimam ovu moju pušku i sprašiću ga sačmom, baš kao one dve matore skitnice

  prošle godine. Je l’ u redu?«

  »Valjda jeste.«

  »Onda, ja moram da idem da se pobrinem za kravu. I prestani da brineš o onome

  što ne razumeš«.

  Pošto je farmer otišao, Gregori je dugo stajao i gledao kroz prozor, čekajući da Nensi dođe i brinući o toku događaja. No, vidik je bio prilično miran. On je bio jedini koji brine, razmišljao je. Čak je izgledalo i da pronicljivi gospodin H. Dž. Vels, sa kojim se dopisivao, prima njegove izvestaje sa malo rezerve — on, koji bi pre svih ljudi u Engleskoj trebalo da sa razumevanjem primi vesti o čudesnom kada ono dođe na Zemlju, čak i ako nije stiglo u obliku predskazanom u njegovom skorašnjem romanu

  »Čudesna poseta«. Bilo kako bilo, on će pravo u Norič kod svog mudrog strica koji tamo živi, i to što pre, u stvari, čim poljubi svoju dragu Nensi i pozdravi se sa njom.

  Mudri stric bio je zaista pun razumevanja. On je bio mnogo blaži čovek nego njegov brat Edvard, Gregorijev otac. Gledao je sa razumevanjem plan farme koji je Gregori nacrtao, sa razumevanjem posmatrao skicu tragova u blatu, sa razumevanjem slušao priču o tome šta se dogodilo. I, na kraju svega, on reče:

  »Duhovi!«

  Kada je Gregori pokušao da mu se suprotstavi, on reče nepokolebljivo:

  »Dragi moj dečače, bojim se da su ti savremena čuda našeg doba udarila u glavu.

  Ti znaš za takve inžinjerske konstrukcije kao što je ogromni most preko Forta, a znaš, kao i svi mi, za kolosalni toranj koji je Ajfel izgradio u Parizu — mada, ako izdrži deset godina, ja ću svoj šešir da pojedem. E sad, niko neće da poriče da te stvari jesu čudesne, ali one stoje na zemlji. Ti pokušavaš da mi kažeš da će inžinjeri ovog sveta, ili nekog drugog, moći da naprave nekakvu mašinu — neko vozilo ili neku lađu koja bi mogla da

  leti od jednog nebeskog tela do drugog. E, pa onda, ja ti kažem da nikakav inžinjer ne može da uradi tako nešto — i ne govorim to tek tako, već citiram zakon o tome. Postoji zakon koji kaže da inžinjeri ne mogu da lete u nekakvom prokletom Ajfelovom tornju sa motorima od Marsa do Zemlje, ili od Sunca do Zemlje, ili kuda već hoćeš, zakon koji može da se pročita u tvojoj Bibliji, a pominje se i na stranicama Kornhila. Ne, dečko moj, savremeno doba ti se uselilo u glavu, ali na tu tvoju farmu uselili su se staromodni duhovi«.

  Potom je Gregori otišao u grad, razgledao knjižare, kupio nekoliko knjiga, i ni za trenutak nije posumnjao da je njegov stric, iako beskrajno pun razumevanja i spretan da čoveku ubaci zlatnik u džep pri rastanku, bio, na žalost, manje mudar nego što je do tada izgledalo: otkriće koje kao da je odslikavalo koliko je Gregori odrastao i kako se vremena menjaju.

  Ali Norič je bio prijatan grad, a kuća njegovog strica udobna, pa se on tamo zadržao nedelju dana, iako je mislio da će ostati najviše tri.

  Onda je sasvim razumljivo što mu se savest probudila kada je ponovo prilazio Grendonovoj farmi putem od Kotersola. Iznenadio se kada je video kako se pejzaž promenio od kada je poslednji put bio tamo. Mlado lišće blistalo je svuda, i čak je i pustara izgledala živahnije. Ali kada je došao na farmu, video je koliko je obrasla.

  Rastinje je bilo toliko nabujalo, da je s početka zaklanjalo sve zgrade. Zamišljao je da je farma iščezla dok nije video kako se crna vetrenj
ača pojavljuje iza gustiša. Južne livade bile su pokrivene bujnom travom. Ćak su i brestovi izgledali mnogo razlistaliji nego 22

  ranije i preteći su se nadnosili nad kućom.

  Dok je kloparao preko ravnog drvenog mosta u kroz otvorenu kapiju u dvorište, Gregori primeti kako ogromne dlakave koprive izviruju iz susednih kanala. Ptice su lepršale na sve strane. Ipak, utisak koji je sve to na njega ostavljalo bio je bliži smrti nego životu. Velika tišina spustila se po farmi, kao da je pod nekom kletvom koja briše zvuke i nadu.

  Shvatio je da se takav utisak dobija delimično i zato što Lardi, mlada keruša koja je bila zamenila Kaf, nije trčala i lajala kao obično kad neko dođe. Dvorište je bilo pusto.

  Čak je i živina, koje je tu uvek bilo, nestala. Dok je vodio Dejzi u štalu, video je velikog šarca u prvom boksu i setio se da je to konj doktora Kraučorna. Njegov nemir poprimi određeniji oblik.

  Pošto je štala bila zauzeta, odveo je kobilu do kamenog pojila pored jezerca i vezao je tamo pre nego što je otišao do kuće. Ulazna vrata bila su otvorena. Veliki čupavi maslačci rasli su uz trem. Puzavac, ranije dosta redak, sada je pritiskao donje prozore. Neki pokret u bujnoj travi skrenuo mu je pažnju i on spusti pogled, povukavši nogu unazad. Ogromna žaba čučala je pod korovom, držeći u ustima glavu belouške koja se još uvijala. Izgledalo je da žaba netremice posmatra Gregorija, kao da pokušava da oceni da li joj čovek zavidi na proždrljivosti. On se strese s gađenjem pa požuri u kuću.

  Troje Triksinih jarića, sada već velikih, trčkaralo je po dnevnoj sobi, grickajući tepih, penjući se po velikim foteljama i zureći u punjenu karikaturu koze u zastakljenoj kutiji pored prozora. Sudeći po neredu u sobi, bili su tu već neko vreme, a bili su stigli i da se poigraju po stolu. Ali oni su zaposeli samo sobu, a brz pogled u kuhinju otkrio je da ni tamo nikog nema.

  Prigušeni zvuči začuše se odozgo. Stepenice su išle oko ogromnog dimnjaka i od prizemlja bile razdvojene vratima sa rezom. Gregorija nikada nisu pozivali gore, ali on nije oklevao. Gurnuo je vrata, pošao uz tamno stepenište i, skoro odmah, naleteo na nekog.