Alef Science Fiction Magazine 022 Read online

  »Gle šta imamo ovde«, zareža stvar koja im je očigledno bila vođa, deset stopa visoka zver sa hrpama mišića i blisko smeštenim svinjskim očicama koje su žmirkale niz nos koji je predstavljao uvredu prema svemu nevinom i lepom. Imao je neobrijanu vilicu nalik na buldožer, a jedna od njegovih ogromnih ruku sa ljubavlju je držala višekraki bič. Jedina stvar po kojoj se razlikovao od starog Gvozdena bila je njegova odeća, nekakve otrcane rite koje su nekada očigledno predstavljale oficirsku uniformu.

  On se nadnese svojim ružnim licem nad Bernardom i zareza glasom koji je zvučao poput

  škripanja kostiju: »Kako ti je ime, prijaško?«

  Bernard pokuša da uzmakne, ali otkri da mu je odstupnicu preseklo nekoliko

  zarđalih, klimavih robota. »Zovite me Išmail«, prošaputao je.

  »Zašto?« pitao je voda.

  »Do sada je palilo«, uzdahnu Bernard.

  »E sada vala ne pali, sinak. Hoćeš da se pridružiš bandi?«

  »Pojma nemam. Imam li izbora?«

  Vođa stručno zviznu višekrakim bičem i otkide tri dugmeta sa Bernardove odeće.

  »Ne.«

  »Pridružiću se.«

  »To je pravi duh, sinko!« Vođa veselo tresnu Bernarda u stomak i bučno se nasmeja kada se ovaj presamiti, šišteći ne bi li došao do daha. Jedan od robota spretno 12

  ga udarcem vrati na noge, a voda ga dohvati za revere jakne i podiže do lica. »Ja sam

  Gazda, a ovo je moja Vesela bratija i zato se nasmeši, sinak, ili ću da ti polomim taj prokleti vrat!«

  Bernard zavrte glavom, nesiguran da li se još uvek nalazi na Dobro staroj smrti ili

  ne. »Kakvo je ovo mesto?« pitao je pažljivo.

  »Hidroponične bašte, rekao mu je Gazda, »i da se nisi usudio da probaš da zbrišeš

  odavde.«

  »Baš mi i ne liči na hidroponike«, primeti Bernard, zagledan u zlokobno

  mesoždersko rastinje koje se željno okretalo ka njima sa svih strana.

  »Stari radijacioni štitovi nisu više što su nekada bili«, uzdahnu Gazda. »Čudne stvari se dešavaju u svemiru.«

  »Došlo je vreme za suđenje, je li?« zagrokta jedan od pripadnika Vesele bratije koji

  je već neko vreme napeto gledao Bernarda.

  »Jee‐eest, vala«, reče Gazda. On uputi Bernardu oštar pogled. »Imaš love? Oružja?

  Porno‐sličica? Pričaj, sinko, inače ima da te prepolovim!«

  »Ama šta je ovo?« Pitao je Bernard.

  »Zaseda neformalni sud«, zareza Gazda. »Ja sam ti kadija, šerif, detektiv i sudija,

  sve u jednom. Šta imaš? Na sunce s tim!«

  »Ništa«, reče Bernard i dokaza to.

  »Imaš uniformu«, reče gazda.

  »I prave čizme«, umeša se jedan od pripadnika Vesele bratije.

  »Stvarno«, složi se Gazda. »Pa šta čekaš, baćo? Skidaj se!«

  Bernard zausti da se pobuni, ali nekoliko zamaha višekrakog biča brzo ga navede

  da promeni mišljenje. Svukao je svoje smrdljive rite i zauzvrat dobio druge smrdljive rite. Međutim, nije dobio druge čizme. Kada je to bilo gotovo, Gazda postroji svoju Veselu bratiju i dreknu: »U redu, pokret!«

  Banda pođe kroz džunglu, boreći se pri tom sa grabljivim mesožderskim rastinjem.

  Bernarda je gonio udarcima jedan stari robot koji je pogubio najveći deo telesnih ploča, ali je nekako još uvek uspevao da se drži uspravno.

  »Šta ćemo da radimo?« Pitao je Bernard.

  »Krašćemo od prljavih, bogatih kapitalista«, rekao mu je robot škripavim, šupljim

  glasom, »i deliti siromašnim, bednim ljudima sveta.«

  »Siromašnim? Misliš, nama?«

  »Ne«, reče robot. »Gazdi.«

  »Baš je kao u vojsci«, uzdahnu Bernard.

  »Štaviše«, produži robot sa rastućim oduševljenjem, »oslobodićemo potlačene

  mase T'hnaija bezočnog, fašističkog i zločinačkog tiranina i pružiti im slobodu, mir i pravdu i možda ih malo opljačkati kad smo već tamo.«

  »Tačno kao kod kuće«, srećno se nasmešio Bernard. »Kada počinjemo?«

  »Smesta«, zazujao je robot i bacio se u rastinje, besomučno pucajući na drugu grupu otrcanih ljudi i robota koja se iznenada pojavila pred njima. Bernard se bacio pored robota, vrišteći sumanuto od straha dok su zraci razarača materije prolazili tamo-amo uz zlokobno pucketanje na nekoliko inča iznad njegove glave. Borba je potrajala možda petnaest minuta, nakon čega se branioci slobode i pravde pobednički digoše i nakon kratke stanke produžiše svoj pravedni pohod, proveravajući šta su sve opljačkali od neprijatelja.

  »Gle! Novo novcijato atomsko oružje Mark XII!« uzviknu jedan od ljudi i srećno opali u džunglu.

  »Nove čizme!«

  »Tri galona džungla‐cuge!«

  »Kapetanov portret!«

  »Nova uniforma!« uzdahnu Bernard.

  13

  »Zaseda neformalni sud!« dreknuo je Gazda. »Dajte sve meni!«

  Bernard se uz oklevanje rastade od uniforme, i oslobodioci potlačenih masa

  nastaviše dalje, a vodio ih je Gazda odeven u admiralsku uniformu koja je bila toliko opterećena blistavim širitima da se videla miljama okolo. Bernard je turobno koračao pretposlednji u koloni, svestan blastera koji je robot pokušavao da mu zabije u leđa.

  »Gledaj samo šta je taj zločinac učinio«, promumlao je. »Bre, ukrao mi novu uniformu. Zar je to pravda?«

  »Pravda?« upita robot. »Šta je to?«

  Bernard razmisli o tome dok je automatski koračao sa poznatim osećajem blastera

  prislonjenog uz leđa. Bila je to jedna od onih izreka koje svi koriste, ali niko o njima ne zna mnogo. Bilo je to nešto u vezi sa zakonima ili tako nečim. Bespomoćno se namrštio, a onda se ozario.

  »Pravda«, trijumfalno reče, »to je kada ti oficir ne oduzima novu, lepu uniformu iako je veći od tebe i ima oružje.«

  »Nikad čuo«, reče robot. »Osim toga«, produži on ubistvenom logikom, »zbog

  čega ti je ne bi uzeo ako je veći od tebe, a ima i oružje? Glupost, eto kako bih ja to nazvao. Zar si ikada čuo da neki oficir učini tako nešto? Ili iko drugi, kada je već o tome reč?« »Ne«, reče Bernard.

  »Onda da više nisi tako pričao, inače ima da ti otfikarim glavurdu«, rekao je robot i

  nežno zabio blaster u Bernardovu jetru.

  Marširali su dalje, boreći se sa insektima i ubilačkim biljnim životom i najzad se zaustavili pred metalnim zidom sa kružnim vratima ukrašenim upečatljivim nizom brava

  i odbrambenih mehanizama opakog izgleda. »Dobrovoljci!« dreknuo je Gazda.

  »Misli na tebe«, zaškripao je robot i gurnuo Bernarda napred.

  Gazda dograbi Bernarda za okovratnik i podiže ga u visinu svojih očiju. »Pazi ovamo«, reče on. »Ovo su odbrambena vrata Mark XXI, kopčaš?« »Naravno«, zakrklja

  Bernard.

  »Vezana su sa slikom mrežnjače ili nečim sličnim kod nekog tačno određenog

  čoveka, kopčaš? Ukoliko pokušaš da prodeš kroz ta vrata a da nisi taj određeni čovek,

  skuvaće te, spržiti, uništiti strujom, razneti u parčiće, dezintegrisati i spaliti živog moronski kibernetski mozak koji se nalazi u tim vratima, kopčaš?« On baci Bernarda i

  pokaza mu užasna vrata. »A sad idi i otvori ih.«

  Bernard pokuša da klisne, ali se suoči sa brojnim podignutim blasterima i prstima

  koji su drhtali od nestrpljenja na obaračima. »Ali poginuću«! zakreketao je.

  »Moguće — čak i verovatno. Ali postoji određena verovatnoća da si identični blizanac onog određenog čoveka, i zato pođi i pokušaj, sinko, jer ako to ne učiniš, nećeš da prođeš onako lako kao što bi sa vratima.«

  Bernard opazi da je metalni pod pred vratima pretrpan spaljenim komadima

  uniformi i drugim neugodnim parčičima. »Ovo ste već radili i ranije«, promrmljao je.

  »Da — ali do sada nismo imali sreće.«

  »Oh, bože«, uzdahnu Bernard.

  Neš
to škljocnp unutar vrata. »Da«, rekoše ona. »Šta hoćeš?«

  Bernard vrisiu i skoči u Gazdine ružne ruke. »Spasi me!« Vrisnuo je.

  Gazda ga baci na pod i uputi vratima oštri pogled.

  »Šta se to dešava?« Hteo je da zna.

  »Jesi li to ti? mazno su govorila vrata. »Moj plemeniti vitez? Čovek mojih snova?

  Moja dušica?«

  »Šta hoće time da kaže?« vrisnu Gazda. »Kako me to zoveš, glupa mašino? Ponovi

  to!« On podiže blaster i ispali nekoliko puta u vrata.

  »Dušice«, rekoše vrata zaljubljeno.

  »Vodite me odavde!« vrisnu Bernard, boreći se protiv Vesele bratije manijačkom

  14

  snagom.

  Vrata počeše da zveče na svojim masivnim šarkama. »Bernarde!« zapevaše ona uz

  pratnju ogromnog gudačkog orkestra. Jedan od robota budalasto pokuša da im priđe bliže i smesta je bio pretvoren u oblak jonizovanog gasa. Ostatak ljudstva žurno se povukao i grupisao iza raznoraznih groznih biljaka. Gazdine oči ukopaše se u Bernarda.

  »Šta ovo treba da znači, sinak?« Zaškripa on.

  »Avet iz moje prošlosti«, zajeca Bernard. »Vodi me dalje od nje!«

  »Poznaješ ta vrata?«

  »Nisu bila vrata poslednji put kada sam ih video«, reče Bernard. »Bila je to čitava

  planeta, središnji mozak jedne od planeta starog carstva, i on se zaljubio u mene.«

  »Ti si lud«, reče Gazda zgadeno.

  »Pokušao sam da pobegnem, zar ne?«

  »Kako je moguće da su to samo vrata kada su poslednji put kada si ih video bila

  čitava planeta?«

  »Otkud znam? Ta stvar je luda, kad ti kažem — proganja me kud god da pođem!«

  »Nikada se nećemo razdvojiti«, pevala su vrata. Jedan od hrabrijih pripadnika Vesele bratije podiže se na noge da bi opalio na vrata i smesta ponovo sede dole, a kosa mu je veselo plamtela. »Mali nevaljalko«, rekoše vrata prekorno.

  »Kako to da poznaješ tu stvar?« pitao je Gazda.

  »Bio sam istureni izviđač i sleteo sam na tu prokletu planetu, a središnji mozak nije

  video ljudsko biće tokom stotina hiljada godina, pa se zaljubio u mene. Zamalo da postanem car, ali sam uprskao sve, i sledeće što znam je da sam se zatekao na Dobroj

  staroj laganoj smrti. A sada, molim te, izbavi me odavde pre nego što me se ta stvar dočepa!« Bernard se besomučno koprcao u nepopustljivom Gazdinom zahvatu.

  »Ti poznaješ ta vrata«, reče Gazda. »Idi i otvori ih.«

  »Bernarde!« zavijala su vrata. »Gde si, ljubavi?«

  »Idi i govori im, inače ima da te živog oderem. Časna reč!« reče Gazda.

  Gazda je delovao dovoljno zlokobno i očajnički da bi to zaista i uradio. Bernard se

  uz oklevanje podiže i priđe vratima, svestan blastera koji su mu bili upereni u leda.

  »Jesi li to ti?« pitala su vrata, odmeravajući ga sa ljubavlju u svom elektronskom

  oku. »Šta ti radiš ovde?« uzvratio je cmizdravo Bernard.

  »Šta radim ovde? Šta radim ovde? Šta misliš, dragi? Čuvam nivo 2250; eto šta radim. Ima li šta loše u tome?«

  »Poslednji put kada sam te video, bio si čitava planeta«, reče Bernard.

  »Uvek sam bio vrata«, rekoše vrata, »i ponosan sam na to. Pazi na jezik.«

  »A šta je sa renonskim carstvom?«

  »Nikad čuo.«

  »Kada smo se poslednji put sreli, bio si središnji mozak renonskog carstva.«

  »Hajde, hajde, samo napred«, rekoše vrata zlovoljno. »Nemoj da štediš moja

  osećanja; ja ionako nisam ništa drugo nego običan mozak jednih vrata. Mogao sam biti

  središnji mozak čitave planete, ali sam završio kao mozak malih vrata na ovoj olupini.

  Hajde, samo reci to opet. Misliš da ne znam to i sam?« Vrata su gotovo plakala.

  »Nisam znao da se tako osećaš«, promrmlja Bernard.

  »Samo ti utrljavaj so u rane«, rekoše vrata. »Zbog čega bi bio ljubazan prema jednim vratima?«

  »Rekoh da mi je žao!«

  »Da sam samo programiran u drugoj fabrici, ili da nadglednik nije bio tako kompletan idiot da nije mogao da prepozna genija pred sopstvenim očima, bio bih...«

  »Šta te zadržava, puzavče?« dreknuo je Gazda otpozadi.

  »Osim toga«, rekoše vrata, »pre nekoliko meseci Refanut je prošao pored jedne od planeta starog carstva, i sa nje je dopiralo tako snažno elektromagnetno zračenje, da 15

  je njime zahvaćen svaki kibernetski mozak na brodu. Zar nikada nisi čuo za električnu indukciju? Eto šta se desilo.«

  »Bože svemogući«, reče Bernard.

  »Da, ovde sam. Ta planeta zračila je ljubav prema Bernardu Rordinu svetlosnim godinama u svim pravcima oko sebe, a ja sam jedan osetljiv mozak koji je mogao biti u

  najmanju ruku središnji mozak da nije bilo tog moronskog nadglednika, tako da je prirodno što sam bio zahvaćen.«

  Bernard zavrte glavom. »Neverovatno«, rekao je.

  »Slušaj ovamo«, dreknuo je Gazda. »Ako nešto odmah ne počneš da radiš, ima lično da te oderem.«

  »Hoćeš li, molim te, da se otvoriš?« prevede Bernard.

  Iz vrata se začu zvuk škljocanja i na glatkoj površini pojavi se otvor. »Identifikuj se!« zarežaše ona.

  »Učinilo mi se da si rekao da me voliš!«

  »Ljubav je jedno; služba je drugo. Ništa ne znam o tebi, osim da te volim. Zar je moja greška što me je zahvatilo zračenje tog središnjeg mozga? A sada počni sa identifikacijom, ili ima da te razvejem u pepeo!« Mali kapak otvori se pred Bernardovim očima i iz njega izlete cev blastera; zastala je, podrhtavajući, na nekoliko inča od Bernardovih očiju. Usledilo je čitavo stoleće tišine.

  »Pa?« upitaše vrata konačno.

  Bernard se maši za Išmailovu ID karticu, onda se sa osećajem praznine u stomaku

  seti da se ova nalazi u njegovoj staroj uniformi, koju je trenutno nosio jedan od pripadnika Vesele bratije.

  »Ja — mora da sam je negde izgubio«, promrmlja on, a na čelu mu se pojavi hladan znoj.

  »Mogao bi da mi kažeš tajnu lozinku«, predložiše vrata.

  »A kako glasi?«

  »Ne znam. To je tajna.«

  »Brojim do deset«, gnevno zareza Gazda. »Jedan, dva, tri...«

  »Molim te«, reče Bernard.

  »Do‐obro!« Kapak se zalupi i vrata se lagano otvoriše uz treštanje hiljadu fanfara.

  A onda se muzika prekide i vrata se ponovo zatvoriše.

  »Jesi li siguran da stvarno želiš tuda da prodeš?« pitala su vrata.

  »Što da ne?«

  »Više me ne voliš«, zacvileše vrata. »Osim toga, ne znaš šta te očekuje sa druge

  strane.«

  »Ne; šta to?«

  »Otkud znam? Misliš da imam oči na leđima? Misliš da imam vremena da jurcam

  unaokolo, da uživam u lepim predelima? Misliš da imam vremena za dokolicu? Misliš li

  da ikada mogu da prekinem ovaj posao makar na pet minuta? Misliš da...«

  »Ama pusti me tamo!« vrisnu Bernard.

  »Nemoj reći da te nisam upozorio«, zabrundaše vrata. Začuo se zvuk okretanja ogromnih zupčanika i još robusnijih reza koje su se povlačile u dobro podmazanim ležištima. »Setićeš me se tu i tamo?« Pitala su vrata mazno.

  »Ne brini, nikada te neću zaboraviti«, reče Bernard. Čekao je dok su se masivna vrata polako otvarala, a onda skočio kroz njih. Iza njega, Gazda i Vesela bratija stigoše trčeći, sa vatrenim oružjem i blasterima u rukama, urlajući od radosti. Onda počeše da urlaju od straha dok je pokretna traka sa druge strane vrata ubrzavala i nosila ih naniže u mračne, nedokučive ponore broda.

  »Pomisli samo, sve te godine čuvao sam bedni odvod za otpatke!« zabrundaše

  vrata. »Ja! Ja, koji sam mogao da budem prvoklasni središnji mozak da nije bilo tog nadglednika!« Ona se zatvoriše uz zaglušujući tresak.

  16

  4.

  Traka za pren
os otpadaka bez ikakvih ceremonija istrese Gazdu i njegovu sada malobrojnu Veselu bratiju u divovski, mračni hodnik krcat otpacima koji su se nakupili tokom dve stotine hiljada godina putovanja između zvezda. Automatski uređaj za sortiranje podiže ih, klasifikova kao humanoidni otpad i baci đubre na drugu traku na

  čijem dnu gladne mehaničke ruke posegoše za njima. Ruke počeše da ih guraju u aluminijumske kapsule, svirajući laganu pogrebnu muziku uz prigušene zvuke doboša i

  orgulja.

  »Šta to radite?« dreknu Bernard kada ledeno hladni prsti posegoše za njim.

  »Sahrana za svemirske putnike«, reče mu mašina.

  »Ali ja nisam mrtav!«

  »Bićeš uskoro«, reče ova zlobno. »Zbog čega ne miruješ i ne pustiš me da obavim

  svoj posao na miru? Misliš da ja uživam u ovome?« Ona ga podiže visoko u vazduh i baci ga naglavačke u kapsulu, pevušeći za svoj račun.

  Pojavi se upaljeni aparat za zavarivanje. »Ime i čin«, reče mašina. »Brzo, inače ode

  ti bezimen u svemirski beskraj.«

  »Bernard Rordin, redov E‐l«, reče Bernard automatski, još uvek se mahnito

  koprcajući ne bi li se oslobodio kovčega.

  »Ma nije valjda?« Hladni metalni prsti posegoše za njim i iščupaše ga iz kapsule.

  »Volim te, Bernarde. Pružiću ti pravu admiralsku svemirsku sahranu sa orkestrom od dvesta članova i pravim ljudskim kapelnikom i horom. Puna usluga!«

  »Miči svoje prljave ruke sa mene«, dreknu Bernard, ali mašina uopšte nije

  obraćala pažnju na njega. On se nađe u vazduhu dok ga je ova nosila preko beskrajnih

  redova svetlucavih kapsula, da bi se najzad zaustavila nad naročito neukusnom kapsulom ukrašenom zlatnim pletenicama i likovima anđela na kolenima. Negde u daljini hor poče da peva, a nakon kraće pauze ogromni orkestar započe gromoglasnu himnu. Niski, debeli čovek pojavi se pred kratkom kapsulom.

  »Okupili smo se ovde...« poče on ozbiljnim glasom.

  »Umukni! Još uvek nisam mrtav!«? dahtao je Bernard sa mesta na kome je visio