Alef Science Fiction Magazine 003 Read online

  sve dok nije lupila o nešto. To ju je probudilo i pokušala je da se uhvati za nešto a onda je počela da se udara svuda po unutrašnjosti kabine i slomila je dva prsta i nos i svuda je bilo krvi. Bolničari su došli, a jedan mi je posle pričao o tome — nisu znali da sam ja to uradio — da je njegova bela uniforma, kad su je izneli, bila išarana crvenim tačkicama; gde god su je kapljice krvi dodirnule tu su se i upile.«

  Devojka mu se smešila, imala je jamice na mršavom licu. »Kako su saznali da si to

  bio ti?«

  »Ja sam rekao jednom i on je rekao njima.«

  »Kladim se da si im ti sam rekao.«

  »Kladim se da nisam.«

  Ljutito i kočoperno poče da gaca po plićaku, a onda sede nedaleko od nje okrenuvši

  joj leđa.

  »Nisam mislila da te naljutim, gospodine de Vor.«

  »Nisam ljut!«

  Za trenutak nije bila sigurna šta on misli. Sela je malo niže u stranu i pravila lakrdije iza njega, a posle poče lenjo da otklanja pesak iz krila.

  Dr Ostrvo reče: »Vidim da ste se sreli!«

  Nikolas se okrenu tražeći izvor glasa. »Pomislio sam da sve vidiš.«

  »Samo važne stvari. Bio sam zauzet na svom drugom delu. Srećan sam što se vas

  dvoje znate; da li ste uvideli da dobro međusobno sarađujete?«

  Niko od njih ne odgovori.

  »Trebalo bi da stupite u vezu sa Ignjacijem; potrebni ste mu.«

  »Ne možemo da ga nađemo«, reče Nikolas.

  »Pođite niz plažu sa vaše leve strane sve dok ne vidite veliku stenu, a onda krenite

  u unutrašnjost ostrva. Oko pet stotina metara.«

  Nikolas ustade i okrenuvši se nadesno poče da se udaljava. Dijana ga je kaskajući

  sledila sve dok ga nije sustigla.

  »Ne sviđa mi se,« reče Nikolas, naglo okrenuvši rame da pokaže nešto iza sebe.

  »Ignjacio?«

  »Doktor.«

  »Zašto pokrećeš glavu na taj način?«

  »Zar ti nisu rekli?«

  »Niko mi nije ništa rekao o tebi.«

  »Otvorili su je.« Nikolas dodirnu svoje ožiljke, »i uzeli su nož i sekli, sekli skroz kroz moj corpus ... corpus ... «

  »Corpus callosum«, mrmljalo je suvo palmino lišće.

  » ... corpus callosum«, završi Nikolas. »Vidiš, tvoj mozak je iznutra kao orah.

  Postoje dve polovine a u sredini je neka vrsta debele mesnate veze između njih. I oni su 13

  je presekli.«

  »Ti se šališ sa mnom, zar ne?«

  »Ne, on se ne šali«, reče joj majmun koji je prišao ivici vode. »Njegov mozak je hirurški podeljen, to stoji u dosijeu.« Bio je to mlad majmun, poverljivog lica.

  »To je u mojoj glavi.« Nikolas se uhvati za nju.

  Dijana reče: »Mislim da te je to moglo ubiti ili napraviti od tebe idiota ili tako nešto.«

  »Rekli su mi da je svaka polovina otprilike pametna kao obe. Bilo kako, ova polovina je ... polovina ... ja koji govorim.«

  »Sada postoje dvojica tebe?«

  »Ako presečeš crva na pola, i oba dela su živa, onda su to dve jedinke, zar ne? Kako

  bi nas drugačije zvala? Mi više nikad ne možemo da postanemo jedno.«

  »Ali ja govorim jednom od vas?«

  »Obojica možemo da te čujemo.«

  »Koji mi odgovara na pitanja?«

  Nikolas desnom rukom dodirnu desnu stranu svojih prsa.

  »Ja, ja to radim. Rekli su mi da je to leva polovina mog mozga, ona u kojoj se nalazi

  centar za govor, ali se to ne osećam tako; nervi se ukrštaju i onda je to moja desna strana. Ja pričam. Oba moja uha slušaju za nas obojicu, ali okolinu svako oko vidi po pola — mislim, ja jedino vidim ono što je na desnoj strani onog što posmatram, a pretpostavljam da druga polovina vidi jedino ono sa leve strane, zato ja pokrećem svoju glavu. Pretpostavljam da to liči na ono kad slabije vidiš; moraš tako da se ponašaš.«

  Devojka je još uvek razmišljala o njegovom podeljenom telu. Reče: »Ako si samo polovina, ne razumem kako možeš da hodaš.«

  »Mogu da pomeram levu stranu po malo i ne ljutimo se jedan na drugog. Mi

  verovatno nismo sposobni da postanemo jedno, ali to nekako uspevamo; dole — kroz

  noge i krajevima prstiju i tako se pomažemo. Jedino što ne mogu da pričam sa svojom

  drugom stranom jer on to ne može, ali me razume.«

  »Zašto su ti to uradili?«

  Majmun koji ih je pratio reče: »Imao je nekontrolisane napade.«

  »Jesi li?« upita devojka. Gledala je morsku pticu kako se obrušava nad vodom i nije

  izgledala kao da je briga.

  Nikolas uze školjku i hitnu je na majmuna koji odskakuta s puta. Posle pola minuta

  ćutanja on reče. »Imao sam vizije.«

  »Oh, zar?«

  »To im se nije svidelo. Rekoše da sam se stravično bacakao okolo i da sam mogao

  pasti i pretpostavljam da sam mogao povrediti sebe kad padnem ili se ugristi za jezik, a onda bih krvario. Ali to nije bilo ono što sam osećao; nisam znao ni za jednu od ovih stvari — tek kasnije. Za mene je to bilo kao da sam otišao daleko ispred i da moram da

  se vratim. Ja to nisam želeo.«

  Vetar je mrsio Dijaninu kosu. Ona je skloni sa lica.

  »Da li si video stvari koje će se tek dogoditi?« pitala je.

  »Neki put.«

  »Stvarno?«

  »Ponekad.«

  »Pričaj mi o tome. Kad si video ono što će se desiti?«

  »Video sam sebe mrtvog. Bio sam sav crn i smanjen kao mrtva stvar koju su odrezali u gradskoj bašti, i lebdeo sam i okretao se kao u vodi, ali to nije bila voda —

  14

  samo sam lebdeo i okretao se u prostoru u ništavilu. I bila su neka svetla sa obe moje

  strane, tako da su obe strane bile svetle, a u stvari crne, i mogao sam videti svoje zube, zato što su oni...« povukao je svoje obraze, »ispali odavde i stvarno su bili beli.«

  »To se još nije dogodilo.«

  »Ne ovde.«

  »Pričaj mi o onom što si video, a što se dogodilo.«

  »Misliš kao ono, da će se nečija sestra udati? To je ono što su devojke gde sam ja

  bio najviše želele da znaju. Ili da li će ići kući; uglavnom, to nije bilo tako.«

  »Ali neki put jeste?«

  »Pretpostavljam.«

  »Ispričaj mi nešto.«

  Nikolas je zatresao glavom.

  »Ne bi ti se svidelo i u svakom slučaju nije bilo tako. Uglavnom su to bila svetla koja nisam video ni na jednom drugom mestu, i glasovi koje nikad nisam čuo govorili su mi

  stvari koje se ne mogu objasniti rečima; samo što se ne mogu vraćati na to. Slušaj, hteo bih da te pitam o Ignjaciju.«

  »On nije bilo ko«, reče devojka.

  »Šta misliš time — on nije bilo ko? Da li ovde ima još nekog osim tebe, mene, Ignjacija i dr Ostrva?«

  »Ništa što mi možemo videti ili dodirnuti.«

  Majmun doviknu: »Postoje i drugi pacijenti ali za sada, Nikolas, za tvoje sopstveno

  dobro kao i za njihovo, za tebe je najbolje da ostaneš sam.« Bila je to duga rečenica za jednog majmuna.

  »O čemu on to?«

  »Ako ti kažem, da li ćeš mi pričati o onom što si video, a što se stvarno dogodilo?«

  »U redu.«

  »Pričaj prvi.«

  »Tamo gde sam bio, živela je jedna devojka — zvala se Maja. Znaš, tamo su postojale spavaonice za dečake i za devojčice, ali si sve mogla da ih vidiš u rekreacionoj sali i sali za ručavanje, a ona je bila u mojoj grupi za psihodramu. Kosa joj je bila crna i sjajna kao lakirani nameštaj u sobi dr Honga, koža bela kao sedef, oči izdužene i uzane (podsećale su ga na mačije oči) i tamnoplave. Imala je petnaest ili, kako je Nikolas verovao, možda šesnaest godina. Idem kući, rekla mu je. Bilo je to u psihodrami i on je bio njen mlađi brat, a ona je već bila kod kuće; a kad mu je to rekla, lebdeći krug svetlosti koji ih je odvajao od male pub
like koju su činili doktori i pacijenti prestao je da bude dnevna soba Majine majke i postao predvorje za posete. Nikolas Džeri reče: »Pa

  to je super. Hej, dobio sam novi bicikl — hoćeš li ga voziti kad dođeš kući?«

  Morijan, Majina majka reče: »Nemoj, Majo. Naletećeš na nešto i razbiti zube, a znaš koliko koštaju.«

  »Vi ne želite da se ja vodim.«

  »Mi to želimo, dušo, ali da to bude lep provod. Devojka mora da bude pažljivija —

  oh, Majo, stvarno bih tako volela da ti objasnim da bi shvatila koliko devojke treba da budu pažljive.«

  Niko ne reče ništa, tako da Nikolas Džeri ispuni to sa:

  »On ima tri oštra oslonca i ja ću za njih vezati zastavice sa malo tereta na krajevima

  i kad ja prođem niz stari trideset sedmi B pasaž, čuvaj se, dolazi stara kupusara.«

  »Kao ovo«, reče Maja, skupi noge i raširi ruke da bi napravila tri oštra oslonca bicikla, odnosno krst. Počela je da se okreće oko svoje ose i okretala se polako na 15

  centru pozornice — crveni šortsevi, bele bluze, crveni šortsevi, bele bluze, crveni šortsevi, bez cipela.

  Dijana reče: »A ti si video da ona nikad neće otići kući, da će umesto toga otići u

  bolnicu i da će preseći vene na rukama, da će umreti?«

  Nikolas potvrdno klimnu glavom.

  »Da li si joj to rekao?«

  »Da«, reče Nikolas. »Ne.«

  »Odluči se. Nisi joj rekao? Nemoj da se ljutiš sada.«

  »Da li je to pričanje kad onaj kome govoriš ne razume to?«

  Dijana je o tome razmišljala dok su išli; Nikolas je kvasio vodom vruću masnicu koju

  mu je Ignjacio ostavio na licu.

  »Ako je to bilo čisto i jasno, ona je to morala shvatiti — to je bio problem koji sam

  imala sa mojom porodicom.«

  »Koji to?«

  Nisu hteli da kažu stvari — znaš na šta mislim? Ja samo kažem, gledajte, samo mi

  recite šta ja to tobože radim, kažite mi šta je to što želite, ali svaki put je to bilo različito. Majka mi priča: Dijana, trebalo bi da upoznaš neke mladiće, ne možeš da izlaziš sa njim, tvoj otac i ja ga nikad nismo upoznali, mi čak ne poznajemo njegovu porodicu; Daglase, ja mislim da ima nešto što bi morao da znaš o Dijani, po neki put je konfuzna, moraćemo da je odvedemo doktorima, biće u bolnici, pokušaj...«

  »Da je ne uzrujaš«, završi Nikolas umesto nje.

  »Gde si to čuo? Mislim, da li si sa Trojanskih Planeta? Znaš moju mamu?«

  »Ja sam samo živeo na tim mestima«, reče Nikolas. »To je bilo davno. A ti govoriš

  kao i svi ostali ljudi.«

  »Otkad sam sa tobom, osećam se bolje; ti si stvarno divan! Volela bih da si stariji.«

  »Nisam siguran da ću postati mnogo stariji.«

  »Padaće kiša — osećaš li to?«

  Nikolas zatrese glavom.

  »Gledaj.« Dijana skoči nespretno kao zec tri metra u visinu. »Vidiš kako mogu visoko da skočim? To znači da su ljudi tužni i da će padati kiša. Rekoh ti.«

  »Ne, nisi.«

  »Jesam Nikolas.«

  Pogođen iznenadnom mišlju on odbaci taj argument kao nevažan.

  »Jesi li ikad bila na Kalistu?«

  Devojka odmahnu glavom, a Nikolas nastavi: »Ja jesam; tamo su me operisali.

  Tamo je velika gravitacija, uglavnom od prirodne gravitacije i on je ceo pod kupolom sa mnogo vazduha u njoj.«

  »I?«

  »Kad sam bio tamo padala je kiša. Bilo je puno problema sa jednom od baterija električnog generatora, tako da su morali da mu privremeno obustave rad, i postajalo

  je sve hladnije i hladnije sve dok svako u bolnici nije bio ogrnut ćebetom baš kao Amerindi u knjigama. Zaključali su sve prekidače na bojlerima i kupatilima, a sa ekrana su bolničarke sve vreme obaveštavale da nije opasno, da samo racionališu potrošnju energije da bi sprečili zamračenje. I onda je padala kiša baš kao na Zemlji. Govorili su da se zbog hladnoće voda kondenzovala u vazduhu i izgledalo je kao da je cela bolnica ispod tuša. Svi sa gornjeg sprata su sišli dole, zato što je kiša padala pravo na njihove krevete i dve noći sam u svojoj sobi imao čoveka kome je mašina odsekla ruku. Ali nismo mogli skakati uvis i bilo je mračno.«

  16

  »Nije uvek mračno ovde«, reče Dijana. »Poneki put kiša svetluca. Mislim da dr.

  Ostrvo to radi da bi nas razveselio.«

  »Ne«, objašnjavali su valovi, »ili ne bar na onaj način na koji ti misliš, Dijana.«

  Nikolas je bio gladan i poče da ih zapitkuje da li imaju nešto za hranu, a onda svoj

  bes zbog gladi okrenu na njih, pljunu na pesak i sve postade tiho.

  »Ovde pada kiša kad je većina vas tužna«, pričali su valovi, »zato što je po ljudskoj

  psihi kiša tužna stvar. To je to, ta tuga, možda zbog toga što tužne ljude seća na njihove sopstvene suze, to pomaže melanholiji.«

  Dijana reče: »Pa, ja znam da se osećam bolje kad pada kiša.«

  »To bi trebalo da ti pomogne da shvatiš sebe. Većina ljudi je utešena kad je njihova

  okolina u harmoniji sa njihovim osećanjima, a uznemireni su kad ona to nije. Jedina Ijutita osoba postaje manje ljuta u crvenoj sobi, a nesrećni ljudi su ogorčeni kad sija sunce i ptice pevaju. Da li se sećaš:

  »I nedostaju oni, a ja hodam neviđen

  po suvom, glatkom zelenilu

  i vidim mesec što luta

  i što hita ka ponoći

  kao onaj koga zavede pogrešan put

  u rajskom bespuću.«

  Devojka odmahnu glavom.

  Nikolas reče: »Ne. Da li je to neko napisao?« A onda reče: »Rekao si da ne možeš

  ništa da radiš.«

  Talasi odgovoriše: »I ne mogu — osim da pričam sa vama.«

  »Ti praviš kišu.«

  »Vaša srca kucaju; čak i kad govorim, ja osećam pulsiranje — da li možete da kontrolišete otkucaje svoga srca?«

  »Ja mogu da zaustavim dah.«

  »Možeš li da zaustaviš svoje srce? Reci pošteno, Nikolas?«

  »Pretpostavljam da ne mogu.«

  »Ni ja ne mogu kontrolisati vreme svog sveta, zaustavljati bilo koga da radi ono što

  želi ili te nahraniti kad si gladan; vaše emocije se kontrolišu bez moje volje i onda se izračunavaju proseci, a naše vreme odgovara na to. Mirno i sunčano za spokojstvo, kiša

  za melanholiju, oluja za bes, i tako dalje. To je ono stoje čovečanstvo uvek želelo.«

  Dijana upita: »Šta je to?«

  »To da okolina odgovara ljudskoj misli. To je srž magičnog i najstarijeg sna ljudske

  vrste; a ovde, na meni, to je činjenica.«

  »I tako će nama biti dobro?«

  Nikolas reče ljutito: »Ti nisi bolesna!«

  Dr Ostrvo reče: »Tako će se neki od vas na kraju moći vratiti društvu.«

  Nikolas baci školjku u vodu želeći da udari usta koja govore. »Zašto mi razgovaramo

  sa ovom stvari?«

  »Čekaj mališa, mislim da je to interesantno!«

  »Laži, same laži.«

  Dr Ostrvo reče: »Nikolas, kako ja to lažem?«

  »Ti si rekao da je to bio magičan ... «

  »Ne, ja sam rekao da kad je čovečanstvo sanjalo o magičnom, želja iza tog sna je

  bila sveobuhvatnost misli. Zar nisi nikad želeo da budeš čarobnjak, Nikolas, da praviš 17

  palate koje niču preko noći, da jašeš prekrasnog konja od abonosa da bi se borio sa demonima vazduha?«

  »Ja jesam čarobnjak — imam natprirodne moći i pre nego što su nas presekli na dva ... «

  Dijana ga prekinu. »Rekao si da izračunavaš prosek emocija kad praviš kišu.«

  »Da.«

  »Zar to ne znači da ako je jedna osoba stvarno strašno tužna da ona pomera prosek

  toliko da može da napravi kišu sama od sebe? Ili tako nešto? To nije pošteno.«

  Talasi se nasmejaše. »To se nikad nije desilo. Ali ako s
e to dogodi, Dijana, ako jedna

  osoba oseća tako duboke emocije, pomisli kako bi bila velika njena potreba. Zar ne misliš da bi trebalo da odgovorimo na to?«

  Dijana pogleda u Nikolasa koji je ponovo hodao dok mu se glava okretala. Ignorisao

  je i nju i glas talasa. »Čekaj«, zvala ga je. »Ti si rekao da ja nisam bolesna; ja jesam, ti to znaš.«

  »Ne, ti nisi.«

  Ona požuri za njim. »Svi govore tako, i ponekad sam tako konfuzna i poneki put vrim u sebi, samo ključam. Mama kaže da ako imaš nešto na štednjaku, i ne želiš da to

  izgori potrebno je da držiš dršku od tiganja i onda neće, ali ja ne mogu, ne mogu uvek

  da nađem dršku ili da se setim.«

  Ne okrenuvši se dečak reče: »Tvoja majka je verovatno bolesna, možda i tvoj otac,

  ja to ne znam, ali ti nisi. Ako te samo puste na miru ti ćeš biti dobro. Kako ne bi bila uznemirena kad moraš da živiš sa dva luđaka?«

  »Nikolas!« Zgrabila je njegova mršava ramena. »To nije istina!«

  »Jeste!«.

  »Ja sam bolesna. Svi tako kažu.«

  »Ja ne; to ‘svi’ znači oni koji to tvrde — zar to nije istina? Ako ti ne misliš tako, onda će nas biti dvoje; onda to nisu svi.«

  Devojka povika: »Doktore? Dr Ostrvo?«

  Nikolas reče: »Ti nećeš u to da veruješ, zar ne?«

  »Dr Ostrvo, je li to istina?«

  »Šta je li istina, Dijana?«

  »Ono što je rekao. Da li sam bolesna?«

  »Bolest — čak i telesno oboljenje — je relativno, Dijana; i potpuno zdravlje je idealizacija, apstrakcija čak i kad drugi kraj skale to nije.«

  »Ti nisi telesno bolesna.«

  Dugački plavi val se lomio i krivudao u liniji morske pene koja je siktala dotičući beskrajnost duž mora sa njihove leve i desne strane. »Kako si i sama malopre rekla, poneki put si konfuzna, a neki put uznemirena.«

  »On je rekao da nisam takva za druge ljude, za moju majku i oca, ja ne bih bila ovde.«

  »Dijana ... «

  »Pa je li to istina ili nije?«

  »Većina emocionalnih bolesti ne bi postojala, Dijana, ako bi bilo moguće u svakom

  slučaju izdvojiti nekog — u mišljenju kao i u okolnostima — bar za neko vreme.«

  »Izdvojiti nekog?«

  »Da li si ikad razmišljala da odeš bar za neko vreme?«