Alef Science Fiction Magazine 007 Read online

  Ričar Pejton III je napućio usne.

  »A zašto da ne? Ja znam koji je moj poziv i on se slaže sa mnom. Pročitao sam 8

  njegov izveštaj.«

  Umetnik podiže u vazduh nekoliko listova hartije, držeći ih, kao nekog neprijatnog

  insekta, između palca i kažiprsta.

  »Čitao sam«, reče namršteno. »Pokazuje veoma neobične sposobnosti za meha‐

  niku — napravio je originalni rad u području pod‐elektronskih istraživanja. .. et, cetera, et cetera... Nebesa mi, mislio sam da je ljudska rasa prerasla te igračke još pre mnogo vekova. Želiš da budeš mehaničar prve klase i tumaraš naokolo, obilazeći robote u kvaru? Težak je to posao za mog dečka, da ne kažem za unuka člana Svetskog saveta!«

  »Ne bih želeo da u sve ovo uvlačiš dedu, reče Ričard Pejton III sa primetnom odbojnošću u glasu. »Činjenica je da je on bio državnik koji te nije sprečio da postaneš umetnik. Zašto onda očekuješ da ja budem ono što si ti?«

  Divna zlatasta brada starijeg čoveka počela je zloslutno da se kostreši.

  »Nije me briga šta radiš sve dok postoji nešto na šta možemo da budemo ponosni.

  Ali čemu ta zaluđenost za naprave i uređaje? Imamo sve potrebne mašine. Robot je usavršen pre pet stotina godina; svemirski brodovi se nisu menjali barem isto toliko; verujem da je naš sadašnji sistem komunikacija star blizu osam stotina godina. Zašto onda menjati ono što je već savršeno i besprekorno?«

  »Zamisli umetnika koji za nešto tvrdi da je savršeno. Oče, ja te se stidim!«, odgovorio je mladi čovek.

  »Ne cepidlači! Ti savršeno dobro znaš na šta sam mislio. Naši su preci oblikovali mašine koje nas opskrbljuju svim što nam je potrebno. Nema sumnje da bi neke od njih mogle za koji procenat da budu efikasnije, ali, čemu zabrinutost? Možeš li da navedeš jedan jedini pronalazak koji u ovom trenutku nedostaje svetu?«

  Ričard Pejton uzdahnu.

  »Slušaj, oče...«, reče on strpljivim glasom. »Proučavao sam i istoriju i inženjeriju.

  Pre dvanaest vekova, otprilike, bilo je ljudi koji su tvrdili da je sve pronađeno — a to je bilo pre pojave elektriciteta, letenja i astronautike. Oni jednostavno nisu gledali dovoljno daleko u budućnost — njihovi umovi bili su ukorenjeni u njihovoj današnjici.

  Isto se događa i danas. Jer, svet je pet stotina godina živeo od mozgova prošlosti.

  Spreman sam da priznam da se neke linije razvoja približavaju kraju ali, postoji tuce drugih koje još nisu ni započele.

  U tehničkom smislu, svet je stagnirao. Ovo nije mračno doba, s obzirom da mi ništa

  nismo zaboravili. Pogledaj svemirska putovanja. Pre devet stotina godina stigli smo na Pluton. Gde smo sada? Još uvek na Plutonu! Kada ćemo preći u meduzvezdani svemir?«

  »Ma ko to želi da ide do zvezda«?

  Dečak napravi ljutiti izraz lica i skoči sa dijamantskog bloka.

  »Kakvo je to pitanje u ovom dobu? Hiljadama godina pre nas ljudi su govorili: Ma

  ko to želi da ide na mesec? Da, znam da zvuči neverovatno, ali sve postoji u drevnim knjigama, sve. Danas je Mesec udaljen od nas svega četrdeset pet minuta a ljudi kao što je Ham Jansen rade na Zemlji i žive u Platon Sitiju.

  Mi krećemo na međuplanetarna putovanja kao od šale a jednog dana će to tako biti i sa stvarnim kosmičkim putovanjima. Mogao bih da navedem i mnoge druge stvari koje će se naprosto zaustaviti samo zato što ljudi misle kao ti i zadovoljni su onim što imaju.«

  »A zašto ne bi bili?«

  Pejton pokaza rukom po studiju.

  »Budi ozbiljan, oče. Jesi li ikada bio zadovoljan nečim što si napravio? Zadovoljne su 9

  samo životinje.«

  Umetnik se gorko osmehnu.

  »Možda si u pravu. Međutim, to ne osporava moj argument. Još uvek smatram da

  ćeš protraćiti život a tako misli i deda.« Pogledao je zbunjeno sina. »Zapravo, on dolazi na Zemlju samo da bi tebe video.«'

  Pejtona uhvati panika.

  »Slušaj, oče. Već sam ti rekao šta mislim i ne želim da budem primoran da ponovo

  prođem kroz sve to. Ni deda ni ceo Svetski savet neće me naterati da se predomislim.«

  Bila je to bombastična izjava i Pejton se upita da li zaista tako misli. Njegov otac je upravo hteo da mu odgovori kad studijom zabruja muzički ton niske frekvencije.

  Sekund kasnije, vazduhom prostruja mehanički glas.

  »Vaš otac želi da vas vidi, gospodine Pejton.«

  On trijumfalno pogleda sina.

  »Trebalo je da dodam«, reče, »da deda upravo stiže. Znam za tvoju naviku da se izgubiš baš u trenucima kad si tražen.«

  Dečak nije odgovarao. Gledao je kako njegov otac odlazi do vrata a potom mu se

  usne razvukoše u osmeh.

  Jedino prozorsko okno u studiju bese otvoreno i on izađe na balkon. Dve milje niže, ogromna betonska platforma parkirališta bleštala je na suncu, izuzev grupisanih tačaka koje su predstavljale prizemljene brodove.

  Pejton pogleda nazad u sobu. Još uvek je bila prazna iako se kroz vrata mogao čuti

  prodoran očev glas. Uhvativši se jednom rukom za balustradu, on se otisnu u prostor.

  Trideset sekundi kasnije, dve osobe uđoše u studio i iznenađeno se zagledaše.

  Ričard Pejton, bolje rečeno Ričard Pejton bez porodičnog broja, bio je čovek kome se na prvi pogled moglo pripisati šezdeset godina, mada je to bilo manje od trećine njegove stvarne starosti.

  Bio je u ljubičastoj odeći, koju je tkalo jedinih dvadesetak tkača na Zemlji i manje od stotinak u čitavom Sunčevom sistemu. Činilo se da iz njega zrači autoritet a u poređenju sa njim čak je i njegov slavni i samouvereni sin delovao sitničarski i nedosledno.

  »Pa, gde je?«

  »Zbunjen je. Otišao je kroz prozor. Barem možemo na miru da kažemo šta mislimo

  o njemu.«

  Pogrešno.

  Ričard Pejton II pritisnuo je osmocifreni broj na svom ličnom komunikatoru.

  Odgovor je došao gotovo trenutno. Jasnim, bezličnim tonovima automatski glas je beskrajno ponavljao:

  »Moj gospodar spava. Ne smetajte, molim. Moj gospodar spava. Ne smetajte, molim...«

  Ljutitim gestom Ričard Pejton II isključi instrument i okrete se svom ocu. Starac se prigušeno smejao.

  »On razmišlja prilično brzo. Pobedio nas je. Ne možemo ga uhvatiti dok on ne odluči da pritisne dugme. A ja, naravno, u ovim godinama ne nameravam da ga gonim.«

  Za trenutak je nastupila tišina. Dva čoveka su posmatrala jedan drugog

  neodređenog izraza lica a tada, gotovo istovremeno, prasnuše u smeh.

  10

  Poglavlje 2

  L E G E N D A O K O M A R I

  Čitavu milju i po pre uključenja neutralizatora, Pejton se osećao kao kamen. Vazduh koji je sekao nije mu dao da diše normalno ali je ipak bio stimulativan. Padao je brzinom manjom od sto pedeset na sat ali je utisak o brzini bio vidno povećan blizinom susednih zgrada.

  Nežni trzaj smanjivača brzine usporio ga je nekih tri stotine jardi od tla. Blago se spuštao ka nizovima parkiranih letilica koje su dopirale do samog tornja.

  Njegova lična, veoma brza letilica beše, zapravo, mali jednosed, potpuno

  automatska mašina malih dimenzija. Barem je, pre tri veka, kada je sagrađena, bila potpuno automatizovana: njen sadašnji vlasnik toliko ju je preuredio da niko drugi u svetu ne bi bio u stanju da leti njom.

  Pejton je isključio pojas neutralizatora — veseli potez koji je, mada tehnički zastareo, još uvek imao zanimljive mogućnosti — i koraknuo u vazdušnu komoru svoje

  letilice.

  Dva minuta kasnije, gradski tornjevi tonuli su pod njim, neobična divlja pro-stranstva nadletao je brzinom od četiri hiljade milja na sat. Pejton se uputio ka zapadu

  — gotovo istog časa našao se iznad okeana. Mogao je samo da čeka; brod će automatski doći do zadatog cilja. Naslonio se na pilotsko sedište, obuzet gorkim mislima, osećajući sažaljenje prema samom sebi.

  Bio je daleko uznemireni
ji nego što je to bio spreman da prizna. Činjenica da je njegova porodica odustala od podrške njegovom zanimanju za tehniku prestala je da ga brine još pre nekoliko godina; ali, taj neprestano rastući otpor, koji je dostigao vrhunac, ispostavilo se, beše nešto sasvim novo. Nije bio u stanju da ga razume.

  Deset minuta kasnije, usamljeni beli pilon počeo je da se diže nad okeanom kao mač Ekskalibur iz jezera. Grad poznat svetu kao Scijencija — a svojim ciničnim stanovnicima kao Šišmišov Zvonik — beše izgrađen pre osam vekova, na ostrvu prilično udaljenom od kopna. Taj potez izabiranja ostrva izražavao je neizvesnost, zbog poslednjih tragova nacionalizma koji se u tim vremenima još beše zadržao.

  Pejton je prizemljio svoj brod na platformi predviđenoj za sletanje i odmah se uputio ka najbližem ulazu.

  Huk visokih talasa, koji su se slamali o stene stotinak jardi niže od platforme, bio je zvuk koji ga je uvek impresionirao.

  Zastao je za trenutak na ulazu, udišući slani vazduh i posmatrajući galebove i ptice selice kako kruže iznad tornja. Koristile su ovo parče zemlje kao boravište na kome se zora još uvek posmatra širom otvorenih očiju i gde svaki prizor izaziva divljenje božanskoj tvorevini.

  Genetički biro se nalazio stotinak spratova gore, bliže centru tornja. Trebalo mu je deset minuta da stigne u Grad Nauke. Isto toliko vremena potrošio je da pronađe čoveka u kubnim miljama kancelarija i laboratorija.

  Alen Henson II bio mu je još uvek jedan od najbližih prijatelja, premda je dve godine ranije napustio Univerzitet Antarktika i prebacio se sa inženjeringa na biogenetska proučavanja. Pomagao je Pejtonu kad god bi se ovaj našao u nevolji — a to nije bilo retko. Pejton je osećao da je prirodno što je sada doleteo u Scijenciju — a naročito zbog hitnog poziva koji mu je Henson uputio dan ranije.

  11

  Biologu je bilo drago što vidi Pejtona, mada je njegova dobrodošlica bila primetno

  prožeta nervozom.

  »Radujem se što si došao. Imam neke novosti koje će te zanimati. Samo, izgledaš

  mi nešto mračno, a? U čemu je stvar?«

  Pejton mu ispriča, ne bez izvesnog preterivanja u detaljima. Henson je nekoliko trenutaka zamišljeno ćutao.

  »Dakle, već su počeli!«, reče. »To se i moglo očekivati.«

  »Šta želiš time da kažeš?«, upita Pejton iznenađeno.

  Biolog otvori jednu fioku i izvuče iz nje zapečaćeni koverat. Izvadi iz koverta dva plastificirana lista na kojima beše nekoliko stotina paralelnih ureza različite dužine.

  Pruži jedan list prijatelju i upita:

  »Znaš li šta je ovo?«

  »Izgleda kao analiza karaktera.«

  »Tačno. I to upravo tvog.«

  »Oh! To baš nije zakonito, zar ne?«

  »Nije bitno. Šifra je štampana pri dnu: vodi od tvojih estetskih sklonosti pa sve do fizičke snalažljivosti. Poslednja kolona predstavlja tvoj količnik inteligencije.«

  Pejton je pažljivo proučavao kartu. Potom uzdahnu.

  »Ne shvatam kako si došao do ovog.«

  »Nije ni važno«, odmahnu Henson rukom. »Sad pogledaj ovu analizu.« Potom pruži

  Pejtonu i drugu kartu.

  »Zašto kad su iste!?«

  »Nisu sasvim iste ali su vrlo, vrlo slične.«

  »Kome pripada ova druga?«

  Henson se zavali u sedištu i lagano odvrati:

  »Ta analiza, Dik, pripada tvom prapradedi iz dvadeset druge generacije unazad, po

  muškoj liniji — velikom Rolfu Tordarsenu.«

  Pejton odskoči sa stolice kao raketa.

  »Šta?«

  »Ne viči. Pazi, ako neko naiđe, razgovaramo o starim vremenima na koledžu.«

  »Ali — Tordarsen!«

  »Ako se dovoljno vratimo u prošlost, dobijamo podjednako različite pretke. Sada ti, međutim, znaš zbog čega te se tvoj deda boji.«

  »Digao je ruke od svega. Praktično sam završio obuku.«

  »Nama zahvali za to. Naša se analiza obično vraća na deset generacija, dvadeset u

  specijalnim slučajevima. To je užasan posao.

  U Biblioteci nasledstva postoji na milione karata, po jedna za svakog muškarca i ženu koji su živeli od dvadeset i trećeg veka naovamo. Ova koincidencija je sasvim slučajno otkrivena, otprilike pre mesec dana.«

  »Onda su i počele nevolje. Ali još uvek ništa ne razumem.«

  »Dik, reci mi, šta tačno znaš o svom slavnom pretku?«

  »Ne više od drugih, pretpostavljam. Naravno, ne znam kako je i zašto nestao, ako

  misliš na to. Zar nije napustio Zemlju?«

  »Nije. Napustio je svet, ako ti se tako više sviđa, ali Zemlju ne. Samo mali broj ljudi, Dik, zna za to ali — Rolf Tordarsen je čovek koji je sagradio Komaru.«

  »Komara!« Pejton je izustio ovu reč kroz poluotvorena usta, naslađujući se njenim

  značenjem u čudesnošću. Dakle, ona postoji. Napokon!

  12

  Henson ponovo uze reč.

  »Pretpostavljam da ne znaš baš mnogo o Dekadentima. Istorijske knjige behu paž‐

  ljivo objavljivane... Ali čitava istorija povezana je sa krajem Drugog elektronskog doba...«

  Dvadeset hiljada milja iznad Zemljine površine klizio je svojom večnom orbitom veštački mesec, koji je postavio Svetski savet. Krov Komore Saveta beše jedna besprekorna ploča kristalita; kada su članovi Saveta zasedali, izgledalo je kao da između njih i meseca ne postoji ništa. Simbolika je bila duboka. Nijedan vidikovac nije mogao da opstane u takvoj okolini. Ovde su — ako uopšte jesu — ljudski umovi proizveli svoja najveća dela.

  Ričard Pejton Stariji čitav je život proveo odlučujući o subdini Zemlje. Ljudska rasa je pet stotina godina poznavala samo mir, ne oskudevajući ni u čemu što bi umetnosti ili nauka mogli da joj pruže. Ljudi koji su vladali planetom mogli su se doista ponositi svojim delom.

  Stari državnik je, uprkos tome, bio zabrinut.

  Možda su predstojeće promene već bacale dugačku senku. Možda je, podsvesno,

  osećao da se period od pet stotina godina mira i tišine bliži kraju.

  Uključio je pisaću mašinu i počeo da diktira.

  Prvo elektronsko doba, Pejton je to dobro znao, započelo je 1908. godine, pre više od jedanaest vekova, sa De Forestovim izumom triode. Isti taj čudesni vek, koji je video rađanje Svetske države, konstrukciju aviona, svemirskog broda, pronalazak atomske energije, beše svedok pronalascima svih osnovnih termionskih uređaja koji su ovu sadašnju civilizaciju i učinili mogućom.

  Drugo elektronsko doba nastupilo je pet stotina godina kasnije. Nije započelo, međutim, fizičarima već doktorima i psiholozima. U toku pet stoleća oni su beležili elektronske procese koji se odvijaju u mozgu u toku razmišljanja. Analiza je bila užasno složena ali se okončala uspešno. Teški rad je otvorio put za prve mašine koje su bile u stanju da čitaju ljudski um.

  To je, međutim, bio samo početak. Kada je čovek jednom otkrio mehanizam svog

  vlastitog mozga, mogao je da krene u neslućene daljine; bio je osposobljen da ga reprodukuje, koristeći umesto živih ćelija tranzistore i mrežna kola.

  Pri kraju dvadeset petog veka beć behu izgrađene prve misleće mašine.

  Izgledale su prilično primitivno; stotine kvadratnih jardi uređaja bese potrebno da se obavi rad jednog kubnog centimetra ljudskog mozga. Ali, čim je preduzet prvi korak, nije bilo mnogo potrebno da se mozak mehanički usavrši i preda na opštu upotrebu.

  Mogao je da obavlja samo niže stupnjeve intelektualnog rada; nedostajale su mu čisto ljudske osobine kakve su inicijativa, intuicije i osećanja. Međutim, u okolnostima koje su se retko razlikovale, gde njegova ograničenja nisu predstavljala ozbiljnu prepreku, mašinski mozak je bio u stanju da čini isto što i ljudski.

  Pojava metalnih mozgova dovela je do jedne od većih kriza u ljudskoj civilizaciji.

  Iako su ljudi još uvek lično morali da obavljaju državničke poslove i poslove nadzora društva, beskonačna količina adminstrativnih poslova prešla je u domen robota. Čovek je napokon stekao slo
bodu. Više nije morao da okupira svoj mozak transportnim šemama, odlučivanjem o proizvodnom programu i ravnoteži budžeta. Mašine koje su vekovima ranije preuzele sve manuelne poslove sada su davale svoj drugi veliki 13

  doprinos društvu.

  Uticaj na poslove ljudi bio je ogroman; reagovali su na novu situaciju na dva načina.

  Bilo je onih koji su plemenito iskorišćavali svoju novopronađenu slobodu za istraživanje koje je oduvek privlačilo najviše umove: u zahtevu za lepotom i istinom, kategorijama još uvek tako neuhvatljivim, kao u vreme kada se gradio Akropolj.

  Međutim, bilo je i ljudi koji su drugačije mislili. Najzad je, govorili su, zauvek skinuto Adamovo prokletstvo. Sada možemo da zidamo gradove gde će mašine brinuti o svim

  našim potrebama, čim se neka misao pojavi u našem umu — munjevitom brzinom —

  pošto analizatori misli mogu da čitaju svaku, pa čak i ugašenu želju iz podsvesti.

  Svrha života je u uživanju i nasladi srećom. Čovek je zaslužio pravo na to. Umorni

  smo od ove beskonačne borbe za znanje i slepe želje da premostimo svemir do zvezda.

  Beše to drevni san Žderača Lotosa, san star koliko i sam čovek. Sada je, po prvi put u istoriji, mogao da bude realizovan. U prvom trenutku nije bilo mnogo onih koji su mislili na taj način. Vatre Druge renesanse još nisu počele da titraju i gasnu; ali, kako su godine prolazile, Dekadenti su privlačili sve više i više pristalica svog načina mišljenja.

  Na skrovitim mestima na unutrašnjim planetarna, započeto je zidanje gradova njihovih snova.

  Za samo jedan vek rascvetali su se kao egzotični cvetovi, sve dok gotovo religiozna vatrenost koja je podsticala njihovo delo nije nestala; treperili su još tokom jedne generacije a onda su, jedan za drugim, iščezavali iz ljudskog znanja. Umirući, ostavili su za sobom mnoštvo bajki i legendi koje su tokom vremena narastale i naduvavale se.

  Na Zemlji beše izgrađen samo jedan takav grad. Oko njega je stvorena misterija koju spoljni svet nikada nije razrešio. Iz sopstvenih razloga, Svetski savet je uništio sve znanje o tom mestu. Njegova lokacija takode je držana u tajnosti. Neki su govorili da se nalazi u arktičkom beskraju; drugi su verovali da je skriveno na dnu Pacifika. Ništa nije bilo izvesno osim njegovog imena — Komara.