Alef Science Fiction Magazine 020 Read online

  Kometa Džo je krenuo, a D‐ik ga je sledio.

  IV

  Pred zoru je padala kiša. Fine kapljice su mu isprskale lice i orosile trepavice dok je visio sa ispusta litice i gledao naniže u kapiju transportne zone. Visio je kao lenjivac, a D'ik mu se šćućurio na trbuhu.

  Dve plijazilske cisterne milele su između stena u sve jačem crvenilu zore. Uskoro je 7

  trebalo da se pojavi Harona i pusti ih unutra. Kada je zabacio glavu tako da je sve video naopačke, pogled mu je preko kamenite doline, nad kojom se nadvijao dvostruki šiljak Brukllnskog mosta, dopirao do platformi za utovar, gde su na crvenoj jutarnjoj kiši stajali svemirski brodovi.

  Kada su cisterne izašle iz spleta puzavica koje su se na jednom mestu nadvijale nad

  putem, ugledao je Haronu kako ide prema kapiji. Ispred nje je trčao 3‐Pas, lajući na vozila dok su se zaustavljala s druge strane ograde. Đavo‐mače se razdraženo premestilo sa šape na šapu. Jedna od osobina po kojima je podsećalo na svog imenjaka bila je odbojnost prema psima.

  Harona je povukla polugu za otvaranje kapije i šipke su se podigle. Kad su cisterne

  protutnjale, Džo je zaurlao sa litice, »Ej, Harona, ostav' ju otvorenu!«

  Podigla je ćelavu glavu i iskrivila izborano lice. »Ko je to tamo gore?«

  3‐Pas je zalajao.

  »Čuvaj«, povikao je Džo, bacio se sa litice i okrenuo se u vazduhu. I on i D'ik su se zakotrljali prilikom pada. Lakonogo je skočio pravo pred Haronu.

  »Pa, dobro«, nasmejala se, zabivši pesnice u džepove pripijenog srebrnastog odela

  svetlucavog od kiše, »baš si ti spretan vragolan. Gde si se skrivao tokom najvećeg dela meseca?«

  »Straža na Novom Ciklusu«, reče on, iscerivši se. »Vi'te, nosim vaš poklon.«

  »Lepo je videti te u tome. Uđi, uđi, da zatvorim kapiju.«

  Kometa se provukao ispod poluspuštenih šipki. »Ej, Harona«, rekao je kad su zajedno pošli nakvašenim putem, »št j' Carska Zvezda? I 'de je? I kak' da otidem tamo?«

  Po prećutnom dogovoru skrenuli su sa puta i nastavili neravnijim zemljištem doline ispod metalnog jezika poznatog kao Bruklinski most.

  »To je velika zvezda, momče, koju su tvoji pra‐pra‐pra‐pradedovi na Zemlji zvali Aurige. Nalazi se sedamdeset dva stepena duž galaktičkog ruba i na hiperstatičkoj udaljenosti od pedeset pet zarez devet odavde, a ti — da citiram drevnu izreku — sa ovog mesta ne možeš tamo da dospeš.«

  »Zašto?«

  Harona se nasmejala. 3‐Pas je isprednjačio i zalajao na D'ika, koji se zgrbio, zaustio da odvrati nešto na mačijem jeziku, malo bolje razmislio i odskočio unazad. »Moguće je dobiti prevoz na transporteru i tako krenuti, ali ti to ne možeš. Što je najbitnije.«

  Kometa Džo se namrštio.

  »Što ne?« Posegnuo je prema jednoj travci i otkinuo joj vrh. »Moram da otidem sa

  ove planete — odma'!«

  Harona je podigla golu kožu gde su joj nekad bile obrve. »Ti kao da si to čvrsto rešio. Ti si prva osoba rođena ovde koja mi je to rekla za četiristo godina. Kometa Džo, vrati se ujaku i smiri se u Matičnoj Pećini.«

  »Džup«, rekao je Kometa Džo i šutnuo kamenčić. »'Oću da idem. Što ne mogu?«

  »Simpleksno, kompleksno i multipleksno«, reče Harona, i ja se trgoh u vrećici.

  Možda je ipak bilo nade. Ako bi se našao neko ko bi mu to objasnio, putovanje bi bilo lakše. »Ovo je simpleksno društvo, Kometa. U njemu nema mesta za putovanje svemirom. Osim onih koji dovoze plijazil i radoznale dece poput tebe, niko nikad ne prolazi kroz kapiju. Kroz godinu dana i ti ćeš prestati da dolaziš, i najzad, kao jedina posledica svih tih poseta, bićeš blaži prema sopstvenoj deci kad dolutaju do kapije ili se vrate u Matične Pećine sa čarobnim sitnicama sa zvezda. Ako putuješ između svetova,

  dolaziš u dodir sa bićima koja su u najmanju ruku kompleksna, a često i multipleksna.

  Ne bi znao kako da se ponašaš. Posle pola sata na svemirskom brodu okrenuo bi se i vratio, odbacivši čitav poduhvat kao glupost. Činjenica da imaš simpleksan um je u neku ruku i povoljna, jer si na Rajsu siguran. Iako si prolazio kroz kapiju, nema mnogo izgleda da te poremete čak ni posete Transportnoj zoni ili povremeno izlaganje predmetima sa 8

  zvezda, kao što su čizme i rukavice koje sam ti dala.«

  Činilo se da je završila, i ja sam se osećao tužno, jer to nipošto nije bilo objašnjenje. I već sam znao da će Džo krenuti na put.

  Međutim, Kometa Džo je posegao u vrećicu, odgurnuo okarinu i podigao me na dlanu. »Harona, jes' ikad vid'la neš' ovako?«

  Zajedno su se nadneli nada mnom. Iza vršaka Kometinih kandži i njihovih senkama

  prošaranih lica, crna traka Bruklinskog mosta presecala je ljubičasto nebo. Pod donjom stranom osećao sam toplinu njegovog dlana. Hladna kapljica mi se razlila po gornjim površinama, iskrivljujući im lica.

  »Pa... mislim... Ne, nemoguće. Odakle si to uzeo?«

  Slegnuo je ramenima. »Sam' sam ga naš'o. St' misliš, št' j' to?«

  »Svetlosti mi svih sedam sunca, izgleda kao kristalizovani Tritovijanac.«

  Naravno, bila je u pravu, i odmah mi je bilo jasno da pred sobom imam ženu koja

  se naputovala svemirom. Mi Tritovijanci nismo baš tako česti u kristalizovanom obliku.

  »Moram ga odnesti na Carsku Zvezdu.«

  Iza mirne, izborane maske Haroninog lica rojile su se misli, i to multipleksne, sudeći po nagoveštajima; bilo je u njima slika kosmosa i zvezda u tami galaktičke noći, jezivih krajolika čak i meni nepoznatih. Četiristo godina čuvanja kapije Transportne zone Rajsa dovelo je njen um do nečega skoro simpleksnog. Ali multipleksnost se probudila.

  »Pokušaću nešto da ti objasnim, Kometa. Reci mi koja je najvažnija stvar na svetu?«

  »Džup«, hitro je odgovorio i video kako se ona mršti. Bilo mu je neprijatno.

  »Mislim, plijazil. Nisam 'teo da budem nepristojan.«

  »Takve reči mi ne smetaju, Kometa. U stvari, oduvek mi je bilo pomalo smešno što

  tvoj narod ima nepristojan izraz za plijazil. Mada mi se čini da to i nije tako smešno kad se setim nepristojnih izraza na planeti sa koje potičem; svugde postoji nešto što se smatra nepristojnim i prljavim. Na svetu na kome sam odrasla voda je bila tabu‐tema —

  bilo ju je jako malo, i nisi je smeo pominjati osim po hemijskoj formuli u tehnološkoj raspravi, a nikad pred nastavnikom. A u vreme naših pra‐pra‐pradedova na Zemlji se hrana koja je pojedena, svarena i izbačena iz tela nije smela pominjati po uobičajenom imenu u pristojnom društvu.«

  »Al' zašto su hrana i voda tol'ko prljavi?«

  »A zašto je džup prljav?«

  Iznenadila ga je njena upotreba uobičajenog žargona. Ali ona je stalno imala posla

  sa vozačima i nosačima koji su bili nadaleko poznati po prostačkim izrazima i nedostatku poštovanja prema svemu — govorio je ujka Klemens.

  »Ne'm pojma.«

  »To je organska plastika koja raste u izdanku mutirane vrste semena što može da

  uspeva jedino pod dejstvom zračenja iz jezgra Rajsa u tami pećina. Na ovoj planeti on ne može nikome nizašta da posluži, osim za ojačavanje plastičnih legura, pa ipak je u Opštem planu jedina uloga Rajsa da njime snabdeva ostatak galaksije. Jer ima mesta gde je potreban. Svi ljudi i žene na Rajsu rade na njegovoj proizvodnji ili preradi ili transportu. To je sve. Nigde u svom objašnjenju nisam spomenula ništa prljavo.«

  »Pa, ako se vreća ispunjena time pocepa i raspe, onda je... pa, ne baš prljavo, ali

  neprijatno.«

  »Ni prosuta voda ili hrana nisu prijatni. Ali ne sami po sebi.«

  »Neke stvari se prosto ne pričaju pred finim ljud'ma. To j' ono što kaže ujk' Klem.«

  Džo je pribegao onome čemu su ga učili. »I kak' kažete, džup je najvažnija stvar koja postoji, pa zato moraš... pa, imati malo poštovanja.«

  »Ja to nisam rekla. Ti si. Zbog toga i imaš simpleksan um. Ako prodeš kroz drugu

  kapiju i zamoliš kapetana transportera da te poveze— a verovatno
hoće, jer oni su 9

  dobri ljudi — naći ćeš se u drukčijem svetu, gde plijazil znači samo četrdeset kredita tona, i mnogo je manje značajan nego derin, kilpob, praskave kutije ili bojš, čije su cene veće od pedeset kredita. I mogao bi da izvikuješ njihova imena na sav glas, ali zbog toga bi te jedino smatrali bučnim.«

  »Neć' ništ' vikati okolo«, uveravao ju je Kometa Džo. »I sve što kužim iz vaš' priče o simpleksnom je da znam da bidnem uljudan, čak i ako to masa drugih ne zna — znam

  da nisam uljudan ko što bi treb'o biti, al ne znam kako.«

  Harona se nasmejala. 3‐Pas je pritrčao i očešao joj se glavom o bok.

  »Možda bih ti mogla objasniti čisto tehnički, mada mi je sasvim jasno da nećeš razumeti dok sam ne vidiš. Stani i pogledaj naviše.«

  Zastali su na ispucalom kamenu i podigli poglede.

  »Vidiš li rupice?« upitala je.

  U pločama koje su prekrivale most tu i tamo videle su se tačkice svetlosti.

  »Izgledaju prosto kao slučajne tačke, zar ne?«

  Klimnuo je glavom.

  »To je simpleksno viđenje. Sada kreni i nastavi da gledaš.«

  Kometa je krenuo postojanim korakom, gledajući naviše. Tačkice su se gasile, tu i

  tamo su se pojavljivale druge, opet se gasile, i nove, ili možda prvobitne, iznova su se palile.

  »Iznad mosta se nalazi nadgradnja nosača koja zaklanja neke od rupica i sprečava

  te da ih vidiš sve odjednom. Ali sada imaš kompleksno viđenje, jer si svestan da postoji više od onoga što se vidi iz ma koje stalne tačke. Sada potrči i gledaj i dalje.«

  Džo je potrčao duž stena. Intenzitet svetlucanja se povećao, i iznenada je shvatio

  da rupice čine uzorak sačinjen od šestokrakih zvezda, išaranih dijagonalama od po sedam rupica. Čitav uzorak se mogao uočiti samo zbog tako brzog smenjivanja tačkica...

  Sapleo se i dočekao na ruke i kolena.

  »Jesi li video uzorak?«

  »Uh... aha.« Zatresao je glavom. Dlanovi su ga pekli ispod rukavica, a jedno koleno

  mu je bilo odrano.

  »To je bilo multipleksno viđenje.«

  3‐Pas se sagnuo i liznuo ga po licu.

  D'ik je sve to pomalo podsmešljivo posmatrao iza zupca trozubog žbuna.

  »Takođe si se susreo sa jednom od glavnih teškoća na koje nailazi simpleksni um

  kad pokuša da stekne multipleksno viđenje. Veoma je verovatno da ćeš pasti na nos.

  Zaista ne znam da li ćeš uspeti da načiniš prelaz, mada si mlad i slušao si starije od sebe.

  Svakako ti želim sreću. Pored toga, na prvih nekoliko etapa putovanja uvek se možeš okrenuti i vratiti, a čak i ako načiniš samo kratak skok do Pacovske Rupe videćeš više svemira nego većina na Rajsu. Ali što dalje ideš, sve će biti teže vratiti se.«

  Kometa Džo je odgurnuo 3‐Psa i ustao. Njegovo sledeće pitanje bilo je

  istovremeno posledica straha od poduhvata i bola u rukama. »Bruklinski most«, reče on, još uvek gledajući naviše. »Zašto ga zovu Bruklinskim mostom?« Upitao je to kao kad neko postavlja pitanje na koje nema odgovora, i da mu je um bio dovoljno istančan da formuliše pravo značenje tog pitanja, postavio bi ga ovako: »Zašto će me uopšte ta građevina poslati gore?«

  Ali Harona mu je odgovorila. »Na Zemlji postoji građevina koja spaja dva ostrva slična ovoj, — mada nešto manja od nje.

  Most je ime za tu vrstu građevine, a Bruklin ime mesta kuda vodi, pa je zato i nazvana Bruklinskim mostom. Prvi kolonisti doneli su ime sa sobom i dali ga onome što vidiš.«

  »Mislite, im' razloga?«

  Harona klimnu glavom.

  10

  Iznenada mu se javila jedna pomisao, prohujala mozgom i bučno zazvonila celom

  svešću. »Hoću li videti Zemlju?«

  »To te ne bi previše skrenulo sa puta«, reče Harona.

  »I mogu vi'ti Bruklinski most?« Noge mu počeše poigravati u čizmama.

  »Videla sam ga pre četiristo godina, i još uvek je stajao.«

  Kometa Džo je iznenada skočio izamahaopesnicama prema nebu, što je bio divno

  kompleksan postupak koji mi je dao više nade; zatim je potrčao, skočio na jedan od nosača mosta i jurnuo sto stopa naviše iz čiste radosti.

  Na pola puta do vrha se zaustavio i pogledao naniže. »Ej, Harona«, povikao je,

  »oti'ću na Zemlju! Ja, Kometa Džo, oti'ću na Zemlju i vi'ti Bruklinski most!«

  Ispod nas čuvarka kapije se nasmešila i pomilovala 3‐Psa po glavi.

  V

  Uspeli su se iznad balustrada kad je kiša prestala. Popeli su se preko ograde i prešli betonsku ploču potamnelu od vode što ih je razdvajala od druge kapije. »Siguran si?«

  upitala ga je još jednom Harona.

  Pomalo oprezno je klimnuo glavom.

  »A šta da kažem tvom ujaku kada dođe da se raspituje, a sigurno hoće?«

  Pri pomisli na ujka Klemensa, postao je još oprezniji. »Sam' rec'te da sam o'šo.«

  Harona je klimnula glavom, povukla drugu polugu, i kapija se podigla.

  »Hoćeš li povesti i ovo?« Harona je uperila prst u D'ika.

  »Naravski. Što da ne?« Najzad je hrabro zakoračio napred. D'ik se osvrnuo levo i

  desno i potrčao za njim. Harona je i sama htela da prođe i pravi mu društvo, ali iznenada poče da bleska signalna svetiljka, što je značilo da je ponovo potrebna na prvoj kapiji. Tako ga je ispratila samo pogledom dok se kapija spuštala. Zatim se okrenula i vratila preko mosta.

  Pre ovoga nikada nije otišao dalje od pogleda kroz drugu kapiju na naduvena obličja brodova, zgrade za utovar, mehaničke utovarivače i sanke koje su saobraćale stazama Transportne zone. Kada je prošao kroz kapiju, osvrnuo se naokolo, očekujući da svet bude jako različit, na šta ga je Harona upozorila. Ali njegovo shvatanje različitog bilo je prilično simpleksno, tako da se u prvih dvadesetak koraka razočarao.

  U sledećih dvadeset koraka razočaranje je zamenila obična radoznalost. Prema njemu su niz padinu klizile tanjiraste sanke, vođene strogom rukom visoke prilike. Malo se štrecnuo od iznenađenja i straha kada je shvatio da idu pravo na njega. Trenutak kasnije su se zaustavile.

  Žena koja je stajala u njima — bio mu je potreban čitav minut da shvati da je u pitanju žena, jer joj je kosa bila dugačka kao muška i brižljivije uređena nego kod ijednog muškarca koga je znao — nosila je svetlucavu crvenu haljinu sačinjenu od komada tkanine različitog tkanja, ali iste boje, koji su je obavijali ili lepršali na vlažnom povetarcu. Uočio je da su joj i kosa i usne i nokti crveni. To je zaista bilo neobično.

  Pogledala ga je i rekla, »Ti si lep dečko«.

  »A?« upitao je Kometa.

  »Rekla sam da si lep dečko.«

  »Hm, džup, 'oču reći... pa...« Onda je prestao da bulji u zemlju i uzvratio joj pogled.

  »Ali kosa ti je užasno neuredna.«

  Namrštio se. »Kak' to mislite neuredna?«

  »Mislim tačno ono što sam rekla. A gde si naučio međujezik? Ili jednostavno primam magloviti telepatski ekvivalent onoga što izgovaraš?«

  »A?«

  »Nije važno. I pored toga si lep dečko. Daću ti češalj i davaču ti časove dikcije. Dođi 11

  kod mene na brod — ići ćeš mojim brodom, jer nijedan od ostalih ne poleće skoro.

  Potraži San Severinu.«

  Sanke su se okrenule da otklize dalje.

  »'Ej, 'de ćete?« povikao je Kometa Džo.

  »Prvo se očešljaj, pa ćemo raspravljati o tome na časovima.« Izvukla je nešto iz haljine i dobacila mu.

  Uhvatio je predmet i pogledao ga. Bio je to crveni češalj.

  Prebacio je slap svoje kose preko ramena da ga ispita. Kosa mu je bila zamršena od

  noćašnjeg putovanja do Transportne zone. Provukao je češalj nekoliko puta, nadajući se da je od neke specijalne vrste koja bi učinila razmrsivanje lakšim. Nije bio, tako da mu je češljanje oduzelo desetak minuta; posle toga je, da bi što duže odložio sledeće takvo mučenje, vest
o upleo kosu preko jednog ramena.

  Dok je prolazio pored gomile tereta, ugledao je mladića koju godinu starijeg od sebe kako sedi povrh naslaganih kutija, obgrlivši kolena, i zuri naniže u njega. Bio je bos i bez košulje, a iskrzane pantalone bile su mu opasane parčetom kanapa. Kosa mu je bila neke neodređene dužine, ni muški duga ni ženski kratka, i mnogo zamršenija nego što je Džoova do malopre bila. Bio je veoma prljav, ali se smešio.

  »'Ej!« reče Džo. »Znaš gde mogu da dobijem prevoz odavde?«

  »Tamp'ko«, rekao je mladić, pokazujući rukom preko polja, »n'š džup i El.«

  Džo se osećao pomalo izgubljeno pošto je jedino što je u rečenici razumeo bila psovka.

  »'Oću da me povezu«, ponovio je Džo.

  »Tamp'ko«, rekao je mladić i ponovo pokazao rukom. Tada je stavio ruke u usta kao da i sam svira na okarini.

  »'Oš da probaš?« upitao je Džo i smesta poželeo da to nije učinio, jer je mladić bio tako prljav.

  Ali on je, smešeći se, odmahnuo gvlavom. »Sam' šatler. Ne kužim svirku.«

  U čemu je možda, i bilo nekog smisla. »'Okle si?« upitao je Džo.

  »Sam' šatler«, ponovio je mladić. Sada je pokazivao na ružičasti mesečev‐mesec iznad obzorja. »Tam' i nazad, tam' i nazad, to j' sve 'de sam bio.« Ponovo se nasmešio.

  »Oh«, rekao je Džo i nasmešio se, jer mu ništa drugo nije padalo na pamet. Nije

  bio siguran da li je iz razgovora uopšte nešto saznao ili ne. Ponovo je zasvirao okarinu i produžio.

  Ovog puta je krenuo pravo prema brodovima; jedan su upravo utovarali, i pošao je

  prema njemu.

  Krupan čovek je nadgledao robo‐nosače, upoređujući njihov tovar sa listom.

  Masna košulja, još vlažna od kiše, bila mu je vezana preko maljavog trbuha koji se prelivao sa obe strane čvora.

  Još jedan mladić, skoro Džoov vršnjak, stajao je oslonjen o uže koje je vodilo u brod. Kao i prvi, bio je prljav, bos i bez košulje. Jedna nogavica bila mu je otkinuta do kolena, a dve vođice za kaiš spojene savijenom žicom. Na njegovom opaljenom licu nije bilo ni spremnosti za osmeh, kao kod onog drugog. Mladić se odgurnuo od užeta i polako okrenuo da posmatra Džoa dok prolazi.