Alef Science Fiction Magazine 002 Read online

  toga, film Aliens je vizuelni doživljaj, i to

  javljena u SAD prevede na naš jezik, ver‐

  doživljaj na velikom platnu, i nikako se ne

  ovatno je sličan slučaj i sa pričama. Ne

  može dočarati rečima.

  očekujte da će vam se uvek sve dopasti.

  Mi grabimo samo zrna iz nepregledne

  Poštovana redakcijo,

  svetske SF riznice, pri tom pokušavamo

  Veoma prijatno me je iznenadila pojava

  da vam pružimo raznolikost, da što je

  »ALEFA« na našem izuzetno skromnom

  tačnije moguće odslikamo stvari kakve

  SF tržištu. Želeo bih da izrazim svoje za‐

  one zaista jesu u svetu SF‐a. Koliko uspe‐

  dovoljstvo ponuđenom koncepcijom i

  vamo u tome, vi ćete nam reći. Oče‐

  sadržajern i da Vam, pre svega, poželim

  kujemo nova pisma.

  5

  Abigejl je izašla iz »Majke milosrđa« i odvezla se translatorskom mrežom do cilindra »Toledo« u industrijskom parku Juno. Pet puta su zvezde narastale kao cveće, smanjivale se i nestajale. Dug put je to bio, polovina obilaska oko Sunca.

  »Toledo« bejaše jedan od onih starijih komercijalnih cilindara, sad gotovo u celosti prepušten birokratima, guračima hartije, i pripadnicima raznih slobodnih profesija. Abigejl nije baš volela da ga posećuje, ali bio joj je potreban posao, a »3 M« je već ranije bio otkupio ostatak njenog ugovora.

  Posrednik za radna mesta bio je obojio dlake na svojim prsima u blond boju, a one

  na nogama u crvenu. Te boje su bile u žestokom neskladu sa njegovom zelenom cache

  — sexe vrećom za polni organ i sa tirkiznim nakitom. Njegovi prsti poigravali su po tastaturi, izvlačeći beskrajni tok trivijalmih informacija o njenoj karijeri. »Ti si žešće fore zapaljivala«, reče on.

  Abigejl nemarno razgiba svoju novu ruku. Bila je dobro odgajena, ali ružičastija ne-go ostatak Abigejlinog tela. I bila je slaba, naravno, ali vežbom će se to popraviti.

  »Hvala«, reče ona. Prislonila je podlakticu te ruke ispod jedne dojke i uporedila boje.

  Podlaktica se do savršenstva uklopila sa bojom bradavice. Dakle, svakako previše ružičastog. »Ima nekih dobrih izgleda za posao?«

  »Nnneeee«, reče posrednik. Jedan kolibri mu prolete pored uva: gotovo neprimet‐

  no razdvajanje vazduha. »Ovde vidim da si se prijavila za koloniju na Proksimi.«

  »Bili su popunjeni«, reče Abigejl. »Nema mesta za gravitacijsku mangupariju, a?«

  »Nisam to rekao«, gunđao je posrednik. »Naći ću — ehej! Šta je ovo?« Abigejl je krivila vrat, ali nije mogla dobro da sagleda ekran. »Neka beleška je prikačena uz tvoj opis kretanja u službi.«

  »Šta bi to značilo?«

  »Čekaj da pročitam.« Jedan cvet biljke »orlovi nokti« pade na kosu Abigejl, a ona ga nestrpljivo otrese. Kancelarija ovog posrednika bila je otvorena ka okolini, izdvojena živim ogradama i nadsvođena senjakom, svodom od rešetke i loze. Ponekad je Abigejl

  sticala utisak da su ovi stariji belterski cilindri previše luksuzni za njen ukus.

  »Hmmp.« Posrednik diže pogled. »Bel — Sendia« želi da te angažuje. Jednokratni

  ugovor na neodredeno vreme.« Zaokrenuo je ekran tako da ga je i ona mogla videti.

  »Vrlo fini uslovi, ali to je i normalno kod ugovora sa visokim rizikom.«

  »Visoki rizik? Kod B‐S, 'prijateljskih komunikatora'? Kakav rizik?«

  Posrednik izvuče svitak sa novim materijalom. »Evo.« Kucnuo je prstom po ekranu.

  »Zapetljano su se izrazili, ali suština je to da im treba probni putnik za neki aparat koji imaju, a koji koristi crne jame za međuzvezdano putovanje.«

  »Ne bi to mogli raditi«, reče Abigejl. »Plimne sile...«

  »Poštedi me toga. Pretpostavka je da su oni našli neki način da to zaobiđu. Pitanje je, da li te to interesuje ili ne?«

  Abigejl je digla pogled, zagledala se kroz senjak u jednu rečicu koja je krivudala savijenim pejzažom iznad njihovih glava.

  Deca su gacala po vodi. Odbrojala je do sto, veoma sporo, pokušavajući da stvori utisak da ona o tome treba da razmisli.

  Abigejl je pritegla oko sebe kaiševe translacijske mašine i klimnula glavom the-ničaru koji se nalazio izvan komore. Tehničar je dotakao njenu konzolu, i lako stasis —

  polje je imobilisalo Abigejl i vazduh oko nje, a istovremeno se jedan zid komore otvorio šireći se kao zenica oka. Potom je fluidno izveden jedan tehnološki trik; translator je rekanalisao njenu inerciju, dajući joj, umesto inercije, na poklon brzinu koja je maltene, ali ne sasvim, dostigla brzinu svetlosti.

  Zvezde su se bujno rascvetavale ispred nje a Sunce se smanjivalo. Uzdahnula je duboko i — našla se u prijemniku. Relativnost joj je oduzela, na prevaru, gotovo celokupno vreme putovanja, ostavljajući joj samo taj trenutak. Sležući ramenima, zbacila je sa sebe kaiševe »ama« u koji je dotada bila »upregnuta«, i otisnula se nogama, skokom poput žabljeg, ka tegljačkom doku ivične stanice.

  8

  Pilot tegljač joj se iscerio dok je ulazila, a zatim je posvetio pažnju svojim kontrolama. Bio je mlad, preko prsa i butina imao je pruge šminke, jedva nešto tamnije od njegove kože. Imao je na sebi i majicu načinjenu od mreže, ali dobro mu je stajala, tako da nije izgledao prenatrpan odećom, već pre kao neko ko se namerno mangupira.

  Abigejl oseti u sebi želju da ima na svom telu nešto više, a ne samo cache — sexe i lak za nokte; možda kakav nakit, ili šminku; ovako se osećala nedoteranom, u poređenju sa njim.

  Na obuhvatnim ekranima koji su bili svuda oko njih dvoje, a koji su prikazivali zvezdano polje, nalazila su se dva inserta ubačena putem sinhronih kamera. Ispod inserta su treperili alfanumerici. Jedan insert prikazivao je njeno neposredno odredište, »Bel —

  Sendijinu« bazu »Artur C. Klark«. Baza je bila sačinjena od pet koncentričnih točkova koji su rotirali brzinama malčice različitim. Baza je bila ukrašena crvenom i narandžastom supergrafikom. Dimenzije ove baze bile su (ako se uzme u obzir koliko je udaljena od fabrika u asteroidnom pojasu) dostojne poštovanja.

  Dok su se motori uključivali, Abigejl je prikopčala bezbednosne kaiševe svog putničkog sedišta. Drugi insert...

  Provalija Ginunga, jedina poznata crna jama u gravitacionom polju Sunca, otkrivena je 2043. godine, mrmljao je glasić. Njeno prisustvo objasnilo je odavno — zbunjujuće varijacije u orbitama spoljašnjih planeta. Baza »Artur C. Klark« je...

  »Je l' ovo potrebno?« upitala je Abigejl.

  »Apsolutno«, reče pilot. »Turistički program smo ukinuli pre jedno godinu dana, ali propisi, eto, nikako da sustignu tu činjenicu. Ovde se pravila vrlo strogo poštuju.« Namignuo je videći neraspoloženi izraz njenog lica. »Samo, pričekaj trenutak da ja...« Glas mu je utihnuo dok je nešto petljao oko kontrola.

  ... izgrađena četrdeset godina posle toga, a nešto kasnije uspostavljena je komunikacija sa bazom na Proksimi. Provalija Gi ...

  Glasić zamuknu. Abigejl se zahvalno iscerila. »Abigejl Vanderhuk.«

  »Čejni«, reče pilot. »Ti si gravitašica, je li?«

  »A‐ha.«

  »E, pa ja sam nekad bio vakuumaš. Al' dosadilo mi, pa sam ščepao prvi poluper-manentni ugovor koji je naišao.«

  »Ali ja sam uradila nešto malo drukčije, da ne kažem suprotno.«

  »Pa verovatno sam to treb'o i ja«, reče Čejni prijateljskim tonom. »Ipak, težak je to put. Na njemu sam ja zaradio tri ožiljka«. Pokazao je prstom jedan po jedan ožiljak: širo-ku posekotinu koja mu se prostirala preko trbuha, crvenu mrlju pokraj bradavice jedne sise, i beli polumesec napola skriven kosom na njegovoj glavi. »Mogao sam da zatražim da to očiste, ali moje uverenje da je život prosto proces nakupljanja ožiljaka i iskustva.

  Zato sam sačuvao ove.«

  Da je smatrala da on to pokušava da je impresionira, Abigejl bi ga začas bacila na

  pravo mesto. Međutim, bilo joj je jasno da je to što on prič
a samo deo jedne trajne autodramatizacije, možda opravdane, verovatno neopravdane. Podozrevala je da Čejni, ako se izuzmu turistička putovanja do Zemlje, nikad nije silazio u gravitacione bunare dublje od baze »Klark«. Ipak, imao je neku dečačku, neodgovornu privlačnost. »Vodiš me dalje od mreže?« upita ona.

  Čejni napravi zaokret tegljačem oko komunikacijske mreže koja je bila uperena prema »Klarku«. Kilometri čelične čipke promicali su ispod njih. On pokaza prvo jednu tanjirastu antenu na ivici, a zatim grozd antena na zadnjoj strani. »Ona usamljena, na ivici, emituje u Ginungu«, reče on. »Ostale prenose informacije do i od Mame.«

  »Mame?«

  »Take po tradiciji zovu bazu ′Artur C. Klark'« Nemarnim zamahom jedne ruke on usmeri tegljač u novom pravcu, započinjući istovremeno dugu i vulgarnu priču o poreklu tog nadimka. Abigejl se smejala, a Čejni pokaza prstom: »Eno Ginunge.«

  Abigejl se pomno zagledala. »Gde? Ne vidim ništa.« Pogledala je na drugi insert, 9

  gde je crna jama bila izuzetno dobro prikazana. Ginunga nije bila nimalo impresivna: crvena mrlja naspram crnog ništaviia. Ista ta provalija Ginunga bila je, u zvezdanom polju, praktično nevidljiva.

  »Razočaravajuće, a? Ali ipak opasno. Čak i na ovoj distanci, postoji jaka jonizacija zbog akrecionog diska.«

  »Je l' zbog toga postoji ivična stanica?«

  »Aha. Koncentracija čestica varira, ali kad bi translator bio na samom 'Klarku', verovatno bismo izgubili približno trećinu putnika.«

  Čejni ostavi Abigejl na posadnom aerokomornom ulazu Mame i jednim kom‐

  plikovanim zaokretom odvede tegljač u daljine. Abigejl se pitala kuda sad da pođe, šta da čini.

  »Ti si ta gravitašica koju ćemo da istovarimo u Ginungu.« Niski, solidno građeni čovek spopao ju je pre nego što ga je videla. Njegove su oči bile intenzivne. Njegova cache‐sexe bila je konzervativne oranž boje. »Dopao mi se onaj trik sa rukom. Treba imati itekakvu petlju, pa izvesti nešto tako.« Tresao je njenu šaku gore‐dole. »Ja sam Pol Žirar. Šef spoljašnjeg obezbeđenja. Zadužen za tvoju obuku. Igraš verbalrii ping-pong?«

  »Zašto pitaš?« uzvrati ona automatski.

  »Zar bi trebalo?«

  »Misliš sad ili kasnije?«

  »Da li će odgovor biti drukčiji kasnije?«

  Polovo solidno lice se nabora osmehom. »Poslužićeš.« Dohvatio ju je za mišicu, poveo nagnutim hodnikom. »Nema mnogo vremena za pripreme. Proba naprazno

  zakazana je kroz dve nedelje. Stvari će se posle toga odvijati prilično brzo. Hoćeš li da počneš sa obukom odmah?«

  »Imam li izbora?« upita Abigejl, razonođena.

  Pol odjednom stade kao ukopan. »Čuj«, reče on. »Pravilo broj jedan: ne igraj nikakvu igru sa mnom. Razumeš? Zato što ja uvek pobedim. Ne ponekad, ne obično —

  već uvek.«

  Abigejl otrže ruku iz njegovog zahvata. »Ti si me u to umanevrisao«, reče ona ljutito.

  »Smatraj to delom svoje obuke.« Zagledao joj se pravo u oči. »Niz koliko god gra‐

  vitacijskih bunara da si silazila, još uvek si produkt blisko‐svemirske kulture — zaš‐

  tićivana, sklona da poklanjaš poverenje, voljna da prihvatiš fasadu stvari kao istinu.

  Opasan je to stav, i želim da to shvatiš. Želim da naučiš da gledaš iza maske događaja.

  Hoću da odrasteš. A to će se i dogodlti.«

  Nemoj biti tako siguran. Mali osmeh nabra Polovo lice kao da je uspeo da pročita

  njene misli. Glasno, Abigejl reče: »Čini se da je o malo preterano za jedno putovanje do Proksime.«

  »Lekcija broj dva«, reče Pol. »Ne čini olake pretpostavke. Ne ideš na Proksimu.«

  Poveo ju je nadole ka periferiji, do sledeće tačke: zastali su na tren na spojnom mestu, da bi se navikli na sporije obrtanje. »Posetićemo pauke« Mahnuo je rukom. »Sala za posadu je onamo.«

  Sala za posadu bila je ogromna, nalik na neku pećinu, sutonski polumračna. Radna

  mesta sa kompjuterskim konzolama bila su postavijena tu i tamo duž krivudavih staza koje su besciljno lutale kroz radni prostor. Na svakog operatera i konzole oko njih padala je po jedna barica svetlosti. Između radnih mesta bilo je rasađeno rastinje onih vrsta kojima prija mrak.

  »Ovo je srce zveri«, reče Pol. »Zelena mesta kontrolišu komunikacije sa Proksimom

  — a to je sad uglavnom rutina. Ali plava mesta...« Oči su mu čudno svetlucale dok je pokazivao prstom. Iznad plavih radnih mesta visili su srebrnasti ekrani po čijim površinama su plovile neke grube, zrnaste silke, nekakve crno‐bele mrlje koje Abigejl nije mogla razlučiti u prepoznatijive forme.

  10

  »Ono«. reče Pol »su pauci«. Razgovaramo sa njima u real‐vremenu. Zaostajanje u

  davanju odgovora potiče gotovo u celosti od mašinskog prevođenja.«

  Iznenadnim pomakom percepcije, te mrlje postadoše arahnidne forme. Ova masa

  crnog, koja leprša preko ekrana, to je noga jednog pauka, a ono, ono mu je grudni deo.

  Abigejl oseti, istog trena, praiskonsku averziju, koja odmah nestade odneta talasom sveobuhvatnog osećanja čudesnog. »Vanzemaljci?« dahnu ona. »Vanzemaljci«.

  Zapravo nisu ličili na pauke više nego što ljudi liče na čovekolike majmune. Imali su po osam nogu, ali na svakoj nozi po jedan zglavak više, a konfiguracija čeljusti bila je sasvim pogrešna. Ali za neuvežbano oko mogli su proći kao pauci.

  »Ali ovo je... Otkud?... Zašto za ime božje držite ovo u tajnosti?« Neka neodredljiva radost uzdizala se u Abigejli. Ovim je bio otvoren čitav jedan univerzum mogućnosti, kao da je posle života provedenog u kutiji neko zbacio poklopac.

  »Industrijska bezbednost«, reče Pol. »Naprava koja će te poslati kroz Ginungu do

  njihove crne jame njihov je pronalazak. Mi ga kupujemo dajući u zamenu optičke informacije, ali zakon neće zaštititi naša prava sve dok ne demonstriramo da je ta njihova naprava upotrebljiva. Ne želimo da se druge korporacije ubace u ovaj biznis.« Klimnuo je glavom ka najbližem crno‐belom ekranu. »Kao što možeš videti, optika im je slaba strana.«

  »Volela bih da razgovaram...« Abigejl zaćuta uviđajući da je njen glas dobio prizvuk devojčice‐koja‐se‐nada.

  »Urediću da budeš predstavljena.«

  Nešto je zašuštalo po strani od Abigejl. Okrenula se i videla velikog crnog mačora sa belim »čizmana« tj. belim donjim delovima nogu, i sa belim trbuhom, kako izlazi iz žbunja. »Ovo je visoko‐cenjeni šef odeljenja komunikacija sa tuđinima«, reče Pol kiselo.

  Abigejl poče da se smeje, onda zamuknu obuzeta nelagodnošću: shvatila je da on

  ne govori o tom mačoru. »Hulio Dominges, šef odeljenja translacije«, reče Pol. »Abigejl Vanderhuk, specijalistkinja za gravitaciju.«

  Osedeli starac nasmešio se profesorski. »Pretpostavljam da je naš nastanjeni čudak

  objasnio kako komunikacijska mreža radi. Objasnio je, zar ne?« »Paa...« poče Abigejl.

  Dominges pucnu jezikom. Nosio je žuti cache‐sexe i leptir‐mašnu iste boje: odveć drečavo za čoveka u njegovim godinama. »U stvari je sasvim jednostavno. Izlazna brzina iz crne jame veća je od brzine svetlosti. Zbog toga unutar provalije Ginunge brzina svetlosti više nije limit brzine komunikacija.«

  Sačekao je taman koliko je trebalo da se na Abigejlinom licu pojavi izraz zbunjenosti. »A to je samo pompezan način da se kaže da, ako gađamo mlazom elektrona u

  graničnu zonu stacionarnog limita, oni izlaze na nekom drugom mestu — izlaze iz neke druge crne rupe. A ako nanišanimo tačno taa‐ko...« Njegov glas se šaljivo uzdigao.

  »...onda će oni izlaziti baš iz one crne jame koju smo odabrali. Fizika toga je jednostavna. Finesa je u nišanjenju pomoću elektrona.«

  Mačor se kruto došetao do Abigejl, gurnuo čelom njenu nogu, i počeo uporno da

  mjauče. Ona se saže i podiže ga. »Ali iz crne jame ništa ne može da izađe«, bunila se.

  Dominges se tiho nasmejao. »Ne, ali sve može u nju da padne, hej? Može da upadne

  pozitron. Ali pozitron koji upada u
Ginungu u realnom vremenu, zapravo je samo elektron koji iz nje iskače u negativnom vremenu. Što znači da je pozitron koji u negativnom vremenu upada u Giningu u stvari elektron koji iz nje izlazi u pozitivnom vremenu — a to je tačno onaj efekat koji hoćemo. Sagledaj provaliju Ginungu kao fizičku manifestaciju matematičkog znaka jednakosti.«

  »Aha«, reče Abigejl, koja je imala osećaj da su je vrlo čvrsto postavili tamo gde joj je mesto. Bele mušice nalik na moljce lepršale su iznad staze. Mačor ih je fascinirano gledao, dok ga je ona gladila po glavi.

  »U svakom slučaju, elektroni stvarno izlaze, a kad se podaci jednom pribave, teorija mora pokorno da ih sledi.«

  »Pričajte mi o paucima«, reče Abigejl pre nego što je on mogao da nastavi. Moljci

  11

  su se hitro zaleteli nagore, u stranu, nadole, izvodili nasumični balet u tri dimenzije.

  »Ti tuđini, reče Dominges, mršteći se prema Polu, »još uvek su misteiija za nas.

  Razmenjujemo činjenice, opise, recepte za alate, ali važna pitanja se ne daju preneti našim nezgrapnim matematičkim kodovima. Znaju li oni za ljubav? Cene li lepotu? Da li veruju u boga, hej?«

  »Da li žele da nas jedu?« ubaci Pol.

  »Ne budi smešan«, odreza Dominges. »Naravno da to ne žele.«

  Moljci doleteše do Abigejl i razdvojiše se. Jedan ode levo, drugi desno, a treći prelete preko njenog ramena. Mačor je šapom zamahnuo na tog trećeg. »Mačor se zove Ispreturani«, reče Pol. »Isklonirali su ga momci iz biološkog.«

  Dominges otvori usta, zatvori ih opet.

  Abigejl je počeškala Ispreturanog ispod vilice. Svijao je vrat i preo gotovo nečujno.

  »Ako dopustiš«, reče Pol prilazeći jednom radnom mestu i odmahujući operateru da se skloni.

  »Tehnički govoreći, trebalo bi da govoriš 'jezikom pogodnosti', ali i bez toga, ako se izražavaš jednostavno i neidiomatski, trebalo bi da prođe bez teškoća.« Dotakao je konzolu. »Rutinski pozdravi, pauče.« Usledila je pauza bez događaja. Onda se pauk pomače: jedna njegova dlakava noga razmahala se preko ekrana.

  »Zdravo, ljudsko biće.«