Alef Science Fiction Magazine 009 Read online

  bibliografije SF‐knjiga objavljenih u Jugo‐

  povićeva priča iz broja 7 vašeg magazina

  slaviji dosada su propali, i krajnje je neiz‐

  ALEF razuverila me je u potpunosti. I ne

  vesno kada će to konačno biti urađeno.

  samo to, već, pošto i sam pomalo pišem,

  pokušao sam da postignem nešto slično i

  par svojih pokušaja vam šaljem. Voleo bih

  da dobijem komentar na njih. Ujedno,

  glavna zamerka koju vam mogu uputiti

  odnosi se na vaše negodovanje na pri‐

  stigle priče. SIRIUS to radi mnogo profesi‐

  onalnije. Sve drugo je na vašoj strani.

  Radomir Vuga

  NOVI BEOGRAD

  Pročitali smo vaše priče. Simpatične

  su. I mada se ne uklapaju u koncepciju

  ALEF‐a (ako se sećate, rekli smo da ne‐

  ćemo domaće minijature), najmanje jed‐

  nu ćemo sigumo objaviti u narednim bro‐

  jevima. Pokušajte da u okviru jugosloven‐

  skog ambijenta, koji očigledno poznajete i

  komentarišete, osmislite pravu dužu pri‐

  ču. Što se tiče recenzija na priče koje

  dobijamo, za dva‐tri broja i to će se

  regulisati.

  Poštovana redakcijo,

  uz čestitke za odličnih prvih šest bro‐

  jeva »Alefa« imam i jednu molbu. Obja‐

  vite, po uzoru na poslednje stranice MO‐

  NOLIT‐a 1, dobitnike i nominacije za

  nagrade HUGO i NEBULA za period

  1983—87 (u svim kategorijama).

  Još, ako je moguće, u nekom od na‐

  rednih brojeva objavite (hm, ovo je već

  druga molba) spisak svih (ili bar zna‐

  čajnijih) SF romana koji su izdati kod nas

  5

  Naselje je po noći pružalo čudnu, beskonačnu sliku. Fara je zadovoljno išao pored svoje žene. Vazduh je bio opojan poput vina, a on se setio umetnice koja je došla iz Imperijal Sitija i napravila ono što je telestat nazvao, jasno se sećao tog izraza, »po sećanju simbolično nacrtanim prizorom električnog doba otpre sedam hiljada godina.«

  Fara je potpuno verovao u to. Ulice sa svojim zelenim travnjacima, radnjama okruženim cvetnim žardinjerama i uličnim svetiljkama koje su zračile svakom svojom porom... bio je to jedinstven raj u kojem je vreme potpuno stalo.

  I slika te velike umetnice nalazila se sada u privatnoj zbirci same vladarke. Ona je

  pohvalila sliku, a umetnica ju je, sasvim prirodno, ponizno zamolila za dozvolu da joj tu sliku pokloni.

  Kolika mora da je radost kad si u stanju da pokloniš nešto svoje tako

  božanstvenom i divnom stvorenju kao što je Inelda Ajšer.

  I dok su tako hodali, Fara instinktivno pogleda u svoju ženu. Pri svetlosti obližnje

  ulične svetiljke, njeno lepo, još uvek mlado lice bilo je u senci. Promrmljao je tiho i glas mu je bio u harmoniji sa pastelnim senkama noći:

  — Rekla je... naša vladarka je rekla... da naše malo mesto, Glej, predstavlja konstituciju najboljih kvaliteta njenog naroda. Nije li to fantastično rečeno, Kril? Mora da je izuzetno mudra žena. Ja...

  Ućutao je naglo. Stigli su do jedne sporedne ulice, a tu je stajalo nešto oko dve stotine metara dugačko... nešto...

  — Pogledaj! — reče Fara muklo.

  Prstom je pokazao na svetleći natpis koji je blistao u noći, natpis na kojem je pisalo:

  KVALITETNO ORUŽJE

  PRAVO NA KUPOVINU ORUŽJA JE PRAVO NA SLOBODU

  Faraa obuze neko čudno, prazno osećanje dok je zurio u svetleći natpis. Video je

  kako se meštani okupljaju ispred prodavnice. Rekao je konačno, promuklo:

  — Čuo sam za te prodavnice. Nepopulama mesta protiv kojih će vlada uskoro preduzeti oštrije mere. Proizvode oružje u tajnim fabrikama, a onda ga isporučuju gradovima poput našeg i otvaraju prodavnice postupajući protivzakonito. Ove nije bilo tu pre sat vremena.

  Faraovo lice očvrsnu. Glas mu je izražavao gnev kad je progovorio?

  — Kril, idi kući.

  Bio je iznenaden kad ga Kril nije odmah poslušala. Sve vreme njihovog bračnog života, poslušnost je bila njena karaktema crta koju je on izuzetno cenio. Sad ga je gledala širom otvorenih očiju i nije se micala.

  — Fara, šta nameravaš da uradiš? — upitala ga je tiho. — Ne misliš valjda da...

  — Idi kući! — Njen strah samo je pojačao njegovu odlučnbst. — Nećemo dozvoliti

  da nam takva užasna stvar ukrašava grad. Zamisli glas mu je zadrhtao već pri samoj pomisli — da ovo lepo, drevno mestašce sad bude uništeno... nečim ovakvim. Ali mi to

  nećemo dopustiti... nikad i nikome.

  Krilin glas nije zvučao nimalo poslušno kad je rekla:

  — Nemoj prenagliti, Fara. Seti se da ovo nije prva nova zgrada u Gleju... otkako je

  ta slika nacrtana.

  Fara je ćutao. Žena je imala običaj da ga nepotrebno podseća na neprijatne činjenice. Znao je tačno šta je mislila. Gigantska korporacija za servisiranje motora, 8

  »Automatik Atomik Motor«, zahvaljujući saveznim zakonima, širila je svoj biznis i preuzela je već polovinu Faraovih dobro uhodanih radionica.

  — Ovo je nešto drugo — rekao je Fara konačno kroz zube. — Kao prvo, ljudi će

  uskoro shvatiti da ti novi automatski servisi traljavo obavljaju svoj posao. Osim toga, oni predstavljaju poštenu konkurenciju. Ali ova prodavnica oružja je protivzakonita i ugrožava srećan život koji imamo pod Ajšerinom vlašću. Pogledaj samo taj licemeran natpis: »Pravo na kupovinu oružja je pravo na slobodu«. Aaaauh!

  — Idi kući, Kril — ponovio je odlučno. — Pobrinućemo se da u ovom gradu ne prodaju svoje oružje.

  Pogledom je pratio tu vitku figuru koja se polako udaljavala polumračnom ulicom.

  Prelazila je ulicu kad se Fara odjednom nečeg setio. Doviknuo je za njom:

  — I ako vidiš negde onog našeg sina, povedi ga kući. Treba već jednom da prestane s noćnim izlascima.

  Kril se nije okrenula. Fara je gledao za njom još nekoliko trenutaka, a onda se okrenuo i odlučnim koracima uputio prema novootvorenoj prodavnici. Svakim

  minutom gužva je postajala sve veća i noć je pulsirala uzbuđenim glasovima.

  Nema sumnje, ovo je bila najveća stvar koja se ikad dogodila u Gleju.

  Video je da je natpis na radnji stvar normalne iluzije. Bez obzira pod kojim je uglom gledao, stalno je gledao pravo u njega. Kad je konačno stigao do velikog izloga, imao je utisak da ga natpis sad gleda odozgo.

  Fara je prezrivo šmrknuo, zatim iznenadeno raširio oči. U izlogu je stajao još jedan

  natpis na kojem je pisalo:

  NAJKVALITETNIJE ENERGETSKO ORUŽJE DO SADA POZNATO U SVETU

  Iskra interesovanja zapali vatru u Farau. Zurio je u to briljantno oružje, fasciniran uprkos samom sebi. Izloženo oružje bilo je u svim veličinama, od malih pištolja do impozantnih pušaka. Svo oružje bilo je od onog sjajnog, tvrdog materijala... blistavog, zelenkastog, ali opakog magnetnog berilijuma.

  Fara se naježi gledajući u to destruktivno, moćno oružje. Toliko mnogo oružja za jedno tako malo mesto kao što je Glej, gde možda samo dva‐tri čoveka poseduju oružje, i to isključivo za lov. Ali ovo je bilo apsurdno, krajnje opasno.

  Negde iza Faraovih leđa, neki čovek je rekao:

  — Nalazi se tačno na Len Harisovom parkingu. Dobro su se našalili s tom starom

  huljom. Kako će dići galamu.

  I Fara je video da je taj čovek govorio istinu. Prodavnica je poprilično zahvatala travnati parking, vlasništvo starog Herisa.

  Fara se namršti. Ti lukavi vragovi, vlasnici prodavnice oružja, birali su posede najomraženijih ljudi u gradu, uzimajući ih hladnokrvno i pružajući svima neizmemo zadovoljstvo takvim svojim postupcima.

  Fara je nezadovoljno mrmljao kad je spazio dežmekastu figuru Mel Dejla,<
br />
  gradonačelnika. Pohitao je brzo prema njemu, s poštovanjem dodimuo svoj šeširi rekao:

  — Gde je Džor?

  — Tu je. — Gradonačelnik se probio kroz gužvu. — Imaš li neki plan? — upitao je.

  — Postoji samo jedan plan — odgovorio je Fara bez oklevanja. — Uđi unutra i pohapsi ih.

  Na Faraavo zaprepašćenje ova dvojica pogledaše jedan drugog, potom u zemlju.

  Šef policije odgovorio mu je kratko.

  9

  — Vrata su zaključana. Niko se ne javlja na naše kucanje. Baš sam hteo da predložim da odložimo to do sutra ujutru.

  — Koješta! — reagovao je Fara nestrpljivo. — Daj mi sekiru i razvalićemo vrata.

  Odlaganjem ćemo samo ohrabriti te drznike. Nećemo im dozvoliti da ostanu ovde preko noći, je li tako?

  Svi prisutni klimnuli su brzo glavama. Isuviše brzo. Fara je zbunjeno gledao u sve te oči koje su izbegavale da se sretnu s njegovim pogledom. Svi se boje, pomislio je ogorčeno. Pre nego što je mogao išta da kaže, policijski šef, Džor, ga je preduhitrio:

  — Pretpostavljam da nisi čuo za ta vrata i te prodavnice. Priča se da se ta vrata ne mogu razvaliti.

  — Doneću iz moje radnje atomski sekač — rekao je Fara. — Njime ću preseći vrata. Imam li vašu dozvolu, gradonačelniče?

  Dežmekast čovek se primetno znojio. Uzeo je maramicu i obrisao čelo.

  — Možda bi bilo bolje da pozovem komandira imperijalnog gamizona u Ferdu i posavetujem se s njim — oklevao je gradonaeelnik.

  — Ne! — Farau je bilo jasno da gradonačelnik pokušava da dobije u vremenu.

  Osetio je kako se čeliči i znao je da sve zavisi od njega. Sva snaga Greja bila je sada u njemu. — Sami moramo nešto da preduzmemo. Druge kolonije su dozvolile ovim ljudima da se nastane zato što nisu preduzeli odlučne mere. Moramo im se odupreti...

  sada... odmah... ovog trenutka. Pa?

  Gradonačelnikovo »u redu!« ličilo je vise na uzdah nego na glas. Ali Farau je i to

  bilo dovoljno.

  Objasnio je ljudima šta namerava i, kad je krenuo da se probija kroz gužvu, ugledao je svog sina koji je sa još nekoliko mladića stajao i gledao u izlog.

  — Kail, dodi da mi pomogneš oko sekača — doviknuo je Fara.

  Kail se nije čak ni okrenuo i Fara je produžio, sve vreme gundajući u sebi.

  Atomski sekač radio je bešumno... i glatko. Bez plamena i prštanja. Beličastim zrakom gotovo je milovao vrata... ali nije čak ni počeo da ih seče.

  Fara prosto nije mogao da veruje. Kad je konačno isključio sekač, znoj mu se slivao

  niz lice.

  — Nije mi jasno — rekao je zadihano. — Nijedan metal ne bi trebalo da izdrži pritisak ove atomske snage. Čak i kod najčvršćih metalnih slojeva, od kojih se prave sefovi, dolazi do eksplozije u takozvanim beskonačnim serijama.

  — Onako je kako je Džor rekao — primetio je gradonačelnik. — Te prodavnice oružja su... moćne. Šire se po celoj imperiji i ne priznaju vladarku.

  Fara je delovao uznemireno. Nije mu se dopadao ovakav razgovor. Zvučao je

  nekako... sujevemo. Osim toga, bio je potpuno besmislen. Negde iza njegovih leđa neko reče:

  — Čuo sam da se ta Vrata otvaraju samo onima koji su bezopasni za one unutra.

  Ovo je uzdrmalo Faraa. Shvatio je odjednom da je njegov neuspeli pokušaj imao loš psihološki efekat. Rekao je oštro:

  — Kojesta! Da postoje takva vrata, svi bismo ih imali. Mi... — Odjednom je shvatio

  da niko nije pokušao da otvori vrata... a bilo je sasvim mogućno da vrata nisu uopšte zaključana.

  Koraknuo je napred, uhvatio kvaku i povukao je. Vrata su se otvorila s

  neprirodnom lakoćom, tako da je imao utisak da mu je kvaka ostala u ruci. Uzdahnuvši

  duboko, Fara širom otvori vrata.

  — Džor! — viknuo je. — Ulazi!

  10

  Šef policije bio je neodlučan, a onda je shvatio da ne sme pred tolikim svetom da

  ispadne kukavica. Pohitao je nespretno prema vratima... i ona mu se pred nosom zatvoriše.

  Fara je zbunjeno zurio u šaku koja mu je još uvek bila stegnuta. A onda mu se podiže kosa na glavi. Kvaka se vratila na svoje mesto. Okrenula se, oživela i iskočila iz njegove stegnute sake.

  Postao je svestan da ga gomila posmatra s nekom napetošću. Ponovo je uhvatio

  kvaku i razgnevio se kad je shvatio da ne može da je pomeri ni gore, ni dole. Glavom je dao znak šefu policije:

  — Odmakni se, Džor, da povučem vrata.

  Džor se odmakao, ali to nije mnogo pomoglo. Fara je vukao, zatim gurao, ali bez

  uspeha. Vrata nisu htela da se otvore. Opet je neko rekao iza njegovih leđa:

  — Htela su da te puste, a onda su se predomislila.

  — Ne govorite gluposti! — odvratio je Fara gnevno. — Vrata su se predomislila.

  Jeste li poludeli? Vrata nemaju mozga.

  Glas mu je ipak zadrhtao od iznenadnog straha. Ukrućenog tela, Fara je gledao u

  radnju. Zapitao se šta bi vojnici imperije učinili da su na njegovom mestu. Odgovor na to pitanje došao je odjednom i ispunio ga užasom. Ni oni ne bi mogli ništa da učine.

  Fara je odlučno zatresao glavom želeći da se oslobodi te užasne pomisli.

  — Vrata su se jednom otvorila i otvoriće se ponovo — rekao je tonom punim pretnje.

  I otvorila su se. Otvorila su se sasvim lako. Blago, bez otpora, sa onom istom lakoćom. Unutra je bilo mračno i prostrano. Iza sebe mogao je da čuje gradonačelnikov glas:

  — Fara, ne budi lud. Šta ćeš unutra?

  Fara nije bio svestan da je prešao prag. Okrenuo se i zagledao tupo u sva ta lica.

  — Pa... — počeo je nesigumo, zatim se pribrao i nastavio vedro — da kupim pušku, naravno.

  I sam Fara bio je zbunjen ovim svojim briljantnim odgovorom: To vedro

  raspoloženja polako je splasnulo kad se našao u polumračnom ambijentu prodavnice oružja. Unutra je bilo nenormalno tiho. Fara je išao po tepihu koji je potpuno prigušio njegove korake. Nakon kratkog vremena , oči su mu se privikle na tamu. Pogled mu je

  kružio po prostoriji. Izgledala je sasvim obično. U staklenim vitrinama stajalo je izloženo oružje, ali ništa posebno. Izmedu vitrina nalazila su se dupla, izrezbarena vrata koja su vo‐dila u stražnju prostoriju...

  Fara se trudio da drži ta vrata na oku dok je razgledao nekoliko vitrina s tri ili četiri primerka lepog, sjajnog oružja.

  Odjednom, oružje je počelo da ga oduševljava. Potpuno je zaboravio na ona vrata

  dok mu se u glavi rađala jedna suluda zamisao: da zgrabi jednu od tih pušaka, a onda, u trenutku kad se neko pojavi, da ga prisili da izađe napolje gde će ga Džor uhapsiti i...

  — Želite da kupite pušku? — upitao je mimo muški glas iza njegovih leđa.

  Fara se trgao i naglo okrenuo. Obuzeo ga je načas gnev što mu je plan propao. Ali

  gnev ga je napustio čim je video tog sedog prijatnog čoveka, starijeg od sebe. Faraa je obuzeo nelagodan osećaj. Oduvek je poštovao starije i nekoliko dugih minuta samo je

  stajao i duboko disao. Konačno je rekao prilično nezgrapno:

  — Da, da, hoću da kupim pušku.

  — Za kakvu svrhu? — upitao je čovek staloženim tonom.

  Fara ga je tupo gledao. Sve se odvijalo isuviše brzo. Želeo je da pobesni, da kaže

  11

  tim ljudima šta misli o njima. Ali godine ovog čoveka nisu mu dozvoljavale da tako nešto i izusti. S teškom mukom uspeo je da odgovori:

  — Za lov. — Mozak mu je radio grozničavom brzinom. — Da, isključivo za lov. U

  blizini ima jedno jezero — nastavio je da objašnjava — i...

  Ućutao je, i sam zgranut svojom neiskrenošću.

  — Za lov — ponovio je kruto.

  Fara je ponovo bio on. Odjednom ga je obuzela mržnja prema čoveku koji ga je doveo u tako nezgodan položaj. Prezrivim očima posmatrao je kako taj stariji čovek otvara vitrinu i uzima iz nje zelenos
jajnu pušku.

  Držeći pušku u ruci, čovek se okrenuo prema njemu. Fara ispruži ruku da uzme pušku, ali čovek je zadrža, govoreći:

  — Pre nego što dozvolim da je probate, naši zakoni me obavezuju da vam kažem

  pod kojim uslovima možete da kupite jednu od ovih pušaka.

  Znači imaju svoja privatna pravila.Kakav sistem psiholoških trikova da ostave utisak na lakoveme budale. Da čujemo tog starog lisca. Čim se on, Fara, domogne te puške, staviće tačku na tu hipokriziju.

  — Mi proizvodači oružja — rekao je službenik blago — izumeli smo puške koje mogu da unište bilo koju mašinu ili objekat napravljen od takozvane materije. Prema tome, svaki onaj koji poseduje neko od naših oružja može da se meri s vojnikom imperije. Čak je i moćniji od njega jer naše oružje predstavlja centar polja sile koja deluje kao savršen štit protiv nematerijalnih destruktivnih sila. To zaštitno polje otpomo je na metke i sve druge materijalne supstance i jedino atomskim topom može

  se probiti ta savršena barijera kojom je opasan vlasnik našeg oružja.

  — Shvatićete —nastavio je — da jedno tako moćno oružje ne sme da dođe u neke

  nerazumne ruke. Nijedna od nas kupljena puška ne sme se koristiti za agresiju ili ubijanje. Što se tiče lovačkih pušaka, njima se mogu ubijati samo one ptice i životinje koje mi odredimo. I na kraju, oružje se ne može otuđiti bez našeg pristanka. Je li vam jasno?

  Fara je klimnuo glavom. U tom trenutku nije bio sposoban da išta kaže. Te neverovatne, fantastično glupe reči prolazile su mu neprestano kroz glavu. Nije znao treba li da se smeje ili da ospe paljbu na tog čoveka koji se tako drsko usudio da posumnja u njegovu inteligenciju.

  Znači oružje se ne sme koristiti za ubijanje i nasilje. Samo određene ptice i životinje mogu se ubijati. A što se tiče toga da ga otuđi, pretpostavimo... pretpostavimo da tu pušku odnese negde preko hiljadu milja daleko i proda je nekom imućnom strancu... ko bi to ikad doznao?

  Ili, pretpostavimo, da zarobi tog stranca. Ili ga ustreli. Kako bi proizvodači tog oružja ikad saznali? To je bilo tako smešno da...

  Postao je svestan da mu čovek pruža pušku. Uzeo ju je brzo i jedva se odupro impulsu da je uperi u tog starijeg čoveka. Ne žuri, govorio je u sebi, a glasno je rekao: