Alef Science Fiction Magazine 015 Read online

  koja ga je posmatrala.

  »Pokušavam da pišem o jednom detetu«, reče ona. »Teško je to. Ja sam stara devojka i ne razumem se u decu.«

  »Ti si pisac?« pitao je uzimajući gutljaj mleka.

  Šmrknula je. »Niko ti ne može reći da je čuo za mene.«

  »Je li ti onaj gore brat?«

  »Ne«, reče ona. »To je Piter. Već dvadeset godina živimo zajedno.«

  »Pa rekla si da si stara devojka — zar to nije ona koja se nije nikada udavala ili nije 75

  nikad volela?« upita Pal.

  »Nikad udavala. Nije bitno. Uostalom, Piterov odnos prema meni te se nimalo ne

  tiče.« Spremila je poslužavnik stavivši na njega šolju supe i sendvič sa salatom od tunje-vine. »Njegov ručak«, reče. Iako ga niko nije zvao, Pal Je krenuo za njom uz stepenice.

  »Ovde Piter radi«, objasnila je Lorin. Pal je stajao na vratima razrogačenih očiju.

  Soba je bila ispunjena elektronskom opremom, kompjuterskim terminalima i fabrički sivim policama na kojima su čudnovate kartonske skulpture delile prostor sa knjigama i

  strujnim kolima. Lorin spusti poslužavnik sa ručkom na kolica, tako da je on vrlo nesigumo ležao na kutiji fleksibilnih diskova.

  »Nevolje još uvek?« upita mršavog čoveka leđima okrenutog njima.

  Čovek se obrnu u svojoj pokretnoj stolici, kratkim pogledom okrznu Pala, pa onda

  ručak, a zatim zatrese glavom. Kosa mu je na temenu bila gusta, sjajnocma; na kratko

  ošišanim krajevima boja se naglo menjala u svetlu, gotovo veštački belu. Imao je mali,

  uzak nos i velike zelene oči. Na stolu ispred njega stajao je kompjuterski monitor.

  »Nismo se upoznali«, reče on, gledajući u Pala.

  »Ovo je Pal Tremont, posetilac iz susedstva. Pal, ovo je Piter Tati. Pal će mi pomoći

  oko onog lika o kome sam ti pričala.«

  Pal je radoznalo pogledao u monitor. Crvene i zelene linije su prolazile kroz neku

  neshvatljjivu transformaciju na ekranu, da bi se opet vratile na staro.

  »Šta je teserakt?« upita Pal, sećajući se reči koje je čuo kroz prozor dok je stajao

  napolju.

  »To je analog kocki, ali u četvrtoj dimenziji. Pokušavam da pronađem način, da naučim — da gledam svojim duhovnim okom«, reče Tati. »Jesi li ikad to pokušao?«

  »Nisam«, priznade Pal.

  »Evo«, reče dodajući mu naočare. »Kao u filmovima«.

  Pal stavi naočare i zagleda se u ekran. »Tako?« reče. »Uvija se i razvija. Prelepo je

  — isturi se prema tebi, pa onda ode.« Obazre se po radnoj sobi. »Auuu!« U istočnom

  delu sobe stajao je kostur od aluminijumskih cevi — više nalik na nogare koje je smislio vodoinstalater — a koji je podupirao dugačku klavijaturu odvojenu od klavira, pa montiranu na uzan crni sanduk. Dečak otrča do klavijatura. »Tronklavir! Sa svim komandama. Majka me tera na časove klavira, ali bih ja radije učio na ovome. Znaš da

  sviraš na njemu?«

  »Igram se s njim«, reče Tati razdražljivo. »Ja se sa svim elektronskim stvarima igram. Šta si video na ekranu?« Piter zatim pogleda u Lorin trepćući. »Poješću hranu, poješću je. Sad, molim te, nemoj da nam smetaš.«

  »Trebalo je da on pomaže meni«, protestovala je Lorin.

  Piter joj se osmehuo: »Naravno. Poslaću ga dole za koji minut.«

  Kad je Pal sišao, sat vremena kasnije, ušao je u kuhinju da zahvali Lorin za ručak.

  »Piter je stvamo otkačen. Pokušava da predstavi sebi nekakve odrednice.«

  »Znam«, reče Lorin uzdišući.

  »Odoh ja sad kući«, reče Pal. »Doći ću opet, jer... ako ti nemaš ništa protiv. Piter

  me je pozvao.«

  »To će biti sjajno«, odvrati Lorin skeptično.

  »Pustiće me da učim na tronklaviru.« Izgovarajući ovu rečenicu blistavo se

  nasmešio i izašao kroz kuhinjska vrata.

  Kad se Lorin popela po poslužavnik, zatekla je Pitera zavaljenog u stolici,

  zatvorenih očiju. Figure na ekranu su se strpljivo zamotavale i razmotavale, kocke neprestano prolazile jedna kroz drugu.

  »Šta je sa Hokramovim poslom?« upita.

  »Radim na njemu«, odvrati Piter ne otvarajući oči.

  Sledećeg dana, Lorin je pozvala Palovu pomajku da bi je obavestila gde joj se sin

  76

  nalazi i žena ju je uveravala da je sve u redu. »Ponekad zna da bude dosadan. Pošaljite ga kući ako počne da pravi probleme — ali ne odmah. Dajte mi malo odmora«, reče ona, a potom se nervozno nasmeja.

  Lorin stisnu usne, zahvali joj i prekide vezu.

  Piter i dečak su sišli u kuhinju i punili papire nekakvim linearnim crtežima. »Piter

  me uči da se koristim njegovim programom«, reče Pal.

  »Jesi li znao«, reče Tati, svojim najzvaničnijim tonom profesora s Kembridža, »da

  kocka, presecajući ravnu površ, daje veliki broj geometrijski različitih poprečnih preseka?«

  Pal pogleda skicu koju je Tati načinio. »Aha«, reče.

  »Ako je gurnemo kroz ravan, kocka se pojavljuje, dvodimenzionalnim stvorenjima

  koja žive na ravni — nazovimo ih Ravničarima — kao trougao, pravougaonik, trapezoid,

  romb ili kvadrat. Ukolio to dvodimenzionalno biće sve vreme gleda kako kocka prodire

  kroz ravan, ono vidi jednu li više ovih figura kako rastu, pa onda odjednom menjaju oblik, skupljaju se i nestaju.«

  »Aha«, reče Pal, lupkajući se po nožnom palcu. »Prosto je. Kao u onoj knjizi što si

  mi pokazao.«

  »A loptu gurnutu kroz ravan će ti nesrećni Ravničari videti prvo kao jednu

  nevidljivu tačku (dvodimenzionalna ravan dodiruje loptu — tangenta), a onda kao krug.

  Krug će se povećavati, pa se onda skupiti u tačku i opet nestati,« naškrabao je te zbunjene figure kako sa strahopoštovanjem posmatraju prodor.

  »Shvatam«, reče Pal. »Mogu li sad da se igram sa tronklavirom?«

  »Još malo. Budi strpljiv. Dakle, kako bi izgledao tesarakt ulazeći u naš

  trodimenzionalni svet? Seti se sada programa — slike na monitoru.«

  Pal pogleda u plafon. »Ne znam«, reče sa izrazom nekog ko se dosaduje.

  »Pokušaj da zamisliš«, terao ga je Tati.

  »Izgledao bi«, raširio je ruke oblikujući nešto uglasto. »Izgledao bi kao jedna od onih egipatskih stvarčica, ali sa tri strane... ili kao kutija. Izgledalo bi kao kutija čudnog oblika, ne četvrtasta.«

  »A ako bismo teserakt zavrteli u krug?«

  Na vratima je neko zvonio. Pal je poskočio sa kuhinjske stolice. »Je li to moja mama«?

  »Ne verujem«, reče Lorin. »Pre će biti da je Hokram.« Krenula je ka glavnom ulazu

  da otvori. Vratila se sa malim, bledunjavim čovekom. Tati je ustao i rukovao se sa njim.

  »Pal Tremont, ovo je Irving Hokram«, upoznao ih je, mašući rukom između njih.

  Hokram se zagleda u Pala i trepnu dugim, ne‐baš‐mnogo‐sisarskim treptajem.

  »Kako ide posao?« upita Tatija.

  »Gotov je«, reče Tati. »Gore je. Izgleda da su vaši učenjaci lajali pod pogrešnim logičkim stablom,« Donese svitak ispisanih i odštampanih papira, dajući ih Hokramu.

  Hokram prelista papire iz štampača.

  »Ne mogu reći da me ovo usrećuje«, reče. »Još uvek ne mogu da nađem grešku.

  Rekao bih da je rad na nivou tvog briljantnog standarda. Jedino što bih hteo jeste da je to malo ranije urađeno. Uštedeo bi mi neke neprijatnosti, a kompaniji prilično para.«

  »Izvini«, reče Tati bezbrižno.

  »Sad imam vrlo važan poslić za tebe...« i Hokram izloži sledeći problem. Tati porazmisli o tome nekoliko minuta i zatrese glavom.

  »Vrlo teško, Irving. Ovo je tek utiranje puta. Biće potrebno najmanje mesec dana

  da se vidi da li je to uopšte izvodljivo«.

  »To je sve što mi je za sada potrebno da znam — da li
je izvodljivo. Mnogi su u ovo

  upregnuti, Piter.« Hokram je sklopio ruke ispred sebe čineći se još bleđim i zabrinutijim nego što je bio kad je ušao u kuhinju. »Uskoro ćeš mi dati odgovor?«

  77

  »Odmah ću prionuti«, reče Tati.

  »Štićenik?« upita, pokazujući na Pala. Na licu mu je bio i izraz zamišljenosti, ne baš

  sasvim podsmeha.

  »Ne, prijatelj. Zanima ga muzika«, reče Tati. »u stvari, prokleto dobro svira Mocarta«.

  »Pomažem mu sa teseraktima«, potvrdi Pal.

  »Čestitam«, reče Hokram. »Nadam se da ne ometaš Pitera u radu. Piterov posao je

  vrlo važan.«

  Pal svečano domahnu glavom. »Dobro je«, reče Hokram i ode iz kuće da odnese

  negativne rezultate u svoju kompaniju.

  Tati se vratio u radnu sobu, Pal na učenje. Lorin je pokušala da radi u kuhinjl, sedeći sa naliv‐perom i blokom hartije, ali reči nisu dolazile. Hokram ju je oduvek brinuo. Popela se uz stepenice i stala na vrata radne sobe. Često je to činila; njeno prisustvo nije ometalo Tatija koji je mogao da radi pod bilo kakvim okolnostima.

  »Ko je bio taj čovek?« pitao je Pal, Tatija.

  »Radim za njega«, reče Tati. »Zaposlen je u jednoj velikoj elektronskoj kompaniji.

  Pozajmljuje mi većinu opreme koju ovde koristim — kompjutere, visokorezolutni

  monitor. Donosi mi probleme, a svojim šefovinia odnosi moja rešenja nazivajći ih svojima«.

  »Glupo zvuči«, reče Pal. »Kakve probleme?«

  »Kodovi, šifre. Obezbeđenje kompjutera. To je nekad bila moja specijalnost.«

  »Misliš ono kao zaključavanje kompjutera i to?« upita Pal, ozarivši se. »Učili smo

  nešto o tome u školi.«

  »Bojim se da je ovo malo komplikovanije«, reče Tati smeškajući se. »Jesi li ikad čuo

  za nemačku 'Enigmu' ili za 'Ultra' projekat?«

  Pal odmahnu glavom.

  »Tako sam i mislio. Ne lupaj glavu time. Hajde sad da probamo sledeću figuru na

  ekranu.« Pozvao je sledeći kod na svom četvoroprostornom programu i posadio Pala ispred ekrana. »Dakle, kako bi izgledala hipersfera ubačena u naš prostor?«

  Pal se za trenutak zamislio. »Vrlo čudno.«

  »U stvari, ne. Ti gledaš u vizualizacije.«

  »Aaa, u našem prostoru. To je bar lako. Izgleda jednostavno kao balon koji se naduvava niotkuda, pa se onda izduvava. Teže je videti kako hipersfera izgleda kad je

  prava. Mislim, kad je devo od nas.«

  »Devo?« upita Tati,

  »Da. Devo i lesno. Dore i gole. Zovi odrednice kako hoćeš«.

  Tati je zurio u dečaka. Nijedan od njih dvojice nije primetio Lorin na vratima.

  »Odgovarajući termini su ana i kata«, reče Tati. »Kako ti izgleda?«

  Pal je gestikulirao dvaput široko zamahnuvši rukama. »Kao lopta je i kao

  potkovica, zavisi kako se posmatra. Kao balon koga su izbole pčele, pretpostavljam, ali gladak celom površinom, a ne gromuljičav.«

  Tati je i dalje zurio, pa onda tiho upitao: »Ti to stvamo vidiš?«

  »Aha«, reče Pal. »Zar nije tvoj program za to predviden da učini da vidiš takve stvari?«

  Tati je klimao glavom, zabezeknut.

  »Mogu li sad da sviram tronklavir?«

  Lorin se povukla s vrata. Imala je osećaj da je prisluškivala nešto bitno, ali nedokučivo. Tati je sišao sat vremena kasnije, ostavivši Pala da tipka Telemana na klavijaturi. Seo je za kuhinjski sto sa njom. »Program funkcioniše«, reče. »Za mene ne, ali za njega funkcioniše. Prokleto je prirodan.« Tati se retko tako izražavao. Osećao je otvoreno strahopoštovanje. »Samo sam mu pokazivao likove obrnutih senki. Na taj 78

  način se, u najmanju ruku, dobija osećaj da vidiš kako nešto rotira u četvrtoj dimenziji.

  One šuplje maske koje koriste u Diznilendu... što izgledaju kao da se izvrću napolje i unutra, zavisno od svetla? Slike kratera na Mesecu — brda izgledaju kao rupe? To je ono što Pal naziva izvmutim slikama — brdo, i rupe.«

  »I šta je u tome tako naročito?«

  »Pa, ako nastaviš s igrom i učiniš da ti udubljena lica izgledaju kao izvrnuta i ispupčena ka tebi, to je isto kao da si ih zarotirala u četvrtoj dimenziji. Obrisi izgledaju kao da se izvrću levo i desno — desno oko postaje levo oko i slično. On je našao pravi

  način, a onda otišao da svira Hajdna. Prošao je kroz svu moju usranu muziku. Taj klinac je genije.«

  »Misliš, muzikalan je?«

  Zagledao se pravo u nju i namrštio. »Da, pretpostavljam da je izrazito obdaren i za

  to. Ali prostorni odnosi, koordinate i kretanje u višim dimenzijama... Da li si znala da, ako uzmeš trodimenzionalni predmet i rotiraš ga u četvrtoj dimenziji, da će se on pojaviti levo‐desno izokrenut? Nema fiksirane leve i desne strane u četvrtoj dimenziji.

  Tako da, ako bih ja svoju ruku...« Podigao je desnu ruku, »i podigao dore — ili spustio gole, ona će se vratiti ovako?« Leva ruka mu je bila iznad desne, sklupčao je desnu u pesnicu i zabacio je iza leđa.

  »Nisam to znala«, reče Lorin. »Šta su dore i gole?«

  »Tako Pal zove kretanje kroz četvrtu diriienziju. Ana i kata za čistunce. Kao gore i

  dole za Ravničara koji shvata samo levo i desno, napred i nazad.«

  Razmišljala je o rukama za trenutak. »Još uvek nisam u stanju to da vidim«, reče.

  »Ni ja«, priznade Tati. »Naši su spojevi, jednostavno, suviše grabo zavareni, pretpostavljam.«

  Pal je prebacio tronklavir na kombinaciju crkvenih orgulja i wah‐gitare i svirao varijacije na Pergolezija.

  »Hoćeš li nastaviti da radiš za Hokrama?« upita Lorin. Nije se činilo da je Tati čuje.

  »To je neverovatno«, mrmljao je. »Dečak je jednostavno ušetao ovamo. Dovela si

  ga sasvim slučajno. Neverovatno.«

  Misliš li da možeš da mi pokažeš odrednice — da mi ih prikažeš?« pitao je Tati dečaka tri dana kasnije.

  »Nijedan od mojih mišića se ne pokreće na taj način«, odgovorio je. »Ja to mogu

  da vidim, u glavi, ali...«

  »Kako izgleda to videti? Te odrednice?«

  Pal zaškilji. »Mnogo je veće. Ovo gde mi živimo je nekako sve nabacano jedno preko drugog, sa drugim mestima sve pomešano. Čini da se osećam usamljenim.«

  »Zašto?«

  »Zato što sam ovde složen. Niko van ovoga ne obraća nimalo pažnje na nas.«

  Tatijeve usne su se micale. »Ja sam mislio da ti intuitivno predstavljaš te odrednice

  u svojoj glavi. Je l' ti to hoćeš da kažeš da u stvari, možeš da vidiš to tamo?«

  »Aha. Tamo takođe ima ljudi. Dobro, ne baš ljudi. Ali ja njih ne vidim očima. Oči su

  kao mišić — ne mogu da ih usmerim na taj način. Ali glavu, mozak, valjda mogu.«

  »Do đavola!« reče Tati. Trepnuo je i povratio se. »Izvini. To nije lepo. Možeš da mi

  pokažeš te ljude... na ekranu?«

  »Senke, onakve o kakvima smo pričali.«

  »Dobro. Nacrtaj mi senke onda.«

  Pal je seo pred terminal, stavio prste na tipke. »Ja mogu ovo da ti pokažem, ali moraš oko nečega da mi pomogneš.«

  »Da ti pomognem — čime?«

  »Voleo bih da im odsviram nešto — tamo. Tako da nas primete.«

  »Ti ljudi?«

  79

  »Aha. Stvamo čudno izgledaju. Oni stoje na nama, tako nekako. Imaju pipke i u ovom svetu. A visoki su... visoko dore. Ne primećuju nas, jer smo tako mali u poređenju s njima.«

  »Zaboga, Pal, nemam pojma kako da im tamo pošaljemo muziku... Nisam čak ni

  siguran da oni postoje.«

  »Ja ne lažem«, reče Pal, suzivši oči. Okrenuo je stolicu da bi se suočio sa 'mišom'

  uglavljenim u crnoj kontrolnoj ploči i upotrebio ga za crtanje obrisa na monitoru.

  »Zapamti da su ovo samo senke onoga što oni, u stvari, jesu. Sledeće što ću nacrtati su dornje i gonje linije koje spajaj
u senke«

  Dečak je osenčio obrise da bi ih učinio čvršćim, smeškajući se ovom svom triku, no,

  objašnjavajući da je to bilo neophodno, jer je projekcija četvorodimenzionalnog predmeta u normalan prostor bila, naravno, trodimenzionalna.

  »Izgledaju kao kad uzmeš biljke iz bašte i nakalemiš im mnogo ruku i prstiju...

  Otprilike, kao kad gledaš stvari u akvarijumu«, objašnjavao je Pal.

  Posle izvesnog vremena Tati je potisnuo nevericu i piljio, usta otvorenih u čuđenju,

  u ono što je dečak nanovo stvarao na monitoru.

  »Mislim da gubiš vreme, eto, to ja mislim«, reće Hokram. »Bio mi je potreban taj sud o izvodljivosti do danas.« Krupnim koracima je špartao po dnevnoj sobi, pre no što se

  bacio u fotelju svom težinom koju je njegov krhki telesni sklop posedovao.

  »Bio sam onemogućen«, priznao je Tati.

  »Dečakom?«

  »U stvari, da. Talentovan klinac.«

  »Slušaj, meni će ovo stvoriti mnogo problema. Garantovao sam da će sud biti gotov do danas. Ostaviću vrlo nepovoljan utisak.« Hokram se zagrebao po licu u očajanju. »Šta, pakla mu, radiš sa tim dečakom?«

  »Učim ga, u stvari. Ili, još bolje, on uči mene. Upravo sada gradimo

  četvorodimenzionalni konus, deo zvučnog sistema. Konus je trodimenzionalan —

  materijalni deo — ali magnetsko polje formira četvorodimenzionalno prostiranje.«

  »Jesi li ikad pomislio kako to izgleda, Piter?«

  »Izgleda veoma čudno na monitoru. Preklinjem te...«

  »Govorim o tebi i dečaku.«

  Tatijev ozaren, zainteresovan izraz polako se pretvarao u izduženi, zborani užas.

  »Ne znam na šta misliš.«

  »Znam mnogo o tebi, Piter. Odakle si, zašto si morao da odeš... To, jednostavno,

  nije lepo.«

  Tatijevo lice se obli grimizom.

  »Drži ga dalje od sebe«, savetovao je Hokram.

  Tati ustade. »Hoću da izađeš iz ove kuće«, tiho prozbori. »Sa našom saradnjom je

  svršeno.«

  »Kunem se,« reče Hokram, tihim, hladnim glasom, nepomično gledajući Tatija