Alef Science Fiction Magazine 011 Read online

  Kroz prozor je ulazila bledoplava svetlost.

  Svakakve misli su mi se rojile po glavi. Bilo mi ga je žao. Vrlo. Stajao je pred 67

  Aladinovom riznicom, a nije je video, nije mogao da iz nje išta uzme. I sasvim malo, sasvim malo mi je bilo žao nje. Iako sam bio siguran, da će je uskoro, vrlo skoro, neko zavoleti.

  ALEF -

  stari brojevi

  Ukoliko ste propustili priliku da nabavite neki od dosad izašlih brojeva Alefa, sada vam se pruža prilika da to ispravite. Popunite narudžbenicu na ovoj strani i pošaljite na našu adresu. Sačekajte uplatenice, a Alefe ćemo vam poslati čim stigne vaša uplata na naš žiro‐račun.

  narudžbenica

  Ovim naručujem sledeće brojeve Alefa:

  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

  koje ću uplatiti uplatnicama koje dobijem.

  Ime i prezime ....................................................................................................................

  Poštanski broj i mesto ......................................................................................................

  Ulica i broj .........................................................................................................................

  Narudžbenicu poslati čitko štampanim slovima i poslati na adresu: DNEVNIK (za ALEF), 21000 Novi Sad, Vojvođanskih brigada 7/VI. Ukoliko ne želite da oštetite svoj primerak Alefa, narudžbenicu prepišite na poseban papir.

  68

  69

  Kada je imao deset godina, Valdemar Le Moine je čekao da dođe njegov anđeo i da mu ispuni sve želje.

  Bilo je to glupo, razume se, jer i u to doba Valdemar je znao da su anđeli izuzetno redak i dragocen oblik života. Poslednji preostali primerci davno su sakupljeni i prebačeni u rezervat na svetu zvanom Veronikino Zlo, a verovatno ih nije bilo više od pet—šest stotina. Oko planete bile su postavljene moćne kibernetske straže i nijedan živi čovek nije im se mogao približiti na manje od pola astronomske jedinice, dakle do udaljenosti na kojoj je njihovo dejstvo još uvek bilo zanemarljivo. Stražari su bili programirani da ubiju svakoga ko pokuša da zađe u rezervat anđela.

  Ovo zbog toga što su anđeli bili zabranjeni kao jedno od najopasnijih oružja u svemiru.

  Valdemar je i u to vreme neodređeno znao da anđeli zapravo predstavljaju vrlo egzotičan vanzemaljski oblik života, koji je otkriven pre više od stotinu godina. Bile su to nerazumne životinje i jedva su umele same da se kreću, ali bile su obdarene jedinstvenom sposobnošću‐, mogle su da primaju ljudske moždane talase i da ih pojačavaju. U njihovom prisustvu bilo je doslovce dovoljno pomisliti nešto i to bi postalo stvarnost. Ljudske misli, umnožene milijardama puta, neizmerno su moćno oružje: samo poželi, i svi tvoji neprijatelji biće mrtvi. Samo poželi, i čitav svemir će biti tvoj.

  Ako su anđeli na tvojoj strani.

  1. LENIER‐DE CRESPIGNI

  Oko ponoći izbili su na vrh prevoja Mambrino i počeli da se spuštaju međudržavnim putem prema glavnom gradu. Noć nije bila toliko sparna koliko prethodne dve, ali je Valdemar Le Moine svejedno osećao kako mu je košulja natopljena znojem. Na zadnjem sedištu spavali su njegova žena Yolanda i mali Pilim. Pod svetlošću Meseca predeo je bio plavkast i kao ispečen od jare, a put je, prav poput strele, sekao preko njega, urezan u Hce stenja tamo gde je bilo potrebno, obešen ni o šta usred vazduha

  tamo gde je bilo neophodno.

  Išao je ugodnom brzinom od dve stotine kilometara na čas i mogao se nadati da će

  do grada Sabrina stići za manje od jednog sata.

  Tolike su godine prošle, pomislio je. Usekli smo puteve u živi kamen i podigli gradove na mestu nekadašnjih pustara sagradili fabrike za preradu ruda i biomase, a Schomburk je još uvek najdivljačniji svet za koji znam. Izađi desetak kilometara izvan grada i zateći ćeš samo divljinu i opasnost, kao da si na mestu na koje ljudska noga nikada nije kročila. Schomburk, svet najizdržljivijih, postojbina nekra kristala i ubitačnih kremenih pustinja: kako ga samo volim.

  Valdemar Le Moine rođen je na Schomburku, baš kao i njegova žena Yolanda.

  Ponekad mu se činilo da nikada ne bi mogao da preživi na drugom mestu. Nije se tu radilo o kapricu. Jednostavno, bila je to svest o gotovo sudbinskoj povezanosti sa ovim tlom na kome je ponikao, sigurnost da bi štrcao svuda izvan Schomburka: ovde se osećao kao riba u vodi.

  Dođe vetar, razgoneći vlažnu ustajalost vazduha pustare i nanoseći u snopove farova crvenkastu prašinu nalik na usitnjenu zguru: gravipterski pogon vozila poče da seče široku brazdu po zrncima materijala koja su se valjala ispod njega, kao motorni čamac koji reže površinu ustalasanog mora. Vetar je dolazio iskosa, nekako iz pravca jugozapada, i obrisi međudržavnog pred Valdemarom postali su čudno razmazani.

  70

  Počeo je da razmišlja da li da uspori.

  Nalet kao da se ublaži, zastade, a zatim se vrati iznenađujućom snagom. U

  sekundi, puta gotovo nestade u crvenim oblacima, a talasi prašine udarali su u začuđujuće pravilnim naletima. Valdemar Le Moine uspori, zatim gotovo potpuno zaustavi.

  Učini mu se da je za trenutak iz pravca vetra dopro otegnuti zvuk nalik na riku, potmuo i dalek, i Valdemar je bio potpuno zbunjen. Čuo je nešto slično pre nekoliko godina, kada je prvi i jedini put bio na svetu Sen Mauro, i bio je siguran da se to nikada neće ponoviti‐, bio je to zvuk nadzvučnog uragana u podnožju svete planine Eliot, jak kao hiljadu gromova zajedno, otegnut, silovit, kao da se raspada samo srce Zemlje.

  Ali nema nadzvučnih vetrova na Schomburku, pomisli Valdemar i zaustavi kola.

  Oluja je sada zamirala, nakon što je nekoliko trenutaka visoko podizala staklastu prašinu, valjala iščupano skavola grmlje i bacala zrnca šljunka, a tutnjava je i dalje odjekivala.

  Primeti da se Yolanda probudila i da ga netremice gleda. Sleže ramenima i okrenu

  se putu ispred sebe. Nije mu postavljala nikakva pitanja, već je samo čvršće zagrlila Pilima. Dete se promeškolji u snu. Nekoliko drhtaja proze međudržavni put i uminu.

  Činilo se kao da se tamo negde prema jugozapadu upravo probudilo nešto živo i divovsko i da sada proteže svoje telo veliko kao planeta. Otvorio je vrata i izašao iz kola.

  Pripalio je cigaretu i zagledao se preko mesečinom oblivene pustare koja je okruživala međudržavni. Polako mu dopre do svesti da već neko vreme nije bilo vozila iz suprotnog pravca. Prašina se smirivala, a njemu se učini da vidi kako u pravcu jugozapada zamire slab crvenkasti odsjaj.

  Vulkan? Usred Mambrina? To je bilo još manje verovatno.

  Začuo je zvižduk i iznad glave mu promače senka, zatim još jedna. Video je crvene

  signalne svetiljke koje su se palile i gasile u pravilnim razmacima: jurišne letilice planetarnih odbrambenih snaga. Udaljavale su se od mesta na kome je opazio ružičasti

  odsjaj, na minimalnoj brzini, kao nakon obavljenog zadatka. To je više od svega pokazivalo da se dešava nešto neuobičajeno.

  Razglas u kolima ožive i iz njega dopre tihi muški glas.

  »... Svim vozilima na putu Sabrina—Herkules: molim vozače da zaustave svoja vozila i obustave vožnju do nula‐dvadeset dva. Došlo je do incidenta na potezu Lenier-de Crespigni. Situacija je potpuno pod kontrolom Ponavljam...«

  Pogledao je na sat. Ponoć i tri minuta. Odlaganje nije bilo veliko. Namrštio se i ponovo pogledao prema crvenim oblacima koji su polegli po obzorju. Učini mu se da je

  za trenutak u odsjaju mesečine ugledao nešto, nekakvu senku što promiče između bezbojnog stenja, poput sivkastog, prozračnog pauka koji je iznenađujućom brzinom trčao na dugačkim, tananim nogama, ali samo trenutak kasnije više nije bilo ničega.

  Pilim se promeškolji u snu, i tiho zaječa, a Yolanda ga čvršće zagrli.

  U dvanaest i dvadeset dva isti glas ponovo se javi preko radija i saopšti da je saobraćaj međudržavnim dozvoljen. Valdemar se vrati u vozilo, pokrenu ga i nastavi vožnju, obuzet crnim mislima. Sve je izgleda ponovo bilo u redu, ali za ono što se dogodilo pre samo nekoliko minuta nisu bila potrebna velika o
bjašnjenja. Oružane snage Schomburka upotrebile su taktičko naoružanje na nekome — ili nečemu.

  Bombardovali su sopstvenu teritoriju, pomisli on. Šta je to moglo biti, pitao se, kada je zapovednike odbrambenih snaga navelo na tako očajnički korak? Potez Lenier‐de Crespigni relativno je gusto naseljen, i mada je možda sve prošlo bez žrtava, Valdemar 71

  nikada ne bi smeo da se kladi u to. Megatonske bombe na ljude? Bilo je to nešto nezabeleženo u dvestogodišnjoj istoriji ovog sveta i, sve do maločas, gotovo potpuno nezamislivo. Već nekoliko vekova takve su se bombe pravile bez opasnog radioaktivnog

  zračenja, ali ima li neke razlike kada ti se na glavu sruči smrtonosni tovar koji može da sravni sa zemljom čitavu pokrajinu? Kažu da je oružje srazmerno pretnji. Kakva li je to užasna opasnost zapretila ljudima Schomburka i, što je još važnije, da li je uklonjena?

  Ali glas na radiju tvrdio je da nema opasnosti.

  Kroz vetrobran dopre zvuk nalik na uzdah i put mu preseče nešto, obrisa koji su se

  samo nazirali u polutami, divovsko, i on u magnovenju okrete upravljač da to izbegne.

  Kola gotovo dodirnuše površinu puta i podigoše ogromni oblak staklaste prašine koja se tu nataložila u poslednjih nekoliko minuta. Iza njega ostala je visoka, nejasna prilika nalik na divovskog pauka, prikaza koju je nazreo pre izvesnog vremena na pustinjskom

  potezu kraj međudržavnog. Za trenutak je preneraženo gledao izdužene udove koji su

  svetlucali kao da su izrađeni od čelika, sluzavu čeljust na kojoj su štrcali nizovi zuba, silovito desetmetarsko telo koje kao da je nastalo kao mešanac tiranosaura i crne udovice. Polutmina ga je sprečavala da ga jasnije pogleda, ali i ono što je video bilo je dovoljno: bila je to prikaza iz ružnog sna, demon koji kao da je došao iz najtamnijih dubina pakla sa samo jednim ciljem: da uništi sve što mu se nade na putu. Jedan trenutak gledao je kao bez daha, svestan da takvo stvorenje ne može da postoji, niti na Schomburku niti igde u poznatom svemiru, a onda se nakaza sa užasavajućom lakoćom

  i gipkošću pokrenu na čeličnim nogama i pohita za kolima.

  Još samo malo stajao je kao opčinjen, a onda okrenu upravljač i ubrza vozilo.

  Gravipterski motori zaurlaše, preopterećeni, a kola se trgoše i poput munje pojuriše putem. Čudovište zabaci glavu i bez glasa se dade u poteru.

  Brži je od mene, shvati Valdemar. Stići će me i raskomadati. Na čelu mu izbiše graške znoja. Iznenada je bio ubeđen da su odbrambene trupe bombardovale kraj upravo da bi uništile to biće, čeličnu crnu udovicu, ali im je ona nekako izbegla i stigla do međudržavnog. To nije bilo nagađanje, već izvesnost. Ko zna odakle je stiglo to stvorenje, možda negde iz dubina neistraženog svemira, da bi našlo pribežište u ovom

  pustošnom kraju.

  Tako naglo da je Valdemar jedva video udove koji su šibali kroz vazduh, demon izbi

  na desnu stranu puta i gotovo dokači vozilo. Navikao na vožnju kroz peščane oluje i planinske useke Schomburka, Valdemar uspe da ga izbegne, ali kola strelovito poskočiše i preleteše na drugu stranu puta. Za dlaku je izmakao oštrim zupcima stena

  na rubu međudržavnog, elektromagnetni odbojnici ljutito su zabrujali kad ih je okrznuo, a onda se odbio nazad. Nekoliko sekundi borio se da uspostavi kontrolu nad kolima i,

  da je neko vozilo naišlo iz suprotnog smera, svakako bi naletelo na njega i raznelo ga u paramparčad. Ali put je ostajao čudnovato prazan i on je i dalje stajao sam, na milost i nemilost nakazi iz ružnog sna koja se okomila na njega.

  Čelični pauk za trenutak je zastao na svojim vitkim nogama i kao da ga je odmeravao, a onda ga zakloni oblak prašine koja se podigla dok je Valdemar pokušavao

  da izbegne napad. Nagazio je na gas, neprestano pogledavajući prema retrovizoru.

  Rastojanje između vozila i mesta napada neprestano se povećavalo, ali on se pitao da li će to biti dovoljno kada s.e čudovište pokrene: već se uverio da je njegova hitrina gotovo nezamisliva.

  Na zadnjem sedištu, Pilim se probudi i zaplaka.

  Oblak prašine rasu se u noćnom vetru, nestade. Valdemar Le Moine gledao je 72

  nekoliko trenutaka ne verujući svojim očima.

  Put i nepregledna pustara obasjana mesečinom bili su prazni dokle god oko

  dopire. Od čudovišta nije bilo ni traga.

  Urlanje motora prede u predenje, a zatim potpuno prestade. Valdemar je

  zaustavio vozilo, isključio gravipterski pogon i drhtavo se naslonio na upravljač.

  Mesečina je plavila praznu pustaru.

  »Yolanda«. Trudio se da mu glas zvuči mirno. »Yolanda, šta si maločas videla?«

  Digla je pogled sa Pilima i zavrtela glavom. »Ne znam, Vale. Podigao se vetar i sve

  prekrio prašinom. Izgubio si kontrolu nad kolima, zar ne? Nešto se pokvarilo?

  »Samo si to videla? Vetar... i prašinu?«

  U odsjaju mesečine lice joj je bilo vrlo bledo. »Ja... ne znam, Vale«, ponovila je.

  »Bila sam tako sanjiva. Da li je bilo još nešto?«

  »Nije odgovorio. Šta se to dešava sa mnom, upitao se. Zar je moguće da mi se sve

  samo pričinilo? Demonska nakaza koja galopira kroz oblake prašine, čeljust koja bi mogla da prepolovi kola samo kada bi ih dohvatila? Slika je bila tako živa u njegovim očima. A opet, bila je noć, a svetlost mesečine bila je tako slaba. Zatvorio je oči.

  Umoran sam, pomisli. Vozio sam satima. Živci su mi napregnuti. Upravo sam

  prisustvovao bombardovanju rodnog kraja. Da li je moguće da mi se sve pričinilo?

  Za ime sveta, mogao sam tek tako da ubijem rođenu ženu i dete.

  Sklopio je oči.

  »Mislim... da bi mi dobro došlo da se malo odmorim. Možeš li da preuzmeš vožnju

  do grada?« rekao je.

  Bez reci izašla je i prešla na vozačko sedište. Pomerio se desno i gledao je kako uključuje motore i okreće upravljač. Kola se pokrenuše lako, bez trzaja.

  Čitavog puta do grada osvrtao se prema belokosnim oblacima prašine koji su se uzdizali u pravcu Lenier—de Crespignija, kao da želi da se uveri da ih nešto ne prati.

  2. SABRINA

  Svetlosti su igrale po tavanici, nalik na leptirove koji se preganjaju oko nezamislivih cvetova. Obično ga je hologram koji je ukrašavao spavaću sobu smirivao, ali sada mu je čitava slika delovala haotično, poput misli koje su mu se vrzmale po glavi. Valdemar Le Moine nikada u životu nije patio od priviđenja i njegovo prvo iskustvo ga je uzasnulo.

  Čitavog života bio je uveren u nepogrešivost svoga tela i uma: bolesti su davno postale deo tamne istorije čovečanstva i sve što je makar samo nalikovalo na njih moglo je biti primljeno s najvećom grozom, sve su to bile samo užasne aveti nekih davnih vremena

  kojima nije moglo biti mesta u savremenom svetu. Onome ko je siguran u svoju nepogrešivost, promašaj će pasti neuporedivo teže nego drugima. Zato su se, otkako je stigao kući, njegove misli neprestano vrtele oko događaja na auto‐putu. Njegova čula podlo su se poigrala sa njime: tu nije pomagalo nikakvo smirujuće objašnjenje.

  Vrata sobe izbledeše, nestadoše i na ulazu se pojavi Yolanda odevena u spavaćicu.

  Odrazi svetlosti sa tavanice obasjavali su joj lice i izgledala je još umornija nego što je svakako bila.

  »Zaspao je«, rekla je i pokazala glavom prema Pilimovoj sobi. »Ovih dana se pošteno izjurcao. Promena će mu dobro doći.«

  Došla je do kreveta i blago se spustila kraj Valdemara. »Na radiju je bilo vesti o bombardovanju«, rekla je.

  73

  »Da?« Rekao je Valdemar.

  »Izgleda da se radilo o onoj grupi krijumčara o kojoj je već više puta bilo reći. Na

  radiju kažu da su pokušali da predu Samstam noseći na brodu jednog anđela u hibernaciji. Ne kaže kako su došli do njega. Vlasti su organizovale poteru neviđenih razmera, u kojoj su učestvovale i snage policije i vojska. Stigli su krijumčare iznad Lenier—de Crespignia i tamo ih oborili. Kažu da su svi izginuli. Brod krijumčara i dve vojne letilice razneseni su u atome. Nije bilo povređenih među s
tanovništvom. Reci mi, Vale, zar su anđeli toliko opasni?«

  Slegao je ramenima, koliko to može čovek dok je u ležećem položaju.

  »Da li je smrt opasna po život?« pitao je. »Anđeli su samo životinje, Yola, ali životinje sposobne da ostvare sva maštanja najfantastičnijih luđaka. Njihove psi‐moći dovoljno su velike da razore planetu, ukoliko se samo nađe manijak koji će im dati dovoljan podsticaj na početku. Istorija je pokazala da takvih luđaka nikada ne manjka.

  Već i to sadrži opasnosti koliko voliš. Ali nije u tome stvar.«

  »Nije?« Yolanda se okrenula u postelji, zagledana u njega.

  »Ne. Stvar je u podsvesti«. Prisetio se dana kada je gutao doslovce sve podatke koji su se mogli naći o najfantastičnijoj vrsti života u svemiru, dok je bio opsednut maštanjima o tome da i sam dođe u posed jednog primerka i da donese sreću čitavom

  čovečanstvu. On ne bi dozvolio da išta na svetu pode krivo. Tek kasnije je shvatao koliko je grešio — a opet, koliko je samo drugih, mladih i starih, delilo njegova maštanja.

  »Kada bi bilo moguće potpuno kontrolisati anđele, ovaj svemir bio bi sasvim drugačiji. Sigurno ti je palo na pamet da bi bezbrojni vladaoci, koordinatori i zapovednici poželeli da imaju jedan primerak samo za sebe i da kontrolišu svoje carstvo kako god vole. Dokopali bi ih se oni, na ovaj ili onaj način. Ali ne smeju. Jer svesne misli predstavljaju samo jedan deo ukupnih umnih procesa. Nijedan čovek nije imun na ružne snove. A uz jednog anđela, snovi su stvarnost. Znaš, Yola, bilo je ljudi koji su svejedno pokušali. Dok još anđeli nisu bili izolovani na Veronikinom Zlu. Ono što se desilo... možda si čitala o tome. Ljudi često umeju da upotrebe nove stvari da bi naneli bedu što većem broju ljudi, ali anđeli su izgleda kao stvoreni za to da im takve stvari olakšaju. Mogla bi se napraviti hronika užasa koje su anđeli doneli čovečanstvu. Njih je jednostavno nemoguće potpuno kontrolisati. Završilo se onako kao što znaš — sa rezervatom na najzabačenijem svetu, bez ijednog ljudskog bića u čitavom tamošnjem zvezdanom sistemu. Ne znam kako su krijumčari došli do svojeg primerka i nije me briga. Jasno mi je samo da nikakva reakcije protiv njih nije mogla biti previše oštra. Ali sada je sve gotovo, a to je ono što se računa.«