Alef Science Fiction Magazine 007 Read online

  Parkiranje je u Parizu uvek opasan i neizvestan poduhvat ako vas sreća ne posluži.

  Najzad sam uspeo, dve ulice dalje od kuće u kojoj stanuje Sligel. Ispred broja sedamdeset četiri, na desetak metara od ulaza, parkirao se Žan‐Luj. Srećnik. Posle kratkog pozdrava idem liftom do sedmog sprata... kuća je lepa, starinska. Na sedmom je mirno kao i u celom kvartu. Tihi, srebrnasti zvuk zvona kao da dopire iz velike daljine.

  Vrata mi otvara žena tridesetih godina. Lepa, sitna, krhka. Taj utisak pojačavaju i tamni kolutovi oko očiju i bledilo lica. Kosa joj je dosta neuredna.

  »Erve Kandos, gospođo. Dobar dan. Smem li da uđem?«

  Obrve joj podrhtavaju, usne se stežu. Očevidno se plaši. Osmehujem se da bih je umirio. Ona okleva. To znači da joj je Sligel sve ispričao. Moram govoriti otvoreno.

  »Mislim da znam zašto je bolestan. Dopustite da ga vidim, obećavam da neću zloupotrebiti vaše poverenje. Obično ne obilazim osoblje po kućama«.

  Ne znam šta je Sligel govorio svojoj ženi, ali ova poslednja rečenica je snažno delovala na nju. Poverovala je da zauzimam neko značajno mesto u preduzeću... što nije baš sasvim tačno. Ipak moj dugi staž mi daje pravo na položaj gotovo jednak položaju pomoćnika inženjera. A to i nije mala stvar. Ona otvara vrata i ja ulazim. Stan je neosporno lep, namešten u stilu Luja XV. Tepih prigušuje korake. Ona ide ispred mene i otvara jedna vrata.

  »Klod... došao je gospodin Kandos i želi da razgovara s tobom. Pustila sam ga da uđe«.

  Dala mu je neki znak i pogledala me. Ulazim u sobu. Sligel leži u postelji. Odmah zapažam njegovo bledilo koje još jače ističe tamna, razbarušena kosa. Izgleda kao da teško diše. Mahnu rukom i vrata se zatvaraju. Sami smo. Iznenađen i ražalošćen što ga vidim u takvom stanju, smešeći se prijateljski, stežem mu ruku. Koža mu je suva, meka... on nema temperaturu. Diše s naporom. Pokazuje mi stolicu koju primičem krevetu.

  »Od kada ste bolesni?«

  »Od sinoć.«

  »Od koliko sati?«

  »Kada sam odlazio s posla... oko šest sati... možda malo docnije.«

  »Čudno. Da li vam je pozlilo?«

  »Imao sam utisak da se gušim. Obuzela me neka vrućina. Sve je oko mene počelo

  da se okreće... Mislio sam da sam pokvario stomak. To mi se već događalo.«

  »Da li je to potrajalo dugo?«

  65

  »Oko jedanaest sati mi je bilo bolje. Vratio sam se taksijem. Luiza se jako preplašila.«

  »To sam zapazio. Čujte me dobro, Sligel. Nemam nameru da vam išta prebacujem.

  Treba, ipak, da znate da sam se sinoć oko šest sati spremao da krenem kući. Dečak o kome sam vam pričao bio je van sebe od besa kada sam mu pokazao lažno pero. Na auto‐putu sam hteo da propustim jedno vozilo. Oči su me bolele. Znate li šta mi se tada dogodilo?«

  »Ne znam«, kaže on, slušajući me pažljivo.

  »Našao sam se na dvadeset kilometara od Lila, na auto‐putu za sever i bilo je deset sati. Mogu da vam pružim dokaze. Ali ja se ne sećam šta se u međuvremenu događalo.«

  Sligel je razjapio usta. Oči su mu još dublje utonule u očne duplje. Nos mu se ušiljio.

  Bojao se, mene ili nečeg drugog. Ruke su mu podrhtavale.

  »Mi smo pokušali...«

  »A šta to?«

  »Sa tečnim azotom... on rastvara pero... brzo... veoma brzo... prosto neverovatno.

  Potonuo je u Devarovu posudu i nisam više mogao da ga izvučem... Azot mi je zapljusnuo lice. U tom trenutku nisam osetio ništa naročito.«

  »Jeste li to rekli lekaru?«

  On klima glavom. Mislim da moram da mu verujem.

  »I šta je to onda?«

  »Tja!« kaže on sležući ramenima.

  »Ali, čujte, pa vi poznajete sve proizvode koje rastvara tečni azot!«

  »Pa šta onda? To je samo jedan od mnogobrojnih testova... nema značaja.«

  »A stanje u kom se nalazite?«

  »Šta hoćete da preduzmete?«

  »Pa ne znam... ja... ovaj...«

  »Imate li nekakvu ideju?«

  »Ne, stvarno nemam... mogu li da računam na vas?«

  »Zavisi šta smerate...«

  »Da li biste mogli da analizirate gas koji ste udahnuli?«

  »Nemam nikakvu mogućnost da ponovim eksperiment.«

  »U redu... navratiću čim budem doznao nešto novo.«

  »Zašto ćete to učiniti?«

  Shvatam smisao njegovog pitanja. Na kraju krajeva, nije se baš lepo poneo prema

  meni... ali on ne zna da su me ovi poslednji događaji naprosto izbezumili. Žan‐Luj s pravom smatra da sam zastrašujuće staložen. Ipak ne treba zloupotrebljavati moje strpljenje. Ono što mi se sinoć dogodilo prevazilazi granice mog smisla za humor i razumevanje. Bilo bi netačno reći da mi njegov postupak nije zasmetao. Ali ako se uzme u obzir stanje u kom se nalazio, imao sam utisak da plaća mnogo skuplju cenu od mene.

  A treba još dodati i činjenicu da je moja radoznalost naglo porasla. Sligel igra otvorenim kartama. Sigurno smatra da je cela stvar otišla suviše daleko. Očevidno, po tom pitanju imamo isto mišljenje.

  »Učiniću to zato što sam radoznao i zato što sam ljut... da li vam to izgleda logično?«

  On klima glavom. Nema greške, savršeno smo se razumeli.

  Žan‐Luj još uvek sedi za volanom svojih kola. Na tridesetak metara odatle nalazi se mali kafe. Odlazimo tamo da popijemo pivo. Tek tada shvatam koliko su mi se usta osušila. Sluša me pažljivo. Kao stručnjak za informatiku, ima običaj da analizira i sasvim neverovatne stvari. Nijednom me ne prekida u govoru. Smatra da mi ideja da pripretim gospodi Šimtot da ću celu stvar prijaviti policiji nije sasvim loša. Ipak, podseća me na ona dva neobična događaja. Po njegovom mišljenju, drugi se može protumačiti kao trenutni gubitak pamćenja, ali prvi ostaje potpuno neobjašnjiv. Ma kakvo bilo rešenje koje ćemo odabrati, ostaje činjenica da nije bilo moguće da dođem do Sartrovila i svoje 66

  kuće za tako kratko vreme.

  Na kraju pristaje da pođe sa mnom. Telefoniramo Matildi i ukratko joj

  objašnjavamo šta ćemo učiniti. Naše žene smatraju da je dobro što idemo zajedno do

  gospode Šimtot.

  Parkiramo automobil pored puta, kraj gvozdene ograde iza koje leže olupine starih automobila. Neki pas snažno laje. Idemo pešice. Već je dosta kasno. Kada zvonim prvi put, niko se ne odaziva. Zvonim ponovo. Najzad se gospoda Šimtot pojavljuje iza zavese jednog osvetljenog prozora. Mašem joj rukom. Pokušavam da se setim da li je kratkovida. Ne, ona ne nosi naočari. Sijalica iznad ulaznih vrata se iznenada pali. Tada shvatam da me je prepoznala. Ona izlazi umotana u široku kućnu haljinu.

  »Dobro veće, gospodo Šimtot«, kažem veselo i srdačno.

  »Dobro veče, doktore. Jeste li mi doneli pero?«

  »Upravo sam zbog toga i došao«, kažem, izbegavajući jasan odgovor.

  Ona otvara vrata gunđajući zbog neispravne brave.

  »Pjero će biti jako zadovoljan.. dobro veče, gospodine«, obraća se Žan‐Luju.

  »Žan‐Luj Delbar, prijatelj gospodina Kandosa.«

  »Drago mi je. Izvolite, uđite. Pjero je već u krevetu.«

  Uvodi nas u trpezariju i poziva da sednemo.

  »Mogu li da vas zamolim, gospođo, da mi kažete nešto o bićima koja ste videli?«

  »Jeste li vi novinar?«

  »Ne, gospođo. Samo Erveov prijatelj.«

  »Već sam ispričala doktoru sve što znam. Jedne večeri sam videla anđela...«

  »Samo trenutak. Da li je vaš unuk napisao svoju priču pre nego što ste ga videli ili posle?«

  »Posle... čini mi se tri dana kasnije.«

  »A vi ste ih videli samo s leđa?«

  »Tačno.«

  »Vi ste lično iščupali četiri pera?«

  »Ja lično. Da. Znate, gazili su mi cveće...«

  »Kada ste iščupali ta pera, ono biće je verovatno okrenulo glavu...«

  »A ne, nikako... Sada se sećam da sam to uradila s lakoćom, samo sam malo povukla...«


  »Znate li šta se dogodilo Erveu?«

  »Nemam pojma.«

  »Prvi put se vratio bez automobila, a za povratak mu je bilo potrebno jedva pola sata. Sinoć je izgubio pamćenje i ne seća se šta je radio puna četiri sata. Osvestio se na auto‐putu za sever, na dvadeset kilometara od Lila.«

  »Dogodila vam se nesreća, doktore?« kaže ona širom otvarajući oči, iskreno iznenađena i ražalošćena.

  »Ne, nije mi se dogodila nikakva nesreća. Ali ima nešto drugo. Jedan od inženjera iz mog preduzeća pokušao je da analizira pero koje ste mi dali. Ono se rastvorilo u tečnom azotu. Izvesna količina gasa je izašla iz posude i on ju je udahnuo. Pozlilo mu je i sada je bolestan.«

  »A pero?«

  »Pero je nestalo u tečnom azotu.«

  »Ali kako se to dogodilo?« pita ona povisivši ton.

  »Pokušajte da shvatite, gospodo«, mesa se Žan‐Luj. »Hemičari su ga spustili u posebnu posudu sa tečnim azotom, na otprilike sto šezdeset stepeni ispod nule. Pero se rastopilo kao šećer u vodi.«

  »O bože«, kaže ona stavljajući ruke na slepoočnice i gledajući prema vratima koja

  vode u zadnji deo kuće. »Samo da Pjero ne dozna...«

  67

  »Ali gospodo, pa ima valjda važnijih stvari! Jedan čovek se razboleo. Erve je upao u dve potpuno neobjašnjive situacije i.. .«

  »Kada samo Pjero ne bi bio toliko naprasit...«

  »Pa njemu je samo osam godina ..«

  »Deset«, rekoh ja. »Uostalom, ima jedna stvar koja me jako iznenađuje, gospođo.«

  »A šta to, doktore?«

  »Zašto se vi bojite vašeg unuka?«

  Nastupila je mučna tišina. A tada iznenada primećujem kako se Žan‐Luj mršti. Sa svog mesta ne mogu da vidim šta se događa iza staričinih leda. Njegovo lice poprima ledeni izraz. On polako ustaje sa stolice.

  »Od kada to mala deca prisluškuju na vratima?«

  Pojavljuje se Pjero. Njemu izgleda uopšte ne smeta prizvuk krajnjeg prezira u glasu mog prijatelja. Gospoda Šimtot je ukočena poput nekog kipa. Da može, pogledala bi u Pjeroa, iza svojih leđa. »Ja sam u svojoj kući«, čuje se glas pun mržnje. »Ne primam naređenja od nepoznatih ljudi. Odlazite odavde, odmah!«

  »Pjero«, kaže starica molećivo.

  »Reci im da odu.«

  »Ovde nešto nije u redu«, kaže Žan‐Luj. »Treba obavestiti policiju.«

  »Ne!«

  I njen glas i njene reči nas preklinju. »Molim vas, gospodine. Nemojte to činiti. .. on je naprasit, ali nije zao.«

  »Ja nisam vašeg mišljenja«, kaže Žan‐Luj gledajući dete krajnje pronicljivo. »Kad bi mogao, ovaj mali nevaljalac bi napravio pitu od mene.«

  Začuvši te reći Pjero prsne u glasan smeh koji zvuči veoma neprijatno. To više nije ono dete koje tako ljupko piše o anđelima koji prigušuju buku aviona. Sada je preda mnom čudovište koje guta avione na kraju aerodromske piste. Priznajem da se baš ne

  osećam prijatno. Poslednji događaji ozbiljno narušavaju moj optimizam.

  »Pođimo«, kažem Žan‐Luju. »Hajdemo odavde. Gospodo Šimtot treba da mi date

  još jedno pero. Ovog puta će to sigurno biti. ..«

  »Nemoj to da učiniš, bakice!«

  »Hajde, Pjero, budi dobar. Jedan gospodin se razboleo.«

  »Neću«.«

  Gospoda Šimtot odlučno podiže glavu. Ustaje, odlazi do ormara i otvara jednu fioku. Pretražuje je i okreće se prema detetu.

  »Gde si ih stavio?«

  Pjero nam upućuje osmeh prepun zlobe. Ovo dete je očevidno mnogo

  inteligentnije nego što smo mislili. Sakrio je pera očekujući moju posetu. To znači da je predvideo da ću možda ponovo doći. Uostalom, on se okreće prema meni.

  »Zar vam dva puta nije bilo dovoljno?«

  »Tako znači, ti priznaješ...« kaže Žan‐Luj besno cedeći reci kroz stisnute zube.

  »Sve sam čuo«, odgovara mali.

  »Lepo«, kažem ja. »Pustimo sad to. Najbolje je da obavestimo policiju.«

  »Doktore, preklinjem vas!«

  »Hajdemo«, kaže Žan‐Luj.

  Hvata me za ruku i odvlači. Pred očima mi lebdi slika staričinih očiju ispunjenih užasom.

  »U povratku ćemo se smenjivati na prvom mestu. Onaj ko vozi prvi nadziraće onog

  iza sebe i obratno. Čim se nešto dogodi, dati znak trubom. I odmah obavestiti policiju.«

  Klimam potvrdno glavom. Žan‐Luj je van sebe. Dolazimo do naših automobila. On

  kreće prvi. Na udaljenosti od četiri stotine metara nalazi se prilazni put za pravac Pariz—istok. A onda iznenada Žan‐Lujev kapri jurnu napred. Počinjem da trubim i dajem gas. Njegova zadnja svetla brzo nestaju u daljini. Auto‐put je preda mnom. Srećom, mogu odmah da se uključim. Više ne vidim njegova kola. I odjednom ugledam pred 68

  sobom dva fara koja su sve veća i veća. Neki luđak juri mojom trakom brzinom koja vodi pravo u smrt. Skrećem udesno. On je opet tačno ispred mene. Panika mi steže utrobu.

  Samo sto metara nas razdvaja. Njegova kola jure punom brzinom, moja takođe. Vreme

  se razbija u sve manje i manje delove. To je beli kapri. Iza stakla vidim jednu priliku, vidim Za...

  »Hajde, razidite se ako niste svedoci, hajde, raziđite se. Au, kakva strahota uleteli su jedan u drugog brzinom od trista kilometara na sat... drugi je mrtav. Jesi li video? Sav je smrvljen... Je li ovaj živ?... Stižu ambulantna kola... lekar kaže da je živ... Kakva šteta...

  obojica su bili mladi... Kako je samo mogao da vozi tako brzo i tako... tako dugo u pogrešnom pravcu?... Hajde, ne zadržavajte se, raziđite se... hajde... krenite... kakvi ludaci, kažem ti da su ludi... pa samo lud može da izvodi ovakve vratolomije na auto-putu...

  69

  »Ko ne pije, nije čovek. Ko pije, pogotovu!« pomislio je Fehmi Gara, vrludajući po obilato osvetljenim ulicama rudarskog grada. »I još: kad se kučići opiju dok su mali, nikad ne porastu. Tako i s tugom biva.«

  Tridesetogodišnji rudar, kome je nekada davno bila namenjena karijera svemirskog

  letača, nizao je opravdanja za katastrofalno pijanstvo u kojem se te noći našao. Kroz tešku, ubilačkim ritmom ustajanja i leganja, jela i rada, otupelu glavu, prometao je poslovice, izreke, parole o drugarstvu, a onda je stao pred sveže obojen lampion.

  »Jebi ga«, kazao mu je. »To ja nisam zadovoljan.«

  Lampion je mudro ćutao, možda i preponosan zbog taze farbanja ili činjenice da je

  poboden na mestu gde je poslednjem srpskom vampiru Svetislavu Kosjeroviću

  glogovim kocem izvađeno srce, iskrižano na četiri dela i dato četvorici crnih mačora da ga pojedu i potom budu živi ubačeni u kipuću vodu. (I danas traje potraga za njihovim kostima, naime, šaputalo se da se pomoću jedne od njih osvaja nevidljivost i saznaje razlog za nepoštovanje zakona.)

  Rudar je raširio ruke i zinuo, spreman da usnulom gradiću obznani da je već odavno

  sav mrtav, sa svim parkovima, trgovima, sumnjivim lokalima, znamenitim banderama, i da niko nema pojma šta se u rudniku kopa, kome prodaje, i zbog čega rudari u svitanje vide ljubičastu svetlost oko sebe i svojih drugova, nevidljivu neposvećenima rintanjem, kad u izlogu antikvarnice ugleda čudnu spravu koja ga je iz cuga omadijala.

  »Jebi ga«, kazao je. »Evo.«

  Prišao je izlogu i, vlažnih očiju i suvog srca, uronio sve što mu je od duše preostalo u ono za šta će uskoro čuti kako se zove, ono što je istog trena kad je ugledano bilo namenjeno njegovom petom detetu i jedinom sinu, dvogodišnjem Fehmi Rami.

  Pokucao je snažno, reda radi, pa iz sve snage zalupao. I opet, sve dok se svetio nije upalilo i starčić sa kozjom bradicom i okruglim cvikerima, upao u spavaćicu, sa kapom za spavanje, nije prišao vratima.

  Pomoćnica Usnija, budna od žestokog nespavanja erotsko‐paćeničkog porekla,

  devojka i u pedesetpetoj, kasnije je pričala svojoj sapatnici, udovici Esmi, da je prodavač Sabahudin Bećirević rekao: »Šta lupaš, somino?«, ali to nije istina. Dino je bio previše otmen. Dakle, otvorio je i re
kao:

  »Zar u ovaj čas?«

  »Jebi ga«, rekao je Fehmi Gara, čak se malo i otreznio. »Želim da kupim ovo čudo

  odmah, ili ću iskrvariti u razbijenom izlogu.«

  Sabahudin se setio svega što mu je deda pričao o lozi jedno vreme moćnih Fehmijevih, iskosio glavu i malo začkiljio:

  »Izlog je skup, a ni život nije jeftin« tiho je rekao. »To se zove bicikl, doneo ga je poslednji lutajući Ciganin i rekao da ga utopim nekoj stacionarnoj budali za goleme pare.

  »Koliko?« potegao je Fehmi Gara novčanik. »Jebi ga, koliko?«

  Starčić je skinuo cvikere i protrljao ih, lukavo se nasmešio i odvalio svotu:

  »Pet dinara.«

  Kao da je znao da je to sve što je rudaru ostalo od sedam dinara plate, ljubičasto

  zarađene.

  »I to nije sve«, naceri se Sabahudin. »Moraš se zakleti da će ga posedovati samo jedno biće. Znaš, to je uslov!«

  »Jebi ga, zakleću se.«

  71

  »Kaži: dabogda mi otpala muda ako zajebem!«

  »Dabogda mi otpala muda ako zajebem!« naježi se Fehmi Gara od strašne zakletve.

  Nije mu ni na ćoše pameti padalo da prekrši reč.

  Sabahudin je strpao lovu u kapu za koju je svuda ponosno pričao da je bila na glavi Svetislavove jedine žrtve, nekog uče koji je voleo noću da baza i recituje svicima glupe pesme o pozdravima dragim ljudima, pa isterao srebrnasti trkački točak sa deset brzina i dve kočnice.

  »Ruljo!« arlauknuo je Fehmi Gara. »Moj sin se zove Fehmi Rama, i dobiće jedinstven poklon!«

  »Ćuti«, odvrati mu grobni glas sa jednog od prozora. »Vikaće ko.«

  Ujutro Fehmi Gara nije ustao na posao. Umalo uopšte da ne ustane. Sigurne smrti ga je spasao otac, Fehmi Ljulj, šezdesetogodišnjak koji je u poslednje vreme pomišljao da ga nebo i nije naročito usrećilo kada mu je posle pet kćeri podarilo sina Garu. Starac je šetao po dvorištu ograđenom debelim kamenim zidom i tražio jedinog petla u tom kraju države koji je pevao — ostali su bili rođeni u malim kavezima, jeli svoj izmet i iznošeni na trpezu a da nisu ni videli zemlju, a kamoli kljucali je — da mu nazdravi dobro jutro i prozbori koju, kad je začuo stenjanje iza oraha. Prišao je i ugledao sina kako leži ispružen kao mrtvac, sav bled i preznojen, stisnutih zuba kroz koje su izletali neki nezdravi zvuči.