Alef Science Fiction Magazine 013 Read online

  »Ja ću«, reče Antoaneta.

  »Hugo Kac ima okrvavljenu obrvu«, primeti Entoni Konstantin. »A Antoaneta je napravila svoju najzlobniju grimasu. Je l' tu došlo do nekog sudara, ti perverzna devojko? Je li to deo skeča? Čime si ga pogodila?«

  »Da došlo je do sudara«, reče Antoaneta. To je deo mog skeča. Ali pogodila sam ga

  samo rečima. Moje reči mogu da izazovu krvarenje.«

  »Zar ne znaš da on ima moć da nas sve izvuče iz ove olupine i moć da nas ostavi

  ovde?« upita Stiven Haklbi.

  »Ja volim ovu olupinu, moju rodnu planetu i volela bin da me ostave ovde«, reče

  Antoaneta. »Pretpostavljam da sam se osigurala da ću biti među napuštenim ljudima.«

  »Među vama ima onih koji će biti napušteni«, govorio je Hugo Kac svojim snažnim,

  više sažaljivim nego ljutitim glasom, a izgledalo je kao da je uhvatio odjek Antoanetine rečenice. »Možete da urlate i da se ulagujete kad čujete presudu nad vama, a ipak ste sami, svojim ponašanjem, doneli takav sud o sebi. Niste odmeravali svoje postupke.

  Potpali ste pod uticaj idolatrije i praznoverja. Vaše oči čežnjiva pogleda bile su uprte u utvare kojima nije bilo dozvoljeno da budu ovde. Vaše uši su sa žudnjom osluškivale poziv na nezakonita iskušenja.

  Odabrani među nama napustiće svet Robinzonade zauvek, za nekoliko minuta,

  skoro odmah. Nećemo poneti ništa sa sobom kad budemo ulazili u satelit koji će nas odvesti do Matičnog broda. Nećemo poneti ništa sa sobom jer ćemo na Matičnom brodu dobiti bolje stvari nego što se mogu naći na Robinzonadi.

  Ovi i samo ovi ljudi poći će u veličanstveniji svet, pošto su prošli testiranje: ja lično, Hugo Kac, moja žena Monika Kac, moj najstariji sin Konrad Kac i njegova žena Irena Felan, moja najstarija kćer Rita Kac, moj drugi sin Frederik Kac, moja druga kčerka Oliva Kac, moj treći sin Maks Kac i Barbara Konstantino koja mu je obećana, moja treća kćerka Veronika Kac i moje dvoje unučadi Vilijam Kac i Lili Kac. Ovih dvanaest ljudi krenuće u svetliji svet. Vas trideset pet ostalih, zbog vaše perverzije i prostote, ostaćete na Robinzonadi. Svi znate za poslovicu 'Nema mesta za obične ljude ni na jednom od svetlijih svetova'. Vaša je sopstvena greška što ste nedostojne osobe.«

  »Oče«, pozva Frederik Kac glasno, »ta lista se mora ispraviti! Antoaneta Felan

  je meni obećana i mora da pode sa mnom. Nikad za svojih sedamnaest godina nisam se protivio tvome sudu. Ali sada se protivim. Antoaneta mora da pođe sa mnom.«

  64

  »Ta devojka ne može ići sa nama«, reče Hugo odlučno,« i ona ti nije obećana u dobroj nameri. Od svih četrdeset sedam osoba na ovom svetu ona je apsolutno na poslednjem mestu. Za nas bi bilo bolje da nas je bilo četrdeset šest i da nje nije bilo.

  Praznoverje se za nju lepi kao za svoju maticu. Čovek‐senka i Monah i Zmije, sve se to kači za nju. Ona je veštica i mora ostati ovde zauvek. Sad ćemo ući u satelit, nas dvanaest. Ulazi ženo, ulazite deco i unuci, snaje i verenice. Frederik, rekao sam da svih dvanaest udemo u brod odmah. Odmah!«

  Frederik Kac je pocrveneo od agonije i strasti. Srce mu se kidalo. Ali on nikad u svom životu nije protivrečio ocu, pa neće ni sada. Okrenuo se da uđe u satelit u koji ih je desetoro već ušlo i samo je njegov otac Hugo Kac ostao da ga sačeka.

  »Čekaj«, povika Antoaneta i glas joj odjeknu kao bronzano zvono. »Rastati se od

  njega zauvek, predugi je period! Dajte mi samo jedan minut sa njim, četvrt minuta.

  Deset sekundi!«

  Antoaneta zagrli Frederika sa apsolutno neodoljivom strašću. Zdera mu košulju i zagreba potiljak i leđa i ramena jakim noktima, ostavljajući izbrazdane rane koje su počele da krvare. Od ljubavi ga je izudarala i napravila mu modrice.

  »Ovo je dovoljno za deset sekundi s njim«, reče veliki Hugo Kac kivno. »Odbij, mlada veštice. Ulazi u satelit Frederik.«

  »Oh, čekajte, čekajte, ranila sam ga u brutalnom nastupu svoje ljubavi«, povika Antoaneta, »on je slomljen i krvari. Ali ja ovde imam lekovitu mast. Dajte da zaustavim krvarenje.«

  Antoanetin brat Barnabas dodao joj je specijalan lekovit preparat i ona ga umasira

  duboko u krvave brazgotine koje je načinila na Frederikovom potiljku.

  »Ništa mu neće biti«, reče Hugo Kac pri kraju strpljenja. »Na Robinzonadi nema sepse ili neke druge zarazne materije. To je dovoljno ti mlada veštice. Odlazi.«

  »Samo još nešto da mu kažem«, povika Antoaneta. »Frederik, iz ovog našeg

  kratkog susreta, kad sam te na nesreću ranila, proizići će stvari koje će te podsećati na mene. Neguj ih ispočetka u potaji. Ne dozvoli nikako da budu uništene. Zakuni se da ćeš mi učiniti tu malu uslugu i da će to obećanje biti zauvek.«

  »Obećavam da će zakletva biti večita«, reče Frederik. »Sve što me bude podsećalo

  na tebe, neću dozvoliti da bude uništeno.«

  Frederik je ušao u satelit. Ušao je i njegov otac Hugo. Satelit se uzdiže prema Matičnom brodu pet hiljada kilometara iznad njih.

  Dvanaest izuzetnih osoba napustilo je Robinzonadu zbog mnogo mnogo boljeg

  mesta. A trideset pet običnih osoba ostavljeno je za kaznu na maloj planeti — ostrvu dokle god budu živi.

  Zašto su se onda tako obradovali kad su otkrili da su nepovratno napušteni?

  »Kakav si to preparat utrljala u te duboke rane koje si zadala Frederiku, Antoaneta?« upita Stiven Haklbi, dok je grupa zajedno sa Čovekom‐senkom išla dole prema beloj steni ispred Šedrakove pećine.

  »Zmijska jaja«, reče Antoaneta, jaja zmije Culebra Caleidoscopia. Ona su tako mala, a tako se lako legu i preživljavaju! Zmijska jaja u inkubacijskom želatinu, sa dodatkom 'brzoplodnog izazivača'. Biće zmija gde god se okrenu. I biće čuvane i pažene da ne nestanu: postoji za to večita zakletva. One će ih zaista podsecati na nas.«

  Prva predstava koju je Čovek‐senka prikazao te noći bila je komedija »Kao zmije iz

  zavičaja«.

  65

  66

  »Pozdrav Kontroli leta, da li me čujete?

  ostavljen sam sa prvobitnim ciljem —

  Prijem...«

  osećao se nekorisnim. Nema više

  Umesto odgovora iz aparata se čulo

  Svemiraca, nema više svrhe. Gotovo je

  krckanje, pucketanje i zavijanje.

  požalio što ih je uništio. Na stopedese‐

  »Ovde je Helbent 4. Kontrola leta, javite

  togodišnjem putu u odlasku, sa ciljem da

  se...«

  se sačuva čovečanstvo i unište Svemirci,

  Helbent je osluškivao, a zatim isključio

  nikada nije posustao. Tek nakon uspeha

  komunikacioni kanal. Zašto da osluškuje

  osetio je gubitak.

  zvuke iz prostora? Zašto da sluša smetnje

  Setio se kako se približavao armadi

  na vezama? Život je dovoljno težak i bez

  Svemiraca, praćen sa boka svojim

  ignorisanja, odbijanja i ispoljavanja pot‐

  prijateljima na razdaljini od milion

  pune, krajnje ravnodušnosti. Tri stotine

  kilometara sa obe strane. Setio se kako je

  godina na zadatku, a sada da se oglušuju

  izgledao brod Svemiraca, u početku jedne

  na njegov poziv, da ga ignorišu. Uključio

  celovite jedinice duga pola miliona

  je za trenutak komunikacioni kanal i

  kilometara, koja se zatim prestrojila u

  pojačao ton do gromoglasnosti.

  delove i razvila pred njim na borbenom

  »Kome je ovo potrebno, puzavci? Život

  rastojanju. Setio se trenutka oklevanja

  je suviše kratak!«

  pre bitke; svaka strana je čekala da druga

  Šta sada? Da se vrtim oko Zemlje i

  otvori paljbu. Helbent je sam odlučio

  čekam? Helbent je pretražio svoju banku

  ishod. Znao je svoj zadatak. Imao je svoj

  poda
taka, proveravajući i ponovo ispitu‐

  cilj. Došao je da se bori. I borio se.

  jući. Bio je programiran za svaku nepred‐

  Nanišanio je u najbližeg Svemirca i pucao.

  viđenu situaciju sem jedne — dolaska

  Nakon bitke — u vremenu od 2,478 na‐

  kući. Znao je tačno gde da pronađe

  nosekundi — nastupilo je iznenadno

  Svemirce, tačno je znao šta treba da uradi

  zatišje. Sam u svemiru, Helbent se pitao

  kad ih nađe. Našao ih je i tako postupio;

  šta da radi. Svemirci su nestali. Njegovi

  obavio zadatak i postigao cilj. Kasnije,

  prijatelji na dugom putu su nestali. Samo

  kada je otkrio da je jedini preživeli,

  je jedno ostalo — Zemlja, čovečanstvo,

  pretražio je svoju memoriju radi novog

  mesto njegovog nastanka. Krenuo je

  plana, novog cilja, ali ništa nije našao.

  nazad.

  Istina, njegovi konstruktori računali su

  Helbent je uključio sve komunikacione

  sa mogućnošću nuklearnog uništavanja

  kanale.

  od deset prema jedan na obe strane.

  »I kako su me dočekali na povratku?

  Tačno je da se ta procena pokazala

  Čak ni kako si!«

  ispravnom — barem što se tiče

  »Zdravo!«

  Svemiraca. Tačno je da su bili 99,999998

  Iznenaden, Helbent se trgnu i odvoji od

  procenata precizni i u proceni Zemljinih

  predajnika. Je li zaista dobro čuo? Reč,

  gubitaka, ali PROKLETI BILI — mogli su

  glas, ljudsko biće? Oprezno, sa neveri‐

  barem napraviti i neki program za onu

  com, započeo je razgovor na radio‐

  malu mogućnost da Razarač preživi.

  talasima.

  Mogućnosti i procene su same po sebi

  »Ko je tamo?«

  bile na mestu — pre činjenice — ali

  »A ko je tamo?«

  nakon te činjenice, 0,000002 procentna

  »Prvo vi. To bi mogla biti zamka

  mogućnost njegovog opstanka postala je

  Svemiraca.«

  stoprocentna izvesnost.

  »Molim?«

  Helbent je ušao u orbitu za parkiranje i

  »Čuli ste me. Ko je tamo?«

  nastavio da kruži oko Zemlje. Razmišljao

  »Ovde je Kontrola leta Hjuston —mis‐

  je, sad sve to nema svrhe; u stvari,

  lim, bila bi Kontrola leta, kada bismo imali

  67

  šta da kontrolišemo. U stvari, to sam

  orbitu nad Hjustonom.

  samo ja. Video sam vaš odraz na

  »Ti tamo dole, puzavče, progovori.

  radarskom ekranu. Ne bi trebalo da bude

  Nema bombe, garantujem.«

  tamo.«

  Čovek na nosaču je za kratko uključio i

  »To samo pokazuje koliko vi momci

  isključio predajnik, tek toliko da pro‐

  znate, zar ne?«

  mrmlja svoju poruku: »Šta želite?«

  »Dobro govorite engleski za jednog...«

  »Rekao sam vam šta želim. Želim da

  »Za jednog — šta?«

  znam šta treba sada da uradim. Tvoj sam

  »Stranca.«

  sluga, zar se ne sećaš?«

  »Stranca«, rugao se Helbent, »vi bez‐

  Kratko uključenje sa nosača: »Ne.«

  veznjaci ne biste prepoznali stranca ni

  »Slušaj, ti tupavko pilećeg mozga, hoćeš

  kad bi pucao u vas. Koga si očekivao?

  li prestati sa škljocanjem tim prokletim

  Jermene? Programirali su me NASINI

  predajnikom u moje uvo i početi da

  ljudi. Oni govore engleski, pa i ja govorim

  GOVORIŠ sa mnom? I, usput, pošalji

  engleski. Nikada se nisam snalazio sa tim

  nekoliko video‐signala. Volim da vidim sa

  robotima što govore po ruski. Uvek mi je

  kim razgovaram.«

  to zvučalo kao engleski naopačke. Morao

  »Video‐signala?«

  sam da govorim s njima u binarnom

  »Sličica, znaš, televizija, nešto slično

  sistemu. Prokleti bezličan jezik. Kontrola

  tome.«

  leta, sada mi recite šta želite da uradim.

  »Ne postoji oprema za slanje video‐

  Vratio sam se.«

  signala, kako ih već zovete.«

  »Da uradite?«

  »Znam vrlo dobro da postoji. Zašto bih

  »Da uradite?«, odvratio je Helbent,

  inače imao opremu za njihovo primanje,

  oponašajući verno čovekov glas, a zatim

  kada vi ne biste imali opremu za emito‐

  vraćajući se svom sopstvenom, ili, tačnije,

  vanje? Reši tu zagonetku, mudra glavo. A

  glasu svog programera, mrzovoljnog

  sada, odlepi se od tog mikrofona i pošalji

  čoveka sa kojim se Helbent nikada nije

  sličice.«

  slagao: »Zvuči kao da nikada pre nisi čuo

  »Ko ste vi, uostalom?«

  tu reč.«

  U tom trenutku, Helbent je poželeo da

  »Jesam, zapravo nisam, barem ne od

  ima barem jednu neutronsku bombu na

  nečeg iz svemira.«

  brodu. »Reći ću to još jednom, i to jasno.

  Helbent je planuo: »Nazoveš li me još

  A ti ćeš slušati sa oba uha i napregnućeš

  jednom Svemircem, pucaću. Ubaciću u

  svoj mozak, ako ga uopšte imaš. Jesi li

  tvoju statičkim elektricitetom nabijenu

  razumeo?«

  trabakulu jednu... jednu...« Helbent je

  »Da.«

  razmišljao, prebirući u sebi najmoćnije

  »Dobro. Ja sam Helbent 4. Vraćam se

  oružje u svom arsenalu, sada već uveliko

  vama klovnovima, jer ne mogu da smislim

  isr pražnjenom »...jednu neutronku.« Ali

  nikakav bolji način da utrošim svoje

  takvih više nije imao.

  vreme. Kada bih smislio nešto bolje,

  Ponovo prekid na vezama: pucketanje,

  možeš biti 99,99998 procenata siguran da

  krckanje, prasak. Kukavički, zaključio je

  bih to i uradio. Zadatak je izvršen.

  Helbent. Tipično, kukavičko ljudsko pona‐

  Razumeš? Nema više Svemiraca. Svi su

  šanje. Samo im pomeneš neutronsku

  nestali. Uništeni. Razumeš? Odluku o

  bombu, i oni odmah beže u šume.

  mom sledećem koraku prepuštam vama

  Oduvek je naslućivao da su ljudi kukavice.

  — pošto uviđam da je potpuno bez‐

  Zašto bi inače slali robota da radi umesto

  nadežno pokušavati da se vodi inteli‐

  njih?

  gentan razgovor sa bićima ispod nivoa

  Helbent je ponovo ušao u sinhronu

  kretena koji sada naseljavaju ovu planetu,

  68

  a želim da se uzdržim od nečega što bih

  pošto je dozvoljavala nesputanoj mašti da

  kasnije mogao požaliti. Moj kanal za

  teče bez analitičke kritike iz logičkih

  slušanje će biti uključen na ovoj frek‐

  strujnih kola, obično izražene u vidu

  venciji, nešto NIŽOJ frekvenciji, rekao bih.

  statističke verovatnoće. Samo su u borbi

  Ako imate išta razumno da kažete, javite

  funkcionisali kao jedan, uz odvojeno

  mi se. Jesi li razumeo?«

  odlučivanje />
  u

  razmaku

  od

  jedne

  Nastala ja pauza. Hjustonov nosač je

  nanosekunde.

  ostao na vezi. Konačno, čovek je

  Helbent je shvatio da je nerazumno

  progovorio:

  očekivati od kompjutera da odjednom

  »Ko su Svemirci?«

  stekne maštu. Taj tip hladnog i logičnog

  Helbent, razgnevljen, sećajući se svojih

  kritičara retko je kad imao mašte.

  izgubljenih drugova, ćutao je dokle je

  Helbent mu se izvini. »Oprosti«.

  mogao, obuzdavajući svoj bes. Kada se

  »NEDOVOLJNI PODACI.«

  pokazalo da je stišavati bes gore nego ga

  »Kad bi bar mogao da laješ, ili tako

  iskaliti, pojačao je potenciometar do

  nešto, bio bi bolje društvo.«

  maksimuma i rekao:

  Helbent je čekao sat, dva, tri. Veče se

  »TO«, počeo je, umiren jedino mišlju da

  približavalo i sumrak se spuštao na

  je za tri stotine godina osnovna ljudska

  Hjuston. Rešio je da sluša vesti. Tri

  osobina — nezahvalnost — istrajala, a

  stotine godina su dugo vreme bez vesti.

  istovremeno shvatajući da je prirodna

  Potražio je stanicu na talasnoj dužini od

  svest potčinjena emocionalnom kapricu

  50 000 megaherca, u nadi da će čuti vesti.

  — što nije slučaj sa mašinama — što se

  Ništa, pokuša sa većom frekvencijom, a

  mora uzeti u obzir kada se razmatraju te

  onda uključi laser‐kom. Opet ništa. Setio

  stvari, pri čemu svaka ispada neu‐

  se da je Hjuston na niskoj frekvenciji, pa

  bedljiva, pa zaključi: »JE UVREDA!«

  je pretražio donji deo skale, gde je

  »Izvini«, otkreštala je Kontrola leta.

  nailazio na komercijalne TV programe,

  Helbent je čekao, nadajući se da će

  obično na talasnoj dužini od oko 100

  čovek biti dovoljno razuman da pronađe

  megaherca. Podesi 5000 svojih vizuala na

  nekoga ko zna šta radi. A on je dao

  talasnu dužinu nešto veću od 5000 me‐

  prednost kompjuteru da pronađe takvu

  gaherca, na kojoj se emitovao komer‐

  osobu.

  cijalni program, primetivši: »Ako sam ikad