Alef Science Fiction Magazine 015 Read online

  kleče.«

  »Tamo napolju umiru ljudi.«

  »Ja to nisam započeo, zar ne? Hteo sam samo Martu i neko naselje, to je bilo sve.

  Oni samo'treba da obustave borbe i vise nema rata.«

  51

  »Ti bi mogao da ga završiš u svako doba, samo kad bi hteo«, reče Ket. »Ali ti to jednostavno ne želiš, jer kad bi oni bili uništeni, ti vise ne bi bio Veliki glavnokomandujući.«

  »Obiđi me sa psihoanalizom«, planu Montojie. »Srediću to na svoj način, jasno?«

  Ket se podiže iz svoje stolice. »Jasno«, reče.

  Ne okrećući se, ona polako napusti komandnu prostoriju. Iza nje su se iz zvučnika

  prostirali zvuci borbe. Montojie je govorio u mikrofon i naredio spuštanje još jedne od krstarica koje su okruživale planetu. I neprijatelj je dovodio pojačanje: artiljeriju velikog dometa, tenkove i beskrajnu reku vojnika u jednoličnim, sivim uniformama. Letelice su

  se neustrašivo obrušavale na skautske brodove što su lebdeli i bljuvale vatru.

  Sjajni tornjevi su se izdizali iz malog ostrva drveća, okruženog pustinjom što se brzo širila i na kojoj su se ratne mašine kretale jedna ka drugoj. Tlo se treslo i drhtalo, vatrene lopte cvetale su i umirale. Sve vreme je sve više ljudi, sve više mašina strujalo iz tornjeva; nemoguća, neiscrpna reka izlivala se na vrišteći pakao bojnog polja.

  Da Marta nije u tim tornjevima — mislio je Montojie, već odavno bih ih digao u vazduh. Ali oni znaju da neću da preuzmem taj rizik. I ako to večno bude trajalo... Oni ne mogu dugo ovako, ja mogu. Kao pojačanje imam u orbiti šest krstarica. Pre no što

  svršim s njima mogu da ih sameljem u prah. Za to mi krstarice nisu potrebne.

  Ali ako mi zatrebaju, one i još mnoge...

  Mogu da dobijem pojačanje od Konfederacije. Ovaj svet pripada nama. Mi

  zadržavamo ono što nam pripada. Ako mi zatrebaju, one mogu biti tu za nekoliko nedelja. Mogu da tražim hiljadu ljudi, deset, pedeset hiljada. Samlećemo ih dokraja.

  Ja ću ih samleti dokraja.

  Zurio je u ekran, usana razvučenih u skoro bolnu grimasu.

  Nikad neću odustati.

  Govorio je u mikrofon. Krstarice su sletale i izbacivale svoj sadržaj, više ljudi, više mašina. Noć je oživela od bele, omamljujuće vreline. U rovovima su ljudi umirali i bivali zamenjeni. Svi su izgledali isto. Oni uvek izgledaju isto.

  Izazivač povuče novi potez. Izazvani odgovori. Pioni su se kretali po pravilima, igre.

  Montojie pogleda u ekran i izmisli novi potez. Bitka se proširi; možda je morao da

  povuče logor za oko kilometar. Sasvim pametan potez, u svakom pogledu.

  Potez u igri.

  19

  Bitka je tekla dalje, smirivala se ponekad do sporadičnog puškaranja preko ničije zemlje, da bi se iznenada razbuktala u žestoko, neprekidno bombardovanje.

  Na kilometre oko sjajnih tornjeva, koji su se još uvek prkosno uzdizali iz malog ostrva neoštećenog drveća, zemljište je bilo razderano i raskopano. Ljudi i oprema su i dalje izvirali iz tomjeva. Bojno polje se širilo u koncentričnim krugovima poput krugova na vodi u koju je bačen kamen.

  Begunci su punili ulice. Prolazili su kraj logora u beskonačnoj koloni, bledi i mirni,

  noseći svoju bednu imovinu. Neki stražari na ogradi logora upomo su pokušavali da prepoznaju nekoliko begunaca; bili su uvek isti, oni koji su marširali, dan za danom, iz noći u noć. Ismejavali su ih. Svi begunci izgledaju isto. Uniforma straha i gladi obezličuje kao i vojnička.

  Bilo je i ratnih zarobljenika, mračnih, bradatih ljudi koji — bez obzira na rang i broj

  — nisu progovarali ni reč. Stavljeni su pod energetske zaklone. Stalno su kovali planove za bekstvo. Jedna grupa je za vežbu napravila drvenog konja i koristila se njime da prekrije otvor podzemnog hodnika što se završavao izvan zarobljenickog logora. Jedan

  zarobljenik je pobegao uz pomoć žene tehničara koja se zaljubila u njega. Stalno je bilo 52

  problema. Montojie predade brigu o tome jednom podređenom i zaboravi na nju.

  Bilo je i saveznika.

  Oni su dolazill zbog novca ili slave ili mržnje, zbog šanse da pljačkaju, ili iz svojih sopstvenih razloga. Dolazili su obučeni u čudne uniforme, noseći čudno oružje ili nenaoružani. Borili su se kao đavoli i umirali kao junaci, u ratu koji nisu ni pokušali da razumeju. Bili su šašavi ali korisni.

  Dođe i Herkul.

  Montojie je slučajno bio baš kraj kapije logora kad je on stigao na čelu neobične

  trupe plaćenika koja se, izmedu ostalog, sastojala od četiri čoveka u veselim šarenim, komotnim, talasastim uniformama, čizmama do kolena, sa šeširima širokih izvijenih oboda i širokim ogrtačima. Zvali su se musketarima. U invalidskim kolicima vozio se neki star, debeo čovek koji se svima predstavljao kao dobri vojnik Švejk, govoreći da će neprijatelj zažaliti ako mu ikad dopadne šaka. Tu je spadao i veliki varvarin sa pregačom oko bedara, koji je govorio kao da grokće i kašlje, i maskirani sa crnim plaštom, na belcu. On apsolutno ništa nije rekao. I Herkul je, naravno, bio tu.

  »O mališa!« povika on, jednim jedinim pokretom ruke gurnu stražara u stranu i dođe do Montojiea koji je posmatrao plaćenike sa tihom rezignacijom. »Doprlo mi je do

  ušiju da hoćeš mali rat, pa pomislih da ti pomognem da ga završiš!« On udari Montojiea

  po leđima i nasmeja se grohotom. »Ne budi tako snužden, mališa. Herkul je, ipak, ovde,

  ili? Šta treba da radim, mališa?«

  Montojie dade znak stražaru u prikrajku. »Zar ti nisi morao da izvršiš nalog onog

  kralja?« upita.

  »Aj.« Herkul se isceri. »To sam i uradio — i sredio sam još nešto što se kralju upšte

  nije dopalo. Zbog toga sam i morao da te tako iznenada napustim; poslao je za mnom

  svoje šakale da me podsete na paklenog psa Kerbera kojeg je trebalo da mu donesem.

  Sad se to dogodilo, izvršeno je i ja sam ovde. Šta, dakle, treba da uradim za tebe?«

  »Jednu našu ženu drže zarobljenu tamo u onim kulama«, reče Montojie. »Jednu

  ženu. Hoćemo da je izvučemo.«

  »Mnogo besa navlačiš na sebe zbog jedne žene«, reče Herkul. »Nijedna žena nije

  vredna toga da se za nju bori, veruj mi. U svakom slučaju«, isceri se, »Herkul je već video ratove; on prepoznaje izgovor kad ga vidi. Jesam li ti pričao o Jeleni Trojanskoj i prokletom ratu koji je započet zbog nje? Samo da nju oslobodimo, ništa drugo, govorili

  su. Ti lažovi. Još nikad nije nijedna vojska napravila ni korak zbog lepe devojke, ako se na nekom bregu ne krije zlato. Pomoći ću ti, mališa!« On se nasmeja prijateljski i udari se ogromnom rukom po butini.

  Otišli su do broda pod zastavom. »Mi želimo samo ono što nam pripada, ništa drugo«, reče Montojie. »Ako se oni usprotive da nam to daju, mi ćemo uzeti. To je sve.«

  »To je sve kod svakog rata.« Herkul se isceri. »Ista smernost, ista nesebičnost, isto

  oslobađanje, isti leševi, ista pljačka, isto silovanje, ista smrt. Ja se razumem u ratove.«

  On pogleda Montojiea. »A ovo će biti dug i lep rat. Oni je neće dati, znam ja njih.«.

  »Ja imam vremena«, reče Montojie.

  »A ja ću ti pomoći«, povika Herkul. »Zevsa mi, hoću. U srcu sam miroljubiv čovek,

  to zna svako, ali Herkul još nikad nije ustuknuo pred ratom. Ti si čovek po mom ukusu,

  mališa« zagrme on i udari Montojiea po leđima. »Pokazaćemo mi njima, tim

  svinjama.Iseći ćemo ih na komade. Ja poznajem ovo mesto, mališa; očekuju nas slatki

  plodovi pobede, u to možeš biti siguran.« On se zadovoljno isceri Montojieu. »Pa, za sad bih ti predložio, da nekoliko tvojih vojnika pošaljemo u jedan gradić, sasvim blizu —

  u stvari, jedva je nešto veći od sela — i zauzmemo ga. Neće biti ljutnje, ti znaš kako tamo treba. Ljudi u tom selu su Alisini prijatelji, razumeš? A ti, ipak, ne želiš da su ti njeni prijatelji tako blizu, zar ne? Oni bi ti ubuduće samo pravili probleme, zar ne? Ka
d 53

  budeš imao selo, ja ću imati čudesan plan za tebe, veličanstven plan, plan kakav samo

  Herkul može da napravi.«

  Ket je sedela u menzi komandnog broda i gledala u mali ekran. Na stolu pred njom je stajala nedirnuta šolja veštačke kafe. Na ekranu se bitka brzo širila izvari svojih prvobitnih granica.

  Pojačanja su pristizala sa svih strana, Montojieovoj kao i neprijateljskoj vojsci.

  Uskoro će doći pojačanje iz Konfederacije. Poruka koja je izveštavala o prvom otporu na koji je Konfederacija naišla od svog osnivanja bila je na putu. Sa takvim pojačanjem, glavnokomandujući Montojie mogao je večno da ratuje, ako bi tako moralo biti.

  Zurila je u ekran na kom se bitka dalje odvijala.

  On bi se uvek borio.

  Montojie je rasklopio poljski krevet u komandnoj prostoriji. Retko je napuštao prostoriju. Bio je potpuno opsednut svojom šahovskom igrom, potezima piona, skakača, topova preko šahovske table koja je brzo rasla, novim otvaranjima i planovima što su

  unapred proračunavali poteze protivnika. To je bio rat jednog uma protiv drugog, visoko iznad glava šahovskih figura. Klicao je, radosno uzbuđen zbog ratne igre.

  Po prvi put u svom životu je Montojie bio potpuno srećan.

  20

  Stiže pojačanje iz Konfederacije; iz svemira se grmeći obrušiše dvadeset dve krstarice pune vojnika, topova, buba i ratne opreme. Dolazile su iz plavog neba u talasima, jedna za drugom, bljuvale smrt, vatrenim jezicima lizale oblake, grmele iznad uspavanih ravnica, mora koja su se valjala, visokih planina.

  Uništavanje je bilo zadovoljavajuće; baš kao i otpor. Zamkovi su se preobražavali u

  rampe za lansiranje raketa; prastari tornjevi su se peli ka nebu i pretvarali u vitke, svetlucave metalne rakete; zemlja se otvori i pojaviše se čudna stvorenja; jahala su preko neba na vatrenim zracima i na mesečini. Tu su bili smrt, razaranje i slava, više nego dovoljno za svakoga. Krstarice su se borile protiv napadača, uništavale ih, pretvarale zemlju u vatreni, žitki pakao. Onda su išle dalje ka bojnom polju i večnom šah‐matu.

  Iza njih je zemlja zaceljivala. Ponovo se pojaviše zamkovi. Sela narastoše, gradovi

  se raširiše Zemljom. Nije bilo tragova ni ožiljaka od strašnog uništenja. Sve je bilo podignuto za novu, čudesnu pobedu.

  Na maloj, osunčanoj čistini, Marta je ležala kraj nekog ko bi, doduše, mogao biti Džoselin, ali nije to bio. Daleko od igara drugih duhova vladao je večni mir. Marta je bila tiha i romantična. Među drvećem je stajala kućica. Koliba. Letnjikovac. Palata. Još nije odlučila. Po prvi put u svom životu bila je Marta potpuno srećna.

  Montojie je posmatrao ratnu igru na ekranu u komandnoj prostoriji. To je još uvek

  bio ograničen rat, koncentrisan na neosvojive tornjeve. Ovde je postizao malu pobedu,

  tamo doživljavao mali poraz. Neprijatelj se borio čvrsto i dobro. Dostojan protivnik.

  Dobijam, mislio je. Polako ali sigumo dobijam.

  Kad su se dani pretvorili u nedelje, a nedelje u mesece, on bi se ponekad upitao,

  da li je uopšte napredovao, da li će ipak dobiti šahovsku partiju ili: da li će je ikada izgubiti. Ali tada bi uvek povukao briljantan potez, postigao malu pobedu, upao u neprijateljsku teritoriju. I ponovo bio srećan.

  Na brežuljku, sa kog se mogao videti logor, stajala je Alisa, sa šarenom loptom kraj nogu, i gledala iznad dalekih brežuljaka. Žestoka borba bila je jedva nešto više od 54

  pogleda u moćnu daljinu koja se rasprostirala pred njom. Negde, vitko metalno telo pojuri sa skrivene lansirne rapme i uspe se u nebo, ostavljajući svetli, vatreni trag za sobom. Montojie uništi letelicu protivpotezom, još pre no što se obrušila na svoj cilj.

  Alisa je nepomično stajala i gledala gore u vatrenu loptu. Polako se oslobodi, pretvori se u: Juliju iz Verone, sa kosom koja je lepršala na vetru i malim, oštrim bodežom u ruci; u Demetru Šaminu, odevenu u odgovarajuću odeću boje zemlje; u Reu,

  u Numbakulu, u Astartu. Nadvijala se nad predelom užasno mračna, dok se nije ponovo

  preobrazila u sjajno, bledo biće, malu, vitku ženu, velikih, tamnih očiju, po imenu Beatrice Portinari, viđenu očima očaranog pesnika.

  Onda je opet bila Alisa. Durila se kao dete, a duga plava kosa joj je padala preko

  ramena. U daljini se bitka nastavljala.

  Onda više nije gledala. Sklopi sake na leđima i ispruži ruke sve dok zglobovi ne zapucketaše.

  Stade na vrhove prstiju. Iznad nje se pojavi jasno, sjajno, zasvođeno zvezdano nebo.

  Ona pogleda u mračno nebo, iz kog se čovek vratio svojim napuštenim snovima.

  55

  56

  Vratar ga je prepoznao i vrata se ukloniše. Pastir stavi svoju sekiru i kuku u vreću za pojasom i zakorači na most. Kao i uvek, osetio je napad vrtoglavice dok je hodao uskim

  lukom iznad penušave kiseline odbrambenog jarka. Zatim ga je prešao i krupnim koracima grabio putem prema selu.

  Dete se igralo sa psom na travnatoj brdskoj padini. Pastir podiže pogled ka njemu;

  oči su činile njegovo lepo tamnoputo lice svetlijim. Dečak se zazirući povuče i Pastir začu kako ženski glas viče: »Vrati se ovamo, Deri, budalo!« Pastir nastavi niz put dok se dečak skloni za plastove sena na suprotnoj padini. Pastir je mogao čuti grdnju: »Ponovo se igraj pored zamka, pa će od tebe napraviti meso za kralja.«

  Meso za kralja, pomisli Pastir. Kako kralj ogladni. Vest je stigla kao brza glasina —

  sobar kuvaru, kuvar kapetanu, kapetan stražaru, stražar pastiru, a ovaj je bio obučen i napustio je zamak samo nekoliko minuta pošto je kralj promrmljao: »Za večeru, šta bi

  htela?«, a kraljica zatitrala svim svojim rukama i rekla: »Nadam se, ne ponovo paprikas«, te kralj promrmlja, uzimajući kompjuterske listinge za taj dan: »Grudi na puteru«, i tako je sada Pastir bio napolju da požanje iz stada.

  Selo je još bilo u daljini kada se Pastir počeo mimoilaziti sa ljudima. Sećao se vremena, onda kada je kralj po prvi put obelodanio svoje prohteve, kada je bilo puno

  pokušaja da se izbegnu dužnosti seljaka prema kralju. Sada su samo posmatrali, možda

  skrivajući neobogaljene članove stada, ponekad ih izlažući da okončaju neizvesnost; ali Pastir je uglavnom video stare ljude i žene bez nogu, ruku ili očiju koji su s mukom obavljali svoje poslove služeći se udovima koje su još imali.

  Oni sa prstima pleli su i tkali; oni sa očima vodili su one kojima su ruke bile jedini

  kontakt sa svetom; oni sa rukama jahali su na leđima onih koji su imali noge; a svi su

  pronalazili jedinu utehu u tužnim i opuštenim krevetima, stvarajući, posle određenog vremena, decu čija je čudesna celovitost činila da ih iznenađene i začuđene majke posmatraju kao bogove, a očevi, kojima je jezik ispao iz usta, ili su im se nožni prsti nekako zagubili, ili su im butine bile ožiljci, a noge beskorisni ostaci davno otpalih šunki, kao omražene podsetnike.

  »Ah, kakva lepota«, promrmlja žena, pumpajući meh pored peći za hleb. Beznoga

  starica stavljala je vekne unutra, okretala ih drvenom lopaticom i zlovoljno brundala.

  Naravno, bila je to istina, jer Pastir zaista nikada nije bio ni dodirnut. (Zaista, nikada, dopro je odjek od ponoćnih vatri Oskrnavljene Noći, kada su mračne priče plašile decu

  do izbezumljenja, mračne priče za koje su skvrčeni odrasli znali da su istinite, da su neizbežne, da su sutrašnjica). Pastir je imao dugu tamnu kosu, a usta su mu bila čvrsta, ali dobrodušna, oči su mu čak i u mraku bleskale sunčevom svetlošću, činilo se, dok su

  mu ruke bile meke od kupanja, velike i jake i tamne i glatke i zastrašujuće.

  I Pastir u selu krenu prema kući koju je zapazio kada je poslednji put dolazio.

  Pošao je prema vratima i istovremeno čuo uzdah iz svih ostalih kuća, a tišinu iz one koju je odabrao.

  Ispred vrata podigao je ruku i ona su se otvorila, jer tako su bila i sagrađena: sve

  stvari koje su se otvarale pokoravale su se Pastirovoj volji, ili u najmanju ruku svetloj metalnoj kugl
i koju je kralj ugradio u njegovu ruku. U kući je bilo mračno, ali ne i dovoljno mračno da se ne bi videle oči starca koji je ležao u mreži, dok su mu se noge

  bez kostiju blago njihale. Čovek je mogao da vidi svoju budućnost u Pastirovim očima —

  ili je barem tako mislio, sve dok Pastir nije prošao pored njega i ušao u kuhinju.

  Tamo je mlada žena, ne starija od petnaest godina, stajala pored kredenca; njene

  ruke stisnute do bola. Ali Pastir samo odmahnu glavom i podiže ruku i kredenac mu odgovori i otvori se, ma koliko ona držala vrata, otkrivajuću mrmljajuću bebu umotanu

  u ćebad koja ublažuju zvuk. Pastir se samo nasmeja i odmahnu glavom. Njegov osmeh

  bio je nežan i predivan i žena požele da je mrtva.

  57

  Pogladio ju je po obrazu i ona nežno uzdahnu, nežno zastenja, a onda on posegnu

  u vreću i izvuče svoju pastirsku kuku i prisloni joj mali disk na slepoočnicu i ona se nasmeši. Oči su joj bile mrtve, ali usne žive i zubi su joj se videli. Položio ju je na pod, brižljivo joj otvorio bluzu, a onda izvadio sekiru iz vreće.

  Prevukao je prstom preko uskog, dugog cilindra i malo svetlo zasja na jednom kraju. Zatim prisloni svetleći kraj sekire na donji kraj njene dojke i opisa širok krug.

  Sekiru je sledila tanka crvena linija, a kada je pastir primio dojku, ostala mu je u ruci.

  Ostavivši je na stranu, pogladio je po dužini sekiru i svetlost postade tamnop‐lava.

  Prešao je sekirom preko crvene rane i krv se zgrušala i osušila i rana je počela da zaceljuje.

  Stavio je dojku u vreću i ponovio proces na drugoj strani. Za to vreme žena ga je

  gledala sa nezainteresovanim veseljem; osmeh joj je i dalje igrao na usnama. Smeškaće

  se tako danima pre no što mir nestane.

  Kada je i druga dojka bila u vreći, Pastir odloži sekiru i kuku i brižljivo zakopča ženinu bluzu. Pomogao joj je da ustane i ponovo prešao veštom i nežnom rukom preko