Alef Science Fiction Magazine 017 Read online

  Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,

  ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐

  njenoj veličini.

  H. L. BORHES

  Broj 14 50.000 din.

  S A D R Ž A J

  Reč urednika ................................................................................................... 2

  Stanislav Lem: GOLEM XIV ............................................................................. 4

  Stiven King: PLAŽOSVET ................................................................................ 37

  Klajv Sinkler: POSTANAK ............................................................................... 49

  Valentina Žuravljeva: DOĆI ĆE DAN .............................................................. 58

  H. F. Lavkraft: ČUDNA VISOKA KUĆA U IZMAGLICI ...................................... 74

  Cezarija Abartis: VEŠTICA MLADOG MESECA ............................................... 80

  Lidija Beatović: MIRIS VREMENA .................................................................. 86

  Goran Skrobonja: BEZIMENA STVAR ............................................................ 92

  Jan Votson: KNJIGA REKE, IV deo ................................................................. 96

  Odgovorni urednik

  Milorad Predojević

  Urednik

  Boban Knežević

  Likovni urednik

  Dragoljub Stanković

  Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights

  Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST

  21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI

  1

  REČ UREDNIKA

  NAJAVA BOLJIH DANA

  Pošto se ALEF priprema dva meseca unapred, u trenutku dok pišem ove

  redove, broj 16 se još nije pojavio na kioscima. Pesimizam koji je ispoljen u njegovom uvodniku i koji je ohladio srca svih pravih ljubitelja naučne fantastike, pokazalo se, ipak je bio malo preuranjen.

  Nakon određenih dogovora i pregrupisavanja u najvišem vrhu ALEF‐a odlučeno

  je da se nastavi dalje u još boljem obliku i našem SF magazinu što brže vrati stari

  sjaj. Već od osamnaestog broja imaćemo ponovo većinu rubrika i mnoštvo kratkih

  zanimljivosti kao u prvim brojevima ALEF‐a.

  Prva vaša reagovanja na dilemu ‐ roman u nastavcima ili kompletan kratki

  roman gotovo bez izuzetka bila su pozitivna za uvođenje kompletnog kratkog

  romana. I nama se čini da bi ta varijanta uz bogat magazinski sadržaj bila sigurniji

  zalog budućnosti ALEF‐a ali još uvek nije donesena konačna odluka. Izostajanje romana u nastavcima u ovom broju treba shvatiti samo na jedan način: zbog

  neizvesne sudbine ALEF‐a nismo na vreme pripremili prevod.

  Lemova novela „Golem XIV”, naslovna iz ovog broja, spada u novija Lemova

  dela. Novija, jer Lem u poslednjih desetak godina skoro ništa nije napisao. Ipak, nekome će se učiniti pomalo zastarela, ali to je zbog same teme ‐ kompjuteri su silovito napredovali u periodu od pisanja priče do danas. Napreduju i dalje. Čak ni

  genijalna imaginacija jednog Lema nije bila dovoljna da pohvata sve niti budućnosti

  koja dolazi.

  Stiven King je još jedan autor na koga želimo da vam skrenemo pažnju. U

  pitanju je pisac koga je vrlo teško žanrovski odrediti. Neosporno je da je njegova glavna preokupacija fantastika, neosporno je da ton njegovim delima daje horor, ali

  činjenica je da nisu malobrojna ni dela koja se lako mogu podvući pod okrilje SF‐a.

  U svakom slučaju, King je drag pisac većini ljubitelja naučne fantastike i mi ćemo nastojati da obezbedimo jedan roman za ALEF.

  Moram uputiti kritiku domaćim SF piscima ‐ gotovo niko ništa ne šalje, posebno

  od već afirmisanih autora. To što ne objavljujemo pismene recenzije ne znači da ne

  čitamo priče. Sve što je pristiglo i ispunilo određene kvalitativne uslove koje smo postavili, objavljeno je. Dakle, pisci, očekujemo vaše najnovije radove.

  Boban KNEŽEVIĆ

  2

  3

  PREDGOVOR

  Odrediti istorijski momenat kada je obična računaljka stekla razum, isto je tako teško kao i reći u kom se trenutku majmun pretvorio u čoveka. Pa ipak, možemo sa sigurnošću tvrditi da nas od onog vremena kada se analizatorom diferencijalnih jednačina Vanevara Buša započet burni razvoj intelektronike, deli razdoblje koje jedva

  da dostiže dužinu trajanja jednog ljudskog života. Sagrađen posle njega, krajem drugog

  svetskog rata, ENIAK je već dobio — mada ne sasvim zasluženo — naziv »elektronski mozak«. ENIAK je u suštini bio samo kompjuter, elektronska računarska mašina; u razmerama Stabla života tek primitivna nervna ganglija. Pedesetih godina dvadesetog veka stvara se prava potreba za računskim mašinama; koncern IBM je među prvima pristupio njihovoj masovnoj proizvodnji.

  Rad ovih mašina imao je malo zajedničkog sa procesom mišljenja. Te mašine su, u

  stvari, bile uređaji za obradu podataka kako u oblasti ekonomije i krupnog biznisa, tako i u sferi upravljanja i nauke. Ušli su i u politički život — već su se prvi tipovi tih mašina koristili za predviđanje rezultata političkih izbora. Otprilike u isto vreme RAND

  korporacija uspela je da privuče pažnju vojnih instanci Pentagona metodom

  predviđanja događaja na međunarodnoj vojno‐političkoj sceni, koji se sastojao u sastavljanju takozvanih »scenarija zbivanja«. Odatle nije bilo daleko ni do pouzdanijih metodika, takvih, kao što je, na primer, bila »SIMA«, iz koje se dve decenije kasnije razvila primenjena algebra zbivanja, nazvana — uostalom, ne baš uspešno —

  politikomatika. Na sličan način — u ulozi Kasandre — kompjuter je pokazao svoje mogućnosti kada je, u okviru čuvenog projekta »Granice rasta« u Masačusetskom tehnološkom institutu prvi put bilo započeto sastavljanje formalnih modela zemaljske civilizacije.

  Međutim, nije to bila najznačajnija evoluciona grana računskih mašina krajem

  stoleća. Od drugog svetskog rata armija je koristila kompjutere u skladu sa sistemom operacione logistike razvijenim na pozornici vojnih dejstava. Na nivou strategije, odluke su kao i ranije donosili ljudi, ali su drugostepeni i manje važni problemi u sve većoj i većoj meri prepuštani računskim mašinama. Istovremeno su se te mašine počele

  koristiti i u sistemu odbrane Sjedinjenih Država, gde su imale ulogu nervnih čvorova kontinentalne mreže ranog obaveštavanja. Sa tehničke tačke gledišta, takve su mreže

  izuzetno brzo zastarevale. Prvu od njih, nazvanu KONELRAD, zamenilo je mnoštvo varijanata mreže EVAS. Odbrambeni i napadački potencijal u to vreme se zasnivao na

  sistemu pokretnih (podvodnih) i nepokretnih (podzemnih) balističkih raketa sa

  termonuklearnim bojevim glavama, kao i na prstenastim sistemima radarsko‐sonarnih

  baza. Računske mašine su u tom sistemu imale funkciju komunikacionih karika, drugim

  recima, čisto izvršnu funkciju.

  Automatizacija je postupno osvajala Ameriku — iz početka »odozdo«, to jest od takvih poslova u oblasti usluga, koji se najlakše mogu mehanizovati, jer ne zahtevaju intelektualnu aktivnost (bankarstvo, transport, ugostiteljske usluge). Vojne računske mašine izvršavale su uskospecijalne zadatke: pronalazile su ciljeve za kombinovane atomske napade, obrađivale rezultate satelitskih posmatranja, bavile se

  optimalizacijom kretanja flota i korelacijom letova teških MOL‐ova.

  Kao što se moglo i očekivati, dijapazon problema, čije se rešavanje poveravalo automatskim sistemima, nezadrživo je rastao. To je bilo priro
dno u vremenu trke u termonuklearnom naoružanju, ali ni smanjenje naoružanja koje je usledilo nije

  prekinulo dalje ulaganje kapitala u tu oblast. Stvar je u tome što je zamrzavanje termonuklearnog naoružanja oslobodilo značjne budžetske kvote, koje, posle rata u Vijetnamu, Pentagon nije hteo ispuštati. Ali čak i one računske mašine koje su tada konstruisane — desete, jedanaeste i, najzad, dvanaeste generacije — nadmašivale su čoveka samo u brzini izvršavanja zadataka. Postajalo je sve jasnije da je upravo čovek

  onaj elemenat koji smanjuje efikasnost odbrambenih sistema.

  4

  Prema tome, može se smatrati da je potpuno prirodno što se u krugovima

  pentagonskih stručnjaka — naročito naučnika povezanih sa takozvanim »vojno‐

  industrijskim kompleksom« — pojavila ideja da se datoj tendenciji suprotstavi

  intelektronskom evolucijom. Laici su ovaj pokret nazvali »antiintelektualni«. Prema istoričarima nauke i tehnike njegov duhovni otac bio je A. Turing, engleski matematičar iz sredine dvadesetog veka, tvorac teorije »univerzalnog automata«. Bila je to mašina

  sposobna da izvrši DOSLOVNO SVAKU operaciju koja se može formulisati, odnosno, kojoj se može dati karakter idealnog ponovljivog postupka. Razlika između

  »intelektualnog« i »antiintelektualnog« pravca u intelektronici svodi se na to da je Turingova mašina, elementarno jednostavna, svoje mogućnosti dugovala PROGRAMU

  rada. S druge strane, u radovima dvojice očeva kibernetike N. Vinera i Dž. fon Nojmana

  pojavila se koncepcija sistema koji bi se mogao samoprogramirati.

  Razume se, ovde su ta raskršća u razvoju kibernetike predstavljena veoma

  uprošćeno, tako reći, iz ptičje perspektive. I jasno je da se sposobnost samoprogramiranja mašina nije pojavila odjednom. Nužna pretpostavka samoprogramiranja bila

  je visoka unutrašnja složenost računske mašine. Gotovo neprimetna sredinom dvadesetog veka, ta diferencijacija imala je ogroman uticaj na dalju evoluciju matematičkih mašina, naročito kada su ojačale i osamostalile se grane kibernetike kao što su psihonika i višefazna teorija rešavanja. Osamdesetih godina se u vojnim krugovima rodila misao o potpunoj automatizaciji svih poslova viših organa uprave — kako vojno-komandnih, tako i ekonomsko‐političkih. Po svoj prilici, tu koncepciju — kasnije nazvanu »Ideja jedinstvenog stratega« — prvi je izneo general Stjuart Iglton. Njegova zamisao obuhvatala je kompjutersko pronalaženje optimalnih ciljeva za napad,

  upozoravajuće i odbrambene sisteme, predajnike i bojeve glave; Iglton je predvideo izgradnju jednog moćnog centra koji bi u toku svih faza koje prethode konačnoj krajnosti — početku vojnih dejstava — bio sposoban da, zahvaljujući svestranoj analizi

  ekonomskih, vojnih, političkih i socijalnih podataka, neprekidno optimalizuje globalnu situaciju SAD, obezbedujući tako Sjedinjenim Državama premoć u razmerama čitave planete i njene kosmičke okoline, koja je u to vreme izašla van granica Mesečeve orbite.

  Pristalice ove doktrine insistirale su na tome da je reč o nužnom koraku u civilizacijskom progresu, progresu koji predstavlja organsku celinu, zbog čega se iz njega ne može proizvoljno isključivati vojna oblast. Posle zaustavljanja eskalacije ogromne atomske moći i ograničenja radijusa dejstva raketa — nosača, nastupila je treća etapa

  — etapa utrke, po svemu sudeći manje opasne, ali i savršenije, jer je ona trebalo da bude ne više Antagonizam Uništavajuće Sile, već Operativne Misli. I kao ranije sila, tako je sada i misao morala na sebi iskušati uticaj onečovečavajuće mehanizacije.

  Ova doktrina je, kao, uostalom, i njene atomsko‐balističke prethodnice, postala objekat kritike koja je uglavnom, dolazila iz liberalnih i pacifističkih krugova.

  Suprotstavljali su joj se mnogi istaknuti predstavnici nauke, među kojima i stručnjaci za pslhosomatiku i intelektroniku, ali ona je na kraju ipak pobedila, što je našlo odraza i u pravnim aktima oba zakonodavna organa SAD. Uostalom, već 1986. godine, u svojstvu

  organa potčinjenog lično predsedniku, formiran je USIB.* On je imao i sopstveni budžet, koji je te prve godine iznosio devetnaest milijardi dolara. Bio je to tek skromni početak.

  USIB je uz pomoć svog konsultativnog organa, poluoficijelnog predstavništva

  Pentagona, pod predsedništvom državnog sekretara Ministarstva odbrane Leonarda

  Dejvenporta, izradio u nizu krupnih privatnih preduzeća, takvih, kao što su »IBM«

  »Nortroniks« i »Sajbermatiks«, porudžbine za izgradnju prototipa uređaja, poznatog pod šifrom HAN (skraćenica od Hanibal). Pod uticajem štampe i usled raznih curenja informacija ipak se odomaćio drugi naziv tog uređaja — ULVIK.** Do kraja stoleća sa‐

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  *United States Intellectronical Board — savet SAD za intelektroniku (prim. autora).

  **Ultimative Victor — apsolutni pobednik (prim. autora).

  5

  građeni su i drugi prototipovi sličnih uređaja. Od najvažnijih, ovde možemo spomenuti

  takve sisteme kao što su AJAKS, ULTOR, GILGAMEŠ i seriju GOLEM‐a.

  Zahvaljujući brzonarastajućim gigantskim troškovima sredstava i rada, tradicio‐

  nalne metode informatike doživele su pravu revoluciju. Naročito velik značaj imao je prelaz od elektronskih procesa ka svetlosnim u prenosu informacije unutar računske mašine. U kombinaciji sa razvojem »nanizacije« (tako su nazvane naredne etape mikro-minijaturizacije; možda vredi pomenuti i to da se krajem veka dvadeset hiljada logičkih elemenata moglo smestiti u zrno maka!), taj prelaz dao je zapanjujuće rezultate. Prvi u potpunosti svetlosni kompjuter GILGAMEŠ radio je milion puta brže od arhaičnog ENIAK‐a.

  »Savlađivanje barijere razuma« — kako to neki nazivaju — odigralo se odmah

  posle 2000. godine zahvaljujući novom načinu konstrukcije računskih mašina, nazva-nom »nevidljiva evolucija razuma«. Do tada se svaka generacija kompjutera konstrui-sala realno; koncepcija izgradnje njihovih narednih varijanti sa ogromnim — hiljado-strukim! — ubrzanjem, mada poznata, nije se nikako mogla realizovati, jer postojeće računske mašine, koje bi trebalo da posluže kao »utroba« ili »sintetička sredina« te evolucije Razuma, nisu imale dovoljan kapacitet. Tek je pojava Federalne informacione

  mreže omogućila ostvarenje te ideje. Šezdeset pet narednih generacija razvilo se u toku samo jedne decenije; Federalna mreža je u noćnim periodima — periodima minimalnog

  opterećenja — donosila na svet jedan »veštački Razum« za drugim; bilo je to potomstvo dobijeno »ubrzanom kompjuterogenezom«, pošto je sazrevalo — ubrzano

  simbolima, to jest, nematerijalnim strukturama — u informacionom supstratu, u

  »hranljivoj sredini« mreže.

  Međutim, posle tih uspeha nastupio je period novih teškoća. AJAKS i HAN,

  prototipovi sedamdeset osmog i sedamdeset devetog pokoljenja, već ovaploćeni u metalu, ispoljavali su nesigurnost u donošenju odluka, okarakterisanu kao »mašinska neuroza«. Razlika između predašnjih i novih mašina u principu se svodila na razliku između insekta i čoveka. Insekt dolazi na svet »programiran« instinktima kojima se potčinjava bez ikakvog razmišljanja. Čovek, međutim, mora da se uči pravilnom ponašanju, ali to učenje mu kao rezultat daje veću samostalnost; radi se o tome da čovek može po svojoj volji, i polazeći od svojih znanja, menjati postojeće programe.

  Iz ovih razloga, računske mašine, sve do dvadesete generacije, odlikovale su se ponašanjem insekta — one nisu mogle posumnjati u svoje programe, a tim više, ni preinačavati ih. Programe je »umetao« u svoje mašine znanja kao što evolucija

  »umeće« instinkte u insekte. Još u dvadesetom veku mnogo se govorilo o

  »samoprogramiranju«, ali u to vreme to je bilo tek neostvarivo maštanje. Upravo je izgradnja »samousavršavajućeg razuma« bila uslov za realizaciju »apsolutnog

  pobednika«; AJAKS je još uvek bio prelazna forma, i tek je GILGAMEŠ dostigao odgovarajući intelek
tualni nivo, odnosno »izašao na psihoevolucionu orbitu«.

  Obučavanje računske mašine osamdesete generacije bilo je mnogo sličnije

  vaspitanju deteta, nego klasičnom programiranju matematičke mašine. Pa ipak se, osim ogromne količine opštih i specijalnih znanja, kompjuteru morao »usaditi« i određeni sistem neporecivih vrednosti, po kojima je trebalo da se upravlja u svojim dejstvima.

  Bile su to apstrakcije najvišeg reda, kao na primer, »državni interesi«, ideološki principi, sadržani u Ustavu SAD, kodeksi normi, naredba o bezuslovnom potčinjavanju odlukama

  predsednika, itd. Da bi se ceo taj sistem sačuvao od takozvanog »etičkog pomaka«, od

  »izdaje državnih interesa«, mašina je obučavana u etici drugačije nego što se njenim osnovama uče ljudi. Etički kodeks nije se unosio u njenu memoriju, već su se zahtevi za poslušnošću i krotkošću umetali u strukturu mašine onako kako to čini prirodna evolucija — u oblast instinktivnih težnji. Zna se da čovek može promeniti svoje poglede na svet, ali ne može uništiti u sebi elementarne težnje (na primer, polne sklonosti) prostim naporom volje. Mašine su posedovale intelektualnu slobodu, ali su pri tom, ipak, ostajale prikovane uz unapred zadati fundament onih vrednosti kojima su morale

  6

  služiti.

  Na XXI Panameričkom kongresu psihoničara profesor Eldon Peč podneo je referat

  u kojem je ustvrdio da kompjuter, čak i sa tako umetnutim sistemom vrednosti, može

  preći takozvani »aksiološki prag«, posle čega će biti sposoban da posumnja u svaki princip koji mu je bio unesen; drugim rečima, za takav kompjuter više neće biti nepri-kosnovenih vrednosti. Ako ne bude mogao da se suprotstavi zadatim imperativima direktno, učiniće to zaobilaznim putem. Dobivši publicitet, Pečov referat izazvao je previranje u univerzitetskim krugovima kao i nov talas napada na ULVIK i njegovog patrona — USIB, međutim, sve to nije imalo nikakvog uticaja na politiku USIB‐a.