Alef Science Fiction Magazine 023 Page 9

  Oni se pogledaše jfca nelagodnošću, ali zastadoše.

  »Ruke uvis«, reče on. »Visoko iznad glave!«

  Ono dvoje podigoše ruke najviše što je bilo mogućno. Simons, crvenokosi, reče:

  »Šta se desilo?«

  »Odlazite pod ono gvozdrvo!«

  Njih dvoje pođoše u naznačenom pravcu. Pod tim drvetom stajaše napuštena

  koliba oko koje je trava bila nedavno sečena. Izrasla je opet do visine od tridesetak centimetara, ali je Tom ipak mogao, pogledom, da proveri da li imaju ili nemaju oružje.

  Saže se da pogleda Španca. Taj drugar je još uvek disao, mada teško. Možda bi se

  mogao oporaviti, možda ne, a ako bi se oporavio, možda više nikad ne bi bio pri zdravoj svesti. Bilo bi daleko bolje za njega da umre, jer bi ga inače sigurno mučili. Takva je bila sudbina svih špijuna u ovoj zoni koji bi, suočeni sa neizbežnim hvatanjem, propustili da se ubiju. Ovoga bi rastezali na drvenom točku sve dok mu konopci ne bi pokidali zglobove šaka i stopala. Ako ne bi odao nikakve vredne informacije ili ako bi se stekao utisak da laže, okačili bi ga golog iznad slabe vatre i polako pekli.

  Mogli bi ga i vezati za ražanj i vrteti iznad vatre, i tokom tog procesa izbiti mu jedno ili oba oka, ili odseći uvo. Ako bi i dalje odbijao da govori, skinuli bi ga i ohladili vodom. Onda bi mu čupali nokte ruku i nogu ili pravili sitne posekotine na polnom organu. Možda bi mu žarili vreli vrh koplja u anus. Možda bi mu odsecali jedan po jedan prst a ranu odmah kauterizovali usijanim kamenom.

  Lista mogućih tortura bila je duga i, za bilo koju senzitivnu, imaginativnu osobu, nešto o čemu je nepodnošljivo razmišljati.

  Miks nije video nijednog špijuna na saslušanju u rukama Novoalbionaca. Međutim,

  bio je svedok nekih ispitivanja dok je bio Kramerov zarobljenik, pa je i predobro znao kakvi užasi očekuju ovog Španca.

  A šta bi ovaj jadni đavo mogao vredno reći? Baš ništa: Miks je u to bio siguran.

  Uspravio se da proveri šta rade Simons i Tašentova. Oni su sad bili pod krošnjom

  tog drveta. Stajali su blizu kolibe.

  Sagnuo se i presekao vratnu venu tom čoveku. Pošto se uverio da je Španac mrtav,

  i pošto je pokupio dragoceno oružje, pošao je ka drvetu. Tip će biti vaskrsnut u neoštećenom telu negde duž Reke, daleko odavde. Možda će jednog dana Miks opet naići na njega, te će moći da mu priča o svom milosrdnom postupku.

  Na pola puta do tog drveta, Tom zastade. Iz visine, sa nekog mesta na planini, do

  njega je doplovilo hitro tirlitanje bambusove frule.

  Ko bi to mogao biti gore i traćiti vreme upravo onda kad se od svih traži da zapnu?

  Još jedan ljubavni par, i to takav gde neko nekog zabavlja svirkom između dva seksualna odnosa? Ili je to sviruckanje neki špijunski signal? Slabo verovatno, ali Tom je morao uzeti u obzir sve mogućnosti.

  Plavuša i crvenokosi tip još uvek su držali ruke nagore. Oboje bejahu goli. Telo te

  žene nesumnjivo je bilo lepo, a njena gusta čupa međunožnih dlaka imala je tačno onu

  crveno‐zlatnu boju koja je Miksa specijalno uzbuđivala. Ova žena podsetila ga je na jednu starletu sa kojom je išao neposredno posle svog razvoda od Viki.

  »Okrenite se«, reče on.

  Simons reče: »Zašto?« ali posluša.

  »O‐kej«, reče Miks. »Sad možete spustiti ruke.«

  Nije im kazao da ga je jednom ubo nožem neki zarobljenik, nag, koji je držao nož

  stisnut između guzova sve dok se nije našao nadohvat svog zarobljivača.

  »Dakle, šta je bilo?«

  39

  Bilo je manje‐više ono što je on i mislio da je bilo. Njih dvoje su zbrisali iz svoje radne ekipe da bi vodili ljubav na travi. Dok su između dve »runde« ležali na travi i spremali se da pripale cigarete, čuli su špijuna koji je prolazio u blizini. Dohvatili su svoje oružje i pošli da ga prate. Bili su sigurni da strančeve namere nisu dobre.

  Onda su videli Miksa kako prati De La Reinu, i upravo su se spremali da mu se pridruže, kad ih je Španac ugledao. Pokazao se kao hitri mislilac: odmah je pokušao da

  uveri Miksa da su špijuni njih dvoje.

  »Mogao je i uspeti da nije pokušao da me ubije odmah, nego da je pričekao bolju

  priliku«, reče Tom. »E, pa, vas dvoje se vratite svojim dužnostima.«

  Gvindila reče: »Nećeš nikome pričati o ovome, je l' tako?«

  Cereći se, Tom reče: »Možda hoću, možda neću. Zašto?«

  »Ako budeš ćutao o ovome, mogla bih te lepo nagraditi.«

  Erik Simons zareza: »Gvin! Ne bi valjda?«

  Slegnula je ramenima, što je izazvalo zanimljiva talasanja.

  »U čemu bi bila šteta? Bilo bi samo sad. Znaš šta će se desiti ako nas izruči. Bi‐

  ćemo nedelju dana na žirovom hlebu i vodi, i javno poniženi, i... pa, znaš kakav je Robert. Mene će tući, tebe će pokušati da ubije.«

  »Mogli bismo jednostavno da pobegnemo« reče Simons.

  Izgledao je izuzetno gadno. »Ili ti se hoće da obrneš ovoga, droljo!«

  Tom se opet nasmeja, i reče: »Da ste uhvaćeni u dezertiranju, bili biste kažnjeni smrtnom kaznom. Ne brinite se. Nisam ucenjivač, nisam razvratni i surovi Rudolf Rasendejl.«

  Pogledaše ga prazno. »Rasendejl?« reče Simons.

  »Nije bitno. Teško da biste vi to mogli znati. Krenite vas dvoje. Neću nikome reći

  celu istinu. Samo ću reći da sam bio sam kad sam otkrio Spanca. Nego, recite mi, ko to

  svira u frulicu tamo gore?«

  Rekoše mu da pojma nemaju. Dok su odlazili u travu da uzmu svoje oružje i odeću,

  svađali su se bučno. Miks je stekao utisak da njihova uzajamna strast neće preživeti ovaj incident.

  Kad su njihovi zavađeni glasovi izbledeli u daljini, Tom se okrete planini. Da li da se vrati u ravnicu i prijavi da je ubio jednog špijuna? Ili da krene u planinu da ubije frulaša?

  Ili da uradi ono radi čega je došao, naime, da spava?

  Pobedila je radoznalost. Kod njega je uvek pobeđivala radoznalost.

  Govoreći sebi da je trebalo da bude mačor, i to mačor koji je već potrošio jedan od

  svojih devet života, on poče da se penje. Na planinskoj strani bilo je fisura, pragova, malih platoa, i strmih stazica. Međutim, samo bi divojarac, ili čovek vrlo čvrsto rešen, ili luđak, pošao tim putem u visine. Pametan čovek bi digao ka njima pogled, možda bi se

  visinama divio, ali bi ostao dole, dokoličio, spavao, ili povaljao neku drčnu žensku po travi. A najbolje bi mu bilo da čini sve troje, a da i ne pominje‐mo da bi trebalo da sipa u grlo burbon ili već koje god piće mu je dato u kornukopiji.

  Preznojavajući se, iako je bio u senci, on se izvuče preko ivice jednog od malih platoa. Na sredini platoa bila je nekakva kolibica jedva vredna tog imena, sačinjena od međusobno oslonjenih grana. Onostran kolibice bio je mali slap, jedan od mnogih vodopada koji su, dalo bi se pretpostaviti, nastajali topljenjem neviđenih snegova na planinskim vrhovima. Ti slapovi bili su još jedna misterija ove planete, koja nije imala godišnja doba, što bi trebalo da znači da rotira uvek pod uglom od devedeset stepeni u

  odnosu na ekliptiku. Ako snegovi nemaju period topljenja, onda odakle dolazi voda?

  Kraj vodopada bejaše Ješua. Bio je go, duvao je u panovu sviralu i plesao divlje kao

  jedan od onih kozonogih obožavalaca Velikog Boga. Vrteo se i vrteo. Skakao je visoko,

  cupkao je, savijao se napred i nazad, ritao se, spuštao se u čučnjeve, vrteo u piruetama, njihao se. Oči su mu bile zatvorene; primicao se opasno blizu ivici platoa.

  40

  David je tako plesao posle povratka Božje barke, pomisli Miks. Međutim, Ješua je

  ovo radio za nevidljivu publiku. I to, sasvim sigurno, bez ikakvog razloga za slavljenje.

  Miksu je bilo neprijatno. Osećao se kao zavirivač kroz prozore. Malo je nedostajalo

  pa da se povuče i prepusti Ješuu onome što ga je obuzelo, ma šta to bilo. Ali pomisao

&nbs
p; na teškoće penjanja i na utrošeno vreme nateraše Miksa da ipak tako ne postupi.

  Pozva ga. Ješua prestade da pleše i zatetura se unazad kao strelom pogođen. Miks

  mu priđe i vide da je Ješua sav u suzama.

  Ješua se okrete, kleknu i ispljuska se ledenom vodom iz jedne barice pokraj vodopada, onda se okrete da se suoči sa Miksom. Suze su prestale ali oči su mu sad bile jako raširene i divlje.

  »Nisam plesao zbog sreće niti zbog neke ispunjenosti slavom Božjom«, reče on.

  »Nekad sam plesao na Zemlji, u pustinji pored Mrtvog mora. Nikog nije bilo sem mene i

  Oca. Bio sam harfa, a Njegovi prsti su svirali po žicama ekstaze. Bio sam frula, a On je kroz moje telo svirao pesme neba.

  Ali toga više nema. Sad plešem zato što, ako ne bih plesao, vrištao bih od očajanja

  dok mi se grlo ne zapali, ili bih se bacio preko litice i pao u željenu smert. A koja korist od toga? U ovom svetu čovek ne može izvršiti samoubistvo. Ne trajno. Nekoliko sati kasnije mora se opet suočiti sa samim sobom i sa svetom. Srećom, ne mora se opet suočavati sa svojim Bogom. Jer Boga više nema.«

  Miks se oseti još nezgodnije.

  »Pa ne može biti baš tako loše«, reče on. »Možda ovaj svet nije ispao baš ono što

  si ti očekivao. Pa šta? Ne možeš sebe optuživati što si pogrešio. Ko je uopšte mogao pogoditi istinu o nesaznatljivom? U svakom slučaju, ovaj svet ima mnoge dobre osobine

  koje Zemlja nije imala. Uživaj u njima. Istina je da ovde nije uvek piknik, ali zar je na Zemlji uvek bio? Bar ne moraš da se brineš zbog starenja, zgodnih žena ima koliko hoćeš, ne moraš noću da sediš i da se pitaš kako da se domogneš sledećeg obroka ili kako ćeš platiti porez ili alimentaciju. Do vraga, pa iako ovde nema ni konja ni automobila ni bioskopa, prihvatiću ovaj svet u svako doba. Izgubiš jedno, dobiješ drugo.«

  »Ne razumeš, prijatelju moj«, reče Ješua. »Samo čovek kao ja, čovek koji vidi kroz

  veo sačinjen od materije ovog fizičkog univerzuma, čovek koji je video onu realnost iza toga, osetio poplavu unutrašnje Svetlosti...«

  Zastao je, zagledao se u visinu, stisnuo pesnice, pustio dugi talasavi krik. Miks je samo jednom u životu bio čuo takav krik — u Africi, kad je jedan burski vojnik padao sa litice. Ne, nije; Miks nikad u životu nije stvarno čuo nikakvog burskog vojnika. Opet on mesa fantaziju sa realnošću. »Miks«, dakle »mešanje«*, baš dobro ime za njega.

  »Možda je bolje da pođem«, reče Miks. »Jasno mi je kad negde ne postoji

  mogućnost da se ma šta učuni. Žao mi je što...«

  »Ne želim da budem sam!« reče Ješua. »Ljudsko sam biće; potrebno mi je da

  pričam i slušam, vidim osmehe i čujem smeh, i da znam ljubav. Ali ne mogu da oprostim

  sebi što sam bio... ono što sam bio!«

  Miks se zapitao o čemu taj dasa priča. Okrenuo se i pošao ka ivici platoa. Ješua pođe za njim.

  »Da sam samo ostao tamo sa sinovima Zadoka, sinovima Svetlosti. Ali ne! Mislio

  sam da sam potreban svetu muškaraca i žena. Stene pustinje odmotavale su se preda

  monom kao svitak papirusa, i u njima sam čitao šta se dogoditi mora, i to uskoro, zato

  što mi je Bog pokazivao budućnost. Ostavio sam svoju braću u njihovim pećinam i ćelijama i otišao u gradove zato što je bilo neophodno da tamo moja braća i sestre i tamošnja mala deca doznaju, da bi imali šansu da se spasu.«

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  * Na engleskom. (Prim. prev.)

  41

  »Idem ja«, reče Miks. »Žao mi je što te nešto jaše, ali ne mogu da ti pomognem

  ako ne znam šta je to. A i kad bih znao, sumnjam da bih mogao mnogo da pomognem.«

  »Ti si poslat da mi pomogneš. Nije slučajnost to što toliko ličiš na mene i što su se

  naši putevi ukrstili.«

  »Nisam doktor za mozak«, reče Miks. »Zaboravi to. Ne mogu da te izlečim.«

  Odjednom Ješua spusti ruku koju je bio pružio ka Miksu, i progovori tiho.

  »Šta to govorim? Zar nikad neću naučiti? Naravno da nisi poslat. Ne postoji niko ko

  bi te poslao. Niko te ne šalje. Radi se o čistoj slučajnosti.«

  »Vidimo se kasnije.«

  Poče da silazi. Jednom pogleda gore, i vide Ješuino lice, svoje sopstveno lice, kako

  odozgo zuri u njega. Tad oseti gnev, kao da je trebalo maločas da ostane i da bar pruži neko ohrabrenje tom čoveku. Mogao da sluša sve dok Ješua pričanjem ne dovede sebe

  u bolje raspoloženje.

  Dok je stigao do bregova i počeo da pešači preko njih natrag, njegov stav se promenio. Nije više verovao da bi mogao stvarno pomoći tom jadnom vragu.

  Ješua mora da je napola šenuo. Svakako je nedopečen. I to je bilo čudno u ovom

  svetu i ovom vaskrsenju. Svi drugi ne samo što su se probudili iz mrtvih u telima dvadesetpetogodišnjaka — izuzev, naravno, onih koji su na Zemlji umrli pre dostizanja

  te starosti — nego su i svi oni koji su na Zemlji bili žrtve mentalnih bolesti probuđeni u stanju duševnog zdravlja.

  Međutim, vreme je prolazilo, problemi novog sveta su pritiskali, i mnogi ljudi opet

  su počeli duševno da oboljevaju. Nije bilo mnogo šizofrenije; ali Tom je iz razgovora sa jednim iz dvadesetog veka saznao da je dokazano da bar tri četvrtine slučajeva šizofrenije nastaje zbog fizičke neravnoteže i to pre svega one genetskog porekla.

  Ipak, pet godina života u dolini Reke dovelo je do pojave izvesnog broja ludih, mada ne u onom broju, proporcionalno gledajući, koliko ih je svojevremeno, bilo na Zemlji. Štaviše, vaskrsenje nije uspelo da preobrati većinu takozvanih normalnih ka jednoj novoj tački gledišta, ka novom stavu, u skladu sa realnošću.

  Šta god realnost bila.

  Kao i na Zemlji, većina čovečanstva često se ponašala neracionalno, mada uz

  izmišljanje kojekakvih opravdanja, i sasvim odbijala logiku ako bi logika davala rezultate koji nisu prijatni. Miks je oduvek znao da je svet napola lud i ponašao se u skladu s tim, obično u svoju korist.

  Ili je, bar, tada tako mislio. A sad, pošto je povremeno imao vremena da razmišlja

  o svojoj zemaljskoj prošlosti, uvideo je da je ranije bio napola lud, baš kao i većina ostalih. Nadao se, sad, da je svoje lekcije naučio, ali u mnogo prilika nije ni u to bio siguran. U svakom slučaju, oprostio je sebi sve svoje grehe sem nekoliko.

  Međutim, nesrećni Ješua nije mogao da oprosti sebi za ono što je na Zemlji bio ili

  činio, šta god to bilo.

  10

  Pošto je ispričao Stafordu o De La Reini, otišao je u svoju kolibu i popio svoj poslednji viski, oko sto grama.

  Ko je uopšte mogao očekivati da postoji čovek totalno sličan Tomu Miksu, i da je

  taj čovek, za ime Hristovo, Jevrejin iz antičkih vremena? Živa šteta što Ješua nije rođen kad i Tom Miks; lepu lovu bi obrnuo kao dubler.

  Iako se oko kolibe još uvek vrtložila galama, Tom uspe da odspava lepo. Ne, međutim, dugo. Posle samo dva sata, Čaning ga probudi. Tom mu reče da beži odatle.

  Ćaning produži da ga drma za rame, onda odustade od tog metoda buđenja, i isprazni

  mešinu vode Tomu na lice. Zakašljavajući se, psujući, i mlatarajući pesnicama, Miks se

  42

  diže iz kreveta. Narednik istrča iz kolibe smejući se.

  Savet je trajao jedan sat; posle toga Tom se vratio u kolibu da još zaćori. Probudio

  se u sekundi čim su kornukopijske stene grmnule. Na sreću, bio je obećao nešto cigareta jednom tipu da stavi Tomovu »kornu« u ležište, i zato nije ostao bez večere.

  Nešto kasnije, ude Delores, spusti njihove kornukopie, i pokuša da ga probudi za

  njihovo prvo, a možda i poslednje, vođenje ljubavi. On joj reče da ode, ali ona učini nešto što bi malo koji muškarac mogao ignorisati. Posle su jeli i popušili po koji pljugić.

  S obzirom da bi u invaziji mogao poginuti, neće mu škoditi zakucavanje još
jednog eksera u njegov mrtvački sanduk. Sem toga Delores nije volela da posle »sondiranja«

  njenih »dubina« puši sama

  Međutim, od cigarete se zakašljao i osetio vrtoglavicu. Opet dade sebi zakletvu da

  ostavlja pušenje, bez obzira što je ukus cigarete baš bio fini. Trenutak kasnije, zaboravljajući svoju odlučnost, on pripali sledeći pljugos.

  Tad po njega dođe jedan kaplar. Tom poljubi Delores. Zaplakala je i rekla da je sigurna da ga nikad više neće videti.

  »Cenim tvoja osećanja«, reče Tom. »Ali nisu nešto mnogo uspokojavajuća.«

  Obalama Novog Albiona približavale su se flote Anglije i Novog Kornuola, susedne

  države koja se u poslednjem trenutku odlučila da se priključi invaziji. Tom, obučen u svoj desetogalonac, ogrtač, prsluk, kilt i čizme velingtonke, ude u admiralski brod. Bio je to najveći bojni brod Novog Albiona, imao je tri katarke i deset katapulta. Iza tog broda zaploviše drugi najveći brodovi, naime, četiri bojna broda. Zatim se otisnu dvadeset fregata; tako su zvali dvojarbolne brodove, mada su slabo ličili na zemaljske fregate.

  Posle toga, četrdeset krstarica, a to su bili jednojarbolni ratni kanui, načinjeni izdubljivanjem stabala gigantskog bambusa.

  Noćno nebo bacalo je blistavi sjaj na Reku prepunu plovila koja su u cik‐cak odmicala nasuprot vetru. Bilo je nekoliko neizbežnih sudara, ali malo štete se dogodilo, mada se čulo grdno psovanje i vikanje. Opasnost se povećala kad su zaplovile i

  »hunske,« to jest skitske flote. Posvuda se videhu signali okruglih lampi sa ribljim uljem.

  Posmatrača na bregovima to bi moglo podsetiti na ples svitaca na Zemlji. Ali, ako je preostalo išta špijuna, ti se nisu usuđivali ni da pale signalne vatre ni da lupaju u bubnjeve. Posakrivali su se od poternih grupa. Svi neukrcani muškarci čuvali su tvrđave i druge važne tačke. Po bregovima su sada gazile naoružane žene.

  Milje su polako ostajale za njima. Onda i ormondska flota isplovi da im se pridruži,

  vodena vojvodinim admiralskim brodom. Poleteše zraci sa novim signalima.

  Neposredno na severu od Ormondije bila je odlučno neutralna država Džejkobija.