Alef Science Fiction Magazine 023 Page 10

Staford i Ormond su svojevremeno diskutovali o mogućnosti da pozovu Džejkobiju da

  im bude saveznik, ali su konačno odlučili da to ne čine. Izgledi da im se ona priključi bili su minimalni, a ako bi se i priključila, ne bi se moglo imati povere‐nja u njenu sposobnost čuvanja tajni. Sad, dok je flota zalazila u džejkobijanske vode, plovioci začuše povike stražara. Posade videše paljenje buktinja i gruvanje bubnjeva od šupljih

  debala i riblje kože. Džejkobijanci, bojeći se invazije, pojuriše iz svojih koliba, sa oružjem u rukama, i počeše da se raspoređuju u formacije.

  Gore u bregovima počeše da se pale signalne vatre. Njih su ložili Kramerovi špijuni,

  kojima je Džejkobija omogućila neometan rad.

  Međutim, na nebu su se zgušnjavali oblaci. Petnaest minuta kasnije ispraznili su se

  i svojom sadržinom udavili vatre, Ako se Stafordovi planovi budu ostvarivali, nikakvi upozoravajući signali neće biti preneti Krameru.

  Signalist na vojvodinom brodu sevnu poruku Džejkobijancima. Ona je identifi‐

  kovala flote i dodala da nemaju loših namera, plove protiv Kramera, a ako Džejkobija želi da im se pridruži, dobrodošla je.

  43

  »Neće oni, jakako«, reče Staford. Nasmeja se. »Ali ovo će ih baciti u freneziju.

  Neće znati šta da rade, i na kraju ništa neće ni uraditi. Ako krenu sa nama u bitku, pa mi, ne daj bože, izgubimo, Kramer će im se osvetiti. Ako mi, uz Božju pomoć, pobedimo,

  onda ćemo biti ljuti na njih, i mogli bismo ih napasti. I pravedno bi bilo, zaslužili su to, šugavi psi. Ali mi ne želimo da donosimo ovoj zemlji još jada i krvoprolića. Međutim, oni to ne znaju.«

  »Drugim rečima«, reče Miks, »neće znati da l’ da kenjaju il' da idu naslepo.«

  »Šta? A! Razumem. Moćna fraza ali veoma odvratna. Baš kao izmet koji

  pominjete.«

  Sa grimasom na licu, on se okrete.

  Kakve god promene Rečni svet da je izazvao kod Staforda, njegovu netolerantnost

  prema vulgarnim izrazima nije promenio. Više nije verovao u Boga Starog i Novog zaveta, mada je i dalje pominjao njegovo ime, ali je i ovde reagovao, jednakom jačinom

  kao na Zemlji, na »prljave« reci. Pola nonkonformiste još uvek je bilo živo u njemu. A to mu je moralo zadavati svakodnevni bol, razmišljao je Miks, jer u ovoj zoni bivši rojalisti i bivši seljaci nisu oklevali da upotrebe prizemni jezik.

  Brodovi prodoše to mesto i zaploviše duž države koja se nalazila odmah ispod Deusvolensa, a magla se, baš kad je i bilo očekivano, stvorila na Reci i dovaljala sa bregova. Od tada pa na dalje, osmatrači su, iz svojih košara iznad sivih oblaka, upravljali plovidbom tako što su potezali konopce. Na palubama su stajali drugi koji su držali te

  konopce i govorili krmanošima kako da okreću krmu i kad da očekuju poprečne razmahe horizontalnih jedrenih greda. Opasna, je to plovidba bila, i Miks dvaput začu

  tresak brodova u sudaru.

  Posle jednog intervala, koji je izgledao kao beskonačnost, dođe signal da je Deusvolens na vidiku. Ili, bar, da ima nade da je ono što se vidi sad Deusvolens. U

  plovidbi naslepo, gde se ni ravnice ni Reka nisu mogli videti zbog magle, oni nisu mogli biti sigurni.

  U praskozorje, dok je nebo bledelo zbog nadolazećeg bleska sunca, osmatrači

  uočiše glavni »grad« Fides. Jedan od njih side da raportira.

  »Tamo su mnoga svetla upaljena. Kretanje je neko, moj gradonačelnice.«

  Sledećeg trenutka začuo se povik iz visine.

  »Brodovi! Mnogo brodova. Kreću pravo na nas. Čuvajte se, milorde!«

  Pokaza se da i Staford, pod velikim pritiskom, ume da psuje kao najžešći psovači.

  »Božjih mu rana. Kramerova flota. Bogom prokleta svinja. Krenuo u invaziju. Koje

  prokleto podudaranje. Dabogda trunuo u đavolovom dupetu zauvek.«

  Ispred njih se nadiže ratna graja, urlanje ljudi, sviranje truba, udaranje bubnjeva,

  onda, ublaženo, zvuk direktnih sudara čeonih velikih borodva, i krici onih koji su padali u vodu ili bili pogođeni kopljem, nožem, motkom, sekirom.

  Staford naredi da njegova lađa ignoriše, ako može, Kramerovu flotu, i da krene ka

  Fidesu. Takođe naredi da njegovi osmatrači pošalju signale drugim albionskim

  brodovima.

  »Neka vojvoda i Kornuolovci i Huni srede neprijatelja na vodi!« reče on.

  »Jurišaćemo na obalu kao što je planirano!«

  Dok se sunce dizalo iznad planina levo od njih, oni videše visoki bedem od zemlje i

  stejia pojačan na vrhu zidom od uspravnih balvana; bedem se protezao do unedogled.

  U podnožju bedema, magla je bila vuneni prekrivač, ali osuđen da ubrzo sagori pod sunčevim zracima. Iza zida — hiljade glava pod šlemovima a iznad njih vrhovi hiljada kopalja. Gigantski alarmni bubnjevi i dalje su gruvali, a odjeci stizali od planine iza njih.

  Okružen zaglušujućom galamom, admiralski brod, Nepobedivi doplovi do glavne

  kapije, odmah posle završetka kejova, i odape, jedan po jedan, velike kamenove iz 44

  svojih katapulta. Kamenovi provališe glavne kapije. Dođoše, u indijskom poretku, i drugi brodovi i oslobodiše stene iz svojih katapulta. Neke stene su pogađale prenisko, neke

  previsoko, ali, ipak, nastade pet novih provala u drvenim zidovima. Pri tome je i pokoji od branilaca smrvljen.

  Umesto da se okrenu i upotrebe i katapulte na drugoj svojoj strani, što bi zahtevalo mnogo vremena i manevrisanja, brodovi produžiše duž obale. Morali su da nastave uzvodnu cik‐cak plovidbu protiv vetra, da ne bi na njih naleteli ostali iz flote.

  Kad je admiralski brod otišao toliko daleko da je iza njega ostalo dovoljno prostora za zaustavljanje svih ostalih, on spusti jedra i okrete pramac ka obali. U plićak padoše sidra, stene konopcima vezane. Odmah se sa admiralskog broda otisnuše čamci, a pošto u čamcima nije bilo dovoljno mesta, mnogi od vojnika skočiše u vodu.

  U gustim rojevima krenuše na obalu, pod gradom kopalja, motki, kamenica iz

  praćki, i sekira; dospeše na uzani pojas zemljišta između vode i početka bedema.

  Potrčaše prema razvaljenoj kapiji; mnogi su nosili visoke merdevine.

  Miks je bio među vodećima. Video je kako ljudi padaju ispred njega i sa obe strane

  njega, ali on izbeže svim projektilima. Minut kasnije, bio je prisiljen da uspori. Do kapije je još trebalo preći oko osam stotina metara; ako bi trčao punom brzinom duž obale,

  stigao bi tamo isuviše umoran za borbu. Sada se strategija Staforda i Saveta nije više činila tako dobrom. Gubili su suviše ljudi u ovom pokušaju da se okupe u masu koja bi

  jurnula kroz provaljena mesta. Ipak, da su se planovi ostvarili, mogao je biti postignut uspeh. Trebalo je da druge flote plove takode duž zidova, da na određenim

  rastojanjima bacaju stene i otvaraju provale uzvodno, i nizvodno od Stafordove flote Na taj način mogao je biti izveden juriš kroz pedeset provala odjednom, pa bi

  Deusvolensovci morali razvući svoje snage na sva ta mesta.

  Samo da se nije, neposredno pre ovog velikog napada, dogodilo isplovljavanje

  Kramerove flote. Da nije... to je moto generala, a dakako i zlosretnih vojnika koji moraju da plate za razna »da je samo« i »samo da nije«.

  Dok je trčao, pogledao je i ka Reci. Magla je uglavnom nestala. Video je da...

  Erupcija sile iz kornukopijskih kamenova grmnula je tako jako da Tomu maltene stade srce. Bio je totalno zaboravio njihovo postojanje. Te pečurke ostavljene su unutar bedema, na dnu »bunara« od balvana. Pa, bar neprijatelj neće, ovog puta, imati vremena da doručkuje.

  On opet pogleda desno. Na Reci se videlo bar pedeset brodova međusobno

  zakačenih u parove, pomoću hvataljki; posade su pokušavale da zaposednu protivničke

  brodove. Mnoge druge lađe još uvek su manevrisale, nastojeći da bočno prođu blizu neprijatelja i odapnu projektile: zapaljive bombe sa ribljim uljem, stene, koplja, motke, kamenčine vezane za drvene drške; to se izbacivalo
pomoću katapulta i balista. Baš šteta što nije bilo vremena da se naprave bumeranzi i ljudstvo osposobi za njihovu upotrebu; bili bi vrlo efektni.

  Nije mogao zaključiti kako će se okončati bitka na vodi. Dva broda su gorela, ali Tom nije znao jesu li prijateljski ili neprijateljski. Video je kako tone jedan veliki ratni kanu čije je dno bilo provaljeno pogotkom stene izbačene iz katapulta. Jedna fregata je upravo prejahivala preko krme velikog katamarana. Bilo je prerano da se kaže kome se

  Pobeda smeši. Teška kučka, izdaji sklona, eto šta je Pobeda. Baš kad pomisliš da ne možeš izgubiti, ona ubaci nešto zbog čega moraš očajno da bežiš od malopređašnjih gubitnika a sad osvajača.

  Sad su se napadači skupili pred kapijom i pred drugim provaljenim mestima. Tom

  je morao, kao i većina ostalih, da hvata dah. Međutim, ljudi iz brodova koji su stali bliže provalama već su se uveliko pentrali uz bedem i prolazili kroz provale. Ili su bar pokušavali to da učine. Mnogi mrtvi i ranjeni ležali su na strmini i u prolazima. Iznad 45

  njih, Kramerovci su bacali koplja i kamenje ili sipali zapaljeno riblje ulje iz mešina niz kamene oluke nagnute nadole.

  Tom je bacio svoje koplje i imao to zadovoljstvo da vidi kako se zariva u jedno od

  lica iznad reda zašiljenih vrhova balvana. Tom izvuče iz pojasa svoju tešku sekiru i pojuri dalje.

  Broj branilaca koji su mogli stajati na stazi iza vrha bedema bio je, ipak, ograničen,

  a mnogi su već bili pogođeni kopljima ili velikim, neobrađenim kamenjem pričvršćenim

  za drvene drške.

  Na zemlji, iza zidova, moglo se očekivati mnoštvo vojske, masa daleko veća od ukupnog broja napadača. Ta masa je u početku zaprečavala provale, zatim je odstupala

  pod pritiskom prvog talasa Albionaca, koji se, međutim, trošio i mrvio; branioci su čekali da ude sledeći talas pa da ga opkole i napadnu sa svih strana.

  Jedan major povika naređenje za sledeći juriš. Tom je bio zadovoljan što u tome ne

  može da učestvuje nikako sem ako oni napred budu toliko uspšeni da baš svako ude.

  Staford, koji je stajao blizu Miksa, povika u pravcu majora da taj napad treba zaustaviti. Stizale su dve fregate; one bi mogle odapinjati projektile iz svojih katapulta preko usidrenog brodovlja i preko bedema, u masu branilaca. U silnoj buci, major ga nije ni čuo. A i da ga je čuo, ne bi bio u mogućnosti da stane. Oni iza proguraše ga kroz kapiju. Miks u jednom trenu vide kako major dobija koplje u prsa, pada napred i nestaje sa vidika.

  Uskoro su Toma izgurali napred sekiraši koji su bili iza njega. Jednom se spotakao o

  neki leš i pao; nekoliko puta ga žestoko ritnuše; izborio se da ustane, popeo se uz zemljanu strminu. Onda je prošao kroz kapiju, hodajući po telima, klizajući se, uspostavljajući opet ravnotežu. Našao se u okršaju.

  Borio se najbolje što je u takvoj stisci mogao, 'ali, tek što je započeo borbu sa jednim kopljanikom, masa ga odnese dalje, i već se Tom borio protiv nekog drugog, i to

  protiv jednog niskog mrkog čoveka sa kožnim štitom i sa kopljem. Miks udarcem sekire

  odvuče čovekov štit u stranu a istovremeno mu obori koplje nadole. Zatim izmahnu sekirom nagore i pogodi protivnika u vilicu. Ovaj se zatetura, ali nešto tresnu Miksa po zglobu šake i sekira mu ispade iz ruke.

  Tom hitro levom rukom izvuče tomahavk i, bacivši se na onoga, obori ga. Ob‐jahao

  je protivnika i sjurio mu sekiru među oči; lobanja se rascepi. Tom ustade, zadihan.

  Jedan Albionac se zatetura unazad i pade preko Toma, sravnjujući ga sa zemljom. Tom

  se iskobelja i ustade. Brisao je krv sa očiju, ne znajući da li je njegova ili je to krv tog saborca. U svakom slučaju, nije bio svestan nikakve rane na glavi.

  Zadihan, besno je zurio okolo. Bitka se odvijala na štetu napadača. Bar četvrtina napadača već je nastradala, a još četvrtini se stradanje brzo bližilo. Bio je čas za strateško povlačenje. Ali između Miksa i kapije stajalo je bar stotinu neprijatelja, koji su bili okrenuti ka unutra, i čekali, ispruženih kopalja. Napadači su se našli u klopci.

  Na drugim provaljenim mestima bitka se nastavljala. Međutim, između tih mesta i

  Toma bilo je toliko Kramerovaca da on nije mogao da razazna detalje.

  Uhvati ga za mišicu Staford, okrvavljen, bez šlema jer mu je bio zbačen udarcem,

  očiju raširenih.

  »Moraćemo da formiramo ljude za juriš nazad kroz kapiju!«

  Bila je to dobra ideja, ali kako to izvesti?

  Iznenada, neobjašnjenom ali i neospornom telepatijom koja postoji među borcima

  u toku bitke, svi Albionci dođoše do istog zaključka. Okrenuše se i nagrnuše u bekstvo, prema neprijateljima koji su zaprečavali izlaz. Tokom tog trka, gruvali su ih u leđa motkama i sekirama, probadali kopljima, rušili udarcima sa strane. Staford je pokušavao da ih sredi za disciplinovan napad. Nesumnjivo je znao da je prekasno, ali se 46

  ipak junački trudio. Srušiše ga dvojica; on ustade i ponovo pade. Ostade ležeći na leđima, otvorenih usta. Jedno njegovo oko zurilo je ka nebu, drugo je bilo probodeno

  vrhom koplja.

  Polako, vučena težinom drške koplja, Staforodova glava se okrenula, pa je

  preostalo oko pogledalo pravo u Miksa.

  Nešto zveknu Toma u potiljak, i kolena mu popustiše. Bio je mutno svestan da pada, ali nije znao ko je ni gde je, niti je imao vremena da pokuša da to razabere.

  11

  Tom Miks se probudio i zažalio što se probudio.

  Ležao je na leđima, bol mu je pulsirao u potiljku, a u stomaku je osećao uvrtanje.

  Lice koje je gledalo nadole ka njemu bilo je mutno i udvojeno, u talasima se pojavljivalo i nestajalo. Bilo je to izduženo, usko, sekirasto lice, tamno, crnih očiju, na kome je gorki osmeh pokazivao redove belih zuba među kojima su dva prednja donja nedostajala.

  Tom zastenja. To lice pripadalo je De Falji, Kramerovom ovnu‐probojcu. A zube mu

  je izbio Tom lično, kad je bežao upravo iz ovog grada, Fidesa. Sada nije očekivao da će biti reprize.

  Španac progovori odličnim engleskim, sa samo malo stranog naglaska.

  »Dobrodošao u Deusvolens.«

  Miks prinudi sebe na osmeh.

  »Verovatno nisam kupio povratnu kartu?«

  Da Falja reče: »Šta?«

  »Nije bitno«, reče Miks. »Znači, kakve karte se spremaš da mi podeliš?«

  »Kakve god da budu, ti ćeš ih primiti«, reče De Falja.

  »Ti si u vozačkom sedištu.«

  Pridiže se u sedeći položaj i osloni se na jednu ruku. Ni sad nije video bolje, a od

  pokreta je osetio jaku potrebu za povraćanjem. Na nesreću, njegov poslednji obrok davno je bio svaren. Njegovi napori da se ispovraća završili su se suvo, zbog čega je bol u potiljku postao još gori.

  De Falja je izgledao razonođeno. Van svake sumnje, ovo je za njega stvarno i bilo

  zabavno.

  »A sad, prijatelju moj, cipela je, kako to vi Englezi kažete, na drugoj nozi. Iako ti nikakvu obuću nemaš.«

  Ovo je bilo tačno. Miksu su uzeli sve. Obazirući se, video je svoj šešir na jednom

  čoveku u blizini, a na nogama drugoga svoje čizme. Zapravo, video je šešire na dvojici i čizme na drugoj dvojici. Mora biti da je imao potres mozga, i to ne mali. Pa, ništa, trpeo je on i gore povrede i preživeo ih, čak mu je potom bilo i bolje nego ikad. Međutim šanse za dug život nisu se činile baš dobrim.

  Svuda na tlu ležala su tela i nijedno se nije micalo niti odavalo ikakav zvuk.

  Pretpostavljao je da su svi, sem lako ranjenih, oslobođeni daljih muka. Ne zbog milosrđa, nego zbog štednje. Nije bilo razloga da se traci hrana na njih.

  Neko je izvukao koplje iz Stafordovog oka.

  De Falja reče: »Na Reci se još uvek vodi bitka. Ali sad više nema sumnje ko će pobediti.«

  Španac gestom pozva dvojicu vojnika. Oni podigoše Miksa između sebe i počeše da

  marširaju sa njim preko ravnice, zaobilazeći leševe. Kad su mu noge popustile, poč
eše

  da ga vuku, ali De Falja dotrča i reče im da nađu nosila. Miksu nije bilo potrebno da pita zašto prema njemu postupaju na ovaj, relativno dobar, način. Bio je specijalan zarobljenik čuvan za specijalne svrhe. Bio je sada toliko slab i toliko mu je bilo muka da 47

  za te svrhe nije ni mario.

  Odneli su ga do mesta gde su kolibe počinjale, pa ulicom pored koliba, do jednog

  ograđenog prostora sa kapijom od balvana. Taj zatvor bio je vrlo veliki, ali je unutra bilo malo zarobljenika. Otvoriše kapiju i uvedoše ga u manju, unutrašnju palisadu. Unutar nje stajala je kolibica. Miks je dospeo u zatvor unutar zatvora. Dvojica vojnika položiše ga u kolibicu i proveriše koliko vode ima u vrču od pečene gline; to mu je bila zaliha za piće. Pogledaše i u nokšir, i jedan od te dvojice urliknu jedno ime. Utrča jedan mali, mršavi čovek zabrinutog izgleda, i bi izgrđen što ga nije ispraznio. Miks pomisli da je zaista specijalan ako se i na takve detalje gleda.

  Očito, prethodnog zatvorenika nisu toliko cenili. Smrad je bio užasan iako je

  »gromovnica« bila poklopljena.

  Prođe sedam dana. Miksu je bilo bolje, snaga mu se vraćala, mada nije dostigla predašnju. Povremeno ga je mučilo vraćanje dvostrukog viđenja predmeta. Vežbao je

  jedino tako što je hodao u krug oko kolibice, ukrug, ukrug. Jeo je tri puta na dan, ali ne dobro. Identifikovao je svoju kornukopiju koju su pobednici uzeli sa admiralskog broda, ali bila mu je davana samo polovina hrane iz te kornukopije, i nimalo cigareta niti pića.

  To su njegovi čuvari uzimali za sebe. Iako je tokom poslednje dve godine popušio samo

  dve cigarete, sad je žarko čeznuo da dobije još.

  Danju nije bilo tako loše, ali noću je patio od hladnoće i vlage. Najviše je patio zbog nemogućnosti da razgovara ma sa kim. Za razliku od većine stražara sa kojima se sretao

  tokom desetak boravaka u zatvorima, ovi su odbijali da mu kažu ma i jednu jedinu reč.

  Činilo se da su vrlo uzdržani čak i sa mumlanjem.

  Osmog dana ujutro vratio se Kramer sa svojim pobedničkim snagama. Prisluškujući

  razgovore stražara, Tom je zaključio da su Novi Albion, Ormondija i Anglija osvojeni.