Alef Science Fiction Magazine 013 Page 15

  Drugi put u tri stotine godina, kom‐

  pjuter je oklevao. Prvi put u tri stotine

  godina, postavio je pitanje:

  »DA LI POGREŠNO FUNKCIONIŠEŠ?«

  »Slušaj ti, nepokorni komadu nečistog

  silikona, uradi kako ja kažem. NE

  funkcionišem pogrešno, i hoću da se te

  koordinate postave tačno na vrh kupole

  zgrade Kongresa. Jesi li razumeo?«

  Kompjuter je razumeo. Izašli su iz orbite

  i počeli da se spuštaju. Iako su bili

  77

  78

  1

  Znam. Četrdeset stepeni geografske

  širine, sto dvadeset osmi meridijan,

  Već sa sto metara narednik Berens je

  ostrvce na mestu gde se presecaju prazan

  video da je novajlija Eriksen — budala.

  osamnaesti kanal i dvadeset četvrta

  Kao prvo, suviše se često i suviše dobro‐

  presušena reka. Dvesta dvanaest hiljada

  namerno osmehivao. Drugo, imao je one

  stanovnika, polovina su standardni

  ni svikasto‐plave, ni plavičasto‐sive oči, i

  glupaci, oko četrdeset procenata je

  uz to tako okrugle i sa toliko fluores‐

  nestandardnih glupaka — ostali nemaju

  centnim beonjačama, da su više ličile na

  socijalni značaj.«

  tacne nego na oči. A kao treće, što je i

  »Upravo tako, naredniče.«

  najvažnije, indikator pritajenosti je Erik‐

  »Mi smo jedanaest puta uništavali taj

  senu napisao na traci prosto neverovatnu

  grad«, zamišljeno reče narednik. »U

  karakteristiku: taj dugajlija je govorio

  poslednjem napadu, pukovnik Flit je

  samo ono što je mislio i pronicljivi zrak

  uspeo da razloži na molekule sve ljude i

  indikatora, čak ni u najtajnijim skroviš‐

  životinje. Samo je u jednom podrumu,

  tima njegove duše nije otkrio ni even‐

  zbog fluktuacijskih promašaja, čudom,

  tualne, povremene nalete zlobe, ni senku

  tako je rekao general Brede, jedno dete

  lažljivosti, ni blede nijanse zlonamernosti,

  ostalo čitavo, pola sata smo slušali njegov

  ni elektro‐potencijale izustačupalaštva

  plač. Flit je udarao po njemu iz super‐

  (gramzivosti), ni molekularne nizove iza‐

  kvantnog

  oružja,

  Superatomska—3,

  leđoizdajništva (izdajništva) prikrivenih

  megatonskog pojačivača moći pogleda.

  maskom uliceulizivanja (servilnosti). O

  Bože, kako su samo sijale pukovnikove

  magnetnim impulsima prema činovima i

  oči kada je priključivao pojačivač na

  sili gravitacije prema toplom mestu nije

  oružje. To prokleto derište nas je koštalo

  bilo ni govora. Eriksen je bio elemen‐

  dva miliona osamnaest hiljada dvesta

  taran: kao novorođenče i bezazlen kao

  dvanaest zlatnih marsova... Zamislite

  televizijski toranj. Takvih ljudi odavno nije

  samo — dva miliona!...« Berens pogleda

  bilo na Marsu.

  Eriksena, pa dodade: »To su bili

  »Vi, klinjo!« reče debeli narednik

  kibernetički manevri. Napadi su se

  Berens, odmeravajući odozdo nagore, ali

  odigravali na stereoekranu.«

  sa visine, dvometraša Eriksena. Narednik

  »Da«, reče Eriksen.

  Berens — visina sto šezdeset dva, težina

  »Sačekajte!« uzviknu narednik, užas‐

  devedeset četiri, karijerizam sedamdeset

  nuto. »Rekli ste — drugi paviljon? Sto

  osam procenata, svirepost neznatno

  puta sam ga osmatrao na stereu, četiri

  povišena, ograničenost srednje ekstrem‐

  puta sam ga uništavao... Znate li kako se

  na, opšta ocena — savestan, apsolutni

  on drugačije zove?«

  optimista — prema potčinjenima se

  Eriksen obori pogled.

  ponašao nadmeno. Umeo je da postavi

  »Uveravam vas, naredniče, sva pravila

  na svoje mesto čak i one koji su se na

  marsovske higijene...«

  njemu već nalazili.

  »Zove se Vašljivi, eto kako se zove«,

  »Nisam razumeo: iz koje ste ludnice

  strogo reče narednik. »I ne pokušavajte

  pobegli?«

  da me slažete. Mesto vašeg stanovanja

  Eriksen odgovori sa poštovanjem:

  nazvano je tako zbog ljudi, a ne zbog

  »Ako dozvolite, naredniče, ja nisam bio

  insekata. Tamo kod vas, bila su zapažena

  ni u kakvoj ludnici.«

  čudovišna odstupanja od standarda, zar

  Berens je sumnjičavo razmotavao traku

  ne? To je bilo poslednje utočište emigra‐

  magnetne legitimacije.

  nata sa Zemlje, najodvratniji paviljon na

  »Pa, gde ste onda to živeli dok vas nisu

  Marsu!«

  pozvali u vojsku?«

  Eriksen je ćutao opterećen neopozi‐

  »Živeo sam u gradu broj petnaest,

  vošću krivice. Berens ustade. Bio je širi

  osamnaesti rejon, četrdeset peta ulica,

  nego duži. Pošto je brzo hodao izgledalo

  drugi paviljon.«

  je kao da se klati. On dobaci Eriksenu:

  »Da poludiš«, reče narednik. »Na svim

  »Podite za mnom. Prvi zadaci su

  linijama na kojima se kod normalnih ljudi

  jednostavni: neuronsko‐talasno ispiranje

  nalaze kancerozni otoci, kod ovog

  psihe na raketnim poligonima.

  bezveznjaka sve same nule i blede crtice.

  Po meni, on je beznadežan slučaj. Šta

  2

  rekoste, Eriksen? Grad broj petnaest?

  79

  Po ravnicama Marsa tutnjao je vetar.

  pedesetak hiljada puta jače od šamara!«

  Ujutro su udari dolazili sa istoka, u podne

  besneo je Berens. »A u borbi, pojačanja

  je duvao sa severa, noću se kotrljao sa

  idu i do sto miliona — šta će tek onda

  juga. Prvih godina kolonizacije Marsa

  biti, baš bih voleo da znam? Odgovarajte,

  pravci kretanja vazdušnih struja bili su

  klipane, kada vas narednik pita!«

  ujednačeniji, ali je pre pedeset godina

  »Trudim se«, promrmlja Eriksen.

  Vladar broj trinaest, odmah pošto je

  »Trudite se?« razdra se Berens. »Vi se

  stupio na pult‐presto, naredio vetrovima

  ne trudite nego se glupirate, tikvane.

  da duvaju samo na jug, zasipajući praši‐

  Morate da mi se prepustite, a vi to,

  nom gradove Donjeg Demokratskog Istin‐

  jednostavno izbegavate, eto šta radite.

  skog Kapitalizma. Prefrigana Donja De‐

  Ne osećam, uopšte vaš mozak, šizoidni

  mokratija mobilisala je za otpor elek‐

  stvore. Gde su vaše moždane vijuge, truli

  tričnu snagu od skoro pedeset alberta, to

  panju? Vaš mozak je gladak kao lubenica,

  jest pedeset milijardi kilovata, po

  budalo jedna.«

  tadašnjoj terminologiji. Rezultat rata

  Eriksenu je i samom bilo jasno da

  prašinom koji je buknuo, bio je nestanak

  Berens nije ovladao njegovim mozgom.

  ujedna
čenosti uragana, njihova se jačina

  Eriksen je bio loš vojnik. U najboljem

  povećala, a prašine je bilo više nego

  slučaju, njegov mozak je obustavljao

  ikada. Sadašnji Vladar 19, koji je četvrtu

  svaku aktivnost, dok su ruke, noge i srce

  godinu sa slavom vladao severnom

  poslušno ispunjavali narednikove koman‐

  polovinom planete, odlučio je da napravi

  de. Vojnici bez mozga štete visoko‐

  preokret u zategnutoj borbi, pa je pod

  intelektualnom ratu isto toliko, koliko i

  antene svoje vojske pozvao skoro trećinu

  vojnici zaraženi bolešću svojeglavosti.

  stanovništva države. Bila je uspešno

  Uzgred, svojeglavosti već odavno nije

  sprovedena široka oblačna diverzija.

  bilo.

  Uslovi za veliki rat su sazrevali, i to ne za

  »Šta će biti sa armijom, ako se raz‐

  rat prašinom, već za rat vodom i krvlju.

  množe takvi nespretnjakovići?« urlao je

  Eriksenu se prvi zadatak učinio

  narednik. Naša nepobedivost je zasno‐

  neizrecivo teškim. »Balvane, predaj se u

  vana na savršenoj duhovnoj sinhroni‐

  potpunosti, kompletno!« u glavi mu je

  zaciji, odozgo do dole. Jeste li ikada o

  odzvanjao narednikov glas. »Preciznije i

  tome razmišljali, blesane? I je li vam palo

  bodrije!« Više nije osećao ni ruke, ni

  na pamet, degeneriče, da je samo jedan

  noge, ni trup, svi delovi tela su mu se

  takav prekid intelektualnog niza, kakav vi

  sjedinili sa delovima mašine u jednu tut‐

  stvarate, sasvim dovoljan, da nas nepri‐

  njavu, gmizavu, jureću celinu: u živi

  jatelj dobije? Pitam vas, usijana glavo,

  automat, u kome Eriksen nije bio ništa

  nameravate li da mi odgovorite ili ne?«

  više do njegov sitni deo. Manevrisao je

  »Razumem!« reče Eriksen. »Razumem.

  zajedno sa stotinu istih takvih odušev‐

  Biće izvršeno.«

  ljenih bojevih mašina. »Življe, sa više

  Berens ga pogleda sa negodovanjem.

  besa, mamlaze!« dernjao mu se Berens u

  Narednikov pogled nije bio pojačan

  mozgu. »Usredsredite se, tikvane, da vas

  mehanizmima i Eriksen ga izdrža ne

  ne prevrnu!« Eriksen je pokušavao da se

  trepnuvši. Ponovo počeše manevri.

  usredsredi i da mu pogled izgleda žešce,

  Eriksen je ubrzo osetio da mu je mozak

  ali ga je lako prevrtao, prezrivo ga

  pomalo naštimovan na narednikove

  gledajući, svaki vojnik koji mu je nailazio

  talase. Komande mu više nisu tako

  u susret. Njihove oči su plamtele i kada bi

  odzvanjale,

  postale

  su

  prigušenije,

  se našao u centru napada Eriksen je

  pretvarale su se iz spoljašnjih udara u

  gubio samokontrolu. U prvom satu

  unutarnje impulse. Eriksen je znao da će

  vežbanja on se desetak puta zaglibljivao u

  se potpuna sinhronizacija njegovog

  prašinu, izdižući motor uvis. Dovoljna mu

  mozga sa vrhovnim mozgom koji

  je bila samo narednikova otrcana grdnja i

  komanduje armijom uspostaviti onog

  dreka, pa da se i sam od sebe prevrće.

  momenta kada naređenja spolja dobiju

  Berens je komandovao voljno.

  oblik njegovih želja i stremljenja,

  »Kada biste se nalazili u boju, a ne na

  iznenadno izniklih u njegovoj strasti. Tada

  vežbama, balavče, već bi vas hiljadu puta

  će se on, kao i ostali njegovi saborci,

  razložili na atome«, reče on.

  probijati napred, da bi neizostavno

  Eriksen je ćutao, dotučen.

  ostvario i ispunio svoju razbuktalu želju...

  »Ovde je pojačanje pogleda samo

  Ipak, bio je daleko od ostvarenja takve

  80

  sinhronizacije. Nešto mu je nedostajalo u

  »Smetenjače!«

  glavi. Odjednom, poče da mu kuca u

  Odgegao se u kancelariju, a Eriksen leže

  slepoocnicama, vreo znoj mu jurnu po

  na zemlju. Pored njega je legao i

  telu. Izbečivši oči od napora, uhvatio se

  sredovečni riđokosi vojnik.

  za grudi. Motori koji su do tada nečujno

  »Oštar

  je

  naš

  narednik«,

  reče

  radili, odjednom zaurlaše prevrćući ga u

  sredovečni s poštovanjem. »Sručio je na

  mestu. Eriksen se u grču okretao po

  vas najmanje sto pogrdnih reči«.

  krugu, i svi oni na koje je pao njegov

  »Svega dvadeset sedam«, umorno reče

  izbezumljeni pogled počeše da uzleću kao

  Eriksen. »Brojao sam. Degenerik, balvan,

  pahuljice, prevrćući se u vazduhu, ili da se

  tikvan, badavdžija, smotanko, idiot,

  kotrljaju po neravnoj zemlji, udarajući sa

  kreten, budala, prase brljivo, truli panj,

  treskom o prepreke, histerično urličući

  šizoidni stvor, panj okati, stenica... I

  motorima.

  naravno, smetenjak. Kladim se da bih i

  »Stop!« prodra se Berens. »Stop, đavo

  sam mogao da dodam još desetak

  nek' vas nosi!«

  pogrdnih reči koje nisu gore od ovih«.

  Eriksenova sinhronizacija je otišla toliko

  »Narednik će ih i bez vas dodati«.

  daleko da ga je Berensov besni uzvik

  ubeđivao ga je riđokosi. »U sferi pogrdnih

  iznenadio više nego grmljavina. O drugim

  definicija, Berens je neiscrpan. Uzgred,

  vojnicima da i ne govorimo: već više

  mogli bismo i da se upoznamo. Džim

  nedelja, Berens je razgovarao sa njima

  Proktor, četrdeset četiri godine, visina sto

  isključivo sniženim tonom. Na poligonu

  sedamdeset osam, težina šezdeset devet,

  brzo zavlada tišina, koju je prekidao samo

  lažljivost osrednja, podmuklost snižena,

  vetar koji se vraćao sa severa na istok.

  domišljatost ne veća od nula koma osam,

  Berens se izvuče iž čaure i dreknu preko

  nezdrave strasti i preokupacije u

  celog poligona:

  granicama

  dozvoljenog,

  lenjost

  i

  »Redov

  Eriksen,

  dolazite

  ovamo,

  gramzivost na granici alarmantnog, sve

  idiote«!

  ostalo ne podleže proganjanju zakona...«

  Eriksen se isprsi pred narednikom.

  Eriksen mu pruži ruku.

  »Pogledajte

  samo

  ovo

  strašilo!«

  »Žao mi je što ne mogu da vam se

  negodovao je Berens. »Ovaj badavadžija

  predstavim sa takvom preciznošću i

  čas ne može ni okpm da mrdne, čas

  podrobno. U svim važnim sferama psihe

  obara pogledom kao stosmerni laser. Šta

  ja imam nule. Ja, vidite u intelektualnim

  buljite u mene, tikvane? Tim svojim

  odnosima nisam baš sasvim...«

  razjarenim pogledom umalo da mi

  »Ma, nema
veze. I sa nulama se može

  osakatite ceo vod, panju okati. Ili ste,

  proživeti, ako se čuvaš. Imali smo mi

  možda, zaboravili da smo na vežbama, a

  jednog vojnika Birgera, sa apsolutnim

  ne u bici? Odgovorite nešto, kretenu«.

  nulama u oblasti lažljivosti i egoizma i sa

  Eriksen muževno odgovori:

  svega nula koma dva iz samoljublja. I, šta

  »U redu. Trudim se. Možete se osloniti

  mislite? Odlično se osećao u kasarni i čak

  na mene«.

  je povremeno jako uživao«.

  »U redu. Trudim se. Možete se osloniti

  »Je l' on u našem vodu?«

  na mene«, reče narednik Berens pod‐

  »Raspršili su ga na vežbama. Brzopleto

  smešljivo i okameni se. Pola minuta je

  je izletao pod pogled generala Brede,

  sumanuto gledao Eriksena, a zatim

  tačno kada nam je komandovao napad.

  prosikta: »Vi me zafrkavate, paranoiče?

  Pa, valjda i sami razumete... Kvantovi

  Da li možete da pretpbstavite, prase

  umnoživači generala nisu ni prineti

  brljivo u kojoj meri pružanje otpora može

  vojničkim. Siroti Birger, nestao je kao

  da ugrozi vojnika?«

  krpa natopljena benzinom. Ako nemate

  Eriksen je ćutao, pognuvši glavu.

  ništa protiv, ja bih malo odremao tu,

  Eriksen je mogao da se zakune da ne

  pored vas«.

  zafrkava on Berensa, već Berens njega.

  »Samo vi spavajte«.

  »Sat odmora, stenice!« komandovao je

  Proktor je istog časa zahrkao. Eriksen je

  narednik. »Na večernjim vežbama ćemo

  žalosno posmatrao ravnicu. Nad brego‐

  obrađivati

  samopožrtovovanje

  po

  vima je urlao uragan, rasterujući

  slobodnoj odluci duše, što naređuje

  crvenkastu prašinu. Od one godine kada

  komandant«.

  su energetske stanice otpustile vetrove

  Odlazeći, u prolazu, on neprijateljski

  sa lanca, u atmosferi je bilo manje

  zaurla na Eriksena:

  vazduha nego prašine — već na sto

  81

  metara razdaljine predmeti su gubili oblik

  Narednik Berens, podešavajući grleni

  i konture. Hladna, narandžasta kugla —

  mikrofon, poće da urla još pomamnije:

  sunce, prigušeno je svetlela u prašini.

  »Stoj! Prekidajte odmor, gadovi. Stoj

  Eriksen je mislio o tome kako od

  kad kažem«