Alef Science Fiction Magazine 003 Page 14

  »Može se pretpostaviti da uživate u svom poslu«.

  Lasen se namršti. Nije očekivao takvo pitanje na planeti pionira. Bilo je previše pronicljivo, i imalo blagi ukus saslušanja.

  »Ne prihvatam tu vašu primedbu, gospodne Kersnej«. Lasen ustade i malo se

  nakloni. Hvala vam za gostoprimstvo, i, laku noć«. Okrete se i ode krupnim koracima ka

  vratima.

  Neko vreme po njegovom odlasku niko nije progovarao.

  »Ubica«, reče Dirk najzad. Osvrnuo se sav ojađen. »Žao mi je, ni sanjao nisam...«

  »Bila je to moja ideja« reče njegova žena brzo.

  »Nikog ne treba okrivljavati — ma, bože!« Hanter ljutito povuče svoj brk. »Svi smo

  se mnogo uzvrteli zbog njega«.

  »Mislim«, reče Dirk, »da bi trebalo da neko otprati cure kući, jer ovo je nešto o čemu treba da porazgovaramo«.

  Kad su otišle, Hanter sede i reče: »Dakle?« Izgledao je malkice uznemireno.

  Dirk se namršti na njega. »Nemoj da kažeš ‘dakle’ očigledno pitanje je – šta ćemo

  učiniti?«

  »Učiniti?« »U vezi sa njim. Došao je na Kajlon da nekoga ubije, jednoga od nas, moramo ga sprečiti«.

  »Ma, polako«. Hanter je izgledao zbunjeno. »Ne zaleći se ni u šta, on je uvežbani

  ubica. Sem toga, on je državni službenik i zakon je na njegovoj strani«

  73

  »Da li ti je on pokazao ikakav dokaz za to?« Dirk je gotovo vikao. »A u svakom slučaju, zašto je toliko uživao

  ć

  kazuju i nam?«

  »Pa rekao bih da je bilo prilično jasno.« Kersnej se zavalio u svojoj stolici, mršteći se malčice. »Hteo je da mi posle pričamo o tome. Znaš kako bi se brzo ta vrsta priče raširila. Konačno bi čuo i Džekson — ko god da je to. Normalan čovek — a mi podra-zumevamo da je Džekson normalan čovek — ili će bežati ili će se predati pokušajima da

  eliminiše eliminatora. Ne vredi da ćutimo, prvo zato što možda nismo prvi kojima je to

  rekao a drugo zato što žene znaju. Priča će verovatno stići do Džeksona pre nego što izađemo iz ove sale.«

  Hanter ustade. »Jedan poziv Centrali informacija ne bi bio neumesan, a?« Ljutitim

  pokretima gurnuo je svoju stolicu napred do samog stola. »Ja nikad nisam ni čuo o pobuni na Prokseti.«

  »Proveri i Džeksona kad se već time baviš«, dobaci Dirk za njim.

  Hanter, namršten, uđe u govornicu. Dirk je dobar momak, pouzdan prijatelj i sve to, ali prokleto suviše temperamentan. Reakcija poput njegove mogla bi dovesti do toga da svi budu poubijani, međusobna lojalnost kolonijalaca ima granica. Doduše, Dirkovo ponašanje je razumljivo, to je njegov stil zaletanja na probleme.

  Pozvao je broj CI i namršteno gledao u slušalicu. Lasenove reči su im pripisale nez‐

  nalaštvo, koje oni nisu mogli poreći. A kako se kog vraga moglo očekivati da znaju o ne-kakvoj pobuni u drugom delu galaksije? Istorija Tere i njihov sopstveni desetogenera‐

  cijski program kolonizacije, to je sve što su njihovi prosvetari smatrali potrebnim.

  Doduše, u memoriji Centrale informacija nalazilo se celokupno znanje Imperije, ali niko nije imao vremena da se njima koristi. Iako je desetogeneracijska kolonija sa tri velika grada i dvanaest miliona stanovnika, Kajlon je i sad mostobran: na njemu se moraš boriti da bi preživeo. Izvan gradova i drumova još uvek leže džungle pune tigar‐pacova. U

  provincijama živiš iza energetskih barijera, a kad krećeš izvan njih, koristiš se oklopnim vozilom.

  »Centrala informacija«, reče prijatni snimljeni glas. »Tema, molim?«

  Kad se vratio za sto, gledali su ga sa iščekivanjem.

  »Nešto sam našao, ne sve.« Hanter se spustio u stolicu i pružio ruku ka svom viskiju. »Pobuna na Prokseti bila je pokušaj deset svetova u sektoru 72 da uspostave svoju posebnu državu nezavisnu od Imperije. To je naišlo na otpor iz očiglednih eko-nomskih i vojnih razloga, i pretvorilo se u veliki rat koji je potrajao blizu pet godina.«

  Zastao je i otpio viski. »Ako nam to išta pomaže, podstrekač i samozvani voda pobu-njeničkih snaga bio je čovek po imenu Hauard F. Džekson.«

  »Džekson, a?« Dirk povuče vrh svoje vilice, mršteći se. »Do čega nas to dovodi?«

  »Ni do čega. Ono što tražimo ne postoji pod stavkom ‘Džekson’. Kad sam to pro‐

  bao, Cl me je prosto uputila opet na pobunu na Prokseti. A pošto je taj prvobitni Džek‐

  son zbog ratnih zločina smaknut pre više od sedamsto šezdeset godina, Lasen, jasno, traži nekog drugog ili nešto drugo.«

  »Možda traži neki simbol«, reče Dirk zamišljeno »Nešto što je prvobitni Džekson značio ili predstavljao.«

  »Ja sam došao do istog zaključka.« Hanter iskapi čašu i pripali cigaretu. »Džeksona

  su njegovi sledbenici smatrali natčovekom.«

  »Natčovek!« Dirk se mrštio ka Hanteru ali ne videći ga. »Ovde na Kajlonu! Pa valjda

  bismo ga nanjušili?«

  »Da sam nadčovek«, reče Kersnej tihim glasom, »ja bih se prikrivao sve dok ne bih

  bio spreman da dejstvujem.«

  Hanter brzo klimnu glavom. »To je razumno, i te kako razumno.«

  Dirk posegnu ka najbližoj boci. »I šta da radimo po pitanju našeg supermena, pretpostavljajući, naravno, da je naše nagađanje tačno?«

  »A šta bi kog vraga pa trebalo da radimo?« Hamerov glas iznenada je zazvučao 74

  izazivački.

  Dirk pocrvene od ljutnje. »Boga mu, pa on je jedan od nas, zar ne?«

  »Polako, polako.« Karsnejev glas bio je umirujući ali čvrst. »Prvo, hoćemo da znamo

  zbog čega ga Lasen traži.«

  »Apsolutno se slažem.« Hanter je izgledao ljut i nervozan. »Sa tom solidarnošću nas

  prvih naseljenika može se i preterati. Lepo je to da mi pričamo kako ćemo ga uzeti u zaštitu ili mu pomoći zato što je pionir kao i mi, ali moramo pre toga i da razmislimo.

  Pre svega, stavili bismo sebe na pogrešnu stranu galaktičkog zakona. Dalje — ako ćemo

  iskreno — meni baš ne bi prijalo da se petljam protiv uvežbanog ubice. Ja sam dovoljan

  broj decenija proveo boreći se u provincijama, ali ovo je nešto iz čega možda nećemo

  izaći živi ako ne upotrebimo mozak.«

  »Dobro ti to postavljaš«, priznade Dirk nevoljno. »Ali duša bi htela nešto drugo, nešto sasvim drugo.« Namrštivši se svojoj praznoj čaši, napuni je još jednom.

  »Pretpostavljam da je ta priča o eliminatorima istinita?«

  Hanter polako klimnu glavom. »Bojim se da jeste. Proverio sam to u CI. Postoji, sasvim sigurno, jedna državna organizacija, ogranak Armije, koja se zove Eliminacioni korpus.«

  Dirk polako odmahnu glavom. »Odred za ubistva — to se može tako nazvati, zar ne? U ovom veku, u ovim vremenima, čovek ne bi rekao da je to moguće — pa šta kog

  vraga oni rade?«

  Hanter se iskrivljeno osmehnu ka njemu. »Pa baš kao što nam je Lasen rekao —

  ubijaju Džeksona.«

  Lasen je ležao u postelji: njegovo mršavo zgodno lice bilo je koncentrisano i zamišljeno. Bio je gotovo potpuno obučen, ali njegovo telo u urednom jednodelnom odelu bilo

  je sasvim relaksirano.

  Eliminator je čekao. Izuo je cipele i raskopčao okovratnik, ali nije dozvolio sebi nikakvo drugo popuštanje spremnosti.

  Njegova hotelska soba bila je, kao i on, uredna, ne pretrpana stvarima, i sa svakom

  stvari tačno na pravom mestu. Elegantni kofer koji je, otvoren, ležao na podu pokraj kreveta davao je samo utisak da se Lasen priprema da se spakuje; samo pronicljiv posmatrač mogao bi zapaziti malu izbočinu ispod čaršava, blizu njegove desne ruke.

  Lasen je razmišljao o Džeksonu. Pre ili kasnije glasine će stići do Džeksona, i tada će taj čovek reagovati. Njegovo ime može biti Smit, Hirvord, Braun, bilo koje, ali on će istog trena shvatiti šta te vesti znače. Samo Džekson će znati da je Džekson, jer samo
<
br />   Džekson provodi dan za danom u CI upijajući znanje kao sunđer i, pri tom, dolazeći i do saznanja o sebi.

  Kad neki Džekson čuje da je na njegovu planetu stigao eliminator, pred sobom ima

  samo dva pravca delovanja, i to ili da se bori ili da beži, jer u startu mu je jasno da sakrivanje od eliminatora ne može doći u obzir. Međutim, ni prvo ni drugo rešenje nije

  srećno, ma koliko da si pametan, jer ako se boriš protiv uvežbanog čoveka iza koga stoji nauka i tehnika cele jedne imperije, šanse nisu na tvojoj strani.

  Bežanje je još manje privlačno. Svaka planeta, ma kako razvijena bila, ima samo jednu stazu za bežanje — luke za orbitalne taksije. Da bi se vinuo do orbite, moraš se

  poslužiti taksijem, drugog načina nema, a zaprečavanje te staze je takoreći isuviše lako.

  Dovoljno je imati stelarni vozni red, jer taksiji neće poletati dok međuzvezdani brod ne stigne u orbitu. Ne, planeta ima zaista samo jednu liniju spasa, jednu pacovsku stazu,

  koju je previše lako zapušiti.

  Preostaje ti, dakle, jedna alternativa, da ubiješ eliminatora a onda da bežiš, u nadi

  da ćeš ostaviti svetlosne godine iza sebe pre nego što njegov naslednik produži gonjenje.

  75

  U svojoj karijeri Lasen je doživeo mnogo raznih napada, većinom ingenioznih, koji

  su svi bili unapred osuđeni na propast. Pojedinac koji se upinje da

  ra

  nadig nauku jedne

  imperije — to je zadatak koji nadmašuje čak i sposobnosti jednog Džeksona.

  Lasen se nasmeši. U tome je nevolja tih Džeksona, pametniji su nego što je dobro

  za njih, a, štaviše, većinom i nisu pravi nego samo polu‐Džeksoni. Pravi Džekson bi doveo sebe na takvo mesto da bi izgledi za njegovo otkrivanje i kasnije eliminaciju bili praktično jednaki nuli.

  Uredni kofer kod uznožja kreveta blago zazuja, i Lasen se istog časa zateže do pri‐

  pravnosti. Njegova desnica kliznu pod čaršav i steže se oko drške njegovog fizonskog pištolja, a levica okrete jedan deo kopče njegovog kaiša, čime je aktivirano njegovo lično deflekciono polje.

  »Poštanska služba«, reče prijatni snimljeni glas. »Paket za gospodina Lasena.«

  Nešto upade, sa muklim udarom, u korpu za prihvat pošte.

  Lasen je podozrivo, nepomično, posmatrao mali paket. Automatski poštanski sis‐

  tem je više nego temeljit u svom radu, tako da odbacuje, sam, sve eksplozive, ali postoji popriličan broj smrtonosnih naprava koje rade bez ikakve upotrebe eksploziva. Video je

  Lasen male časovničke mehanizme koji ispaljuju otrovne iglice pomoću komprimovanog

  vazduha, »tretirane« listove hartije koji ubijaju neopreznog čitača tako što impregniraju otrov kroz kožu...

  »Poštanska služba«, reče glas ponovo. »Paket za gospodina Lasena.«

  Novi tupi udar u korpu.

  Lasen se ukoči. Pojavila se majušna tačka briljantnog svetla, ne veća od vrha čiode, i

  poč a

  el da se širi kao malo sunce.

  Pored uznožja kreveta, kofer zašišta i poče blago da vibrira. Iz njega su pojurile energije koje su se obavile oko tog mesta, suzbijajući i vraćajući unutra i svetlost i toplotu. Pojavi se utisak gušenja i sve veće slabosti. Briljantni sjaj kao da je uništavao samog sebe, najzad se pretvori u tupo crvenilo koje je zgasnulo u crnilo praćeno ispuštanjem nekoliko sivih pramičaka dima.

  Lasen polako ustade i prede preko sobe. Korpa za prihvat pošte još uvek je curila,

  pretvarajući se u kapi rastopljenog metala, ali ugljenisana masa u korpi bila je već potpuno mrtva.

  Odmahnuo je glavom zamišljeno. Pametno, veoma pametno, dva paketa verovatno

  poslata sa veoma udaljenih mesta ali tempirana da stignu u razmaku od samo nekoliko

  sekundi. Svaki paket bio je, dakako, bezazlen sam po sebi, ali stavljeni zajedno postajali su smrtonosni. Sve u svemu, ingeniozan metod da se od dve reaktivne materije dobije

  kritična masa putem pažljivog korišćenja poštanskog sistema.

  Zadovoljno je klimnuo glavom samome sebi. Ovaj je pravi Džekson. Štaviše, i još važnije, reakcija je bila brza što je moralo značiti da je u ovom gradu. Možda je čak bio u istoj sali, možda čak za istim stolom, s obzirom da je reagovao toliko brzo.

  Lasen slegnu ramenima. Samo‐odašiljači beleže detalje o svojim korisnicima, radi zaštite od gubljenja ili prevare; sad je dovoljno samo pogledati evidenciju, i videti ko je Džekson ili ko su njegovi pomagači.

  Zamišljeno se pogladio po vilici. Rutina; čim plen reaguje, time se i otkriva, i tu je

  kraj. Doduše ovaj tip je daleko iznad proseka, reagovao je ne samo brzo nego i precizno, uz dobro planiranje, ali je, kao i svaki Džekson, ispoljio neizbežnu slabost. Karakteristično je da Džeksoni hoće da priznaju da su suočeni sa tehnički superiornim protiv-nikom, zato što je u pitanju tehnologija proizvedena zajedničkim trudom mnogih, ali nikad, nikad neće da priznaju da je operater koji se tom tehnologijom služi možda inteligentniji, kao pojedinac, od njih, pa zato, na toj tački, gube borbu.

  Lasen pripali cigaretu i prede preko sobe. Pošto je načinio prvi potez, Džekson se,

  verovatno, već spremao i da pobegne. Sad je bilo potrebno samo da on, Lasen, zapuši

  pacovsku rupu.

  76

  Dotakao je jedno dugme. »Halo? Taksi luka? Možete li mi dati datum i vreme dolaska sledećeg zvezdanog broda, molim?«

  Hanter otvori vrata svog apartmana, ali samo napola, i zastade, oklevajući. »O, zdravo, Dirk«, reče ne preterano ljubazno. »Nešto važno?«

  »O Džeksonu.«

  »Ma gledaj — ako imaš nekakav ludi plan, mene ne računaj, to smo razjasnili još na

  početku.«

  Dirk se namršti na njega. »Samo informacije — takve da o njima nemam nameru da

  pričam u hodniku. Ako ne zameraš...«

  »Pa, u redu.« Hanter, očevidno preko volje, stade u stranu. »Uđi.« Mahnuo je rukom prema najbližoj stolici. »Osećaj se kao kod kuće, otkucaću ti jedno piće — viski, kao obično?«

  »Hvala.« Dirk se sruči u stolicu i poče da petlja po džepu tražeći cigaretu. »Obazriv

  si, a?«

  »Ja to radije nazivam razumnošću.« Hanter mu dodade piće koje je kompjuter ispo‐

  ručio. »Razlika u mišljenjima, ništa više.« On sede. »Kakve su to informacije?«

  Dirk povuče i izduva dim. »Znam sve što ima da se zna o Džeksonu, naime, sve sem

  njegovog identiteta.«

  »Vraga znaš — kako si saznao?«

  »CI«, reče Dirk otpijajući viski, pomalo samozadovoljno. »Tražio sam psihijatrijsku

  tematiku, i posle nekoliko pitanja master‐selektor je ukapirao šta stvarno hoću.«

  Iskapio je piće i spustio praznu čašu na sto. »Džekson je primarni mutant.«

  Hanter, koji je upravo završio sa iskucavanjem cifarske šifre za još jedno piće, zamalo da ispusti čašu. »Mutant! Mislio sam da su sve te pričancije o monstrumima lažne

  i da je dokazano da su lažne? Je l’ ti to ozbiljno?«

  Dirk ga pogleda pravo u oči. »Apsolutno.« Dohvati dru o

  g piće i rasejano se namršti

  na čašu. »Kao što nas je Lasen podsetio, mi se ne koristimo Centralom informacija dovoljno a sad, kad sam je ja iskoristio, dođe mi da poželim da nisam — mi smo svi mutanti.«

  Hanter odjednom poblede, samo malo. »Kako to?«

  Dirk slegnu ramenima. »Rani dani atomistike, nezaštićeni brodovi kad smo počeli da jurišamo na kosmos.« uzdahnuo je. »Prema tvrdnji CI, osamdeset pet odsto ljudske

  rase sačinjavaju mutanti.« Našao je još jednu cigaretu i brzo je pripalio. »Prirodna stvar, najsloženiji deo tela stradao je prvi — mozak. Gotovo svi mi imamo — kako da se izrazim — abnormalne dodatke.«

  »Ja se ne osećam nimalo različitim.« Hanter se nasmeja slabim smehom, bez

  veselja.

  »I ne treba, tvoja abnormalnost je
latentna, jer nisi primarni, u tome je razlika između tebe i — Džeksona.«

  »A šta je zapravo Džekson?« Hanteru je vidno laknulo.

  »Ljudsko biće sa neshvatljivo visokim koeficijentom inteligencije — ukratko,

  natčovek.«

  Hanter opet nabra obrve. »Šta je loše u tome ako imamo nekoliko supermena

  medu sobom?«

  Dirk slegnu ramenima. »Na žalost, i, čini se, neizbežno, oni su svi do jednog totalni

  paranoici. Prvi Džekson je imao neki zapanjujući QI , neverovatne sposobnosti liderstva i organizatorstva, i nepopustljivo uverenje da je baš on Izabrani spasilac čovečanstva.«

  Dirk odmahnu glavom, mršteći se. »I malo je nedostajalo pa da to i dokaže, njegova desetoplanetna autonomna država je zamalo uspela da potuče Imperiju.«

  A leka nema?«

  77

  »Nema. Kondicioniranje ostavlja balavog idiota, što je surovije nego egzekucija, a čuvanje Džeksona u zatvoru je toliko nesigurno, da se ne isplati pokušavati.«

  Hanter podiže čašu, zapilji se u nju neraspoloženo, i opet je spusti iako nije ni kap

  popio. »To opravdava Lasena, ili ne?«

  Dirk raširi ruke nagoveštavajući bespomoćnost. »Nisam ni moralista ni filozof —

  bilo je deset miliona mrtvih u pobuni na Prokseti.«

  Hanter poče da srkuće, ali ukus pića nije osećao. »Znači negde na Kajlonu postoji

  jedan Džekson; mi sad znamo istinu i mislim da smo time izvučeni iz problema.«

  Dirk iskapi čašu i tresnu je na sto. »Ma kako da ne, a da si ti Džekson baš bi ti se dopala takva lojalnost, a? A šta se pa ja svađam sa tobom.« Ode krupnim koracima do

  vrata koja se pred njim otvoriše. »Vidim da sam ovde gubio vreme, možda ću negde drugde naći kolonistu koji ima petlju i ...«

  Vrata su skliznućem u zatvoreni položaj presekla njegove završne reči.

  Hanter je, još uvek namršten, gledao za njim nekoliko trenutaka, zatim slegnuo ramenima. Jadni stari Dirk, smiriće se kroz desetak minuta, a onda će početi da upotrebljava mozak. Sutra će se, nesumnjivo, vratiti, crven u licu, i izviniti. A baš neki šarmantan čovek, mora ti se dopadati i uz svu tu nestrpljivost i sklonost ispadima.