Alef Science Fiction Magazine 003 Page 13

  gotovo smesta. »Aha«, rekao je. Sada mu je glas zvučao veselo. »Dođi gore. Biću u kupatilu. Vrata su otključana.«

  Ušao sam u njegov apartman i kroz predsoblje došao do kupatila. Virdžil je bio u kadi, do vrata u ružičastoj vodi. Bledo mi se nasmešio i pljesnuo rukama. »Deluje kao da sam presekao sebi vene, je l’ da?« Kazao je blago. »Ne brini. Sada je sve u redu.

  Genetron će ponovo da me primi. Bernard je

  lo

  ma čas zvao.« Pokazao je na telefon u

  kupatilu i interkom.

  Seo sam na klozetsku šolju i primetio kvarcnu lampu koja je neuključena stajala pored ormarića za peškire. Niz sijalica stajao je na rubu lavaboa. »Siguran si da si to želeo«, rekao sam, a ramena su mi se opustila.

  »Jesam, čini mi se«, rekao je. Tamo će moći bolje da paze na mene. Čistim se odavde, večeras idem tamo. Bernard će me odbaciti u limuzini. Sa stilom. Od sada nadalje, sve je sa stilom.«

  Ružičasta boja vode nije podsećala na sapunicu. »Je li to so za kupanje?« Pitao sam.

  Nešto od toga tada mi je došlo u naletu i ja se osetih nekako slabijim: ono što mi je iskrslo u umu bila je samo još jedna očigledna i neophodna ludost.

  »Ne«, rekao je Virdžil. To sam već znao.

  »Ne«, ponovio je, »to dolazi iz moje kože. Ne govore mi sve, ali pretpostavljam da

  šalju napolje izviđače. Astronaute.« Pogledao me je s izrazom koji zapravo nije bio baš zabrinut; više je podsećao na radoznalost u vezi s tim kako ću ja to primiti.

  Potvrda mi je stegla stomačne mišiće kao da čekam na udarac. Nikada do sada nisam pomislio na tu mogućnost, možda zbog toga što sam se konc

  is

  entr ao na druge

  vidove stvari. »Je li to prvi put?« Upitao sam.

  »Aha«, rekao je. Nasmejao se. »Napola sam odlučio da pustim pederčiće niz slivnik.

  Neka pronađu kakav je svet u stvari.«

  »Svuda bi se razišli«, rekao sam.

  »Jasno.«

  »Kako ... kako se osećaš?«

  »Sada se osećam prilično dobro. Mora da ih ima na milijarde.« Ponovo je pljusnuo

  rukama. »Šta misliš? Da pustim pederčiće?«

  Brzo, gotovo bez razmišljanja, klekao sam pored kade. Prsti su mi pošli za utikačem

  kvarcne lampe i uključili ga. On je vezivao kvake na električnu struju, obojio mi mokraću u plavo, napravio na hiljade glupih praktičnih štoseva i nikada nije odrastao, nikada nije toliko sazreo da bi shvatio da je dovoljno sjajan da bi stvarno pogodio svet; nikada nije naučio da bude pažljiv.

  Pružio je ruku ka poklopcu slivnika. »Znaš, Edvarde, da ... «

  67

  Nikad nije završio. Podigao sam stalak lampe i bacio ga u kadu, a onda odskočio nazad kada se pojaviše dim i varnice. Virdžil je vrištao, bacakao se i trzao, a onda je sve bilo mirno, osim dubokog, ravnomernog siktanja i dima koji se dizao iz njegove kose.

  Podigao sam poklopac sa klozetske šolje i povratio. Onda sam zapušio nos i otišao u

  dnevnu sobu. Noge mi popustiše i naglo sedoh na kauč.

  (Zdenko Čiček ‐‐

  Slavonska Požega)

  Sat kasnije, pretražio sam Virdžilovu kuhinju i našao hlorno belilo, amonijak i bocu

  Džeka Danijeisa. Vratio sam se u kupatilo, sklanjajući pogled sa Virdžila. Sipao sam najpre piće, zatim belilo i na kraju amonijak u vodu. Hlor poče da izlazi u mehurićima i ja sam izašao, zatvorivši vrata iza sebe.

  Kada sam stigao kući, počeo je da zvoni telefon. Nisam odgovarao. Mogla je biti bolnica. Mogao je biti Bernard. Ili policija.

  gao

  Mo

  sam da pretpostavim da ću sve morati

  da objašnjavam policiji. Genetron će pokušati da se odbrani; do Bernarda neće biti pristupa.

  Bio sam iscrpljen, sve mišiće uplela mi je napetost i ono, kako god se nazvalo, što

  čovek oseća nakon ...

  Što je počinio genocid?

  To svakako nije delovalo stvarno. Nisam mogao da poverujem da sam upravo pobio

  stotinu biliona inteligentnih bića. Zbrisao galaksiju. Bilo je to da se čovek nasmeje. Ali nisam se smejao.

  Uopšte nije bilo teško poverovati da sam upravo ubio ljudsko biće, prijatelja. Dim,

  izgoreli

  t

  kontak lampe, poluiščupani električni priključak i zadimljeni kabl.

  Virdžil.

  Ubacio sam lampu u kadu u kojoj se nalazio Virdžil.

  Osećao sam se bolesnim. Snovi, gradovi koji siluju Gejl (a šta je sa njegovom devojkom, Kendis?). Ispuštanje vode ispunjene njima. Galaksije koje se prelivaju preko nas. Kakav užas. A onda opet, kakva potencijalna lepota — nova vrsta života, simbioza i transformacija.

  Jesam li dovoljno oštro postupio da ih sve pobijem? Na trenutak osetio sam paniku.

  Sutra, pomislio sam, sterilisaću njegov apartman. Nekako. Nisam ni pomislio na Bernarda.

  68

  Kada je Gejl ušla na vrata, spavao sam na kauču. Probudio sam se, bunovan, a ona

  spusti pogled na mene.

  »Jesi li dobro?« Pitala je i sela na rub kauča. Klimnuo sam.

  »Šta planiraš za večeru?« Usta mi nisu radila kako treba. Reći su bile nejasne.

  Opipala mi je čelo.

  »Edvarde, imaš groznicu«, rekla je. »Vrlo jaku groznicu.«

  Oteturao sam se do kupatila i zagledao u ogledalo. Gejl je bila odmah pokraj mene.

  »Šta

  je bilo?« Pitala je.

  Ispod mog okovratnika videle su se linije, a i oko vrata. Bele linije, kao autoputevi.

  Već u

  s dugo bili u meni, danima.

  »Vlažni dlanovi«, rekao sam. Tako očigledno.

  Čini mi se da smo gotovo umrli. Najpre sam se borio, ali nakon nekoliko minuta već sam

  bio preslab da se pokrenem. Gejl je bila isto toliko bolesna nakon jednog sata.

  Ležao sam na ćilimu u dnevnoj sobi, okupan znojem. Gejl je bila na kauču, lice joj je

  imalo boju talka, oči zatvorene, poput leša u odaji za balzamovanje. Neko vreme mislio

  sam da je mrtva. Tako bolestan, besneo sam — mrzeo, osećao užasnu krivicu zbog sopstvene slabosti, zbog sporosti u shvatanju svih mogućnosti. Potom više nisam mario.

  Bio m

  sa previše slab da bih treptao i zato sam zatvorio oči i čekao.

  U mojim rukama i nogama bio je ritam. Sa svakim udarom krvi u meni je izvirala neka vrsta zvuka. Zvuka nalik na orkestar u kojem sviraju hiljade, ali koji ne svira jednoglasno; koji svira čitave grupe simfonija u istom trenutku. Muzika u krvi. Zvuk, ili štagod je v ć

  e bio, postao je oštriji, ali koordinisaniji, nizovi talasa konačno su se poništili i ostavili tišinu, a onda su se razdvojili u harmonične udare.

  Udari kao da su se stapali sa mnom, slivali sa zvukom moga sopstvenog srca.

  Najpre su nam smanjili imunološke reakcije. Rat — a bio je to rat, u razmeri neviđenoj do tada na Zemlji, u kojem su učestvovali bilioni boraca — trajao je možda

  dva dana.

  Do trenutka kada sam povratio dovoljno snage da sam mogao da dođem do

  kuhinjske česme, osećao sam kako rade na mojem mozgu, pokušavaju da probiju šifru i

  pronađu boga unutar protoplazme. Pio sam sve dok mi se nije smučilo, zatim sam pio

  malo umerenije i odneo čašu Gejli. Halapljivo je gutala. Usne su joj bile ispucale, oči zakrvavljene i okružene žućkastim podočnjacima. Nešto boje vratilo joj se u kožu.

  Nekoliko minuta kasnije, slabašno smo jeli u kuhinji.

  »Šta je to bilo, do đavola?« bilo je prvo što je pitala. Nisam imao snage da joj objašnjavam i zato sam zavrteo galvom. Oljuštio sam pomorandžu i podelio je sa njom.

  »Trebalo bi da pozovemo

  doktora«, rekla je. Ali ja sam znao da nećemo. Već sam

  primao poruke; bilo je očigledno da je svaki osećaj slobode koji imamo iluzoran.

  Poruke su najpre bile jednostavne. Sećanja na komande,
pre nego prave komande,

  iskrsavala su mi u mislima. Nismo smeli da napustimo apartman — koncept koji je mora

  biti bio apstraktan onima koji su naređivali, iako odbojan — i nismo smeli da uspo-stavljamo vezu sa drugima. Za sada će nam biti dozvoljeno da jedemo određenu hranu i

  pijemo

  vodu sa česme.

  Kada se groznica povukla, transformacije su bile brze i drastične. Gotovo istovremeno, Gejl i ja bili smo nepokretni. Sedela je za stolom, ja sam klečao na podu.

  Jedva sam mogao da je vidim uglom oka.

  Na ruci su joj se obrazovala sve izraženija ispupčenja.

  Učili su unutar Virdžila; njihova taktika sa nas dvoje bila je mnogo drugačija. Tokom

  dva sata sve me je svrbelo do glave do pete — dva sata u paklu — pre nego što su obavili proboj i našli me. Vekovni napori po njihovoj razmeri vremena isplatili su se i sada su glatko komunicirali sa divovskom, nespretnom inteligencijom koja je nekada 69

  upravljala njihovim univerzumom,

  Nisu bili surovi. Kada im je postala jasna zamisao neprijatnosti i njene nepoželj-nosti, poradili su na tome da je prevaziđu. Radili su i previše delotvorno. Sledećih sat vremena, bio sam u moru blaženstva, van svakog kontakta sa njima.

  Sa svanućem sledećeg dana, data nam je ponovo sloboda kretanja; pre svega da bismo otišli do kupatila. Bilo je određenih otpadnih materija za koje se nisu mogli pobrinuti. Otarasio sam ih se — mokraća mi je bila ljubičasta — a odmah me je sledila i Gejl. Prazno smo gledali jedno u drugo u kupatilu. Onda joj je pošlo za rukom da se slabašno nasmeši. »Da li ti govore?« Pitala je. Klimnuo sam. »Znači, nisam poludela.«

  Sledećih dvanaest sati, činilo se da je kontrola popustila na nekim nivoima. Tokom

  tog vremena, uspeo sam da ispišem najveći deo ovog rukopisa. Sumnjam da se u meni

  vodila druga vrsta rata. Gejl je bila sposobna da se ograničeno kreće kao pre, ali ništa više. Kada se puna kontrola ponovo uspostavila, naređeno nam je da zagrlimo jedno

  drugo. Nismo oklevali.

  »Edi ... « Prošaptala je. Moje ime bilo je poslednji zvuk koji sam čuo iz spoljašnjeg

  sveta.

  Stojeći, srasli smo jedno u drugo. Tokom sledećih sati, noge su nam se povećale i

  raširile po okolini. Onda su izraštaji porasli do prozora da bi hvatali sunčevo svetio i do kuhinje da bi crpli vodu iz česme. Uskoro su se izdanci pružali po svim uglovima sobe,

  gulili boju i malter sa zidova, materijal i delove unutar nameštaja.

  Do sledeće zore, preobražaj je bio potpun.

  Više nemam jasnu predstavu na šta ličimo. Verujem da podsećam na ćelije —

  velike, pljosnate i razgranate ćelije, svrhovito omotane oko najvećeg dela apartmana.

  Veliko će oponašati malo.

  Zatražili su da nastavim zapisivanje, ali uskoro to neće biti moguće. Naša inteligencija koleba se iz dana u dan kako nas apsorbuju umovi unutar nas. Svakog dana, naša individualnost opada. Mi smo, zaista, ogromni, nespretni dinosauri. Naša sećanja

  preuzele su milijarde njih, a naše ličnosti rasute po preobraženoj krvi.

  Uskoro neće biti potrebe za centralizacijom.

  Obavešten sam da su vodovod i kanalizacija već osvojeni. Ljudi širom zgrade

  podležu preobražaju.

  U roku od nekoliko nedelja po starom računanju vremena, svojom silom doći ćemo

  do jezera, reka i mora.

  Jedva da mogu i da nagađam posledice. Svaki kvadratni inč planete kipeće mislima.

  U roku od nekoliko godina, možda i mnogo pre, potisnuće sopstvenu samosvest —

  onoliko koliko je sada ima.

  Tada će biti stvorena nova stvorenja. Ogromnost njihove sposobnosti za razmiš‐

  ljanje biće nezamisliva.

  Sva moja mržnja i strah sada su nestali.

  Ostavljam ih — nas — samo sa jednim pitanjem.

  Koliko puta se to već dogodilo na drugim mestima? Putnici nikada nisu došli preko kosmosa da bi posetili Zemlju. Nije ni bilo potrebe.

  Pronašli su univerzume u zrncu peska.

  70

  Larsen je polako vrteo čašu u ruci, posmatrajući majušni vrtlog u vinu. Nije mu bilo stvarno stalo do alkohola, lokalnog ili uvezenog, ali taj alkohol je služio određenoj svrsi.

  Pijuckaš, izgledaš usamljeno, i čekaš.

  Za tren je bacio pogled na bučno društvo za obližnjim stolom. Na jednoj od žena počeo je da se pojavljuje onaj izgled, izgled koji naseljeničke žene dobijaju kad vide usamljenog neznanca.

  Gostoljubivost u kolonijama, bog je blagoslovio, mnogo olakšava posao.

  Uhvatio je pogled te žene i osmehnuo se. Pažljiv osmeh, ni sugestivan ni arogantan,

  nego rezervisan, prijateljski i pomalo stidljiv. Upotrebio ga je uspešno već u mnogim situacijama, pa će moći i sada.

  Čekao je, zurio u svoju čašu, lica koncentrisanog kao da se zadubio u misli.

  Lasen je bio zgodne spoljašnjosti, i to na neki zategnuto‐aristokratski način, ugla‐

  đen, dobro negovan, a sumornost u njegovim očima bila je vidljiva samo pri određenom svetlu i pod određenim uglom. Eliminator vremenom postaje nejasno odbojan, pa

  mora naučiti da to uspešno skriva.

  »Pardon«, reče jedan glas pokraj njega.

  »Da?« Jedan od tih muškaraca; krupan primerak, crvenog lica, u svetlucavoj odeći.

  »Pomislili smo da biste možda voleli da nam se pridružite«. Tip se cerio k'o majmun kome je, nesumnjivo, bliski srodnik. »Videli smo da ste stranac. Bilo bi nam krivo da po-mislite da narod Kajlona nije prijateljski nastrojen, ima puno mesta za našim stolom«.

  Lasen je izgledao prijatno iznenađen, pomalo emotivan ali ipak blago rezervisan.

  Korektne reakcije u redosledu koji tačno odgovara ovoj situaciji. »Veoma ste ljubazni,

  ali nipošto ne bih hteo da se namećem nekome ko čisto privatno...«

  »Ma, privatno, vraga, na Kajlonu ništa nije privatno. Dođite, pridružite nam se«.

  »Pa dobro, ako ste sasvim sigurni...«

  Dopustio je da ga odvedu do tog stola i predstave. Nađoše za njega praznu stolicu,

  napuniše jednu čašu, doguraše hranu ka njemu.

  Vešto je glumio da se postepeno opušta i čak se umereno smejao nekim od njihovih šala, ali u sebi je uzdisao. Kolonijalci su uvek isti, prostaci, seljačine, gladni planete Zemlje koju nikad ni videli nisu, zaraženi nejasnim osećanjem inferiornosti. Ipak, on mora da ih podnosi, oni su deo njegovog posla, baš kao što je ovo mesto za tobožnju

  razonodu deo njegovog posla. Nigde ne možeš uspešnije da otpočneš proces truljenja

  nego u glavnom noćnom lokalu grada ovakvih pionira, prvih naseljenika. Dugo iskustvo

  ga je naučilo da se glasine, njegova vrsta glasina, šire kao požar po planeti pionira.

  Efektnije su nego najmodernije forme komunikacije, štaviše daleko brže od njih; kroz nekoliko sati čak i najzabitije naselje u perifernim zonama planete znaće sve detalje.

  Izabereš mesto, lansiraš glasine; i čekaš. Tako jednostavno.

  Njegova naređenja su ga uverila da se plen nalazi na ovoj razmetljivoj polurazvijenoj planeti. Dovoljno je da pusti pravu reč na pravom mestu, i plen će izaći kao dimom isteran.

  Bio je prinuđen da izdrži blizu dva sata banalnog veselja i priča o pionirskom poslu

  pre nego što se ukazala šansa.

  »Ostajete na Kajlonu dugo, gospodine Lasen?« To je rekao Dirk, tip crvene face u

  staromodnom svetlucavom večernjem odelu.

  »Ne dugo, gospodine Dirk. Čim obavim svoj posao, odlazim«.

  »O, pa vi imate neki posao ovde? Mislio sam da čekate brod da nastavite

  putovanje«.

  »Ne, o poslu se radi, i to veoma važnom«.

  »O kojoj vrsti posla, ako to nije nametljivo pitanje?« upita Hanter, sasušeni čove‐

  čuljak sa mlitavim brcima.

  72

  »Ja sam eliminator, gospodine Hanter«.
/>
  »Eliminator!« Zurili su u njega.

  »Pretpostavljam da mislite na štetočine«, reče Hanter konačno. »Ali toga ovde nemamo mnogo, izuzev tigar‐pacova koje nećemo moći da suzbijemo još stotinu

  godina«.

  Lasen odgurnu svoj prazni tanjir u stranu. »Ne ubijam štetočine, gospodine Hanter

  — nego ljude«.

  Njihova otvorena usta i raširene oči davali su nečujni odjek ovome. »Ljude — on ubija ljude«.

  Neka hladnoća kao da se spustila na njihova lica, crvene usne žena se stanjiše, i činilo se, mada se nisu pomakli, da su se udaljili od njega.

  »Grubo rečeno, vi ste plaćeni ubica?« Te reči je izgovorio vitki tamnokosi čovek koji

  mu je bio predstavljen imenom Dejvid Kersnej.

  »Ne ubica, gospodine, vladin agent iz Eliminacionih odreda«.

  »Kitnjast naziv za istu stvar, zar ne?« Kersnejevo lice bilo je hladno. »Ubijate ljude«.

  Lasen otpi svoje vino. »Samo jednu određenu vrstu ljudi — ja sam ubica Džeksona«.

  Vladala je napeta tišina, onda se neko nasmeja pomalo nervozno. »Pa ja se zovem

  Džekson«.

  Lasen načini gest odbacivanja, nemarenja. »Mešate jedno prezime i jednu socijalnu

  bolest«. Pogledao je oko sebe. »Rad Odreda je potreban, baš kao što je i eliminisanje

  štetočina potrebno«.

  »Vlade i njihovi agenti uvek mogu pravdati svoja preterivanja razumnim razlozi-ma«, reče Dirk ogorčeno. »Ali što se tiče nas ovde, vi ste plaćeni revolveraš«.

  »Imam svoju dužnost i obavljam je«.

  »Ma, poštedite nas tog štosa. Tako su nekada govorili uhvaćeni ratni zločinci, u predsvemirskim vremenima. Danas čovek mora odgovarati pred svojom savešću, pred

  svojim koncepcijama o pravdi i nepravdi. Ili ste možda prvo to eliminisali?«

  Lasen ih pogleda hladno. »Vidim po vašim izrazima lica da ste neupoznati sa po-bunom na Prokseti. Sugerisao bih sa poštovanjem da bi dobro bilo da se u vaše školske

  programe unese skica galaktičke istorije, pa tek onda da izričete sudove. Kao razumni

  ljudi, nesumnjivo uviđate da smrtna kazna ne može postojati bez egzekutora«.