Alef Science Fiction Magazine 015 Page 13

  »On je tebe napustio, Nel. On brine o svom životu, ti o svom.«

  »Naravno, ali njegova situacija me uznemirava. To je kao kad on kaže: napravila si

  haos od naših života, sad sredi to. Mene poštedi.« Led je zazvečao u čaši kad je otpila gutljaj. »A njegovi plakari su puni kutija sa krimi‐romanima. A. Hičkok, Eleri Kvin, Majk Šejn. Njegovo đubre.«

  »Iznesi sve u dvorište i rasprodaj.«

  Napravila je grimasu. »Lešinari iz susedstva bi to jedva dočekali. Da prebiraju po ostacima našeg propalog braka. Kakav divan način da se provede subotnje popodne. Ne

  mislim da je to dobro rešenje, Otis. Mislim da ne bih mogla da mirno gledam kako deca

  drugih ljudi odnose igračke moje Avril.«

  »Ne držiš valjda još uvek te igračke u kući?«

  Ona klimnu glavom.

  »Prošlo je dovoljno vremena, Nel. Stavi sve njene stvari u njenu sobu, zaključaj je i

  ne ulazi više.«

  »Ne, ja moram da odem iz te kuće.«

  »Problemi sa spavanjem?«

  64

  »Spavam kao noćni čuvar. One žute pilule koje si mi prepisao su sjajne. Uzmeš dve

  i odjednom ti TV‐program izgleda fascinantno.« Iz tašne je uzela smeđu plastičnu bočicu, protresla je i stavila na sto. »Ne mogu da prestanem da razmišljam. Jedino tako osećam da sam živa.«

  »Želiš li nešto slabije.«

  »Sanjala sam je jednom. Prošle noći. Nije bila noćna mora. Sanjala sam da čujem

  kako se smeje. Pogledam u njenu sobu, nije tamo. Odlazim do prozora. Bila je mesečina, otisci stopala u snegu koji vode do njene ljuljaške. I dalje smeh. Sišla sam u dvorište i pratila njen trag. Ljuljaška se još njihala, ali Avril nije bila tu. Čula sam kako me zove; 'Avril te je prevarila, mamice, aprili‐li‐li!' Igrala se sa mnom. Išla sam za njenim glasom, ali je nisam stigla. Ona se smejala i ja sam se smejala. Imala sam osećaj da mogu i kuću da preskočim.«

  Nel je zaćutala.

  Mesindžer pročisti grlo. »To je ono što se obično sanja...«

  »Ne govori mi ništa, Otis. Molim te. Sve što znam jeste da sam se po prvi put za

  ovih nekoliko meseci probudila osećajući se kao ljudsko biće. Želela bih da tako i ostane.«

  »U redu, Nel. Znaš, to je napredak. San o tvojoj kćeri koji te ne plaši. To me veoma

  raduje.«

  Nel je posumnjala da joj povlađuje.

  »A kako tvoj problem sa telefonom? Je l' ima tu nečeg novog?«

  »Još gore.«

  Ona otpi jedan gutljaj.

  »Mnogo gore. Najzad sam nabavila interfon za svoju kancelariju i to je u redu. Ne

  moram čak ni da dodirnem aparat, samo govorim u malu belu kutiju. Naručila sam i jedan za kuću, i sledeće nedelje treba da bude priključen. Ali sutradan sam se zatekla u sali za konferencije sa Karutersom i nekim ljudima iz Odeljenja za štampu, kada me je

  telefonom pozvao urednik koga sam danima pokušavala da pronađem. Džek Biligs je pružio slušalicu prema meni i ja... ja sam se uspaničila. Nisam mogla da je uzmem.

  Promrmljala sam nešto o prebacivanju veze mojoj sekretarici i izašla. Svi su blenuli. Sam bog zna šta su sve pričali kad sam otišla.«

  Stisnutom pesnicom kao da je pokušala da to istisne iz sećanja, a onda je pustila

  da joj ruka padne u krilo.

  »Do đavola, taj telefon mi pravi probleme kod Karutersa, kao da ih već nemam dovoljno.«

  »Ima mnogo važnijih stvari nego što je mišljenje tvog šefa.«

  »Ne u mom životu«, promrmlja ogorčeno, »sve drugo sam uprskala. Posao je

  jedina preostala stvar na koju sam ponosna.«

  »Dobra si u samosažaljevanju, Nel. Ti si jedini roditelj koji je izgubio dete. Samo se

  tvoj brak raspao. Slušaj me, Nel: posao je deo problema. Da bi uspela u poslu, morala si da očvrsneš. Što je više uspeha bilo, ti si postajala sve čvršća. I znaš šta se desilo? Toliko si očvrsla da si postala lomljiva.«

  »Nisam ja tako čvrsta, Otis. Samo sam usamljena.«

  Mogla je da vidi svoj zamagljen lik u prozorskom staklu.

  »Ja imam 38 godina, i u mom svetu ne postoji niko osim mene.«

  »I ja sam deo tvog sveta.«

  Prvi put ona se okrenu da vidi izraz njegovog lica.

  »Hvala doktore«, reče suvo, »lepo je što to kažete.«

  Zazvonio je telefon. On pogleda u nju, namršti se i ode do stola da se javi.

  »Da? Kada? .. O, ne... Ko je za to zadužen? Da, dobro. Kaži mu da ću doći što pre

  mogu.«

  65

  On joj pride skrušeno.

  »Žao mi je Nel, ali nešto je iskrslo. Drugi pacijent, hitan slučaj.«

  Čučnuo je pored nje, gledajući joj pravo u oči.

  »Možda bismo mogli da nastavimo posle večere?«

  Šaka mu je počivala na njenom ramenu, a onda ju je pustio da sklizne niz njenu ruku.

  »Je l' može u četvrtak?«

  Ona ga uhvati za ruku.

  »Ne mogu u četvrtak. Po mom rasporedu te noći spavam sa Karutersom.«

  Reagovao je baš onako kako je želela. Za delić sekunde spretni dr Otis Mesindžer,

  pretvorio se u još jednog nesigumog mužjaka. Nasmejala se i poljubila mu ruku.

  »Aprili‐li‐li, Otis. Da li ikad pogledaš u kalendar?«

  »Ne mogu da poverujem da si to rekla, Nel«, već je vraćao masku profesionalnog

  dostojanstva, »čak ni u šali.«

  Da samo on nije bio toliko siguran u sebe, često je pomišljala Nel, možda bi za njih

  dvoje i bilo neke šanse. Ali ovako, sve što je on mogao da joj ponudi bio je niz finih doživljaja: dobra hrana, dobro vino, kamerna muzika, kultivisan seks.

  »Može u četvrtak, Otis.«

  Ona naglo ustade i zagleda se dole u ćelavo mesto veličine novčića na njegovom

  potiljku.

  »Hoćemo kod mene?«

  Nel je upalila svetlo u holu i omirisala vazduh. Unutra se osećao miris lizola. Mrzela je da dođe u praznu kuću... Ponedeljkom je bar bilo podnošljivije. Džulijeta, žena koja joj je spremala, radila je od deset do tri popodne. Lakim trzajem odbacila je cipele i zaronila prste u čupavi sveže usisani tepih. Poželela je da nije tako uredna, pa bi se Džulijeta duže zadržavala u kući. Možda bi bilo dobro da nabavi mačku.

  Odvukla se u kuhinju, strpala već pripremljeno, zamrznuto pile u mikrotalasnu pećnicu i iz frižidera izvukla bocu šardonea. Prvu čašu ispila je u dva gutljaja odlepivši cenu sa boce. Drugu je pijuckala, osećajući blagu aromu voća i bureta od hrastovine.

  Odnela je svoju aktovku u dnevnu sobu i pošla gore da se presvuče.

  Kada je ugledala tricikl pored svog kreveta, uzdrhta kao da ju je protresla struja.

  Zurila je u njega, užasnuta, očajnički želeći da skrene pogled. Ružičasta pletena korpa bila je zakačena za upravljač, a plastično sedište prekriveno materijalom s dezenom jagoda. Sitan šljunak bio je ponegde zaglavljen u šare gumenih točkova, a zeleni emajl

  ulubljen i izgreban od upotrebe. Jecaj koji je nadolazio iz grla postao je neartikulisan i jak. Kada je ukočenost popustila, nemoćno se srozala niz zid.

  Njena prva jasna misao bila je da neko pravi neumesnu šalu. Džulijeta. Nazvaće odmah tu kučku i otpustiti je. Telefon joj je bio pri ruci, ali je izgledalo kao da se ruga njenoj nemoći. Uz psovku, odgurnula ga je sa noćnog stočića i sišla do bara u dnevnoj

  sobi. Drhtala je uzimajući flašu viskija; Kati Sark je pljusnuo i zakovitlao se u njenoj čaši.

  Nasula je dopola i sručila niz grlo.

  Kada je zazujala mikrotalasna pećnica, skoro se srušila na šank. Otrčala je do kuhinje, isključila pećnicu i zgrabila flašu vina. Ugnjezdila se u jastuke na kauču. Nel nije mogla da se seti kada je poslednji put videla Avrilin tricikl. Nedeljama već nije nosila njene stvari po kući. Čak i kad bi ih pronašla na neuobičajenom mestu, potrudila bi se

  da ih skloni. Uvek. Ipak, niko drugi ne bi mogao da dones
e tricikl ma gde da se pre toga nalazio. Džulijeta nije čudovište. A i da su lopovi, sigumo bi uzeli televizor, video ili zlatni poslužavnik iz dnevne sobe.

  Polako, alkohol je učinio svoje i strah je ustupio mesto pijanom uznemirenju, a onda opštoj pometnji. Ispila je ostatak šardonea iz boce.

  66

  »Nel, stara curo, tebi treba psihijatar.«

  Bacila je praznu bocu na tepih, protegla se i uskoro zaspala. Sledećeg jutra, pre nego što je pošla na posao, odnela je tricikl na tavan.

  Dva domara brisala su i glancala čelično‐stakleni ulaz Norias Korporacije. Jedan od njih otvori vrata i zaljubljenim pogledom isprati Nel, dok je prolazila, kao da je obična sekretarica, a ne asistent potpredsednika kompanije. Nel se namrgodi, setivši se Seržove primedbe o njenoj kompaniji: Seržovo pravilo, tako je on to zvao — što veći gazda, to više vrata treba da otvoriš dok dođeš do njegove kancelarije. Iako je Serž zauzimao veoma sarkastičan stav u pogledu njenog posla, nikad nije oklevao da joj pomogne u trošenju plate.

  Nel je prošla kroz četvora vrata pre nego što je stigla do ulaza od mahagonija koji

  je vodio u odaje rukovodilaca. Hari, radnik obezbeđenja, dotaknu vrhovima prstiju kapu

  u znak pozdrava i nasloni se na dovratak.

  Ulazna vrata od mahagonija otvorila su se uz blagi šum; uprava na vrhu izolovala

  se hermetički od ostalih kancelarija.

  »Dobro jutro, gospodo Kanin.«

  Kejt je bila sekretarica starog kova, pedesetih godina, koju nikakvi pomodni uticaji

  nisu mogli naterati da svoju šeficu zove po imenu.

  »Predstavljanje Napretka pomereno je za 9,30. Zvao je gospodin Hamilton i kazao

  da će se ponovo javiti posle podne. A tu je i cveće.«

  »Cveće?«

  »Da, gospodo« Kejt je nosila svoje naočare na vrhu nosa. Gledala je u Nel preko

  okvira sa proračunatom nezainteresovanošću.

  »Da li želite kafu sada, gospodo Kanin?«

  Bilo je to pola tuceta žutih ruža, uvijenih u zelenu foliju. Ušeprtljila se dok je uzimala karticu, iznenada osetivši vrtoglavicu pri pomisli da su možda od Serža. Na karti je pisalo— »unapred se radujem i očekujem četvrtak«. Nije bilo potpisa.

  »Proklet bio, Mesindžere.«

  Ako je toliko oprezan, šta mu treba da pati i šalje joj cveće? A sad je tu bio i problem šta uraditi s njim. Nije ni morala da se pita kako bi muškarci iz upravnog odbora gledali na ruže u svojim kancelarijama. Tresnula je po interfonu:

  »Hoćete li mi doneti kaput ovde, Kejt?«

  Kad je Kejt ušla, Nel odgumu cveće do ivice stola.

  »Umotaj to u kaput i odnesi u moja kola, hoćeš li?« počela je da otvara poštu,

  »kaput vrati posle.«

  »Želite li da ih stavim u vodu?«

  »Ne, ne brini o tome.«

  Veći deo prepodneva Nel je provela na mučnim sastancima. Bob Jamoto,

  predstavio je ogledni primerak letnjeg izdanja »Napretka«, berzanskog časopisa Norias

  Korporacije. Jamoto je bio odgovomi urednik i izdavač, ali njoj se nikad nije dopadao;

  izgledalo je da veruje u sve što mu kompanija kaže da štampa. Karuters je bio tu prvih

  pola sata, dok je Jamoto izlagao članke, fotografije i grafikone koje je odabrao. Nel se pitala šta Karuters misli o Jamotou. Nikad nije bila u stanju da otkrije kakvo je šefovo mišljenje o nekome.

  Leon Karuters bio je od onih koji se rukuju snažno i ne mare za pravila u rukovođenju. Znao je najmanje jednu stvar o svakom zaposlenom koga je ikad sreo.

  Ako je Smitov sin bio zvezda bezbol tima, tada bi ga Karuters svakako pozdravljao sa:

  »Smit drago mi je što te vidim. Je l'ih tvoj klinac još uvek pobeduje?« ili ako je žena Dobinskog pokušavala da nešto mrlja bojama na platnu rekao bi mu: »Fil, kako si? A gospođa? Je l' još uvek slika?«. Nije bilo važno što je Smitov sin davno ostavio bezbol i 67

  otišao u pankere ili to što su Dabinski razvedeni već godinu i po.

  Posle tačno pola sata otkako je Karuters ušao u salu za konferencije, njegova sekretarica banu na vrata, pobuđujući njegovu i pažnju svih ostalih i reče:

  »Žao mi je što prekidam, ali Madrid je na liniji.«

  Svi s razumevanjem klimnuše glavama, uvažavajući njegov prastari ritual bežanja.

  Karuters se izvinio, napustio salu, pa je pravi rad mogao da počne.

  Sada je Nel postala zvezda sastanka i sedam muškaraca iz njene grupe za

  proučavanje javnog mnjenja, počelo je da se otima za njenu naklonost osuđujući ogledni primerak. Komentari su bili uglavnom povoljni o profilu radnlka koji je radio na sabiranju drvne mase u Bangoru i istovremeno bio pilot‐dobrovoljac aviona za gašenje

  požara.

  Bilo kako bilo, svi su naizmenično napadali članak o rizičnom spajanju Odeljenja za izgradnju Norias Korporacije i Preduzeća za izgradnju montažnih objekata, koji bi zajedno pravili montažne solarne kuće.

  Nel je poželela da u sali za konferencije postoji prozor, da može da zuri kroz njega.

  Niko ne čita »Napredak«. Štampali su 17.000 primeraka prokletih novina, a 16.500

  postajalo je đubre pola sata posle isporuke. S dosadom je prebirala po fotografijama, dok su ostali čavrljali. Ugledala je krupni plan nacerenog junaka, ogaravljenog lica, akrobate šumskog požara i njegove porodice. Gospodin i gospođa »avio‐vatrogasci« i njihova kćer, odeveni u narandžaste kombinezone sa padobranima, stoje ispred

  dvomotorca cesne. Nel se ponovo zagleda u članak; devojčica jedva da je imala osam

  godina. Kako je glupo tome učiti svoje jedino dete.

  Tokom cele trudnoće Serž i Nel su se prepirali oko imena deteta. Doneti odluku bilo je komplikovano i zbog toga što su se napredni roditelji različito prezivali. Ipak su se složili da dete ne treba da bude ni Kanin ni Lusier. Najzad, kad su trudovi počeli da se javljaju na svakih deset minuta, napravili su sporazum zasnovan na obostranoj iscrpljenosti: nazvaće devojčicu po danu njenog rodenja, AVRIL LeHuit (franc. 8. april), a ako bude dečak, dogovoriće se kasnije.

  Avril je bila dete koje bi svaki roditelj poželeo. Lepa: kose kao kukuruzna svila, plavih očiju, rumenih obraščića. Pametna: znala je da izbroji 10 žele bombona još pre

  nego što je navršila dve godine, a primećivala je i mnoge stvari koje su odrasli želeli da sakriju. Vesela: bila je brbljivo, nasmejano detešce, očarano životom oko sebe. S druge strane, sve do četvrte godine odbijala je da sedne na nošu, izmotavala se i štipala tvrdoglave drugare, ali te mane bile su sitne u očima njenlh pristrasnih roditelja.

  Nel se vratila na posao u Norias Korporaciju šest nedelja posle Avrilinog rođenja.

  Serž je uživao da ostaje kod kuće sa ćerkom. Dva dana pre nego što se rodila, sagorevao je pišući priče o seksualnim avanturama, pod naslovom »Najamnik«. Povremeno je radio za reviju »Stamfordski advokat« i tu je pronalazio teme za priče koje je kasnije objavljivao u krimi‐romanima. Kada je dobio otkaz, izveo je Nel da to proslave.

  Živeli su u preuređenom ambaru, na vrhu litice. Dva ara, od njihovih sedam, bila su

  skoro vertikalna. Kada bi lišće opalo, video se Long Ajlend kako blista na horizontu, ali se najbliži susedi nisu mogli videti kroz drveće. Kada je Nel unapređena u asistenta potpredsednika kompanije, zadužena za komunikacije, postala je jedina žena na tako visokom položaju u Noris Korporaciji. Serž je počeo, kako on kaže, ozbiljan roman, kad

  je Avril pošla u zabavište. Bili su srećni.

  Sve se završilo u subotu. Serž je pisao u svom potkrovlju. Nel i Avril su plivale u skromnom bazenu u obliku kruške. Telefon kraj bazena je zazvonio i Nel je požurila da

  odgovori pre nego što zvonjava uznemiri Serža. Zvao je lično Karuters:

  »Žao mi je što te ometam, Nel, ali imamo problema u fabrici Polimeks. Neke hemikalije su se izlile i nekako dospele u reku Merimak. Direktor fabrike se uspaničio i 68

  pozvao državne organe pre nas. Pretpostavljam da neki obližnji gradovi uzimaju vodu za
/>
  piće iz te reke. Bilo kako bilo, na leđima su mi novinari 'Boston glouba' i treba mi zvanična izjava. Sakupi svoje ljude i vrati se kod mene do pola tri popodne. Direktor se zove Beneli. Učini sve da taj glupan drži zatvorena usta. Hvala Nel, ceniću to.«

  Nel je Iznela Avril iz bazena, izvela je iz lancem ograđenog dela dvorišta i zaključala kapiju.

  »Zašto ne uđeš unutra i ne poigraš se malo, dušo? Mama mora da telefonira.«

  »Ne mama, hoću napolje.«

  »Ajde dobro.« Nel je uputila ćerku na ljuljašku i sanduk sa peskom, lagano je lupnuvši po zadnjici.

  »Ali ostani u dvorištu, čuješ?«

  Nel je volela izazove, posebno ako su dolazili do predsednika kompanije. Poslala je

  Maninga u fabriku jer je on najbolje umeo sa novinarima, a zbunjenog Benelija i njegovu porodicu smestila u motel na račun kompanije. Onda je okupila ostale službenike. Uskoro su pronašli tri stručnjaka koji su bili voljni da kažu da hemikalija nije nikome i nikada naskodila. Izjava je bila remek‐delo žaljenja, bez krivice. Ono što je Nel izuzetno dobro radila, bili su odnosi sa javnošću. Kriza u fabrici okupirala je potpuno njenu pažnju sat i trideset minuta. Kao pravi profesionalac upustila se u problem.

  Ali to nije bilo opravdanje.

  Kada je u četvrtak stigla pred Mesindžerovu zgradu, Nel nije bila siguma da li želi da vodi ljubav sa tim čovekom ili samo da mu strgne sa lica onaj nacereni samozadovoljni

  izraz. Mesindžer joj nije ni dao šansu da se odluči. Do tada je bio blag, kao i kuća u kojoj je živeo. Neki škrti arhitekta uredio mu je enterijer. Bilo je prostrano, belo i nekako prazno, kao prazan list papira. U stanu nije bilo ničeg od drveta. Nije bilo zidova čak ni u kupatilu. Oni stidljivi mogli bi da se zaklone jedino iza sive plastične zavese.

  Mesindžerova omiljena tema bila je hrana. Bio je sledbenik nouvelle cuisine i doživotno odan Sečuanskoj kuhinji. Mogao bi da provede celo veče ocenjujući kvalitet

  obližnjih restorana. Večeras, obećao je, otići će »Kod Antonija« u novi lokal koji je otvoren u blizini Grinič pointa. Nel neodređeno klimnu glavom i ispruži čašu za još vina.