Alef Science Fiction Magazine 015 Page 12

  njenog obraza. Poput bebe, krenula je usnama prema njegovim prstima, ali on povuče

  svoju ruku.

  Kad je otišao, žena je izvadila bebu iz kredenca i zagrlila je, nežno joj tepajući. Beba se priljubila uz čudnovato tvrde grudi, a žena se nasmešila i zapevala uspavanku.

  Pastir je išao ulicama; vreća za pojasom njihala se pri svakom koraku. Ljudi su posmatrali vreću, pitajući se šta sadrži. Pre nego što je Pastir izašao iz sela, glas se proneo i pogledi više nisu bili usmereni ka vreći nego pre ka Pastirovom licu. On nije gledao ni levo ni desno, ali je osećao njihove poglede i oči mu postadoše meke i tužne.

  A onda je već išao natrag ka jarku, preko uskog mosta, kroz vrata, i visoke mračne

  hodnike zamka.

  Odneo je vreću kuvaru koji ga je zlovoljno pogledao. Pastir mu se samo nasmeši i

  izvadi kuku iz vreće. U trenutku, kuvar postade poslušan i ravnodušno poče da seče crveno meso na tanke režnjeve, koje je lagano poprašio brašnom, a zatim stavio u tiganj sa vrelim puterom. Miris je bio jak i sladak, a kuglice mleka cvrčale su u tiganju.

  Pastir je ostao u kuhinji i gledao kako kuvar priprema kraljev obrok. Zatim ga je sledio do sale za ručavanje, gde je sobar upravo poslužio kralja odrescima koji su se pušili. Kralj i kraljica su jeli u tišini, sa ozbiljnim, ali gracioznim ritualima deljenja jela i ustupanja najboljih delova.

  Na kraju obroka, kralj promrmlja nešto sobaru, koji na to pokretom pozva kuvara i

  Pastira u salu.

  Kuvar, sobar i Pastir klekoše pred kralja koji ispruži tri ruke da dotakne njihove glave. Dugom praksom prihvatili su taj dodir bez trzaja, čak i bez treptaja, jer su znali da ga takvi postupci nerviraju. Nakon svega, bila je velika milost da su smeli da služe kralja: njihove usluge sačuvale su ih od toga da daju meso sa svojih tela, ill da svojim kožama ukrase tapiserijama prekrivene zidove zamka, ili dugačke pelerine za lov.

  Vrhovi kraljevih ruku još su doticali glave trojice slugu kada se zamak zatrese i začu

  se niski alarmantni zvuk.

  Kralj i kraljica napustiše sto i sa odmerenim dostojanstvom zauzeše mesta za svojim konzolama. Tamo su pritiskali dugmiće, stavljajući u pogon sve nevidljive odbrambene mehanizme zamka.

  Posle sata iscrpljujuće koncentracije, priznali su poraz i povukli ruke od beskorisnih

  zadataka koje su činile. Polja sile, koja su dugo držala tanke zidove zamka do njihovih delikatnih visina, sada su nestala, zidovi padoše i blistavi metalni brod spusti se tiho usred ruševina.

  Strana nebeskog broda se otvori i napolje izadoše četiri čoveka; oružje u njihovim

  rukama i bes u očima.

  58

  Videći ih, kralj i kraljica tužno se pogledaše, izvukoše ritualne noževe sa svojih mesta iz njihovih glava i istovremeno ih zabiše jedno drugom među oči. Umrli su ištog

  časa i dvadesetdvogodišnja okupacija Kolonije Abej završila se.

  Mrtvi, kralj i kraljica izgledali su kao tužni polipi što leže opušteni i prazni na ribarskoj palubi, nimalo nalik na osvajače planeta i žderače ljudi. Ljudi sa nebeskog broda prišli su telima i uverili se da su mrtvi. Zatim su pogledali unaokolo i po prvi put shvatili da nisu sami.

  Jer Pastir, sobar i kuvar stajali su na ruševinama palate; njihove oči raširene nevericom.

  Jedan od ljudi sa broda ispruži ruku.

  »Kako možete biti živi?« upita.

  Nisu odgovorili, jer zapravo nisu znali šta pitanje znači.

  »Kako ste opstali ovde, kad...«

  I tada više nije bilo reči, jer su pogledali dalje od palate, preko jarka, do gomile kolonista i sinova kolonista koji su stajali i posmatrali ih. I videvši ih tamo bez ruku i nogu i očiju i grudi i usana, ljudi sa broda ispustiše iz ruku oružje i napuniše dlanove suzama, a onda pređoše most da tuguju sa radošću izbavljenih.

  Nije bilo vremena za objašnjenja, niti je bilo potrebe. Kolonisti su se vukli, šepali i ponegde hodali preko mosta u razorenu palatu i obrazovali krug oko tela kralja i kraljice. Zatim su se dali na posao i za manje od sat vremena tela su ležala u jami, koja je bila temelj zamka, pokrivena mokraćom i izmetima, smrdeći već i od raspadanja.

  Zatim su se kolonisti okrenuli slugama kralja i kraljice.

  Ljudi sa broda bili su izabrani na udaljenom svetu zbog svog rasuđivanja, brzine i

  veštine i pre nego što je gomila našla zajednički jezik i želju, pre nego što se pokrenula, polje sile ograđivalo je sobara, kuvara, vratara i stražare. Čak i Pastira, i, iako je gomila mumlajući izražavala negodovanje, jedan od ljudi sa broda strpljivo objasni umirujućim

  tonom da će svi zločini koji su bili počinjeni biti u svoje vreme kažnjeni, po carskoj pravdi.

  Ograda je ostala nedelju dana, dok su ljudi sa broda radili na tome da dovedu koloniju u red, boreći se da zainteresuju ljude za polja koja su im ponovo u potpunosti pripadala. Najzad su popustili, shvatajući da pravda ne može da čeka. Izvadili su mašineriju suda iz broda, skupili ljude i započeli suđenje.

  Kolonisti su čekali dok ljudi sa broda nisu pričvrstili metalnu pločicu iza desnog uha

  svake osobe. Čak su i sluge u njihovom zatvoru i ljudi sa broda bili njome opremljeni, a onda je suđenje započelo, svaki čovek svedočio je direktno iz svoje memorije u umove

  ostalih ljudi.

  Sud je najpre čuo svedočenje ljudi sa broda. Narod je sklopio oči i video ljude ogromnom zvezdanom brodu kako pritiskaju dugmad i brzo govore u kompjutere.

  Napokon izraz olakšanja i četiri čoveka ulaze u nebeski brod da se spuste.

  Narod je video da to nije njihov svet, jer nije bilo preživelih. Umesto toga bio je samo zamak, samo kralj i kraljica, a kada su i oni bili mrtvi, samo zapuštena polja i ruševine sela napuštenog pre mnogo godina.

  Videli su istu scenu ponovo i ponovo. Samo je u koloniji Abej bilo preživelih ljudskih bića.

  Zatim su posmatrali kako su otvarana tela kraljeva i kraljica na drugim svetovima.

  Komora u kraljici širom otvorena, a tamo u puzećoj masi života, živelo je hiljade majušnih fetusa, mnogorukih i krvavih na hladnom vazduhu izvan materice. Trideset godina nošenja, a onda bi dva po dva nastavili da osvajaju i siluju ostale svetove u nezaustavljivoj epidemiji kroz galaksiju.

  Ali u materici bili su zaustavljeni i fetusi su poprskani hemikalijom tako da su uskoro mirno ležali, smežurani u sive loptice osušene kože.

  59

  Svedočenje ljudi sa broda se završilo i sud je ispitao sećanje kolonista:

  Zavijanje sa neba, udar svetla, a zatim se kralj i kraljica spuštaju bez pomoći mašina. Ali uredaji uskoro slede i ljude tuku nevidljivi bičevi i teraju ih u obor što su videli kako raste ni iz čega i pretvara se u malu, mračnu sobu u koju su jedva mogli da stanu stojeći.

  Težak vazduh, nemoguć za disanje. Žena se onesvešćuje, a za njom i muškarac, a

  vrisci i krici zaglušuju. Znoj, dok tela nisu postala suva, vrućina dok se tela nisu ohladila, a onda drhtaji kroz sobu.

  Vrata, a zatim kralj, veći nego što bi iko pomislio, njegove brojne ruke iznervirane.

  Bljuvotine na tvojim leđima od čoveka iza tebe, a onda i tvoje sopstvene i tvoja bešika ispražnjena od straha. Ruke se pružaju i krici svuda unaokolo, krici u svim grlima, krici dok glasovi nisu zamukli. Zatim jedan čovek izvučen iz gomile, vrata ponovo zatvorena,

  ponovo tama, i smrad i toplota i užas veći nego ranije.

  Tišina, i u daljini razvučeni krik agonije.

  Tišina. Časovi. A onda ponovo otvorena vrata, ponovo kralj, ponovo krik.

  Treći put kralj je u vratima i iz gomile izlazi čovek koji ne vrišti, čija je košulja prekrivena ustajalim bljuvotinama, ali koji ne povraća, čije oči su mirne i čije usne su spokojne i čije oči svetle. Pastir, tada poznat pod drugim imenom.

  Prilazi kralju i pruža ruku, a kralj ga ne iznosi. Kralj ga vodi, i on izlazi, a vrata se zatvaraju.

  Tišina. Časovi. I još nema vriska.

  A tada obor nestaje, nestaje u ništavilo iz kojega se činilo da je i do�
�ao, a vazduh je čist, sunce sija i trava je zelena. Ima samo jedna promena: zamak, uzdižući se visoko i profinjeno i ludo u košmaru kula i kupola. Oko njega jarak sa kiselinom. Vitak most.

  A zatim, svi zajedno, natrag u selo. Kuće su netaknute i gotovo je moguće

  zaboraviti.

  Sve dok Pastir ne prođe seoskim ulicama. I dalje ga zovu starim imenom — kako

  mu je bilo ime? I ljudi mu se obraćaju, pitaju ga šta je u zamku, šta kralj i kraljica žele, zašto smo bili zatvoreni, zašto smo slobodni.

  Ali Pastir samo pokazuje na pekara. Čovek istupa, Pastir mu kukom dotiče

  slepoočnicu i čovek se smeši i kreće prema zamku.

  Četvorica snažnijih na sličan način poslana su, i jedan dečak i još jedan čovek, a onda ljudi počinju da se došaptavaju i uklanjaju pred Pastirom. Lice mu je i dalje divno, ali se prisećaju vriska koji su čuli u oboru. Ne žele da idu u zamak. Ne veruju u prazne osmehe onih koji su otišli.

  A onda Pastir ponovo dolazi, i ponovo, i udovi nestaju sa živih ljudi i žena. Prave se

  planovi. Izvode se napadi. Ali uvek ih zaustavljaju Pastirova kuka ili Pastirov nevidljivi bič. Uvek se obogaljeni vraćaju domovima. I čekaju. I mrze.

  I mnogo je onih koji su zažalili što nisu umrli u prvim užasnim časovima napada. Ali

  Pastir nikada ne ubija.

  Svedočenje ljudi se završilo i sud im je dopustio da predahnu pre no što se suđenje

  nastavi. Trebalo im je vremena da obrišu oči od suza koje su prolila njihova sećanja.

  Trebalo im je vremena da očiste grla od zagušenosti tihih krikova.

  A onda su ponovo zatvorili oči i gledali Pastirovo svedočenje. Ovoga puta nije bilo

  mnogo različitih pogleda; svi su posmatrali kroz jedan par očiju:

  Ponovo obor, gomila od straha šćućurena. Vrata se, kao i ranije, otvaraju. Samo, ovoga puta svi kreću ka kralju koji stoji u vratima, i svi pružaju ruku, i svi osećaju kako se hladan pipak obmotava oko nje i vodi iz obora.

  Zamak se bliži, i oni osećaju strah od njega. Ali tu je i smirenost, mir što pritiska užas, mir koji čini lice spokojnim i sili srce da normalno kuca.

  60

  Zamak. Uzak most, kiselina u jarku. Vrata se otvaraju. Most je pređen sa trenom

  vrtoglavice, kada se čini da će kralj gurnuti, baciti svoju žrtvu u jarak.

  A onda prostrana sala za ručavanje, kraljica za konzolom, oblikujući svet prema obrascu koji će dovesti njenu decu u život.

  Stojiš sam u čelu stola, a kralj i kraljica sede na visokim stolicama i posmatraju te.

  Gledaš sto i vidiš dovoljno da shvatiš zašto su ostali vrištali. Osećaš kako se vrisak oblikuje u tvom grlu, znaš da ćeš ti, a zatim i svi drugi, biti tako rastrgnut, biti napola proždran, ostavljen u gomili žila i kostiju, sve dok svi ne nestanete.

  A onda potiskuješ strah i gledaš.

  Kralj i kraljica dižu i spuštaju ruke, njišući ih u ustaljenim obrascima. Čini se da razgovaraju. Ima li značenja u pokretima?

  Saznaćeš. I ti pružaš ruku i pokušavaš da imitiraš figure koje vidiš.

  Prestaju da se pokreću i gledaju te.

  Zastaješ za trenutak, nesiguran. Zatim ponovo mašeš rukama.

  Oni se miču u kovitlacu ruku i tihih zvukova. I ti imitiraš tihe zvuke.

  A tada dolaze po tebe. Pripremaš se, zaklinješ se da nećeš vrištati, i znaš da nećeš

  izdržati.

  Hladna ruka te dodiruje i gotovo se onesvešćuješ. A onda te vode iz sobe, od stola

  i sve postaje mračno.

  Nedeljama te drže. Zabava. Drže te živog da ih zabavljaš kada se umore od posla.

  Ali dok ih imitiraš, počinješ da učiš, i oni te počinju učiti, i uskoro nastaje neka vrsta mucajućeg jezika, polako govore opuštenim rukama i tihim glasovima, a ti ih sa samo

  dve ruke pokušavaš imitirati, a zatim izraziti reči. Napor koji to iziskuje ubistven je ali naposletku im kažeš ono što si želeo reći, što si im morao reći pre no što im dosadiš i ponovo počnu gledati na tebe kao na meso.

  Učiš ih kako da čuvaju stado.

  I tako te imenuju pastirom, sa jednim jedinim zadatkom: da im bez prestanka obezbeđuješ meso. Rekao si im da ih možeš hraniti tako da nikada ne ostanu bez ljudskog mesa, i zaintrigirao si ih.

  Odlaze po svoju hiruršku opremu i daju ti kuku, tako da ne bude bola ni otpora, i

  sekiru za klanje i zaceljivanje i na komadiću mesa koje se raspada pokazuju ti kako da

  njima rukuješ. U ruku ti ugrađuju ključ koji vlada svakom bravom na selu. I onda ideš u koloniju i malo po malo bogaljiš svoje sadrugove da bi ih održao u životu.

  Ne govoriš. U tišini se skrivaš od njihove mržnje. Čezneš za smrću, ali ona ne dolazi, jer ne može doći. Ako umreš, umreće i kolonija, i tako nastavljaš da živiš život koji nije vredan življenja da bi spasao njihove živote.

  A onda se zamak ruši i tvoj posao je završen i skrivaš sekiru i kuku na jedno mesto

  u tlu i čekaš da dođu da te ubiju.

  Suđenje je završeno.

  Ljudi su skinuli pločice sa ušiju i sa nevericom treptali na popodnevnom suncu.

  Gledali su prekrasno Pastirovo lice i njihova lica nosila su izraze koje nije bilo moguće protumačiti.

  »Presuda suda je«, čitao je čovek sa broda, dok su ostali medu gomilom skupljali

  pločice za svedočenje, »da je čovek zvan Pastir kriv za grozna nedela. Međutim, ta nedela bila su jedini način da se na životu održe one osobe protiv kojih su ta nedela bila učinjena. Zbog toga se čovek zvani Pastir oslobađa svake optužbe. Ne smete ga ubiti i

  umesto toga ljudi iz kolonije Abej slaviće ga bar jednom godišnje i pomagati mu da živi onoliko dugo koliko nauka i razboritost to mogu omogućiti«.

  Bila je to presuda suda i uprkos dvadesetdvogodišnjoj izolaciji, ljudi iz kolonije Abej nikada ne bi prekršili Carski zakon.

  61

  Nedeljama kasnije, posao ljudi sa broda bio je završen. Vratili su se u nebo. Ljudi

  su vladali sobom kao i ranije.

  Negde među zvezdama tri čoveka u brodu skupila su se posle večere. »Pastir, od

  svih stvari«, reče jedan.

  »Prokleto dobar, međutim«, reče drugi.

  Činilo se da četvrti čovek spava. Međutim, nije, i on iznenada ustade i povika:

  »Bože moj, šta smo učinili!«

  Tokom godina Kolonija Abej cvetala je i izrasla je nova generacija, jaka i

  neobogaljena. Pričali su deci svoje dece priču o svom dugom ropstvu i sloboda je bila

  cenjena, sloboda i snaga i potpunost života.

  I svake godine, kao što je to sud naredio, išli bi do izvesne kuće u selu noseći na

  poklon žito, mleko i meso. Postrojili bi se pred vratima i jedan po jedan ulazili da odaju počast Pastiru.

  Prolazili bi pokraj stola na koji je bio uzdignut tako da ih može videti. Svako bi ušao i pogledao u divno lice sa nežnim usnama i mekim očima. Međutim, više nije bilo snažnih ruku. Samo glava i vrat i kičma i rebra i opuštena vrećica tkiva koje je pulsiralo životom. Ljudi bi gledali njegovo nago telo i videli ožiljke. Ovde je bila noga i bedro, zar ne? Da, a ovde su mu nekada bile genitalije, a ovde ramena i ruke.

  Kako živi? Pitali su maleni, čudeći se.

  Mi ga držimo na životu, odgovarali su stariji. Sudska presuda, govorili bi svake godine. Držaćemo ga u životu onoliko dugo koliko to nauka i razboritost mogu omogućiti.

  Onda bi položili poklone i otišli, a na kraju dana Pastira bi premestili natrag u njegovu viseću ležaljku, odakle je godinu za godinom gledao kroz prozor kako se menja

  vreme na nebu. Odsekli bi mu, možda, jezik, ali kako nikada nije govorio, nisu se toga

  setili. Izvadili bi mu, možda, oči, ali su želeli da vidi kako se smeše.

  62

  63

  Nel je mrzela sebe zbog sastanka sa Mesindžerom. Čak je i čekaonica počela da joj smeta. Biljke blistavog llšća, škripavi nameštaj od pruća, tapete sa t
ravnatim dezenom; sve je to bilo previše uglađeno i lažno. Kao i sam Mesindžer. Ovo je bio Stamford, a ne Montego Bej. Kroz prozor je mogla da vidi automobile poprskane blatom kako jure duž

  Konektikat auto‐puta; gomile prljavog snega topile su se kraj kolovoznih traka.

  »Možete ući, gospođo Kanin. Doktor vas očekuje.«

  Dok je ulazila, Mesindžer je požurio da je pozdravi, kao da je dan proveo očekujući

  njen dolazak.

  »Ah, ponedeljak. I eto mog omiljenog sastanka.«

  Obema rukama zgrabio je njenu.

  »Kako se živi na vrhu, Nel?«

  »Otkud ja znam.«

  »Dobro, onda pri vrhu.«

  »Otis, sačuvaj svoje bodrenje za fudbalske utakmice.«

  On se nasmeja i dovede je do dve kožne fotelje, okrenute prema prozoru visokom

  od poda do tavanice. Jedna je bila nešto bliža, tako da je Nel morala da se okrene da bi ga videla. Sela je pored stočića sa staklenom pločom, na kome su bile čaše, bokal hladne vode i korpa puna papimih maramica.

  »Osećam malo više odbojnosti danas, Nel. Da li grešim?«

  Nel je mogla da čuje kako okreće stranice svog notesa.

  »Hoćemo li da počnemo?«

  Prekrstila je noge i zagledala se dole u saobraćaj. Bio je to obični odnos pacijent—

  terapeut: dušo, kaži šta te muči. Sa kim si spavala prošle nedelje. Već unapred je odlučila da ne započinje tu temu, osim ako on to ne učini.

  »Serž pristaje na razvod«, reče. »Kaže da ne želi ništa.«

  »Kako se osećaš zbog toga?«

  »Rasterećeno, u neku ruku. Pomalo tužno. Nisam želela ni da se to odugovlači.«

  Sipala je malo vode i odgumula maramice dalje od sebe.

  »Mislim, želela bih, zaista, da uzme sve što je njegovo. On ima pravo na to. Neće

  mu biti lako da piše i zarađuje za život u isto vreme. U stvari, kladim se da je to nemoguće. Pre nego što smo se venčali, momak čak nije bio sposoban da prati stanje

  na svojoj čekovnoj knjižici. Taman je počeo da se osamostaljuje kada... kada se dogodila nesreća. On je to nazvao, pronalaženjem sopstvenog izraza. Ne želim da se osećam odgovornom, ako mu to bude smetalo da piše.«