Alef Science Fiction Magazine 013 Page 11

  »Možda ima još neko lice tamo u oblaku, Antoaneta«, sugerisao je Frederik, »zar

  nema još jedno lice tamo?«

  »Nema. Čije bi to deveto lice moglo da bude?«

  »Moje. Moglo bi da bude moje.«

  »Ne. Oh, ne, ne, tvoje lice nije tamo.«

  »Pogledaj ponovo, Antoaneta. Zar tamo nije jedno lice koje stoji iznad ostalih, jedno koje gleda preko glava ostalih sleva? Pogledaj u gornji levi ugao prozirnog oblaka.

  Zar ne vidiš tamo jedno lice?«

  »Ne. To nije lice, to je samo velika mrlja.«

  »Nastavi da gledaš.«

  »Oh, jeste, to jeste nečije lice. To je lice svinje.«

  Uz zagušujući jecaj, Frederik Kac pobeže od Antoanete. Ona se nasmeja, a onda 59

  napravi svoju najzlobniju grimasu. I ona je bila malo uznemirena. Frederik Kac ju je uvek uznemiravao kao i njene sopstvene zloće ponekad. Frederik je bio omiljeni sin Huga Kaca, komandanta planete. U sedamnaestoj bio je već uspravan kao i bilo ko drugi u torn svetu. Pričalo se da ima dobru dušu. Kako se može znati da li neko ima dobru dušu? Izvadiš je i staviš na probu. Bilo je nekog mutnog sjaja kod Frederika. Jedina mana mu je bila ta što je bio nemoguć.

  4.

  Zemaljska noć se takođe zvala Strančeva noć ili Noć stranaca. Ali na Robinzonadi ne bi trebalo da bude stranaca. Treba da bude samo četrdeset sedam osoba iz tog sveta, deset iz Kacove porodice, dvanaest Haklbija, dvanaest od Konstantina i trinaest Felanove porodice. Nije postojao način da ijedan stranac dođe ovde. To je bio aksiom.

  U stvari, bilo je nekoliko redovnih načina na koje bi stranac mogao da dođe. A bilo

  je i neregularmh načina. Strancem se smatrao onaj koji bi došao na neki stran način.

  Jedina stvar od koje bi se moglo očekivati da može da odvrati strance od ostrva‐

  planete Robinzonade, bila je blizina Sirotinjske visoravni. Tamošnji minerali nisu bili naročito prihvatljivi ni posebni, i bili su u manjoj količini eksploatisani jedino od strane četrdeset sedam ljudi na planeti. Mineralno blago nije bilo odmah iscrpljeno a nije bilo ni iskopano i uskladišteno. Zemljište na planeti nije se još susrelo sa organskim iskustvom, sve do pre dvadeset godina, a organski život na njoj još uvek je bio veoma mali i brižljivo održavan plamen. Možda će za sto godina postojati malene tačke obilja, ali za sada nije bilo nikakvog većeg sakupljanja u ambarima.

  Drago kamenje na Robinzonadi nije bilo prepoznatljivo, a fisija i fuzija sigurno nisu bile iznad proseka. A nije bilo ni jedinstvenih i čarobnih artikala i stvari za kupovinu.

  »Nijedna planeta nije tako siromašna da nema svoj sopstveni biser ispod cene neprocenjive vrednosti, koji bi činio isplativim i prevoz i trgovinu«, napisao je Džon Čansel. Ali Džon Čansel nije bio na selkirškom suncu. Robinzonada je u krajnjoj perspektivi bila srednje bogata, ali sada nije imala ništa čime bi se moglo trgovati ili šta bi se moglo ukrasti. Selkirški sistem je procenio nebeski špekulant sa »još uvek tamo nema ničega« i od svih planeta Robinzonada je budila najmanje izazova.

  (Selkirški sistem nije trebalo da bude deo opšteg saznanja; ali teško je išta sakriti ispod nebeskog svoda.)

  Dakle, ako bi na primer, stranci došli sa Trgovačke planete, teško da bi došli zbog

  trgovine. Ako bi stranci došli bilo otkud, bilo bi to samo iz njihovih stranih razloga. Bilo kako bilo, čule su se povratne glasine da su strani ljudi boravili ponekad na Robinzonadi, kao i strane životinje, strana prikazivanja, što bi se sve moglo nazvati stranskim poslom. Među strancima za koje se pretpostavljalo da su bili tamo, bio je i jedan trilioner zatvorenik, prognani diktator, čovek‐senka, kaluđer. Među stranim životinjama, za koje se pričalo da su bile tu, bio je beli konj, zviždukavi los, leteća svinja, transilvanijski vuk, zmija Culebra Caleidoscopia.

  Među čudnim pojavama, za koje se takođe pričalo da su se desile na Robinzonadi,

  bila je i iluzija o mogucnosti jasnog gledanja oko planete putem paraboličnih reflektora ili »prozirnih oblaka«, »krljušti zmaja«; iskustvo bilokacije koje je bilo delimično i fizičko i mentalno i ponekad omogućavalo pravi binokularni način gledanja na stvari, a uopšte gledano, bilo je to i optičko praznoverje.

  Robinzonada je bila krcata praznovericama koje su zaista imale lokalna prebivališta

  i imena. Vizije na Zemlji mogle su dati samo bledu sliku ovog mesta. One ne izblede uvek kad im se priđe. U mnoge se može ući i uživati. Mogu se jesti mušmule odmah sa

  drveta iz mašte, ili razgovarati sa duhovima koji žive u njemu. Praznoverje, da. Pa, takva hranljiva halucinacija mogla je da nestane već sledećeg dana. Ali i posle dva‐tri dana mogla je opet biti tu. Postojala je široka raznolikost takvih čudnih pojava.

  Među čudnim stvarima na Robinzonadi bile su — ne, ne sad, ne Zemaljske noći, ne

  60

  ove Noći Huga Kaca. Nije bilo čudo što je Hugo bio uznemiren nedoličnim

  preznovericama koje su se odvijale. Neke od tih čudnih stvari bile su prljave i neprijatne. Neke su čak pomalo i plašile. Dakle, u stvari, bilo je nekoliko koje bi i najizdržljivije srce naterale da zadrhti od užasa.

  Čak i na ovu Noć Huga Kaca optičke praznoverice su se pojavile. Greivs Haklbi reče

  da je video, dole kod Duganove močvare, Prognanog diktatora na svom belom ždrepcu.

  Taj diktator još nije bio gotov. Imao je podmukli izraz onog ko kuje zaveru spremajući povratak. Entoni Konstantino reče da je video zatvorenika trilionera kako podmićuje dva čoveka koji su izgledali kao čuvari, po načinu na koji su ljuljali na ramenu svoje puške kratkih cevi. Antoaneta Felan reče da je videla (i čak ovog minuta još može da vidi) Čoveka‐senku koji se krio u ulazu Šedrakove pećine. I tako su neki i otišli tamo (bila je udaljena oko tri kilometra) i Čovek‐senka je zaista bio tamo (»ili, na kraju krajeva, senka od Čoveka‐senke«, reče Stiven Haklbi.)

  Čovek‐senka je izvodio svoju predstavu. Navikao je da to radi, u svakom mestu u

  kome je bio, u velikim kućama na plantažama, gde je bilo veoma malo zabave i gde bi

  gazde sakupile sve radnike ispod velikog hlada da vide predstavu, bačenu na zid pomoću sveće i ruku Čoveka‐senke. Čovek‐senka bi zabavljao radnike na oko dve hiljade različitih plantaža, svake godine.

  I sada je Čovek‐senka imao svoj šou. Mladi ljudi, koji su došli da to vide, posedali su u mračnom enterijeru Šedrakove pećine, a Čovek‐senka bacio je senke koje zabavljaju na široki beli, krečnjački zid, odmah kod ulaza u pećinu. (Pitanje: da li je bilo krečnjaka u svetu koji nije imao nikakvog organskog iskustva u svojoj zaostaloj prošlosti? Odgovor: to je zaista izgledalo kao beli krečnjak.)

  Neko bi uvek upalio sveću i pridržao je Čoveku‐senki. Noćas je to uradila Antoaneta Felan. I Čovek‐senka sa svojim nadarenim rukama, baci otresite lutkaste senke na zid i one počeše da učestvuju u brzohodnim dramama. Glumci‐senke imali su

  glasove, a Čovek‐senka bio je nem; i tu je bilo nekoliko veoma tanušnih objašnjenja zašto je to tako.

  Ali noćas, sa tolikim mnoštvom planeta koje su svetlucale na nebu, bilo je neobično mnogo različitih figura i drama od senki, u Teatru na beloj steni. Sveća koju je držala Antoaneta bila je zaista poslednja od četrdeset sedam sveća koje su bacale senku na stenu. Njena je bila Robinzonadska sveća, ali bio je četrdeset šest drugih sveća na nebu.

  Čovek‐senka i njegove skakutave slike predstavile su »Napoleonovo povlačenje«,

  sa konjima, intendantskim kolima i topovima koji bljuju vatru. Ovo je bila stara i omiljena predstava na turneji po plantažama. Bila je tu »Crna okuka« i »Hoganova aleja«. Izveo je i »Noć u brvnari« i »Kradljivci dragulja iz Valenda sveta«. Sve ovo bilo je poznato mladim ljudima koji su posećivali ove nedozvoljene predstave na steni.

  A onda je Hugo Kac dreknuo na njih u jedva kontrolisanom besu.

  »Sa tugom i razočaranošću vidim da ste opet zapali u mračno praznoverje«, tvrdio

  je Hugo Kac stisnutim glasom. »Takav čemer odražava se nepovoljno na svaku osobu na

  Robinzonadi
. Svi znate da je Čovek‐senka pojava koja je zabranjena, koja se ne sme upražnjavati ni pod kojim uslovima. Svi znate da sam ga rasturio na parčiće svojom toljagom još pre četiri dana i zabranio mu da se ponovo pojavljuje. Morate znati da ovde nema takvih stvari. Verujem da si ti, Antoaneta, predvodnik ovih pojava poznatih kao Čovek‐senka.«

  »Oh, nisam znala da sam to ja«, reče Antoaneta iskreno. »Možda grešite? Mogu li

  ja biti predvodnik, a da to ne znam?«

  Čovek‐senka je promenio nešto u drami »Izraelci i zlatno tele«, dajući Mojsiju glas

  Huga Kaca. To je Huga veoma naljutilo; i Mojsije sa stene se veoma naljutio, skoro u dlaku isto koliko i sam Hugo. Hugo bi otvorio usta da zagrme kletve; a Mojsije‐senka bi to predvideo i prozborio sve ono što je sam Hugo nameravao, istim glasom koji je i Hugo nameravao da upotrebi.

  61

  Ali Hugo Kac je imao moćnu toljagu i njom je razbio Čoveka‐senku na parčiće što je

  proizvelo krhotine škriljca debljine lista papira. I Hugo izvede mlade ljude iz Šedrakove pećine i povede ih dalje odatle.

  Ali oni su se osvrtali dok su se udaljavali i videli kako na steni poigravaju osvetljene reči sa porukom »vratite se posle kad se matori praznoglavac ohladi«.

  5.

  Mladi ljudi su igrali neki zamršeni i tajni trupkajući ples za vreme nebom‐osvetljene noći. Hugo Kac, komandant planete, prišao im je upola ljut i nesiguran.

  »Da li vi mladi ljudi, verujete da su to prigodni plesovi?« upitao je. »Trupkate na

  pola takta i na četvrt takta i onda na prazno. Zar ne bi bilo racionalnije da igrate na ceo takt?«

  »Ali ovo su posebni koraci za ovu noć«, reče Barbara Felan. »Upravo smo igrali

  'Imperijalni ples Huga Kaca', u vašu čast. Onaj od malo pre bio je 'Slatki korak Huga Kaca'«.

  »Pretpostavljam da je to onda u redu«, reče Hugo Kac i ode umilostivljen što su plesovi bili posvećeni njemu.

  Ali ti trupkavi plesovi nisu bili baš u redu. Bili su tu stranci koji su došli do ivice plesnog podijuma i pridružili im se i ples je postajao sve više i više razbijen u taktu.

  Frederik Kac dode do Antoanete Felan i izvuče je iz kruga igrača. »Ne bih hteo da ti smetam, ako ti nije drago da budeš sa mnom«, reče, »ali ovo je jače od nas i deo je javnog mnenja. Određen sam da te indoktriniram, sada, noćas, jer pripadam tvojoj starosnoj grupi i poznat sam po tim stvarima. Pokazala si, tako su mi rekli, uzlete u svojim verovanjima koji izlaze iz okvira tolerancije. Naređeno mi je da te ispravim, popravim i obučim.«

  »Pa onda me ispravi i popravi i obuči, Frederik«, reče Antoaneta. »Kako ću znati,

  ako mi ne kažeš?«

  »Ah, to je sve u čvrstom i strogom fokusu«, reče Frederik, »nasi životi moraju biti

  usmeravani višestrukom oštrinom. Mnogo puta si čula sve ovo, ali nisi obraćala pažnju i sad moraš ponovo da čuješ. Nema mesta za obične ljude na bilo kom novom svetu. Sve

  proste osobe moraju ostati na Zemlji, ili moraju da se filtriraju u ovakvim usputnim stanicama kao što je ovaj Selkirški sistem. Samo jake ličnosti sa odličnim karakteristikama mogu otići na druge svetove. Ti ljudi moraju da se oslobode širokog i površnog ludila praznoverja i usmere svoju energiju i talenat u čvrstom i strogo odredenom pravcu.«

  »Radićemo samo racionalne stvari. Nećemo imati nikakve praznoverice ili

  iracionalne fenomene, ni strance, ni strane pojave. Zabludama nema mesta na novom

  svetu. Mi ćemo utirati samo pravi put, prema jakim i pravim pravcima svetovnog liberalizma koji su stvorili nasi očevi. Sve 'ono izvan', nedozvoljena područja, nenormalnosti i skretanja, moraju biti iskorenjeni i bačeni u bezdan. Reka koja teče u pogrešnom pravcu pretvara se u močvaru. Mašta koja ide besciljno može da odvede samo u močvaru gde će na kraju sve potonuti u mulj bezakonja. Mi ne smemo da imamo strance i strane pojave. Mi ne možemo da imamo bele konje i kaskadno obojene zmije, ili ljudesenke i monahe. Ove stvari potiču iz bolesne mašte.«

  »Govoriš kao tvoj otac, Frederik«, reče Antoaneta.

  »To je veća pohvala nego što je zaslužujem«, izgovori ponosno Frederik Kac.« Naši

  roditelji došli su na Selkirški sistem da imaju potomstvo u karantinskim uslovima, gde ne može da prodre nijedan od razarajućih i praznovernih uticaja. Tada će te porodice biti ozvaničene i poslate na druge svetove. Od četrdesetak svetova Selkirka, ovaj je baš dobro funkcionisao i oni su slali talas za talasom kolonista, svake dve ili tri godine. Za dva ili tri sveta (Robinzonada je jedan od njih) ne može se reći da su dobro funkcionisali.

  Ovaj svet propušta. Razarajuće infekcije i nezakonite praznoverice uvukle su se u njega.

  62

  Čudne pojave se javljaju. I zato će mnogi ljudi biti klasifikovani kao 'nečisti' i prisiljeni da ostanu ovde zauvek. Samo nekolicina nas superiornih biće pozvana da ode na 'dalje svetove'.«

  »Sve više i više kao tvoj otac«, reče Antoaneta.

  »Hvala ti«, reče Frederik, »divno je od tebe što to kažeš. Ipak neke od tvojih aktivnosti, koje su mi prijavljene, nisu baš sjajne. Ali uprkos tome, ja sam bio veoma obuzet tobom i još uvek sam.«

  »Oh, pa udaću se za tebe, ako je to ono što želiš« reče Antoaneta.

  »Četrdeset sedam planeta selkirškog sunca nose veličanstvena imena osoba i

  koncepata koje su dovele Svetovni liberalni sporazum do sadašnje veličanstvene pozicije«, reče Frederik. »Imena, imena. Ničeova planeta, Hegel, Mordekaj, Darvin, Haksli, Frojd, Luter, Kalvin, Kromvel, Volter, Ruso, Franklin, Henrikus, Džojs, Žid, Vajld, Man, Rasel, Vilijam B. Zif, Maltus, Ruzvelt, Slobodan izbor, Zgazi petla, Relativitet, Etičke situacije, Mao, Truman, Država Kent, Žuti pas, Dijalektički materijalizam, Beloglavi, Nader, Pauling, Tielhard, Kenedi, Bela Abcug, Pank rok, Konjokradica, Sem Ervin, Majler, Pobrini se za broj jedan, Tip O'Nil, Karter, Kontrolisani očaj, Rolingstouns i Robinzonada na kojoj mi stojimo. Ovo su velike osobe i velike ideje, najviše tačke ljudskog dostignuća.«

  »Gledao si svako od ovih ostrva‐planeta kad si mu spomenuo ime«, primeti

  Antoaneta.

  »Oh, naravno.. To je efektan trik u govorništvu«, odgovori Frederik.

  »Ali neke od njih već su bile iza horizonta, Frederik, a neke nisu još ni izašle iznad horizonta. Ali pogledao si u svaku kad si joj izgovorio ime i video si je u detalj. Znam da jesi.« »Da, jesam«, priznade Frederi, »postao sam žrtva optičkog praznoverja, što pokazuje da niko od nas nije savršen. Antoaneta, rekla si nešto malopre, kad nisam baš dobro slušao. Da li sam te čuo kako treba?«

  »Oh, rekla sam da bih se udala za tebe, ako to zaista želiš. A šta si ti čuo da sam

  rekla?«

  »Oh, ovo može biti u isto vreme i divno i užasno, Antoaneta. Moj otac te je za probu stavio na listu onih koji treba da ostanu na Robinzonadi, zato što si jogunasta.

  Moraću nekako da ti promenim narav.«

  »Nema potrebe da protivurečiš ocu, Frederik. Ostaču ovde, a i ti sa mnom.«

  »Da ostanem na Robinzonadi? Ne, nikada! Ja sam jedan od odabranih i moja je sudbina da idem dalje u svetlije svetove.«

  »Da me voliš ti bi ostao sa mnom ovde.«

  »Ja te zaista volim, Antoaneta, uprkos tvojoj naklonjenosti praznoverju. Ali više volim počasti.«

  »Bravo«, reče Antoaneta. »Vidim nešto, Frederik, što samo praznoverna osoba može da vidi, iako je to još uvek ispod horizonta. Ali brzo se približava i uskoro će svi moći to da vide.«

  »Matični brod!« Frederik Kac je jedva dolazio do daha. »Dolazi! Zavladaće našim

  nebom još ove noći. Siguran sam da je neko javio mom ocu da dolazi. Zato je bio tako zauzet svojim listarna i odlukama i zato je zadužio ljude da provere satelit i pripreme ga za polazak. Verovatno je Matični brod već primećen na instrumentima i zato to nije pravo praznoverje što se video pre nego što se pojavio na horizontu. Da li da kažemo i ostalima da smo videli da dolazi?«

  »Naravno, Frederik. Svako je svakom rekao da dolazi, jer su ga svl videli.«

  6.
>
  »Sada činim nešto najteže u svom životu«, obraćao se Hugo Kac teškim glasom ljudima sa Robinzonade. Bio je razbarušen, imao je i modricu i tragove krvi na licu. »Moram da 63

  kažem i odlučim, kao komandant ovog ostrva‐planete, ko od vas može da ide na uzvišenija neba, a ko mora da ostane ovde. Do mene je stigao glas: ovo drvo mora da

  rodi još noćas, makar i oskudno. Mučio sam se donoseći ovu odluku, ali neću dozvoliti nikakve ustupke po pitanju moje presude. Nijedna osoba sa porokom, bilo otvorenim ili prikrivenim, ne sme napustiti ovaj karantinski svet.«

  »Hajde, Antoaneta«, reče Stiven Haklbi i gurnu je, »Covek‐senka se vratio na zid ispred pećine i predstava samo što nije ponovo počela. Bolja je nego ijedna koju Hugo Kac može da izvede.«

  »Hajde, četrdeset‐sedmoplanetarna sestro«, reče joj Barnabas Felan. »Ionako niko

  od nas nije izabran da napusti Robinzonadu. Suviše smo zaraženi praznoverjem i sveobuhvatnom boleštinom. Možemo da vidimo Matični brod isto tako dobro i sa Pozorišta beli zid, kao što ga vidimo odavde, a prva komedija koju će Čovek‐senka prikazati zove se 'Uplašeni ostaci majke nosilje, ona napušta pola svojih pilića'. Majka nosilja je Matični brod.«

  »Idi i kaži Čoveku‐senki da će ovde biti mnogo bolji skeč«, reče Antoaneta.« I kaži

  mu da sam ja to rekla. Može i on da dođe ovde i posmatra sa Darbin Dingla, a da ga niko od onih koji nisu praznoverni ne primeti. A onda kad satelit ode, svi ćemo ponovo sići dole do Šedrakove pećine i posmatrati njegovu predstavu koliko ko hoće.«

  »Ko će ovde napraviti bolji skeč nego što bi mogao Čovek‐senka?«, sumnjičavo upita Stiven Haklbi.