Alef Science Fiction Magazine 013 Page 10

  »'Ajde, promeni ploču«, reče joj Kvinsi Felan. »Šta fali tim zmijama« One su nam

  lični prijatelji već duže vreme. Ako ih Hugo Kac ne voli, tim gore po njega. Ja ih volim, a i devojkama se sviđaju. Imaju stila, imaju šarma, lepe su, imaju obojenu dušu, dostojanstvene su i ljupke. Hugo Kac nema ništa od toga. Bolje da zadržimo zmije, a otarasimo se Huga Kaca.«

  Zmije su zaista imale stila i šarma, a bile su i lepe. Kaleidoskopski su menjale boje.

  Izgledalo je kao da se presipaju iz jedne čaše u drugu. Slivale su se kao šarena pena pri dnu vodopada i ponovo se dizale kao usporen vodoskok. Prevrtale su se, gutajući i povraćajući jedna drugu. Bile su slapovi dragulja što se slivaju i opet uzdižu sami iznad sebe! Bleštale su čineći kompoziciju boja u perspektivi, prizmatično se spajale i razdvajale u trakaste boje, bile su nalik hipnotičkom snu, čiji se točak okretao kao neverovatni zupčanik, bile su okretne, čudesno obojene šarene laže u brzoj promeni položaja.

  Bile su ličnosti sa svojim dijamantski osobenim očima koje bi sijale kad god nekog

  prepoznaju. Bile su aromatične, izazovne i dalekovide, alegorične i neverovatno strane.

  Mogle su da stvore svaki mogući miris i prevaziđu same sebe u toj veštini. Mirise su proizvodile po naređenju ili sugestiji. Bile su druželjubive, ali ne i gnjavatori.

  Bile su neme. Ali umele su da sviraju frulice i trube fiksirane na malom postolju, prilagodenom njima. Nisu bile tako muzikalne kao što bi se od tako šarenih stvorenja očekivalo, ali svirale bi sa dobrom voljom i od srca. Bile su dobre skoro kao i Stokerove foke u njihovoj vežbi, iako nisu mogle da zapamte toliko puno tonova kao foke. Kad bi čule originalnu melodiju, ne bi umele da odsviraju više od šest nota, ništa suviše komplikovano.

  Uračunljiv razum nisu imale. Pamet im nije bila jača strana. Bile su mutne. A tamo

  zaista nije bilo nijedne stvari sa kojom bi se mogle uporediti. Čak su se i stariji slabo sećali drugih zmija osim ovih, ali je uvek postojalo osećanje da su ove zmije nešto posebno.

  Niko nije znao koliko ih je tamo bilo. Dosad su zajedno videli najviše pet, ali su se bar dvanaestak puta pojavljivale. Verovatno je bilo moguće da pojedine zmije menjaju izgled svojom voljom.

  A u šali je prepričavano kako nikad niko nije znao ni koliko ima Felanovih devojaka.

  Dosad ih je zajedno viđeno šest, ali neke od njih su menjale izgled, posebno Antoaneta.

  Samo su tri Felanove devojke, Antoaneta, Meri i Tereza, još uvek prebivale u devojačkoj sobi. Irena je bila udata za Konrada Kaca. Margareta se udala za Džozefa Konstantina.

  Patriša je imala godinu dana i još je živela u stanu svojih roditelja, Kvinsija i Evrope Felan.

  Jedini na Robinzonadi koji je zaista mrzeo zmije i to iz ideoloških razloga, bio je Hugo Kac, komandant Broda—kolonije. A razlozi zbog kojih ih nije podnosio izgledali su skoro iracionalno.

  »Nismo doneli ni zmije ni zmijsko seme sa Zemlje«, govorio bi izlažući svoj složeni

  argument, »i zato na Robinzonadi ne može biti zmija. Zmije ne mogu da dođu ovamo

  kroz svemir. Ne mogu čak ni da lete. A ovde nema ni odgovarajuće faune. To ne mogu

  da budu prave zmije.«

  »Zašto se brineš zbog njih, Hugo?«, pitao bi ga Kvinsi Felan svaki put kad bi se o

  tome pričalo. »Ako su izmišljene, onda su i zamerke izmišljene. A nešto što je izmišljeno ne može nikome da naškodi.«

  »Nestvarne stvari su u stanju da naprave skoro totalnu štetu«, umešao bi se Hugo.

  »One moraju biti uništene. Te stvari su se potpuno iskomplikovale. One su histerična boleština. One su podlo praznoverje. Mašta je dozvoljena samo u slučajevima kad je šematski obrazložena. I još nešto, te nemoguće zmije su od neke nepostojeće vrste.

  55

  One su biološki nelogične. Zmije jednostavno nisu napravljene kao ove. Ne kreću se kao ove.« »Ali one su bezopasne, Hugo«, reče Kvinsl Felan. »Nema načina na koji bi mogle da ti naškode.«

  »One su začetak i kruna praznoverja«, često bi vikao Hugo. »Ne bi smele da budu

  ni ovde niti na bilo kom drugom mestu. Potpuni cilj ovih naselja, smeštenih na četrdeset sedam planeta Selkirka, jeste pročišćenje od svih ljudskih praznoverica. Naša povelja kaže da ih moramo iskoreniti čak i ako nam za to bude trebalo dvadeset godina.

  Ovde na Robinzonadi smo već dvadeset godina, ali simboli praznoverja još postoje.

  Druge planete slale su četiri ili pet, ili čak deset grupa za kolonizaciju, od kad smo ovde.

  Sad nas mogu proglasiti i za varalice i samo najčistijim od nas moglo bi se dozvoliti da idu dalje. A vi ostali i vaše prokleto seme, zajedno s vama, vi ćete biti nasukani ovde zauvek.«

  »Naravno, to bi im dobro došlo«, reče Kvinsi Felan, »ali ima li zaista praznoverja ovde, izuzev u tvojoj glavi i na tvom jeziku?«

  »Zmije su ovde, u tvojoj sopstvenoj kući, Felan. I mi takođe verujemo da je neko iz

  tvoje porodice izvor zaraze. Zmije predstavljaju misteriju i zlo i one su uvek stranog porekla. Ali one se slažu samo sa onima koji su skloni praznoverju. Te zmije ne potiču sa Zemlje. One su zagonetka sa drugog sveta. Crni anđeo je bio taj koji je stavio na sebe masku zmije na prvom ispitu iskušenja: to je zmijama otvorilo vrata tamo. A šta im je to otvorilo vrata da uđu ovde, koje podlo praznoverje?«

  »Ne znam, Hugo.«

  »Sve to verovanje u bezvredne stvari, u 'nešto s one strane', to je zlo praznoverje, Kvinsi. I jesi li ti sam dovoljno lakom da to pogaziš?«

  »Mi smo svi na tom mestu van sveta, u 'onom izvan', Hugo«, reče Kvinsi, »jer nismo rođeni u svetu u kome živimo.«

  »Ne prosipaj mi sad tu neke metafore, Kvinsi. Ti si običan lovac i nemaš pojma o

  ovome. Ili ti fali nešto u glavi. Tebe i tvoje pleme mogli bi lako ostaviti ovde.«

  »Mi pojma nemamo o čemu on to govori«, reče Meri Felan s nipodaštavanjem o tiradi Huga Kaca. »Mi ne znamo kakve on to stvari vidi, i niko od nas nikad nije ni video tako nešto.«

  »Mi čak ni ne znamo šta su to zmije«, slaga Tereza Felan svojim devetogodišnjim

  jezikom. »I možda one i nisu tako loše. Prvi put to i nije bila zmija. Bio je to neko drugi u odelu zmije.«

  »Kod nas nema nijednog drugog živog stvorenja osim ovaca i zečeva i zemaljskih

  crva«, izjavi Antoaneta Felan. »I mi zasigurno ne znamo ništa o tim stvarima koje se zovu zmije.«

  »Pretpostavljam da je to sve proizvod tvoje mašte, Hugo«, blagonaklono slaga Kvinsi Felan.

  A onda izgleda da je jedna od zmija narasla četiri puta vise nego što bi trebalo.

  Stegla je ruku Huga Kaca smrtonosnim zubima, koji nisu baš bili nalik na zmijske.

  Barnabas Felan, srednji sin porodice Felan, morao je da je izgrdi glasno da bi je oterao.

  A Hugo skoro da je izgubio ruku u ovom napadu.

  A ipak moglo se lako dokazati da su zmije bile potpuno ili skoro bez zuba. Kome se

  to sve učinilo? Hugo Kac je bio taj koji je izgleda tada pretrpeo histeričan napad, zamišljajući da ga je ujela zmija, kao i da je to sve mnogo ozbiljnije nego što je bilo, da mu je ruka otekla i pocrnela sve do ramena, a u stvari u pitanju je bila samo ogrebotina.

  To je bilo nemoguće. A mora da je i tu povredu zaradio nekom drugom prilikom.

  »One ujedaju samo ljude koje ne vole«, reče Tereza Felan, s razumevanjem.

  Pa, pretpostavimo da su zmije ipak bile nekog nepostojećeg porekla i biološki nelogične i šta onda? Koliko od zmijske biologije bi trebalo da znaju devojčice od šesnaest, trinaest i devet godina, kad su ceo svoj život provele u svetu u kome nije bilo zmija? Koliko o zmijama znate i sami?

  56

  Ali zmije su bile vrsta koja postoji. Bile su to Culebra Caleidoscopia, sa Zemlje, iako i tamo veoma retke. I kako su uopšte dospele na Robinzonadu? Neko mora da je, iz perverznih razloga, promuvao malena jaja ove zmijske vrste, jer bi verovatno bilo nemoguće prokrijumčariti žive zmije.

  Ali komandant Hugo Kac nastavio je da se ponaša nerazumno po pitanju zmija i s
ada je ponovo podivljao zbog njih, zaklinjući se da ih se moraju otarasiti pre Zemaljske noći. Zahtevao je da zmije i sva ostala lažljiva praznoverja nestanu.

  »Pa dobro, kako su te zmije dospele na Robinzonadu?«

  »To je delo neprijatelja«, reče Hugo Kac.

  2.

  Superiornija fauna na Robinzonadi podelila se na četiri grupe ili porodice: Kacove, Konstantinove, Haklbije i Felane.

  Kacovi su bili jedri, čekinjave kose i insistirali da budu glavni u svakom projektu.

  Pod patronatom svog oca‐patrijarha Huga Kaca, komandanta Broda‐kolonije, to im je bilo i osigurano. Svi Kacovi su bili zatucani, tačno su zacrtali i usmerili svoje mozgove, ili se bar onda to tako pričalo. Na kraju krajeva, ipak su bili oslobođeni svih praznoverica.

  Majka plemena bila je Monika Kac. Sinovi su bili Konrad (koji se unekoliko kompromitovao oženivši se Irenorn Felan), Frederik i Maks. Kćeri su se zvale Rita, Oliva i Veronika. Unuci su bili Vilijam i Lili. To je bila porodica osvajača mnogobrojnih medalja, nagrada i diploma za pokazivanje.

  Konstantinovi su bili ljudi bronzane puti, kovrdžave kose i puni neke sveobuhvatne

  vatre; ali nazori su im bili preširoki, a plamen ne tako topao. Bruno Konstantino, otac jata, bio je najveća osoba na planeti‐ostrvu Robinzonadi. Njegova žena Davida (Vida) Konstantino bila je druga po veličini. Kćeri iz te porodice (da, kod Konstantina kćeri su bile važnije i uticajnije) bile su Redžina, Cecilija, Andela i Barbara. Sinovi su bili Džozef, Entoni, Edvard i Kristofer, a unuci Gabrijel i Katarina.

  Konstantinovi su bili najbolji odgajivači biljaka i životinja na Robinzonadi. Za takve majstore se kaže da su imali jedan zeleni i jedan crveni palac. Bili su najbolji graditelji i rukovaoci, najbolji biolozi i elektroničari, najnadahnutiji hemičari. Bili su takođe (iako su tek počinjali da se time bave) najbolji u svim umetnostima, kao i u muzici. Ali baš umetnosti i muziku najteže je održati neiskvarenim. Te su oblasti najpodložnije uticaju praznoverja.

  Haklbijevi su verovali za sebe da su centralni ljudi na Robinzonadi i donekle su to i bili. Dakle, ostale tri familije (čak i Kacovi) su ih voleli, a to nije zanemarljivo. Bili su dobri za večernje sate. A bili su i prijatni i nisu se pravili važni. King Haklbi je bio otac u klanu. Odri Haklbi bila je majka. Visoki sinovi bili su Esmond, Greivs, Stiven, Pol i Bernard. Jedre kćeri bile su Elvira, Dojs i Emili. Unuci su se zvali Džejn i Carls.

  Felanovi su bili rumeni i riđi ljudi. (Ovde je meko tlo, livade se rasipaju, ponori, čuvajte se svega toga). Felanima pripada zasluga za sva brojna otkrića koja su načinjena na Robinzonadi; ali svako otkriće desilo se prilikom nekog nesrećnog događaja, pa se to moglo dogoditi i članovima ostalih porodica. Otac familije bio je Kvinsi, a majka Evropa, oboje opasno lakomisleni u ovim nepredvidljivim vremenima. Kćeri su bile Irena, Margareta, Antoaneta (to u vezi s Antoanetom je veoma podmuklo), Meri i Tereza.

  Sinovi su bili Džejms, Barnabas (to u vezi s Barnabasom je ve‐oma, veoma podmuklo),

  Blejz i Demijen. Unuci su bili Vinsent i Patriša.

  To je bilo četrdeset sedam osoba superiornije faune ili ljudske vrste na Robinzonadi. Osmoro je stiglo tamo pre dvadest zemaljskih. godina, brodom‐satelitom odvojenim od Matičnog broda, koji se vratio. Ostalih trideset devet rodilo se na Robinzonadi.

  Kolonija koju su napravili bila je strogo isplanirana. Jedine životinjske vrste koje su poneli sa sobom bile su: rogata marva (jedna krava sa telećim blizancima u stomaku, 57

  muškim i ženskim), ovca (jedan ovcoliki stvor, spreman da se ojagnji), dve košnice sa pčelama u dubokom snu, tri kilograma zemaljskih crva, blago uspavanih, pregršt zaplenjenih pačjih jaja, nekoliko kapsula riblje ikre, tri skotne zečice, poneli su i izvesnu količinu đubriva, seme slatke deteline (propustili su da to zasade ovde), pasulj, Džonsonovu travu, pšenicu, kukuruz zlatni bantam, jabuke i grožđe, masline i breskve, hemikalije i hemijska sredstva za uzgoj, hranu i vodu za tri meseca (ispostaviće se da je najteže bilo da dođu do vode), alatke, naravno (sam satelit je bio skladište alata i pokretna prodavnica), trake i štampani materijal. I to je sve.

  I sve što su doneli pokazalo je veliki napredak. A ono što nisu doneli, nije uopšte

  trebalo ni da se pojavljuje, odnosno što manje to bolje. Ali, ipak, bilo je tu i neovlašćenih pojavljivanja, većinom ali ne i sva, bila su neopipljiva. Nijedno svesno stvorenje ne bi trebalo da se pojavljuje ako ne misli da se nađe u svesti osam naseljenika. A te svesti bile su potpuno kontrolisane, Kao što je to bio i njihov genetski sklop.

  Prva osoba u hijerarhiji Robinzonade bio je Hugo Kac, komandant Broda‐kolonije.

  A četrdest sedma osoba bila je verovatno Antoaneta Felan. Ali još verovatnije bio je to Barnabas Felan. Barnabas je verovatno bio četrdest sedmo ostrvo.

  Zašto? Antoaneta je imala šesnaest godina. Barnabas je imao petnaest. A bilo je na

  Robinzonadi i dece stare jedva godinu dana. Nije ni važno, problem je bio u nečem drugom, a ne u godinama.

  Ko je zaista vodio ostrvo‐asteroid‐planetu Robinzonadu?

  Hugo Kac je verovao da je to on.

  Osovina Antoanet‐Barnabas Felan verovala je da je ona. (Hugo Kac čak nije ni znao

  imena pojedine Felanove dece). Ali Antoaneta i Barnabas postavili su mladalačku mrežu zamki i zategli je kao strune na harfi. Muzika harfe bila je ionako među stvarima svrstanim u praznoverje.

  Antoaneta i Barnabas su verovali da lično upravljaju svetom ili da će to uskoro učiniti. Verovali su da su predodredeni da učine prevrat, preuzmu upravljanje i u isto vreme ga preobrate u nešto najpribližnije njihovim željama.

  3.

  Došla je Zemaljska noć. To je bila noć kada se sa Robinzonade moglo videti svih četrdeset sedam ostrvo‐asteroid‐planeta. U Zemaljskoj noći, koja zapravo počinje u podne jednog dana i traje do podneva sledećeg, mogli su da vide dvanaest planeta kao popodnevne i večernje zvezde, trinaest kao jutarnje i dvadeset jednu iznad i ispred, iza i oko njih, bilo po dnevnom svetlu ili po mraku. U Zemaljskoj noći nijedna od planeta nije bila direktno iza Selkirškog sunca, niti tako blizu Selkirku, a da se nije mogla videti bez svetlosnog filtera. I naravno, uvek su mogli da vide i četrdeset sedmu planetu, Robinzonadu, jer su na njoj stajali.

  Zemaljska noć, koja je obeležavala interval zemaljske godine, dešavala se svake 3061. robinzonadske noći. Robinzonadska godina bila je duža, 3090 robinzonadskih dana. Podudarnost vremena podsetila je ljude na njihove veze sa Zemljom, iako je mnogi od njih nisu ni videli. Bilo je to posebno vreme. Sletanje na Robinzonadu bilo je tačno u podne, prve Zemaljske noći.

  Bilo je tu četrdeset sedam zemljolikih planeta u nepravilnom pojasu oko selkirškog

  sunca. Najveća je bila skoro tri puta veća od najmanje. Njihovi dijametri blli su izmedu 8300 i 12000 kilometara. Bili su poznati pod imenom Asteroidska ostrva Selkirka.

  Sletanje na Robinzonadu podudarilo se sa sletanjem na četrdeset ostalih

  asteroidnih ostrva, satelitskim brodovimasa ogromnog Matičnog broda, koji je zatim otišao nazad.

  Matični brod vraćao se na Selkirški sistem nekoliko puta posle toga.Možda osam ili

  deset puta. Ali se nikad nije vratio na ostrvo Robinzonadu. Na ljude na Robinzonadi kao 58

  da je bila bačena ljaga, smatrali su ih nedovoljno čistim. Još nisu postigli dovoljnu čistotu i izoštrili stavove da bi bili poslati u značajnije kolonizacije. I tako je društvance ostalo tamo, polako napredujući pod komandom Huga Kaca. Materijalno, postigli su zadovoljavajuće ograničen zastoj u opstanku.

  Ova Zemaljska noć obeležavala je (po robinzonadskom kalendaru), vreme kada su

  prvi put tu sleteli. Hugo Kac je predložio da se taj period od dvadeset godina Zemaljskih noći nazove Periodom Huga Kaca, i predlog je usvojen bez otvorenog protivljenja.

  Dobro, dakle bila je Zemaljska noć; i što je još važnije bila je to noć Huga Kaca.

  Parabolični »prozirni oblaci« skupili su se nad Robinzonadom. Predrasude u vezi s tim oblacima bile su zabranjene. Vreme Zemaljske noći bilo je uvek vreme lova na praznoverice i njiho
vo istrebljenje. I tu bi lepo moglo da dođe do neslaganja.

  Parabolični prozirni oblaci nisu bili mračni; inače se ne bi moglo videti svih četrdeset sedam planeta. Oblaci su bili nalik prozirnom kristalu kroz koji se može sa savršenom jasnoćom videti, možda, i preuveličano. Ali neka dvostruka vizija se stvarala.

  Sve ono što se perfektno moglo videti kroz jedan oblak, takode je (iz drugog ugla gledanja) bilo kao ogledalo. Nekoliko njih kao da je činilo tunel sa ogledalima.

  Neverovatno je, ali svakako se putem ovih radoznalih paraboličnih oblaka mogla videti planeta Robinzonada svuda uokolo. Verovalo se da se zauvek može gledati oko plane te stotinama hiljada puta.

  Posmatrana kroz oblake nepravilnog oblika, onima koji su pre dvadeset godina došli tu, Robinzonada je izgledala kao krljuštima prekriven zmaj.

  I sada, tog dana‐noći koji je predstavljao godišnjicu, mutantna providnost oblaka činila je da ostalih četrdeset šest planeta izgledaju nalik na japanske lampione okačene za vrtnu zabavu.

  »Ako pogledaš prozirni oblak izmedu Sveta kradljivaca pasa i Trumanovog sveta, možda ćeš videti lice onoga za koga ćeš se udati«, reče Frederik Kac Antoaneti Felan, dok joj je prilazio s leđa. Frederik je disao ubrzano dok je govorio, kao šta je uvek i činio kad se obraćao Antoaneti. Kako je bio zdrav i krupan mladić, nije bilo razloga da bude tako zadihan posle, jedva dvadesetšest izgovorenih reči.

  »Ali to je praznoverje, Frederik«, reče Antoaneta, »a ti znaš kako tvoja porodica mrzi praznoverice. Tvoj otac pomodri od besa zbog toga, kao što svaka ispravna osoba i treba. Ali ovo je neobično verovanje, optičko praznoverje. U torn oblaku, ja zaista mogu da vidim lice onoga za koga ću se udati. Vidim ga baš sad, iako je veoma praznoverno to što ga vidim.«

  »Vidiš ga sad, Antoaneta? Čije, čije je to lice?«

  »Zaista, vidim nekoliko lica tamo. Vidim lice Stivena Haklbija, Greivsa Haklbija, Pola Konstantina, Entoni Konstantina, Edvarda Konstantina, Maksa Kaca (iako ne liči baš na njega), Bernarda Haklbija, Kristofera Konstantina (ova poslednja dvojica su malo premladi, ali možda bih mogla jednog od njih da odgajim onako kako bih ja htela). Ima tamo osam lica. Jedno od njih pripada onome za koga ću se udati. Na Robinzonadi i nema nikog drugog za koga bih se udala.«