Alef Science Fiction Magazine 001 Page 9

Baret se zaustavio tačno u vratima. Jedva se usuđujući da diše, zurio je ukočeno u

  Ćekić, prateći kako se sjaj kreće ka dubljim nijansama, od ružičastog postepeno ka grimiznom, i kako se širi obuhvatajući i Nakovanj ispod Čekića.

  Onda, gromki pucanj implozije, i Lu Han ispade niotkud i ostade, momentalno u temporalnom šoku, na širokoj ploči Nakovnja.

  9

  U mraku, Han u prvi mah nije ni video Bareta. Polako se podigao u sedeći položaj,

  stresajući sa sebe ošamućujuće efekte putovanja kroz vreme. Posle nekoliko sekundi odgurnuo se ka rubu Nakovnja i pustio da mu noge vise preko ivice. Razmahivao je nogama da ojača cirkulaciju. Nekoliko puta je duboko udahnuo. Najzad je skliznuo na pod. Još u trenutku kad je stigao, svetlost je nestala, i on se kretao obazrivo, kao da se plaši da će udariti u nešto.»

  Odjednom Baret upali svetlo i reče: »Šta muvaš ti to. Hane?«

  Mladi čovek ustuknu kao da ga je neko udario u stomak. Uvukao je vazduh naglo i

  čujno. Odskočio je nekoliko koraka unazad i digao obe ruke kao da se brani.

  »Odgovori mi«, reče Baret.

  Han povrati svoju smirenost. Hitro pogleda mimo Baretove zdepaste figure, prema

  hodniku, i reče: »Pusti me da prođem, a? Ne mogu sad da objašnjavam.«

  »Bilo bi ti bolje da objasniš odmah.«

  »Svima će biti lakše ako ne objasnim«, reče Han. »Puštaj me da prođem.«

  Baret je i dalje zaprečavao vrata. »Želim da znam gde si bio. Šta si to radio sa Čekićem?«

  »Ništa. Proučavao ga.«

  »Pre minut vremena, nisi bio u ovoj dvorani. Onda si se pojavio. Odakle si došao,

  Hane?«

  »Grešiš. Stajao sam tačno iza Čekića. Nisam...

  »Video sam te kako padaš na Nakovanj. Putovao si kroz vreme. Tačno?«

  »Nisam.«

  »Nemoj mi lagati! Našao si neki način da putuješ napred kroz vreme, zar ne? Špi‐

  junirao si nas, a onda si jednostavno otišao negde da podneseš izveštaj — u nekad, ne

  negde — i sad si se vratio.«

  Hanovo čelo sijalo je od znoja. »Upozoravam te«, reče on. »Ne postavljaj suviše pitanja. Znaćeš sve kad dođe vreme. Ovo nije to vreme. A sad, molim te, pusti me da

  prođem.«

  »Hoću prvo odgovore«, reče Baret. Uvideo je da drhti. Odgovore je već znao, i oni

  su ga uzdrmali do dna duše. Znao je gde je Han bio.

  Han nije rekao ništa. Načinio je, sa oklevanjem, nekoliko koraka prema Baretu, koji

  se nije micao; činilo se da hvata zamah za juriš ka vratima.

  Baret reče: »Ne izlaziš odavde dok mi ne kažeš ono što želim da znam.«

  Han pojuri u napad.

  Baret mu se čvrsto postavio na put, upro se štakom o okvir vrata, zdravom nogom

  42

  o pod, i tako je čekao da mladi čovek stigne do njega. Računao je da je nekih četrdeset kilograma teži od Hana. To bi moglo biti dovoljno da nadvlada razliku od trideset godina i jedne noge, koja je išla Hanu u korist. Sudar, i Baret sjuri šake Hanu na pleća, nastojeći da ga zadrži, da ga prisili da ostane u dvorani.

  Han uzmače nekoliko centimetara. Ćutke pogleda ka Baretu i opet navali napred.

  »Ne — nemoj — « zastenja Baret. »Ne puštam te.«

  »Ne želim ovo da radim«, reče Han.

  I opet se natisnu napred. Baret oseti da pod tim pritiskom počinje da popušta. Zari

  obe šake najjače što je mogao u Hanova pleća i pokuša da ga odgurne natrag u dvora‐

  nu, ali Han ostade čvrsto na svom mestu, tako da se sva Baretova energija pretvarala u potisak koji je gurao njega na jednu stranu isto toliko jako koliko i Hana na drugu.

  Izgubio je kontrolu nad štakom, koja iskliznu ispod njegovog pazuha. Trenutak agonije, dok se cela Baretova težina oslanjala na zdrobljenu beskorisnost njegovog levog stopala; a onda, kao da se noge tope ispod njega, on poče da tone ka podu. Tresnu tako žestoko da je to nadaleko odjeknulo.

  Uleteše Kesada, Altman i Latimer. Baret se, na podu, grčio od bola. Han je stajao

  nad njim, šaka sastavljenih; izgledao je nesrećan.

  »Žao mi je«, reče. »Nije trebalo da pokušaš tako da se rveš sa mnom.«

  Baret je besno zurio u njega. »Putovao si kroz vreme, je l' tako? Sad možeš da mi

  odgovoriš!«

  »Da«, reče Han najzad. »Otišao sam do Gornjeg fronta.«

  Sat kasnije, pošto je Kesada upumpao u njega dovoljno neurodepresanata da spreči

  da Baret ne iskoči iz kože od bolova, Baret saznade celu priču. Han nije želeo prerano da je otkrije, ali se posle tog malog okršaja predomislio.

  Sve je bilo veoma jednostavno. Plovljenje kroz vreme sad je bilo moguće u oba smera. Pokazalo se da su impresivna »duboka« objašnjenja o nemogućnosti plovljenja

  u oba smera zbog toka entropije ipak samo prazne priče. »Od kada je to poznato?«

  upita Baret.

  »Bar pet godina. Još nismo tačno utvrdili kad je došlo do proboja. Kad budemo završili pregled svih tajnih arhiva bivše vlade...«

  »Bivše vlade?«

  Han klimnu glavom. »U januaru je bila revolucija. I to ne ona stvarno nasilna vrsta

  revolucije. Sindikalisti su prosto istrunuli iznutra, i čim ih je neko prvi put gurnuo, jednostavno su se srušili.«

  »Da li je to bilo truljenje?« reče Baret, crveneći. »Ili termiti? Ne mešaj metafore.«

  Han pogleda na drugu stranu. »U svakom slučaju, vlada je pala. Sad nam je na vlasti privremeni libaralni režim. Ne pitajte me mnogo o tome. Nisam politički teoretičar.

  Nisam čak ni ekonomista. To ste i sami pogodili.«

  »Pa onda šta si?«

  »Policajac«, reče Han. »Član komisije koja ispituje sistem zatvora bivše vlade.

  Uključujući i ovaj zatvor.«

  Baret pogleda Kesadu, zatim Hana. Misli su vrtložile kroz njega; nije pamtio da su

  ga događaji ikada tako saleteli. Morao se jako truditi da izbegne novi napad drhtanja.

  Glas mu je pomalo drhtao dok je govorio: »Došao si u prošlost da bi osmotrio stanicu

  Hoksibil, tačno? Pa si noćas otišao na Gornji front da javiš šta si ovde video. Smatraš da smo prilično jadna gomilica, a?«

  »Svi ste vi ovde trpeli teške stresove«, reče Han. »Imajući u vidu uslove vašeg ro‐

  bijanja...

  Kesada mu upade u reč. »Ako je sad na vlasti liberalna vlada, i ako je moguće dvosmerno vremeplovlje, onda da li sam u pravu kad pretpostavljam da će robijaši hoksbilovci biti poslati na Gornji front?«

  »Naravno«, reče Han. »To će se učiniti što pre bude mogućno. U tome se i sasto‐

  43

  jala čitava svrha moje izviđačke misije. Prvo utvrditi da li ste vi uopšte još živi, a onda i u kakvom ste stanju, i koliko vam je potrebna terapija. Biće vam, prirodna stvar, omogućeno da koristite sve prednosti modernog načina lečenja. Neće se štedeti u...«

  Baret jedva da je obraćao ikakvu pažnju na Hanove reči. On se cele noći plašio nečeg sličnog, još od kada mu je Altman kazao da Han petlja nešto oko Čekića, ali nijednog trenutka nije sebi dozvolio da potpuno poveruje da bi ovako nešto bilo stvarno moguće.

  Video je kako se njegovo kraljevstvo raspada.

  Video je sebe kako se vraća u svet koji neće moći ni da počne da shvata — hromi

  Rip Van Vinkl, koji se vraća posle dvadeset godina.

  Video je svoj odlazak sa mesta koje mu je postalo dom.

  Baret umorno reče: »Znaš, neki Ijudi neće moći da podnesu šok oslobođenja. Ako

  budu bačeni u stvarni svet, to ih može jednostavno ubiti. Mislim na odmakle psihotike

  — na Valdosta i slične.«

  »Da«, reče Han. »Pomenuo sam ih u svom izveštaju«.

  »Biće potrebno postepeno ih pripremati za povratak. Može biti potrebno nekoliko

  godina da ih pripremimo za tu ideju. Moglo bi to potrajati čak i duže
«.

  »Ja nisam terapeut«, reče Han. »Uradiće se ono što doktori budu smatrali da treba,

  pa ma šta to bilo. Možda će biti potrebno zadržati ih ovde. Jasno mi je da bi moglo biti malo žešće drmusanje poslati ih nazad, posle dvadeset godina provedenih u uverenju

  da povratka nema«.

  »Nije samo to«, reče Baret. »Mnogo se posla može ovde uraditi. Naučnog posla.

  Istraživačkog. Ne bih rekao da stanicu Hoksbil treba zatvarati«.

  »Niko nije rekao da je treba zatvoriti. Imamo čvrstu nameru da je zadržimo u upotrebi, ali ne kao zatvor«.

  »Dobro«, reče Baret. Petljao je dok nije našao svoju štaku i mukotrpno se uzdigao

  na noge. Kesada pode ka njemu kao da želi da ga pridrži, ali ga Baret otrese od sebe.

  »Haj'mo napolje«, reče on.

  Izišli su iz zgrade. Siva izmaglica pokrila je Stanicu, a sićušna kiša poče da pada.

  Baret pogleda kućice razasute oko njih. Zatim okean, mutno vidljiv na istoku, pri bledoj mesečini. Pomisli na Čarlija Nortona i ekipu koja je krenula ka Središnjem moru. To društvance će se istinski iznenaditi kad se vrati kroz nekoliko nedelja i otkrije da svako može da ode kući ako želi.

  Baš čudno: počeo je da oseća neki iznenadan pritisak oko očnih kapaka, kao da nekakve, valjda, suze pokušavaju da se probiju napolje.

  Okrete se Hanu i Kesadi. Tiho im reče: »Da li ste pratili ono što sam pokušavao da

  vam kažem? Neko mora da ostane ovde i olakša prelazni period onim bolesnicima koji

  neće biti u stanju da podnesu šok povratka. Neko mora da održava dalje funkcionisanje

  baze. Neko mora da objašnjava stvari novim ljudima koji će dolaziti ovde, naučnicima«.

  »Normalna stvar«, reče Han.

  »Onaj koji to bude radio — onaj koji ostane — mislim da to treba da bude neko ko

  dobro poznaje Stanicu, neko ko je sposoban da se vrati na Gornji front ali je voljan da se žrtvuje i ostane. Pratite me? Dobrovoljac«. Osmehivali su mu se. Baret se zapitao nema li u tim njihovim osmesima nečeg pokroviteljskog. Pitao se nije li malo previše providan.

  Ma do vraga sa ovom dvojicom, pomisli on. Udahnu kambrijski vazduh duboko, tako mnogo vazduha da se njegov grudni koš veličanstveno raširi.

  »Nudim da ja ostanem«, reče Baret jakim glasom. Ratobomo se zapiljio u njih, da

  se ne bi neko slučajno usprotivio. Ali, znao je da niko neće smeti da se protivi. U stanici Hoksbil on je kralj. I namerava da to i ostane. »Ja ću biti taj dobrovoljac«, reče on. »Ja sam taj koji će ostati«.

  I pređe pogledom preko svog kraljevstva na vrhu brega.

  44

  ROBERT

  SILVERBERG

  Ako bismo sproveli anketu u cilju da

  saznamo koji su SF pisci najpopularniji

  među našim čitaocima, retko ko bi ime

  Roberta Silverberga istakao na prvo mes‐

  to. To nije ni čudo s obzirom da je tek

  neznatan deo njegovog ogromnog SF opu‐

  sa (osamdesetak romana i preko dve sto‐

  tine priča) objavljen kod nas, i to ne

  najbolja njegova dela. Ako bismo vam

  tvrdili da je Robert Silverberg jedan od

  najznačajnijih i najvećih svetskih SF pisaca,

  verovatno nam ne biste verovali. A stvari

  Do sada, od njega imamo nekoliko ro‐

  stoje upravo tako.

  mana koji su bez ikakve sumnje prava

  Još kao dvadesetogodišnjak, počeo je remek‐dela: Umiranje iznutra (Dying da zarađuje od pisanja toliko da se može inside) o telepati koji u srednjoj dobi svog izdržavati, a posle diplomiranja na Kolum‐

  života počinje da gubi svoju izuzetnu moć,

  bijskom univerzitetu potpuno se posvetio s kojom je naučio da živi i koja ga je vodila pisanju. U početku to su bili najrazno-kroz život; Knjiga lobanje (The Book of

  vrsniji romani za razna šund izdanja, na Skulls) o sazrevanju četvorice mladića koji desetine godišnje a ostalo je zabeležno da pokušavaju da dostignu besmrtnost, ro-je u sezoni 62/63. napisao preko četrde‐

  man o beznađu patnje i nadanja svakog

  set pet romana. Naravno, kod ovakve od njih jer ima mesta samo za jednog; hiperprodukcije nema govora o nekom Vreme promene (The Time of Changes) o posebnom kvalitetu, pisac se navikava da čoveku koji nastoji da promeni krajnje piše brzo, po šablonu i sa klišetiziranim dehumanizovano društvo kome pripada, likovima, utapa se u masu sebi sličnih, i društvo koje ne priznaje individualnost i gubi se kao individua.

  ljubav; Zamak Lorda Valentina (Lord

  Robert Silverberg je jedan od retkih pi‐

  Valentine's Castle), njegov najuspešniji

  saca koji je počeo kao šund‐autor, posti‐

  izlet u fantaziju, sa serijom propratnih

  gao zapažen uspeh u tom domenu stvara‐

  priča; Svet iznutra (The Wold inside), do

  laštva, a zatim se okrenuo ozbiljnijem savršenstva razrađene moguće posledice pisanju i dosegao same vrhove umetničke prekomerne populacije stvanovništva;

  proze. O njegovom opusu se ne može Staklena kula (Tower of Glass), gde se govoriti kao o nečem završenom, niti se pozabavio androidima i postepenim nemogu doneti konačni sudovi o pojedinim stajanjlem granice između njih i ljudi...

  temama koje on obrađuje (odnos neuobi‐

  popis njegovih izvanrednih romana se

  čajenog čoveka prema svakodnevnom ovim ne završava, ali i ovo je dovoljno da

  društvu i neuobičajene okolnosti u koje se uvidi velika raznovrsnost Silverber-dospeva normalan čovek) jer on i dalje govog stvaralaštva.

  aktivno stvara, tek je prešao svoju pede‐

  Umesto zaključka, izražavamo nadu da

  setu godinu, ulazi u najplodniji period će se jugoslovenski SF izdavači malo više stvaralaštva, prošle godine dobio je nagra-pozabaviti ovim piscem, jer je bez uvida u

  du Nebula za svoju novelu Plovidba za njegov opus nemoguće na realan način Vizantiju i ove godine je bio u najužoj sagledati domete savremene svetske konkurenciji.

  naučne fantastike.

  45

  46

  Gde se našao? Pod je bio tvrd i klizav, vazduh crn i zagušljiv, i to beše sve. Izuzev

  glavobolje. Opružen po hladnom i vlažnom podu, Festin zastenja, a potom pozva:

  »Osoblje!« Kada se čarobnjakovo osoblje iz jovika ne stvori kraj njega, sinu mu da je u opasnosti. Ustade i. kako nije bilo osoblja da mu podesi svetlo, on, tarući palac o kažiprst, proizvede varnicu, mrmljajući sugurnu Reč. Plavi divlji oganj iskoči iz varnice i izvi se lagano kroz vazduh, pršteći. »Gore«, reče Festin, i ognjena lopta se nesigurno zanjiha naviše, sve dok ne nabasa na zasvođena vrata u podu vrlo visoko gore, toliko visoko da Festin, projektujući se u ognjenu loptu, spazi svoje rođeno lice četrdeset stopa niže, kao bledu tačku u tmini. Svetlo se ne odbi od vlažnih zidova, koji behu satkani izvan noći, magijom. On se pribra i naredi: »Napolje«. Lopta izdahnu. Festin sede u mrak, pucketajući zglobovima.

  Mora da je bio začaran otraga, iznebuha. Koliko se seća, šetao je svojom šumom radi noćnog razgovora sa drvećem. U poslednje vreme, u ovim samotnim godinama usred svog života, bio je opterećen osećanjem gubitka, nepotrošene snage, pa potrebu-jući da se nauči strpljenju, napustio je sela i otišao da razgovara sa drvećem, naročito hrastovima, kestenima i tim sivim jovama, čije je korenje u dubokom dosluhu sa teku‐

  ćim vodama. Prošlo je šest meseci otkad je poslednji put razgovarao sa ljudskim stvorom. Beše obuzet suštinom, ne bacajući čini, i ne dosadujući nikom. Pa ko ga je onda opčinio i zatvorio u ovu smrdljivu jamu? »Ko?« zahtevao je odgovor od zidova, i

  polagano, jedno ime se sabra na njima, klizeći dole poput guste crne kaplje, isceđene iz pora kamena i spora gljive: »Vol«.

  Festina u trenu obli hladan znoj.

  Davno beše čuo o Volu Groznom, za kog se pričalo da je više nego čarobnjak, ali manje nego čovek; prelazi
o je s ostrva na ostrvo Vanjskog Dosega, upropašćujući dela

  drevnih naroda, porobljavajući ljude, sekući šume, pustošeći polja i zatvarajući u po-dzemne grobnice svakog čarobnjaka koji je pokušao da ga nadjača. Izbeglice sa poru‐

  šenih ostrva kazivahu uvek istu priču, da je dolazio noću, na tamnom vetru preko mora.

  Njegovi robovi slediše ga u lađama. Ove su videli, ali niko od njih nikad ne vide Vola..

  Tu, na ostrvlju, beše puno ljudi i spodoba zle volje, i Festin, mlad čarobnjak obuzet svojom obukom nije obraćao mnogo pažnje na ove priče o Volu Groznom. »Ja mogu da

  zaštitim ostrvo«, razmišljao je, znajući svoju neoprobanu moć, i vratio se rođenim hrastovima i jovama, glasu vetra u njihovim krošnjama, ritmu rasta njihovih debala i grana, ukusu sunca u lišću, tamnoj vodi oko korenja... — Gde su sada bila drveta, njegovi stari drugari? Je li Vol uništio šumu?

  Rasanivši se najzad podigavši se na noge, Festin načini dva široka pokreta ukru‐

  ćenim rukama, izvikujući jedno ime, koje bi moglo rasprsnuti sve brave i razvaliti sva vrata načinjena ljudskom rukom. Ali, ovi zidovi, oplođeni mrakom i imenom njihovog graditelja, ne mare, ne čuju. Ime se vrati natrag, zabubnjavši u Festinovim ušima tako snažno da on pade na kolena, pokrivajući glavu rukama, dok se odjek sasvim ne izgubi u svodovima nad njim. Zatim, još uzdrman vraćenim udarcem, sede premišljajući.

  Bili su u pravu. Vol je jak. Ovde, na njegovoj vlastitoj zemlji, unutar ove, činima sagrađene tamnice u zamku, njegova magija odolela bi bilo kom direktnom napadu; k

  tome, Festinova moć beše, gubitkom osoblja, prepolovljena Ali, čak ni njegov hvatač nije mu mogao oduzeti moći Projektovanja i Transformacije, samo njemu svojstvene.

  Pa nakon što protrlja glavu u kojoj je sada već osećao dvostruk bol, Festin se preobrazi.

  Telo mu se polagano pretopilo u oblak fine magle. Leno, vukući se, magla se uzdiže s poda, zgušnjavajući se gore duž klizavih zidova, dok, tamo gde zid dodiruje svod, ne pronađe jednu uzanu pukotinu, pa tuda, kaplju po kaplju, poče da otiče. Gotovo je bila sasvim istekla kad vruć vetar, kao iz topioničke peći, navali na nju, raspršujući i sušeći maglene čestice. Magla se žurno povuče u podrum, spusti se spiralno na pod, uze Festinov oblik i leže, dahćući. Transformacija je, za introvertne čarobnjake Festinovog kova, emocionalni napor; kada se tome doda šok uzrokovan suočenjem sa neljudskom smrću