Alef Science Fiction Magazine 015 Page 9

bih se ja time bavio...?« On se naglo okrete i vrati se do središta hale. »Zašto ste došli na Zemlju?« upita oštro. »Je li to neka vrsta nostalgične posete? Ill, u stvari, nameravate da se ponovo ovde naselite?«

  Montojie se konačno sabra. Vrati mu se samopouzdanje. Ljudi su ga ponekad

  zbunjivali, a neobjašnjivo ga je činilo nesigumim. Ali ovde je bar naišao na logiku, istinu i red. On se jedva primetno ispravi, sa rukama arogantno postavljenim na kukovima.

  Pištolj je umirujuće visio o njegovoj butini.

  »Ovo ovde je Zemlja«, reče on i glas mu se od besa podiže. »Ona pripada nama.

  Jednom smo je napustili, ali to ne znači da smo je zaboravili. Zašto se ne bismo vratili?

  To je naš svet.«

  »Ona je to bila«, reče čovek. »Ali sad više nije. Na osnovu čega mislite da možete

  da se vratite posle toliko vremena i da nastavite kao da se ništa nije dogodilo? Jednom ste napustili Zemlju. Odbacili ste je kao polomljenu igračku, a sad je hoćete nazad jer možda može nešto da vam ponudi. Zemlja vam je ranije verno služila i za to je bila loše plaćena. Vi ste je zarazili, opljačkali i silovali, i kad više ničeg nije bilo da se uzme, otišli ste. Jeste li računali s tim da će vas Zemlja čekati kao ponizna prosjakinja? Nije to tako jednostavno. Zemlji vi nikad niste bili potrebni.« On se okrete. »Zaprljali ste Zemlju i svojim ruševinama i neostvarenim nadama, a duhovi ljudske svesti tumaraju kroz noć.

  Oni nikad neće otići, ali što se čovečanstva tiče...« Glas mu se izgubi.

  »Govorite skoro kao čovek«, reče Montojie, »ali ste još uvek mašina, i to ljudska

  mašina. Vi ne možete ništa da uskratite čovečanstvu«.

  »Ne mogu?« Čovek se okrete i nasmeši se. »To možda nisam mogao ranije — ili

  možda nisam hteo. Bilo je nekih koji su ostali kad se imperija slomila. Bili su prilično arhaični, vrlo naivni... i nisu dugo izdržali. Ali su opremili mašine nekim... ah...

  poboljšanjima. Svemoćno, kao neki od vaših starih bogova, ja sam za njih ovladao Zemljom. Njihovi naslednici žive na još nekoliko planeta; to su divljaci, na jedva nešto višem stupnju od životinja, a njihovi gradovi su, kao i sve drugo, u ruševinama. Meni ih je žao, pa im pomažem tu i tamo. Oni me podsećaju na nešto što mi je nekad bilo dragoceno, ali sam čovek je izgubljen. On se nikad neće vratiti«. »Mi smo se vratili?«, reče Montojie.

  »Vi ste se, dakle, vratili.« Čovek uzdahnu i ponovo sede. Skoro molećivo pogleda u

  Montojiea. »Vi ste moćni«, reče on, »a ipak znate tako malo. Imate li i najmanju predstavu o tome, šta ste uradili? Imperije koje ste podigli, planete koje ste opljačkali i uništili ne igraju nikakvu ulogu. Ali gde god da ste, ostavljate nešto za sobom, uspomene čovečanstva, snove i fantazije čovečanstva...«

  Ćutao je trenutak, i tad, pod naletom strasti u čudnim očima, pogleda Montojiea.

  »Jeste li videli bića koja su nastanila Zemlju? Da, naravno da ste ih videli. Mešovita grupa, zar ne? A mislim da sa većinom skoro niste ni računali. Ali možda ste neke od njih prepoznali. Oni su vaše delo, vaše nasledstvo i vaše prokletstvo. Svako biće, svako stvorenje, svaki san koji je čovečanstvo nekad sanjalo ovde je. Oni vas čekaju, čekaju vas od pre pedeset hiljada godina.

  Dozvali ste ih u snovima, pričama i knjigama. Dali ste im lik i supstancu, i verovali

  ste u njih, i dali ste im moć da rade ovo i ono, sve dok, kasnije, kroz vas nisu ušli u sopstveni život. A tad ste ih ostavili.

  Oni ostaju u svakoj stopi gde je čovek ikad stao vezani su za Zemlju i usamljeniji su

  42

  nego nijedno drugo stvorenje koje je ikad postojalo. Vi možete zaboraviti Zemlju i stvoriti nove imperije u noći, da biste i njih vremenom napustili, ali na svakoj planeti koju ostavite, ostaju tvorevine vašeg duha. One čekaju, i nadaju se, i čeznu za vašim povratkom. Vi bežite od samih sebe, ali samo stvarate nove slike svojih iskrivljenih snova, plodove svojih snova i beštije svog užasnog idolopoklonstva. Širite bolest kud god idete. Ona se prostire kao dim iznad tla, gradi zamkove i gradove od vaših snova, a magla se zgušnjava u bića koja stanuju u njima. Atlantis se podigao iz talasa, zamak u

  Ozu stremi ka nebu; suđenice pletu svoju mrežu pod drvetom Igdrazilom; zmija Midgard obavija Zemlju; Veliki Duh luta prerijom. Višnu korača Zemljom, i Jehova; a bogovi žive na planini Olimpu, piju svoje zlatno vino, dok ih posmatra Demetra Šamina

  koja je starija od Zemlje, jer ste vi to nekad tako želeli. To ste uradili i sad želite da se vratite.

  Čak sam i ja nemoćan protiv tvorevina vašeg duha — šta biste vi tu onda mogli da

  učinite? Željne vaše prisutnosti, već se skupljaju po celoj planeti. Sve bi učinile da vas ovde zadrže; mene bi uništile, ako bih pokušao da vas držim na odstojanju od njih.

  Ratnici vaših drama bi sišli u utrobu Zemlje da se bore protiv mene, nemani vaših bajki i mora bi probili zemlju i razbili moje mašine na komadiće. Vi ste svoje svemoćne bogove

  napravili jakim, načinili ste ih tako nemilosrdnim i groznim, kakvi ste i sami, i još hiljadu puta nemilosrdnijim i groznijim, i svaki od njih bi mi se suprotstavio, ako bih samo mali prst pomerio da im uskratim ljude. To je vaše delo, ljudi, Šta ja dakle mogu da učinim

  protiv vas? Ništa.

  Vi bi trebalo da svojevoljno odete, dok još možete. Kad odete, oni će opet čekati,

  sanjati o vama i stvoriti vas još jednom, jer ste vi nekad svojim bogovima dali moć da

  stvaraju ljude. Rajski vrt će ponovo procvetati pred očima nekog osvetoljubivog boga,

  svet će se podići na leđima džinovske kornjače i polako plutati u velikom okeanu, jer je čovek nekad verovao da je to tako. I ko zna« — čovek se iznenada nasmeši, — »možda

  će Zemlja tada iznenada ponovo biti ravna, jer je i u to čovek nekad verovao. To je samo pitanje verovanja, a ta bića imaju mnogo vere.«

  On se bio podigao sa svoje stolice, za vreme monologa se šetkao tamo‐amo

  snažno gestikulirajući. Sad se ponovo spusti na stolicu i pogleda u Montojiea koji je nepomično stajao pored vrata.

  On je zurio u ovog koji je sedeo i osećao da ga dodiruje prvi talas nekog prastarog

  straha.

  »Lažete«, reče tiho. »Mora da lažete.«

  »Ja imam mnogo grešaka«, reče čovek, »jer ni moji najslavniji tvorci nisu bili savršeni, ali za laži sam potpuno nesposoban. Vi biste to morali da znate.«

  »Ali bajke koje oživljavaju — to je smešno!«

  »To nisu bajke«, reče čovek oštro, i podiže se opet. »Nekad su bile, pre no što ste

  ih napustili, ali više nisu. I posmatraju nas neprekidno — čovek im je dao tu sposobnost.

  Dovoljno bi bilo da vam zapretim samo jednim gestom ili jednom jedinom rečju, i uskoro bi se pojavio glasnik nekog od vaših starih bogova i opširno mi stavio do znanja, kako je shvaćen taj nesrećni slučaj.«

  »Pretpostavimo da je to istina«, reče Montoije. »Zašto bih ja obraćao pažnju na to? Oni su ipak prijateljski razmišljali o nama, ili ne? Mi ipak ne dolazimo kao porobljivači već kao prijatelji. Zašto ne bismo mogli zajedno da ostanemo ovde?«

  »Jer oni bi bili vaši gospodari — a čovek još nikad nije priznavao nikakve gospodare, čak ni svoje sopstvene bogove. Tvorevine vašeg duha predugo su čekale i previse patile dok su dočekale vaš povratak. Čim se opet ovde naselite, više vas nikad

  neće pustiti da odete. Posle kratkog vremena, pojavio bi se revolt, a onda... «

  »To nam nikad ne bi učinili«, reče Montojie. »Ne nama. Pokušavate da me

  preplašite?«

  43

  Čovek podiže obrve. »Ne bi im se dopalo, to je sigurno«, reče, »ali mogu da vam

  garantujem da ne bi oklevali ni trenutka da vas unište, ako bi tako moralo biti. Ljudski bogovi su ljubomorna gomila, to biste morali da znate — oni nikad ne bi trpeli pobunu.

  Vaši bi sigumo poveli borbu, ali oružjem ne možete da povredite nijednog od starih bogova, jer ste ih načinili groznim i besmrtnim i nepobediv
im. To bi bio Sumrak bogova, Ragnarek, Poslednji rat — zar mislite da čovek o tome već nije sanjao? Ljudske biljke narastaju pred licima strašnih bogova koji uništavaju čovečanstvo, a svaki od tih bogova je sa svojom nebeskom i podzemnom vojskom ovde na Zemlji: sa duhovima, vešticama

  — sve što je dve hiljade generacija ljudi snevalo u svojim najneizrecivijim, najcrnjim snovima.

  Verujete li da bi boginja Namu sažaljevala greh Hibre? Ili Zevs? Ili Loki, ili Mitra, ili Zet, ili Horus ili Demetra ili bilo koji drugi od hiljade svemoćnih, osvetoljubivih ljudskih bogova?«

  On zatrese glavom i nasmeši se umorno. »To je prokletstvo čoveka da je uvek puštao da strašni bogovi postanu svemoćni, dok su dobri ostajali mali i bespomoćni.

  Nema izlaza.«

  On obiđe Montojiea, zastade i osloni se na naslon stolice. »Nema izlaza«, ponovi.

  Montoije prazno pogleda u suprotni zid. Osećao je da se stari strah ponovo penje

  u njemu, strah od protivnika koji se ne može pobediti; prastara mora se vratila. Nebo se pretvorilo u smrtonosnu zamku. Gotovo.

  »Ovo je naš svet«, reče on, »i mi ćemo ga posedovati, pa nek bude šta bude«.

  »I šta ja tu treba da radim?« Čovekov glas je bio miran i nezainteresovan.

  »Daj nam Zemlju!«

  »Već sam vam rekao. Ja to ne mogu. A čak i kad bih mogao, ne bih to učinio.«

  »Sad više ne možemo nazad«, reče Montojie ogorčeno. »Moramo dalje, ma šta ti

  rekao.«

  »Zažalićete«, reče čovek.

  »Možda. Ali bi moglo biti vredno rizika«. Montojie je oklevao. Tad se iznenada seti.

  Marta.

  »Bila je jedna žena na komandnom mostu prvog broda«, reče lagano. »Oba člana

  posade su napadnuta, a ona je pobegla. Gde je?«

  »Ona je srećna kao što biste i vi bili kad biste Zemlju prepustili njenoj volji. Ona je u jednom svetu prema sopstvenom nacrtu; voli je neko koga smatra mrtvim. Posle mnogo godina, ona je po prvi put srećna, možda prvi put u svom životu. Potrebna joj je

  Zemlja, bića to osećaju i čine sve što žena poželi. Ona nikad neće dopustiti da je odvedete.«

  »Fantazije«, reče Montojie. »Droge. Halucinacije. A ona je doživela šok. Nećete je

  moći uvek varati. Mi ćemo je povratiti.«

  »Vi ste se spustili stazom do kraljevstva smrti«, reče čovek. »Upoznali ste Herkula,

  upoznali ste Alisu, bili ste na Nautilusu, i u gradu prema sopstvenoj želji. Bili ste u Megapolisu. To nisu bile halucinacije, to je bila stvamost. Ljudi su o tome pisali, o tome sanjali, oni pripadaju vama, ako ih samo hoćete. Zemlja želi da je vi uzmete. Vaša Marta je prva koja je to shvatila. I vi ćete to shvatiti.«

  »Govorimo o različitim stvarima«, reče Montojie.

  »Možda«, potvrdi čovek.

  »Ti bi mogao biti uništen.

  »Ne od strane ljudi.«

  »Ako budeš protiv nas«, reče Montojie, »moraćemo te uništiti, ovako ili onako.«

  »To bi moglo biti teže nego što mislite.«

  »Ta bića o kojima pričaš bi nam pri tome pomogla, zar ne?«

  »Bez sumnje.« Čovek se hladno nasmeši. »Ali biste za pomoć morali da platite 44

  visoku cenu. Ja, uprkos svemu, ne verujem da su ljudi budale.«

  Montojie se podiže sa stolice. »Pronaći ćemo neki put«, reče. Čovek ne odgovori.

  Montojie priđe vratima. Ona se otvoriše uz tihi zvuk. Prostorija je bila crna i neprijateljska. On uđe, samom sebi se činio umornim i praznim. Kad je pogledao nazad

  u halu, čovek je već bio nestao. On sleže ramenima i zatvori vrata za sobom. Bledo svetlo je treperilo u tami, a trenutak kasnije vrata se ponovo otvoriše.

  Megapolis je nestao; napolju je bila meka trava i mirisalo je blago na cveće.

  Montojie ugleda porušene stubove koji su svetleli na mesečini, beli kao duhovi. Začu zrikavce. Izađe iz prašine porušenog hrama i otkri, bez iznenađenja da nije sam. Ispravi se i osmotri devojku koja ga je čekala ispod drveća. Bila je prilično niska i vitka. Duga plava kosa je uokvirivala njeno blago, prelepo lice. Imala je telo žene, ali oči deteta —

  Alisa. Nosila je svetloplavu, svetlucavu odeću, koja joj je dosezala sve do peta. Bogato ukrašeni zlatni pojas obavijao joj je vitki struk. Delovala je čudno zavodnički, poželjno.

  Stajala je nepomično, s jednom rukom na kuku, i posmatrala ga netremice.

  16

  U Argini Dianeum: nestala je u senci i vratila se trenutak kasnije.

  »Donela sam ti doručak«, reče. »Izgledaš umorno«. Stavi hleb i voće pred njega i

  usu crno vino iz glinene posude. Jeo je halapljivo, neprestano svestan njenog pronicljivog pogleda.

  »Kako se zoveš?« upita ona.

  »Montojie. A ti?«

  »Nausikaja«.

  .

  »Samo Nausikaja?«

  Ona se osmehnu.

  »Zvali su me Nausikaja beloruka. Moj otac je Alkinoj, kralj Feakije.«

  »O, pa ja sam onda u kraljevskom društvu. Treba li da se poklonim ili tako nešto?«

  Ona sede prekoputa njega u joga‐položaj.

  »Šta radiš ovde?«

  On joj reče.

  »Mašina je iste vrste kao sve drugo ovde«, reče ona i okrenu lice od njega. »Ona ti

  daje istinu koju želiš, a ne onu koja je prava.«

  »Ali ona kaže da ćete nam se vi suprotstaviti, i da će biti rata. Ja ne želim rat.«

  Ona ga pogleda. »Tvoji brodovi su naoružani; ti imaš oružje na bedru. Smrt lebdi

  iznad tebe kao cmi oblak. Kud god čovek ide, smrt ga prati; ti to znaš.«

  Montojie ju je zamišljeno posmatrao. Na treperavom svetlu vatre bila je prelepa.

  Vreme prohuja. Ona se graciozno podiže; haijina tiho zašušta. Od vatre su njene ruke

  dobile crvenu boju.

  U Sanktum Sanktorijumu i Ofeliji: vazduh je bio suv i pucketao je od napona, a u sumraku je stajao svetleći kovčeg. Montojie pogleda na njega i nabra čelo.

  »Hoćeš li da ležiš u mom krilu?« reče ona.

  »Zašto ne«, reče on.

  »Mislim, tvoja glava u mom krilu.«

  »Da.«

  »Misliš li da sam pomislila nešto neprilično?«

  On uzdahnu. »Ne mislim ništa.«

  »Pristojna je pomisao«, reče ona, »da ležiš između devojačkih butina.«

  Ona se nasmeši crvenim, vlažnim usnama. Mogao je da čuje udaranje njenog srca

  45

  kroz finu gazu odeće.

  »Šta je?« upita on.

  »Ništa.« Ona se nasmeši.

  »Vesela si.«

  »Zašto da ne budem vesela, na takvom mestu i u takvo vreme?« Ona se naže nad

  njim. »Tvoj brod je daleko. Mogao bi da ostaneš ovde.«

  On se ispravi. »Predivna si«, reče.

  »Moj slatki princ« nasmeja se. »Molim te da ćutiš, jer moja čestitost ne dopušta da

  sa svojom lepotom pravim izuzetke.«

  Ona se privi uz njega, sakri lice u njegovoj uniformi.

  »Pričaj mi još«, prošaputa.

  Spavala je: zlatna kosa joj je padala preko lica. Spavala je zgrčeno, u položaju embriona, kao dete. Disanje joj je bilo sporo i ravnomemo. Vatra je davala zlatan sjaj

  njenoj koži. Montojie je sedeo pred ormarom. On zviznu kroz zube kad dodirnu svetlucavu dugmad. Bio je to prilično neobičan ormar, sasvim drugačije od religioznih predmeta koji bi se mogli očekivati na tom mestu.

  To je bio komunikator.

  Konstrukcija mu je izgledala strano i arhaično, a tekstovi ispod dugmadi i prekidača

  bili su sročeni na neverovatno starom jeziku. Ali nije bilo sumnje o tome šta se nalazilo u prozirnoj staklastoj katedrali, ispunjenoj mnoštvom oscilirajućih svetlosnih stubova, koja je kao kruna stajala iznad svetleće kocke: birač pravca, i to vrlo moderan. Ni Konfederacija nije imala bolji. Bila je to odlična mašina.

  A pored toga bila je i sasvim nova.

  Hram se
ispuni prisnim dubokim zvukom zraka za traženje, koji naglo utihnu čim je

  komunikator pronašao frekvenciju flote. Zvezdana noć u katedrali preobrazila se u lice

  oficira, koji je delovao umorno, i koji je upravo držao ruku ispred usta. On pogleda uvis i raširi oči.

  »Kapetane Montojie!« viknu. »Ja...«

  »Prvog oficira, molim«, reče Montojie.

  Lice oficira se rasplinu u uskovitlanu maglu duginih boja, što se trenutak kasnije opet skupi i zgusnu u sliku čoveka velikih brkova, srednjih godina, tamnih, zamišljenih očiju i sa nervoznim izrazom.

  »Ne vičite«, reče Montojie ljubazno. »Možda ćete uznemiriti još nekoga«.

  Prvi oficir se naže bliže ekranu. »Zvali smo vas tokom poslednjih deset sati... zašto

  niste ostali na vezi? Ket mi je rekla...«

  On zastade i učini nešto van vidnog polja komunikatora. »Vi niste na brodu!« reče

  on i vrati se na svoje pređašnje mesto. »Šta se dešava tamo dole?«

  Kao što je Montojie utvrdio, čovek se jako znojio i očigledno se već izvesno vreme

  nije brisao. On iznenada oseti jaku grižu savesti.

  »Ja sam ovde u nekom prokletom hramu«, reče, »koji je posvećen boginji Dijani. I

  ne vičite na mene, jer je ovo mesto sveto, a Dijana ne odobrava nedoličan govor.« On

  zastade da bi kratko pogledao preko ramena na devojku koja je spavala. Zadovoljno se

  opet okrete komunikatoru. »Šta je sa Ket? Je li u skautskom brodu?«

  »Pa da...«

  »Recite Ket da treba da se uključi, ako to još nije uradila, i da ostane gde je, dok

  neko ne dođe po nju. Prikupljamo se.«

  »Gospodine...«

  »Dobro sam, hvala.« Montojie se suvo isceri začudenom oficiru. »Vidite, Stefane,

  to svejedno moramo pre ili kasnije, a kako izgleda, već jako kasnimo. Ovo mesto nije tako nedužno kao što izgleda. Ja to znam... Zašto bi im bio potreban taj prokleti 46

  komunikator? Da mute kajganu? Imaju visoko razvijenu civilizaciju, Stefane, a to podrazumeva visok stepen gneva. Otkad smo sleteli, pokušavali su da Ket i mene slome