Alef Science Fiction Magazine 019 Page 9

  46

  Svako ko bi pročitao ovu ispovest 1989, u godini kada sam ja rođen, bio bi zapanjen što se žalim na stanje stvari koje, u svakom pogledu, predstavlja raj. Međutim, raj od juče i previše lako postaje pakao danas. Najveći čulni san čovečanstva, koji je uzbuđivao pesnike i slikare, predsednike i seljake, samo se dvadeset dve godine kasnije pretvorio u stvarnost ravnu noćnoj mori. Za mlade ljude moje generacije (reč koja izaziva drhtaj u

  srcu, ako ne i drugde), situacija je postala toliko očajna da je svako bekstvo bilo opravdano. Cena kojom sam platio svoju slobodu može izgledati preterana, ali sam zadovoljan što sam sklopio tu divlju, iako neobičnu, pogodbu.

  Nedugo nakon mog dvadeset prvog rođendana, naređeno mi je da se prijavim za

  svoje dve godine vojne obaveze, i sećam se kako sam pomislio koliko bi mi moj otac i

  deda zavideli. Jedne prijatne letnje večeri 2010, nakon zamornog dana na Medicinskom

  fakultetu, zvonio sam na vrata stana u vlasništvu privlačne mlade žene čije su mi ime

  dali. Nikad ranije nisam je sreo, ali sam bio uveren da će me pozdraviti na najsrdačniji način — toliko srdačan da ćemo se za koji minut naći zajedno nagi u krevetu.

  Nepotrebno je reći da nikakva svota neće biti isplaćena; ni ona ni ja nećemo odigrati svoje uloge potaknuti ikakvim nagonima šem najpatriotskijih. Ipak, oboma će nam biti

  odvratan pogled na ono drugo i sam dodir, i biće nam veliko olakšanje da se rastanemo

  sat vremena kasnije.

  Naravno, vrata su se otvorila i otkrila samosvesnu mladu brinetu sa hrabrim

  osmehom dobrodošlice na licu. Po mojoj kartici sastanaka, zvala se Viktorija Hejl a bila je novinar finansijske rubrike jednih nedeljnih novina. Pogledom je prešla preko mog lica i kostima oštro kako bi, verovatno, posmatrala neophodan ali dosadan prospekt neke firme. »Dejvid Bredli?« Pročitala je moje ime sa svoje kartice sastanaka, jako se trudeći da skupi nekakvo zanimanje koje bi pokazala. »Student medicine... Kako fascinantno.«

  »Divno je upoznati te, Viktorija« uzvratio sam. »Oduvek sam želeo da upoznam...

  finansijsko novinarstvo.«

  Stajao sam nespretno nasred njenog stana, kao da su mi noge bile od olova. Te rečenice dijaloga, kao i one koje su usledile, izgledale su besmisleno kada sam ih prvi put izgovorio. Ali moj nadzornik je mudro insistirao da se držim scenarija, i već sad, nakon samo tri meseca služenja roka, shvatio sam da formalizovani dijalog, kao i naši

  apsurdni kostimi, obezbeđuju paravan iza kojeg možemo sakriti svoja stvarna osećanja.

  Nosio sam standardno izdanje kostima princ Valijant, za koji se, pažljivim

  praćenjem Tv‐programa iz šezdesetih, utvrdilo da je idealan za navalentnog mužjaka. U

  ovakvoj odeći je Elvis Prisli bacao matrone u Las Vegasu u ekstazu raskalašnosti, iako su meni njegovi visuljci, zlatotkanje i pantalone tesne u preponama bili udobni koliko i nakit za božično drvce.

  Što se tiče Viktorije Hejl, ona je nosila klasičnu odeću »Plejbojeve« zečice iz istog

  perioda. Dok mi je servirala malenu čašicu votke, grudi su joj bile i pokrivene i izložene na način koji ranijim generacijama mora da je bio neodoljivo privlačan, kao i zečji repić koji je skakutao nad njenom zaobljenom pozadinom, krzneni metronom zbog kojeg sam

  već pogledavao na sat.

  »Mister Bredli, možemo to da obavimo odmah« žustro je primetila. Odstupila je od scenarija ali je brzo dodala: »Sada mi ispričaj nešto o svom poslu, Dejvide. Vidim da si interesantan muškarac.«

  Bilo joj je dosadno sa mnom koliko i meni nelagodno s njom, ali za koji minut ćemo

  zajedno ležati u postelji. Uz malo sreće, moj hormonski i nervni sistem će priteći u 47

  pomoć i dovesti naš susret do klimaksa. Stavićemo svoje inicijale na karticu sastanaka

  onog drugog i sa olakšanjem se vratiti svojim običnim životima. Ipak će već sledeće večeri neki drugi mladić u kostimu princa Valijanta zvoniti na vrata njenog stana, i ova zamišljena novinarka će ga pozdraviti u svom grotesknom kostimu. A ja ću, u osam sati

  odložiti svoje udžbenike iz anatomije i krenuti umornim ulicama na još jedan utanačeni

  sastanak u nepoznatom stanu, gde će me neka prijazna mlada žena — studentkinja, kelnerica ili bibliotekarka — dočekati istim formalnim osmehom i stoički povesti u postelju.

  Za razumevanje ovog čudnog sveta, u kojem je seks postao obavezan, mora se

  prisetiti pustošenja koja su, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, izazvale SIDA i sveprisutne srodne bolesti povezane sa neprestano mutirajućim virusom. Sredinom devedesetih, ova besneća zaraza nije ugrozila samo milione pojedinačnih života.

  Insistucije braka i porodice, ideal roditeljstva, društveni kontakti između polova, čak i fizički odnos muškarca i žene, sve je ugroženo ovom nemilosrdnom bolešću. Užasnuti mogućnošću infekcije, ljudi su naučili da se uzdržavaju od svih fizičkih i seksualnih kontakata. Od puberteta nadalje, skoro vidljiva barijera delila je polove. U

  kancelarijama, fabrikama, na univerzitetima i u školi mladi ljudi i žene su se držali na distanci. Moji roditelji su osamdesetih godina bila u poslednjoj generaciji koja je stupala u brak bez straha šta će iz njihove zajednice proizaći. Već u devedesetim, udvaranje i venčanje prečesto su rezultirali serijom tajanstvenih oboljenja, nervoznim povlačenjem

  po klinikama, pozitivnom dijagnozom i smeštajem u određene institucije do kraja života.

  Suočena sa strmoglavim opadanjem priraštaja i nacijom sastavljenom skoro

  isključivo od celibatnih samaca, vlada je jedino mogla da se posluži svojim

  tradicionalnim oruđima — zakonodavstvom i obavezivanjem. Uz podršku punog

  autoriteta i protestantske i katoličke crkve, treći milenijum je dočekan značajnim saopštenjem da će seks biti obavezan. Svi plodni, zdravi i HlV‐negativni mladi muškarci i žene morali su se prijaviti za patriotsku dužnost. Na dvadeset i prvi rođendan dobili su ličnog nadzornika (obično lokalnog paroha, pošto samo sveštenstvo poseduje moralne

  kvalifikacije za tako delikatan zadatak), koji bi sastavio listu mogućih partnera i planirao program seksualnih veza. Nadali su se da će za godinu dana priraštaj eksplozivno porasti, i brak i porodica bi se ponovo učvrstili.

  U početku, zahtevan je samo jedan sastanak nedeljno, ali je priraštaj tvrdoglavo odbijao da reaguje, verovatno kao rezultat seksualne neveštosti tih celibatnih mladića i devojaka. Do 2005. broj obaveznih sastanaka bio je podignut na tri svake nedelje. Pošto očigledno ništa nije moglo biti prepušteno prirodi, učesnicima su podeljeni kostimi koji bi trebalo da pojačaju privlačnost. Pored »princa Valijanta«, i »zečice«, muškarci su dobijali i, »španskog kelnera« i »Ciganina razbojnika«, a žene »navijačicu« i kupaći kostim »mis Amerike«.

  I pored toga, u početku su učesnici često satima sedeli ne znajući šta da kažu, nesposobni da se približe jedno drugom, a kamoli da se drže za ruke. Od tada su bili pažljivo obučavani u ljubavnim veštinama od strane svojih sveštenih nadzornika, koji su puštali erotske video‐trake mladim regrutima u crkvama, tada već značajnim

  skladištima pornografskih filmova i časopisa.

  Kao što se dalo očekivati, pretnja dvogodišnje seksualne aktivnosti na silu bila je žestoko omrznuta od strane regrutovanih mladića i devojaka. Izbegavanje regrutacije postizano je na sve moguće načine, od kojih je najpopularniji bila vazektomija, s tim što bi svi uhvaćeni počinitelji bili osuđeni na transplantaciju testisa. Da spreče mlade ljude da izbegnu svoju seksualnu dužnost, mreža inspektora u civilu (obično sveštenika —

  48

  pripravnika i kaluđerica, pošto su samo oni dovoljno požrtvovani) maskirala se u učesnike sastanaka i strogo kažnjavala na licu mesta svako zabušavanje ili nedostatak entuzijazma.

  Sve je to imalo efekta na priraštaj, koji je polako počeo da raste. Ta novost nije značila neku veliku utehu onima poput mene, koji su svake večeri morali da napuštaju

  svoje domove i povlače se po ulicama
na putu za još jedan sat seksa bez ljubavi. Kako

  sam žudeo za junom 2012, kada će se moj period ispunjavanja patriotske dužnosti završiti i početi moj stvarni seksualni život večitog celibata.

  Takvi snovi, međutim, naglo su nestali na proleće 2011, kada sam došao kod Lusil

  Mekkejb. Nakon što sam je sreo, probudio sam se i otkrio izgubljeni svet strasti i privrženosti čijeg postojanja nisam bio svestan, i ostvarivši svoju životnu ambiciju na način koji nisam predviđao.

  Lusil Mekkejb, moj zakazani sastanak za to veče, živela je u Španskoj četvrti, pa sam, da bih izbegao podrugljiva dobacivanja — mi koji obavljamo svoju patriotsku dužnost bili smo mete podsmeha, a ne zavisti — obukao kostim španskog kelnera. Njen

  stan bio je u neopisivoj zgradi koja se držala na nogama pomoću armature od raspadajućih požarnih stepenica. Lift sa rezervisanim mestom u muzeju industrijske arheologije protestujući me je doveo do sedmog sprata. Zvonce je visilo na jednoj žici, i morao sam nekoliko puta da pokucam na vratima. Tišina me je navela da se ponadam

  da je gospođica Mekkejb, predavač engleske književnosti, bila pozvana negde te večeri.

  Ali vrata su se sa trzajem otvorila, otkrivajući malenu devojku bledog lica sa bičevima crne kose, odevenu u triko na tufne poput klovna — pankera.

  »Mis Mekkejb...?« počeo sam. »Da li ste...«

  »Spremna da naručim?« Pogledala je sa tobožnjim iznenađenjem moj kostim

  kelnera. »Da, uzeću paelju sa gambama. I ne zaboravite tabasko‐sos.«

  »Tabasko? Čujte, ja sam Dejvid Bredli, vaš partner za...«

  »Opustite se, mister Bredli.« Zatvorila je vrata i izvukla ključeve iz fv brave, zaljuljavši mi ih ispred nosa. »To je bila šala. Sećate li ih se?«

  »Jedva.« Očigledno sam bio u društvu otpadnice, jedne od onih ćudljivih mladih žena koje su bile sklone da se ponašaju lakrdijaški da bi se izdigle iznad situacije. »Pa, divno je susresti te, Lusil. Oduvek sam želeo da saznam nešto više o engleskoj književnosti.«

  »Pusti to. Koliko dugo radiš ovakve stvari? Ne izgledaš mi potpuno otupeo.«

  Stajala je meni okrenuta leđima pored pretrpane police sa knjigama, dobujući prstima

  po naslovima kao da lovi nekakav priručnik koji bi joj pružio rešenje za problem nastao mojim dolaskom. Uprkos hvalisanju, ramena su joj se tresla. »Da li sada treba da ti ponudim piće? Stalno zaboravljam taj užasni scenario.«

  »Preskočimo piće. Možemo to odmah obaviti ako ti se žuri.«

  »Uopšte mi se ne žuri.« Ukočeno je ušla u spavaću sobu i sela poput

  neraspoložene šiparice na nenamešten kauč. Ništa u mojim časovima obuke, u dugim

  seansama gledanja porno‐videa u crkvi, nije me pripremilo za ovo — nepropisan kostim, zgužvani čaršavi, odsustvo laskavog brbljanja. Je li ona bila nova vrsta inspektora u civilu, agent‐provokator usmeren na potencijalne subverzivce poput mene? Već sam video svoju normu povećanu na sedam večeri nedeljno. Dalje od toga

  vrebala je strahotna pretnja injekcija za jačanje testisa...

  Onda sam primetio pocepanu karticu za sastanke na tepihu pored njenih nogu.

  Nikakav inspektor, ma koliko prikriven, nikad ne bi oštetio karticu za sastanke.

  Pitajući se kako da je utešim, zakoračio sam napred. Ali čim sam prešao prag, jedna mala, snažna ruka se podigla.

  49

  »Stani tu!« Pogledala me je očajnim pogledom deteta koje će biti tučeno, i shvatio

  sam da je i pored sve žestine ona nov regrut, verovatno na svom prvom zadatku. Oštri

  vrhovi njene kose su drhtali kao repna pera uhvaćene paunice.

  »Dobro, možeš da uđeš. Hoćeš li da pojedeš nešto? Mogu ti garantovati najbolje

  umućenu kajganu u gradu, toliko mi se tresu ruke. Kako izdržavaš sve ovo?«

  »Više i ne razmišljam o tome.«

  »Ja ne mislim ni na šta drugo. Slušaj, mister Bredli — Dejvide, ili kako se već zoveš

  — ja to ne mogu da uradim. Ne želim da se borim s tobom...«

  »Ne brini.« Digao sam ruke, već razmišljajući o mojoj sada slobodnoj večeri.

  »Idem. Pravila zabranjuju bilo kakvu upotrebu sile, nema hvatanja ni rvanja.«

  »Kako razumno. I kako drugačije od vremena moje babe.« Gorko se nasmešila, kao

  da joj je pred očima udvaranje koje je dovelo do začeća njene majke. Uz nervozno sleganje ramenima, otpratila me je do vrata. »Reci mi, šta se sad dešava? Znam da moraš da me prijaviš.«

  »Pa... ništa previše ozbiljno.« Oklevao sam sa opisom dugih savetodavnih

  sastanaka koji je čekaju, nedelje i nedelje neprekidnog niza kaluđerica koje deklamuju

  vitlajući video‐kasetama. Posle svih tih priča, sledi hemoterapija, kada će biti toliko nakljukana sedativima da joj ništa neće biti važno, i zatvaraće oči i misliti na svoju patriotsku dužnost i na sledeću generaciju, na igrališta puna nasmejanih mališana, od kojih je jedan njen... »Ne bih se previše brinuo. Oni su vrlo civilizovani. Bar ćeš dobiti bolji stan.«

  »O, hvala. Jednom mora da si bio sladak. Ali na kraju te uvek uvuku...«

  Uzeo sam joj ključ iz ruke, pitajući se kako da je razuverim. Boja joj se razlila po napuderisanom čelu, linija bitke prevučena preko njenog mozga. Stajala je leđima okrenuta polici za knjige, Boadicea sa ratnim bojama nasuprot rimskih legionara. I pored njenog očaja, imao sam neobičan osećaj da je isto toliko zabrinuta za mene kao i

  za sebe i da čak i sada pokušava da smisli neku strategiju kojom bismo se oboje spasili.

  »Ne...« zatvorio sam vrata i ponovo ih zaključao. »Neće te uhvatiti. Ne mora da znači...«

  Moja ljubavna veza sa Lusil Mekkejb počela je te večeri, ali detalji našeg zajedničkog života pripadaju sferi lične intime. Ne da ima šta da se razotkriva. Kako se desilo, naša veza nikad nije bila ostvarena u fizičkom smislu, ali to nije ni najmanje smanjilo moju duboku zanesenost ovom izuzetnom mladom ženom. I pored dugih meseci mog

  služenja roka, stotina ustežućih Ursula i stoičkih Suzana, uskoro sam stekao osećaj da je Lusil Mekkejb jedina žena koju sam ikada stvarno upoznao. Za šest meseci naše skrivene veze otkrio sam obilje osećaja i naklonost zbog koje sam zavideo prošlim generacijama.

  U početku, moj jedini cilj bio je da spasem Lusil. Falsifikovao sam potpise, zamazao

  oči rastresenom nadzorniku zbunjenom oronulošću zgrade, molio ili podmitio prijatelje

  da menjamo smene, a Lusil se pretvarala da je trudna uz pomoć podmitljivog laboranta.

  Venčanje i bilo kakav monogamni odnos bili su tabu za vreme obavljanja patriotske dužnosti, jer je željeni cilj bio otvoreni promiskuitet i što veća izmešanost genetskog rezervoara. I pored toga, uspevao sam da skoro sve svoje slobodno vreme provodim sa

  Lusil, funkcionišući kao ljubavnik, noćni čuvar, majstor za čuvanje od uhoda i telohranitelj. Ona se, brinula da ne zapostavim svoje studije medicine. Kad završim sa

  obavezama i ona bude slobodna da se uda, postali bismo po zakonu muž i žena.

  Kao što je i bilo neminovno, otkrio nas je sumnjičavi nadzornik sa preosetljivim kompjuterom. Već sam bio shvatio da ćemo biti razotkriveni, i tokom tih poslednjih 50

  meseci sam se sve više zaštitnički odnosio prema Lusili, čak osećajući prve simptome ljubomore. Prisustvovao sam njenim predavanjima, sedeći u zadnjem redu i osećajući

  antipatiju prema svakom studentu koji bi postavio previše komplikovano pitanje. Na moje insistiranje, zamenila je svoju pankersku frizuru manje provokativnom i čedno spuštala pogled svaki put kada bi neki muškarac prošao pored nje na ulici.

  Sva ova napetost morala je eksplodirati kada je nadzornik stigao u Lusilin stan.

  Pogled na ovog tamnookog mladog jezuitu u kostimu ciganskog razbojnika, kako glatko

  izgovara svoje amaterske brbljarije dok vešto usmerava Lusilu u spavaću sobu bio je za

  mene previše. Popustio sam pred navalom nasilja i izbacio momka iz stana.

  Od trenutka kad su po
licija i hitna pomoć pozvani, sa našom šemom bilo je gotovo.

  Lusil je poslata u rehabilitacioni centar, bivši crkveni dom za posrnule majke, a ja sam izveden pred službovni sud.

  Uzalud sam se bunio da ja samo želim da se oženim Lusil i budem otac njenog deteta. Samo sam se ponašao kao starovremenski muškarac i bio strastveno posvećen

  svojoj budućoj ženi i porodici.

  Ali to je, kako su mi rekli, sebično zastranjivanje. Proglasili su me krivim za romantične zablude i osudili zbog posedovanja preuzvišenih i idealizovanih ideja o ženama. Osuđen sam na još tri godine patriotske dužnosti.

  Ukoliko to odbijem, suočiću se sa najvišom kaznom.

  Svestan da ću, ukoliko odaberem ovo drugo, moći da viđam Lusil, odlučio sam se.

  Time sam razočarao sud, ali, kao velikodušan ustupak bivšem studentu medicine, dopustili su mi da sam odaberem hirurga.

  51

  52

  Prvi put u naručju drži devojku. Nije se plašio; straha je potpuno nestalo kad ju je uneo unutra i za sobom zalupio vrata, šutnuvši ih nogom, pa i pre toga, kada je mislio da ona leži mrtva uz ivičnjak, a ona se oglasila, uzdasima i prigušenim jecanjem. Uneo ju je unutra i, kada je video svu tu krv, okrenuo se nalevo, nadesno, spustio je na pod, a u

  glavi mu je vrilo kao u košnici, i u slepoočnicama tuklo snažno kao da će da se rasprsnu.

  Jedina suvisla misao u tom trenutku bila je: Pazi da krvlju ne umrljaš posteljinu. Upalio je lampu na noćnom ormariću i stajao tako nekoliko trenutaka, trepćući i teško dišući;

  potom je pojurio prema prozoru da navuče roletne, kako bi sprečio da se ulična svet lost i eventualni radoznali pogledi uvuku u sobu. Kada se mašio za roletnu, pogledao je u svoje ruke; bile su crvene, spremne da oboje sve čega se taknu. Prigušeno je kriknuo, i jednim delom svoje pometene svesti u vlastitom glasu prepoznao vernu kopiju onog besvesnog jecanja, onog bolnog šapata kojim se ona oglasila tamo dole, u mračnoj i vlažnoj ulici. Poleteo je do prekidača za svetio i na zidu kraj njega otkrio crvenu mrlju, shvatajući da će, ako pritisne prekidač, napraviti još jednu. Oteturao se do lavaboa u uglu, oprao ruke, oprao ih još jednom, svakih nekoliko sekundi pogledajući preko ramena u devojčino telo i u gust mlaz krvi, u crveni prst koji se, krivudajući po linoleumu, pružao prema njemu.