Alef Science Fiction Magazine 013 Page 8

  Sunce se iskosilo na horizontu i uskoro je nastupilo popodne. Vazduh u džungli postao je vlažan. Insekti su izletali iz gustog lišća i ujedali ih i peckali nemilosrdno.

  Vlažno lišće trljalo im je grudi, lica i ramena.

  Na rubu jedne kamenite čistine, Urson je odjednom izvukao svoj mač i udario njime po senci koja se pretvorila u mačkoliku životinju srednje veličine. Krv je potekla niz stenu i pomešala se sa trulim lišćem i zemljom.

  Niko nije predložio da se pomoću dragulja zapali vatra. Dok je Iimi kresao kamen o

  kamen, pokušavajući da zapali vatru, upitao je neočekivano:

  — Zašto su ti prikazali taj užasan film pre nego što su te odveli na obalu?

  — Možda zato da bih bolje shvatila ono što sam videla — odgovorila je mlada Argor

  — Ako se užasom bolje shvata — primetio je Iimi — onda bi meni trebalo sve da

  je jasno.

  — Kako to misliš? — upitao ga je Geo.

  — Sećaš se da sam svojim očima posmatrao masakr one desetorice na obali? —

  Plamen je kresnuo izmedu dva kamena i vatra se zapalila.

  Dok su jeli, Argo je iz tunike izvadila kesicu soli, zatim otišla sa Zmijom u šumu i vratila se nakon dva minuta, noseći u ruci purpurnu lozu. Lozom je istrljala pečeno meso, uveravajući ih da će meso imati bolji ukus.

  Kad su jeli, nastavili su put kroz šumu. Vlaga je postajala sve veća, a svetlost sve manja.

  — Jesi li siguran da idemo u dobrom pravcu? — upitao je Urson.

  — Trebalo bi da je tako — odgovorio je Iimi.

  — Idemo u dobrom pravcu — rekla je Argo. — Izaći ćemo kod ušća reke...

  odnosno kod velike močvare koja otiče u glavni kanal.

  Brzo se smrkavalo.

  — Razmišljao sam o nečemu — rekao je Geo posle izvesnog vremena.

  — O čemu? — upitala je Argo.

  — Hama je rekao da, kad se dragulji upotrebe za kontrolu mozga, osoba koja ih

  upotrebi postaje zaražena...

  — Tamo je već došlo do zaraze — primetila je Argo značajno.

  — Da — složio se Geo zamišljeno. — Hama je rekao da je i on zaražen. Kada je morao da upotrebi te dragulje?

  42

  — Mnogo puta — odgovorila je Argo. — I suviše nmogo. Poslednji put ih je upotrebio onda kad su mene bili oteli. Upotrebio je dragulj da bi stavio pod kontrolu ono što ste vi ubili u gradu Nove Nade i da bi došao i mene oteo, a potom ostavio dragulj u Leptaru.

  — Misliš na ono čudovište? — uzviknuo je Geo.

  — Da — potvrdila je Argo.

  — Huh! — stresao se Iimi.

  — Argo... odnosno tvoja majka — nastavio je Geo — rekla mi je da su uspeli da

  ubiju jednog od otmičara i da se on istopio u momentu kad je umro.

  — Nismo mogli da kontrolišemo celu tu masu — objasnila je. — Ta masa, u stvari,

  nema mozga. Ali, kao i sve živo, ona ima, ill je imala dvostruki impuls.

  — I šta je, u stvari, postignuto tvojom otmicom? — upitao je Iimi.

  Argo se osmehnula.

  — To vas je dovelo ovamo. I sada odnosite dragulje sa Aptora.

  — Je li to sve? — upitao je Iimi.

  — Zar nije dovoljno? — upitala je Argo, podižući obrve. — Znate, napisala sam jednom jednu pesmu i u njoj sve to opisala.

  Geo je počeo da recituje:

  Kraj mračne komore blizanac njegov sedi,

  tamo gde izvire ljudska krv,

  izlazeći i vraćajući se ponovo unutra,

  to dvoje postaju ponovo blizanci.

  — Otkuda je znaš? — iznenadila se Argo.

  — Mračna komora predstavlja Hamin hram — rekao je Geo. — Jesam li u pravu?

  — A blizanac mu je Argo — nastavila je. — Stvarno bi trebalo da su blizanci. I tada su blizanci ponovo deca. Snaga starosti svakog od njih suprotstavlja se sili mladosti.

  Shvataš li?

  — Shvatam — osmehnuo se Geo. — A ljudska krv koja izlazi i vraća se ponovo?

  — To je nešto što se dešava u životu svakog čoveka... njegovi odlasci i dolasci, njegove velike zamisli i dostignuća i njegove male želje. Sve to proizilazi iz one četiri sile.

  — Četiri? — rekao je Urson. — Mislio sam da ih ima samo dve.

  — Ima ih na hiljade! — uzviknula je Argo.

  — To je i suviše komplikovano za mene — Urson je odmahnuo rukom. — Koliko

  još treba da idemo da bismo stigli do reke?

  — Bićemo tamo do mraka — računao je Iimi.

  — I idemo u dobrom pravcu — ponovo ih je uveravala Argo. — Mislim da idemo...

  — Još nešto — rekao je Geo. — Kako je tvoja baka dospela na Aptor?

  — Helikopterom — odgovorila je Argo.

  — Čime? — zaprepastio se Iimi.

  — To ti je nešto kao mali brod koji leti kroz vazduh, ali se kreće brže od broda.

  — Nisam mislio na način transportovanja — rekao je Geo.

  — Kad je bila sigurna da joj kći čvrsto vlada Leptarom, otišla je jednostavno na Aptor za stalno. Sve dok me nisu oteli, nisam za to znala. Mnogo toga sam naučila od kako sam došla ovamo.

  — Mislim da smo i mi — rekao je Geo. — Ali još uvek mi nije jasno šta se to desilo

  na obali.

  — Onda požurimo da stignemo do obale — rekao je Urson. — Usporili smo, a 43

  nemamo mnogo vremena.

  Vazduh je postao toliko vlažan da su jedva disali. Sa lišća, koje je do malopre bilo sjajno, kapala je voda. Zemlja se pretvorila u blato.

  Dva puta su čuli šljapkanje šapa životinja koju nisu mogli da vide.

  — Nadam se da neću nagaziti na nešto što će poželeti da mi odgrize parče noge

  — našalio se Geo.

  — Prilično sam spretna u pružanju prve pomoći — rekla je Argo. — Postaje mi hladno — dodala je, stresajući se.

  Muljevita šuma kupala se u vodi koja je postala ogledalo za drveće koje je raslo u

  njoj.

  — Pazite da ne nagazite na živi pesak — upozorio ih je Geo. Sada su išli mnogo opreznije. — Držite se što bliže drveća.

  — Stabla više nisu blizu jedno drugom — primetila je Argo.

  I tada Geo, koji je bio malo ispred njih, povika. Kad su stigli do njega, on je bio već do kolena u blatu. Nagnuo se u stranu i zdravom rukom obujmio stablo tankog, crnog

  drveta.

  — Drži se čvrsto — doviknuo mu je Urson. Obišao je živo blato i jednom rukom se

  uhvatio za drvo, a drugom obujmio Gea. Iščupao je Gea iz živog blata, i dok mu je pomagao da stane na čvrsto tle, drvo za koje su se držali odjednom se nakrivilo i pljesnulo u blato. Neka nepoznata životinja izjuri iz korenja. A onda je drvo potonulo, ostavljajući za sobom nekoliko velikih mehura.

  — Je li sve u redu? — Urson ga je još uvek pridržavao.

  Geo je klimnuo glavom i zdravom rukom protrljao onaj patrljak.

  — Nije mi ništa — odgovorio je. Kad su se malo pribrali, krenuli su ponovo kroz močvaru.

  Geo je odjednom video da mu cela močvara igra pred očima. Koraknuo je unazad,

  ali ga je Urson uhvatio za rame. Blagi talasi pojavili su se na površini vode, širili se i sužavali naizmenično. Cela površina se pretvorila u gustu mrežu majušnih talasa.

  I oni su počeli da se dižu: zelena leđa podizala su se iz vode. Sada su stajali uspravljeno, voda im se slivala niz njihova zelena lica i zelene grudi. Troje njih, sada i četvrti. Još četvoro, potom mnogo više. Njihova naga tela bila su šareno zelena.

  Geo je odjednom osetio neko lupanje u glavi... u mozgu. Osvrnuvši se, video je da i

  ostali osećaju isto.

  — Njih... — počeo je Urson.

  — To su oni koji su nas... doneli dovde... — počeo je Geo da objašnjava. Osetili su ponovo udaranje u glavama i krenuli su napred. Geo je stavio ruku na glavu. — Žele...

  da pođemo sa njima... — I krenuo je
instinktivno napred, padajući u ono poznato polusvesno stanje u koje je zapao onda kad je prešao preko reke u grad Nove Nade, ili onda kad je prvi put pao u more.

  Vlažne ruke su se spustile na njihova tela i povela ih kroz močvaru. Nošeni su kroz

  sve dublju vodu. Sada su išli preko suve zemlje gde je vegetacija bila gušća.

  Lijane sa kojih je kapala voda, otromboljeno su visile sa grana. Voda im je dopirala do kolena, stomaka, vratova. Vazduh je bio beo, statičan i naelektrisan. A onda je prešao u plavo, pa u crno. Crvene oči su se nazirale u tami. Kroz bujno rastinje, mogli su da vide mesec kako se probija kroz oblake, bojeći ih srebrnom bojom. Mesec obasja visoku stenu na kojoj je stajao nag čovek i zurio u nebo. Dok su prolazili pored stene, on je viknuo (ili barem otvorio usta i zabacio glavu unazad. Ali njihove uši je pritiskala noć i nisu mogli da čuju) i spustio se na sve četiri. Povetarac mu zanjiha dugačak rep i 44

  svetlost obasja njegove sve šiljatije uši i sve dužu gubicu. Okrenuo je jednom glavu, potom se sjurio niz stenu i nestao u tami. Plamteće oči i dalje su svetlucale ispred njih.

  Voda im je ponovo dopirala do kolena, a onda se povukla. Pod nogama su osećali pesak dok su išli mračnom obalom.

  Svetlost je treperila na vlažnim stenama kad su ušli u najveću pećinu. Peščano tle

  bilo je pokriveno belom penom koja je ulazila i izlazila iz pećine. Zelene ruke pustiše ih odjednom.

  Smeđe stene su se dizale svuda oko njih. Podigli su oči i pogledali u kameni presto

  na kome je sedeo Starac. Njegove sive i zamagljene oči bile su i suviše blizu njegovog širokog nosa. Voda je zapljuskivala kamen na kome je sedeo. Ostali su stajali oko njega.

  Pogledali su jedno drugo. Napolju, izvan pećine, pljuštala je kiša.

  Glas koji im se obratio, zaorio se pećinom:

  — Nosioci dragulja — počeo je. Geo je shvatio da je glas posedovao onu istu muklost koja je pratila Zmijine neme poruke. — Doveli smo vas ovamo da vas upozorimo. Mi smo najstariji oblici inteligencije na ovoj planeti. Posmatrali smo sa delte Nila podizanje piramida; videli smo sa obala Tibra ubistvo Cezara. Videli smo kako je Engleska uništila špansku armadu i pratili smo čovekovu veliku metalnu ribu kroz okean pre nego što je došlo do Velikog požara. Nikada nismo pristupili ni boginji Argo ni Hamu, već smo ostali da živimo u talasima okeana. Dolazili smo u kontakt sa ljudima samo onda kad im je pretila smrt. Nosili ste i upotrebili dragulje Aptora, oči boga Hama, blago boginje Argo, Razarače razuma, dečije igračke. Bilo da ih koriste za kontrolu ljudskog uma, ili za rasplamsavanje vatre, svi posednici dragulja su osakaćeni. Ali mi vas možemo upozoriti, kao što smo i druge upozoravali. Kao i ranije neki će nas poslušati, a neki neće. Na vama je da odlučite. Upozoravam vas: bacite te dragulje u more.

  — Ništa nije nikada izgubljeno u moru i kada budu oprani od zla, biće vam ponovo

  vraćeni. Dotle ćete i vi biti oslobođeni vaše nesavršenosti.

  — Nijedno inteligentno biće nije savršeno. Ali mi smo stari i možemo ih držati milion godina pre nego što postanemo toliko zaraženi koliko ste vi. Vaša mlada rasa je i suviše opsednuta svojim življenjem da bi u svojim rukama tolerisala takvu moć. Ponovo vam kažem: bacite ih u more.

  — Znanje koje je čoveku potrebno da bi izbegao glad i bol koji prete ovom svetu,

  nalazi se u dva hrama na ovom ostrvu. Oba poseduju znanje kojim bi mogli da iskoriste te dragulje u što je moguće plemenitije svrhe. I oba su zaražena. Međutim, u Leptaru, gde nosite te dragulje, može se iskoristiti samo njihova zla moć. Tamo će doći do izražaja samo njihova razorna moć.

  — A ja? — provirila je Argo. — Ja ih mogu puno naučiti. — Uhvatila je jednu od

  četiri Zmijine ruke. — Upotrebili smo moć dragulja da pokrenemo naš motor.

  — Naći ćete nešto drugo čime ćete pokrenuti vaš motor. Ipak, morate da

  prepoznate nešto što ste već videli.

  — Na obali? — upitao je Iimi.

  — Da. — Starac je klimnuo glavom i uzdahnuo. — Na obali. Mi posedujemo

  znanje koje nam omogućava da činimo ono što vama izgleda nemoguće, kao ono kad

  smo vas nosili nedeljama kroz more i doneli vas ovamo zdrave i čitave. Možemo, kao

  Zmija, da vam čitamo misli. I možemo još mnogo više od toga. Posedujemo mudrost koja daleko prevazilazi mudrost Hama i Argo na Aptoru. Hoćete li baciti dragulje u more i poveriti ih nama?

  — Kako možemo da vam damo te dragulje? — insistirao je Urson. — Kao prvo, kako možemo biti sigurni da ih nećete upotrebiti protiv Argo i Hama? Kažete da niko 45

  nije imun prema njima. Vi ionako možete da utičete na ljudski um. Tako ste i nas doveli ovamo. A prema Haminim rečima, to je ono što korumpira... što kvari čoveka.

  — Postoji još nešto — rekao je Geo. — Pokušavali smo bezbroj puta da dokučimo

  motive i glavne motive i uvek smo se vraćali na jedno te isto: poveren nam je zadatak i treba da ga izvršimo. Treba da vratimo Argo i dragulje na brod i to ćemo i učiniti.

  — U pravu je — potvrdio je Iimi. — Pravilo broj jedan glasi: Drži se

  najjednostavnije teorije koja sadrži sve podatke.

  Starac je uzdahnuo po drugi put.

  — Pre petnaest hiljada godina, čovek koji je trebalo da upravlja jednom od metalnih ptica, tumarao je obalom mora. Dobio je zadatak koji je trebalo da izvrši.

  Pokušali smo da ga upozorimo, kao što smo i vas. Ali on je stavio ruke u džepove svoje uniforme i obratio se talasima, izgovarajući reči koje ste upravo i vi izgovorili. Oglušio se o naše upozorenje. Krenuo je uz peščane dune, ne vadeći ruke iz džepova. Te večeri je popio šoljicu kafe više nego inače. Sledećeg jutra, u pet sati, ušao je u metalnu pticu, uzleteo je i vinuo se u plave visine. Kad je stigao do svog odredišta, izvršio je svoj zadatak: pritisnuo je dugme kojim je osloboden plameni metal u skladištu kobalta.

  Zemlja je buknula vatrom. More je ključalo u lukama. I dve nedelje nakon toga i on je bio mrtav. Ono što je uništilo tvoju ruku, pesniče, njemu je spalilo celo lice, ugljenisalo pluća i mozak u lobanji. — Usledila je mala pauza. — Da, mi možemo da kontrolišemo

  ljudski um. Mogli smo da imobilišemo strah, teror, mogli smo da imobilišemo sve njegove nesvesne razloge da uradi ono što je učinio, na isti način na koji čovek može to da uradi pomoću dragulja. Ali da smo to učinili, mi bismo takođe imobilisali ljudsku prirodu na koju se on oslanjao. Da, mi možemo da kontrolišemo ljudski razum, ali to ne radimo. — Glas je postao odlučan. — Ali iskušenje da to učinimo nije nikada bilo toliko veliko kao sada. — Glas je ponovo postao normalan. — Možda ste u pravu. Možda je

  čak i za nas to iskušenje i suviše veliko. Možda bi nas dragulji naterali da pređemo preko linije koju nikada ranije nismo prešli i primorali nas da učinimo ono što nismo nika da radili. — Usledila je još jedna pauza. — Čuli ste naše upozorenje. Na vama je sada da odlučite.

  Stajali su ćuteći u visokoj pećini. Geo se okrenuo da pogleda napolje gde je lila kiša.

  — Tamo napolju je more — rekao je glas ponovo. — Odlučite se brzo. Plima nadolazi... Odluka je pala pre nego što su mogli i da je izgovore. Dvoje dece videli su u senci motor koji je zujao. Geo i Iimi su videli hramove boginje Argo u Leptaru. A Urson je video nešto mračnije. I za trenutak svi su videli sve te slike. A onda su te slike iščezle.

  — Onda dobro — rekao je glas. — Zadržite ih.

  Talas je prekrio pod i vatru koja je gorela na kamenu. Odjednom su se našli u tami.

  Kiša je lila po njima, ruke ih ponovo uhvatiše, vukući ih u toplo more, u tamu, zatim u ništa...

  Zmija je ponovo razmišljao... ovoga puta kroz kapetanove oči:

  Vrata kabine se otvoriše. Napolju je lila kiša. Mokar veo bio je zalepljen na njenom licu. Jorde, koji je dotle sedeo, diže se polako. Grom je prasnuo I ona je zatvorila vrata.

  — Dobila sam signal iz mora — rekla je. — Sutra ćeš odvesti brod do ušća.

  Kapetanov glas: — Ali, sveštenice Argo, ne mogu odvesti brod
do Aptora. Izgubili

  smo već desetoro ljudi: ne mogu žrtvovati...

  — Po ovakvoj oluji — osmehnuo se Jorde. — Ako i sutra bude ovako, kako ćemo

  46

  proći između grebena?

  Raširila je nozdrve i stisnula usne. Posmatrala je Jorda.

  Kapetan razmišlja. — Šta ima izmedu njih dvoje? Ta konfuzna napetost jako me uznemirava i zamara...

  — Otplovićeš čamcem sutra do obale, procedila je Argo kroz zube. Vratili su se...

  sa draguljima.

  Kapetan ponovo razmišlja: — Govore u šiframa koje ja ne razumem. Tako sam sada umoran. Moram da zaštitim svoj brod, svoje ljude, to mi je dužnost...

  Argo se obrati kapetanu: — Kapetane, uzela sam vas da izvršavate moja

  naređenja. Obećali ste to kad sam vam poverila ovaj zadatak i znali ste da on podrazumeva i opasnost. Morate narediti vašem prvom oficiru da otplovi brodom sutra

  ujutru do obale Aptora

  Kapetanove misli: — Da, da. Umor i neizvesnost. Ali moram ispuniti... dato obećanje... »Jorde«, počeo je.

  — Da, kapetane — odgovorio je prvi oficir — Ako vreme dopusti, gospodine, odvešću brod što je moguće bliže obali. Osmehnuo se zlobno i pogledao u Argo.

  XII

  Pod jednom stranom svoga tela osetio je pesak, a pod drugom toplotu sunca. Oči su mu bile vrele, a kapci crveni. Prevrnuo se i zario ruku u pesak.

  Otvorio je oči i podigao se na kolena. Gledajući prema moru, video je da je sunce

  samo nekoliko inča iznad horizonta. A onda je ugledao brod.

  Plovio je prema ušću reke koje se nalazilo dole niže na obali. Podigao se i pogledao oko sebe. Bio je sam. Usće je bilo levo od njega. Počeo je da traži tamo gde su bile stene i gusto rastinje. Pesak je bio hladan pod njegovim nogama.

  Trenutak kasnije spazio je Iimija kako trči iz džungle i juri prema to istom mestu.

  Geo je viknuo. Dahćući, stigli su jedan do drugog. Zajedno su nastavili da trče prema stenama.

  Kad su utrčali u šumu, skoro su naleteli na crvenokosu Argo koja je stajala u senci

  palminog stabla. Kad ih je prepoznala, pridružila im se ćutke. Konačno su stigli do hrpe stena, nekoliko stotina stopa iznad rečne obale.