Alef Science Fiction Magazine 003 Page 8

  kiša ili pena (teško je bilo odrediti šta je) nosio je vetar. Svetlost je bila siva. Pitao se da neće Dijani i Ignjaciju smetati to što se sada vraća i odluči da sačeka. Onda pomisli da peca i na to kako bi trebao da donese nešto kad se vrati; ali je more bilo hladno a talasi toliko veliki da su ga srušili i otrgli mu koplje iz ruku. Ignjacio ga je našao kako se cedi od vode I sedi na deblu palme buljeći u pobesnelo more.

  »Zdravo, ti«, reče Ignjacio.

  »Dobro jutro, Patráo.«

  Ignjacio sede. »Kako se zoveš? Pretpostavljam da si mi rekao prvi put kad smo se

  sreli, ali sam zaboravio. Žao mi je.«

  »Nikolas.«

  »Da.«

  40

  »Patráo, vrlo mi je hladno. Da li bi bilo moguće da odemo do tvoje vatre?«

  »Moje je ime Ignjacio; zovi me tako.«

  Nikolas uplašeno klimnu glavom.

  »Ali ne možemo otići do moje vatre zato što je ugašena.«

  »Zar ne možeš da napraviš drugu Patráo?«

  »Ne veruješ mi, zar ne? Ne krivim te. Ne, ne mogu napraviti drugu — ako hoćeš možeš upotrebiti ono što sam koristio i napraviti drugu kad ja odem. Došao sam samo

  da se pozdravim sa tobom.«

  »Odlaziš?«

  Vetar u palminom lišću reče: »Ignjacio je sada mnogo bolje. Ide na drugo mesto, Nikolas.«

  »U bolnicu?«

  »Da, u bolnicu. Mada mislim da neće dugo tamo ostati.«

  »Ali... « Nikolas te trudio da smisli nešto odgovarajuće. Na Svetom Džonu i na drugim mestima gde je bio zatvaran, ljudi su jednostavno odlazili kad bi odlazili i obično su sa mukom pričali o onome kuda idu jer su ionako već bili okuženi onim što ledi osmehe i suši suze onih napolju. Na kraju reče: »Hvala što si me naučio kako da lovim

  ribu. «

  »U redu je«, reče Ignjacio. Ustao je i stavio ruku Nikolasu na rame a onda se okrenuo. Četiri metra dalje od njega sa leve strane vlažni pesak je počeo da pucka i da se uzdiže. Dok je Nikolas to posmatrao, otvorile su se svetle stepenice okrečene u belo.

  Ignjacio skloni kovrdžavu crnu kosu sa očiju i krenu dole a pesak se zatvori uz potmuo

  udarac.

  »On se neće vratiti, zar ne?« reče Nikolas.

  »Ne«

  »Rekao mi je da mogu uzeti neku njegovu stvar kako bih napravio vatru, a ja čak ne

  znam šta je to.«

  Dr Ostrvo nije odgovorio. Nikolas ustade i krenu nazad prema mestu gde je bila vatra, misleći na Dijanu i na to da nije možda gladna; on je bio gladan.

  Našao ju je pored ugašene vatre. Njene grudi su bile izgorene, a blizu nje, kod rupe

  na pesku gde ga je Ignjacio skrivao, bio je veliki nuklearni zavarivač. Bio je suviše težak da bi ga podigao tako da umesto njega uze samo pištolj i povuče obarač praveći dva metra dugački plamen u obliku plazme, sve dok Dijanino telo nije bilo pretvoreno u pepeo. Neko vreme pošto je završio vetar je šibao kroz palme oštro zabadajući kišu u

  njegove oči. Bez obzira na to on skupi zalihu drva i napravi drugu vatru koja je bivala sve veća i veća, dok nije buknula u vetar kao kovačko ognjište.

  »On ju je ubio!« vikao je talasima.

  »DA.«

  Glas dr Ostrva je bio velik i divalj.

  »Rekao si da mu je bolje.«

  » NJEMU JESTE BOLJE«, urlao je vetar. UBIO SI MAJMUNA KOJI JE HTEO DA SE IGRA

  SA TOBOM ‐ VEROVAO SAM DA BI IGNJACIO VEROVATNO UBIO TEBE, KOJEG JE TAKO

  LAKO MRZETI, TEBE KOJI SI SASVIM DRUGAČIJI OD ONOG KAKAV BI DEČAK TREBAO DA

  BUDE. SEĆAŠ SE DA TI JE UBIJANJE MAJMUNA POMOGLO? BILO TI JE BOLJE. IGNJACIO

  SE PLAŠIO ŽENA PONAŠAJUĆI SE PREMA UOBRAZILJI NA OSNOVU KOJE JE SMATRAO DA

  ONE PROUZROKUJU BOL; ON SADA ZNA DA SU ONE STVARNO SLABE.«

  »Ti se treses«, reče Nikolas. »Da li je to zbog mene?«

  41

  »TVOJE MISLI«

  Palma se prelomi u oluji i umesto da padne, letela je među ostalim rušeći sve oko

  sebe. Njena krošnja hvatala je vetar kao jedro. »Ubijam te«, reče Nikolas. »Uništavam

  te.« Jedva je govorio pošto mu je leva strana lica bila iskrivljena od besa i dubokog bola.

  Dr Ostrvo je teško disao pod njegovim stopalima.

  »NE.«

  »Jedan od tvojih kablova već je otkinut — to sam video. Možda i više od jednog.

  Tvoj trud je uzaludan. Menjam ovaj svet, zar to nije istina? Rakete menjaju svoj položaj prema mojim emocijama, okreću nas u krug, a kad budeš izgubio, ništa više neće biti u

  ravnoteži.«

  »NE.«

  »Koliki je pritisak na tvojim kablovima? Zar ne znaš?«

  »ONI SU VEOMA JAKI.«

  »Kakav je to odgovor? Trebalo bi da kažeš nešto kao: »Pritisak na dvanaestom‐D

  kablu je dvadeset biliona kilograma snage. UPOZORENJE! UPOZORENJE! Očekivano

  vreme katastrofe je devedeset sedam sekundi! UPOZORENJE! Zar čak ne znaš kako bi

  mašina trebalo da priča?« Sada je Nikolas vrištao i svaki sledeći talas je zalazio na obalu dalje od prethodnog, tako da su palme okrenute prema moru bile pod vodom.

  »POVUCI SE NAZAD, NIKOLAS. NAĐI VIŠE TLO. IDI U DŽUNGLU.« Govorili su talasi

  koji su rušili sve pred sobom.

  Dugačka zmija od vode stigla ie do vatre koja je siktala i prštala.

  »POVUCI SE NAZAD!«

  »Neću!«

  Drugi talas koji je naišao udario je Nikolasa u list noge i gotovo da je ugasio vatru.

  »SVE ĆE OVO USKORO BITI POD VODOM. POVUCI SE.«

  Nikolas pokupi neke komade koji su još goreli pokušavajući da ih zaštiti ali ih vetar

  ugasi onog trenutka kad ih je izvadio iz vatre. Naprezao se da digne zavarivač ali je on bio suviše težak za njega.

  »POVUCI SE!«

  Otišao je u džunglu gde se drveće žestoko povijalo i gde su grane i lišće leteli kroz

  vazduh kao krhotine posle eksplozije; za trenutak je u vetru čuo Dijanin plač; onda se

  pretvori u Majin plač, pa onda njegove majke, pa sestre Karmele i stotinu drugih; vremenom je vetar postajao slabiji i više nije osećao kako tle podrhtava. Osećao se umornim. Reče: »I posle svega nisam te ubio, zar ne?« Ali odgovora nije bilo. Kad se vratio po zavarivač na plažu, našao ga je napola zakopanog u pesku. Nije bilo traga od

  Dijaninog pepela i njegove vatre. Sakupio je još drva i napravio drugu vatru zapalivši je zavarivačem.

  »Sada«, reče. Počeo je da razgrće pesak na stranu oko zavarivača sve dok nije stigao do grubog kamena ispod. Tada je okrenuo plamen prema njemu. Počeo je da ključa i da crni.

  »Ne«, reče dr Ostrvo.

  »Da.« Bio je napeto nagnut nad plamenom sa obema rukama na okidaču.

  »Nikolas, prestani sa tim.« A kada ovaj nije odgovorio. »Pogledaj iza sebe«. Neko

  pljuskanje je bilo glasnije od lomljave talasa i stenjanje metala. Jurnuo je i video velikog robota koji je ličio na insekta, a kojeg mu je Ignjacio pokazao na dnu mora. Male školjke zveckale su po njegovoj metalnoj koži a svetlozelena voda isticala mu je iz tela. Pre nego što je mogao okrenuti plamenik i pucati prema njemu, njegove ruke u obliku štipaljki mu ga otrgnuše. Gore i dole, svuda po plaži slične mašine su ravnale pesak i 42

  otklanjale štetu od oluje.

  »Ta stvar je bila mrtva«, reče Nikolas, »Ignjacio ga je ubio.«

  Robot pokupi punjenje, istrese ga i očisti od peska pa se kočoperno okrenu nazad

  prema moru.

  »To je ono što je Ignjacio verovao i bilo je bolje da tako veruje.«

  »A rekao si da ništa ne možeš uraditi jer nemaš ruku.«

  »Ja sam ti isto tako rekao da ću te tretirati kao što će te tretirati društvo kad budeš bio izlečen, to je moja priroda. Posle svega, da li još veruješ u sve što sam ti pričao?

  Nikolas, ti si sada uzbuđen zbog toga što je Dijana mrtva.«

  »Morao si da je zaštitiš!«

&
nbsp; »Umirući ona je nekom, vrlo važnom, pomogla. Njene prognoze su bile loše; ona je

  stvarno jedino želela smrt a ovo je bila smrt koju sam ja izabrao za nju. Možeš je zvati smrću dr Ostrva, smrt koja bi mogla pomoći nekom. Sada si sam ali će uskoro u ovom

  segmentu biti još pacijenata, a ti ćeš im pomoći — ako budeš mogao — i verovatno će

  oni tebi pomoći. Da li shvataš?«

  »Ne«, reče Nikolas. Baci se na pesak. Vetar je jenjavao, ali je kiša žestoko padala.

  Razmišljao je o viziji koju je jedanput imao i koju je dan pre opisivao Dijani. »To nije kraj puta kakav sam ja zamislio«, šaputao je. Bio je to pisak duboko iz njegovog grla.

  »Nikako da se nešto okrene na dobro.«

  Talasi, vetar, šuštavo palmino lišće, kiša koja je padala, majmuni što su sišli na obalu da bi tražili hranu, rekoše: »Odlazi‐vrati se‐ne pokreći se.«

  Nikolas pritisnu kolenima svoje prestrašeno lice ljuljajući se napred‐nazad.

  »Ne pokreći se.«

  Dugo je još vremena sedeo dok mu je kiša kvasila ramena, a pokisli i veseli majmuni

  se tukli oko njega. Kada je na kraju digao glavu, bilo mu je na licu nešto osobeno, nešto što je ranije postojalo samo kao mogućnost, a uz to i praznina i izraz iznenađenja. Usne mu se pokrenuše, a zvuk bese glas gluvonemog koji pokušava da govori.

  »Nikolas je otišao«, rekoše talasi. »Nikolas koji je bio desna strana tvog tela a leva

  polovina tvog mozga, njega sam stavio u katatonično stanje; u ostatku svog života on će biti ono što si mu nekad bio ti — ili još manje. Da li razumeš?«

  Dečak klimnu glavom.

  »Zvaćemo te Kenet, onaj nemi. I ako Nikolas pokuša da se ponovo vrati, Kenet, ti ga

  moraš potisnuti — ili ćeš se vratiti u ono što si bio.«

  Dečak po drugi put potvrdno klimnu glavom a zatim poče da sakuplja ugarke iz vatre što se gasila. Talasi kao da su pevali sami sebi:

  »Divlji su valovi noćas...

  Preko ostrva Sado uzdižu se

  Nemi oblaci zvezda.«

  Odgovora nije bilo.

  43

  DŽIN VULF

  njegov roman Senka mučitelja (The

  Shadow of the Torturer) nominovan je za

  SF nagradu »Nebula« i takođe za jednu

  »Pisao sam godinama pre nego što m

  sa

  od istaknutih nagrada za fantaziju,

  išta prodao« kaže Džin Vulf (Gene Wolfe)

  »Fantasy Award«; u SF konkurenciji tada

  u intervjuu u Lokusu 276, od januara

  nije pobedio ali u fantazijskoj jeste. Već

  1984. »Počeo sam da pišem negde

  sle‐deće godine za roman iz te iste serije

  početkom 1957, ali ništa nisam uspeo da

  (»Novog sunca«) Kandža pomiritelja (The

  prodam do 1965. Bilo je to dugo, dugo

  Claw of the Conciliator) dobio je

  vreme. Nisam znao kako da prodajem

  »Nebulu«. Treći roman iz iste serije,

  priče. Morao sam da naučim i to, a ne

  Liktorov mač (The Sword of the Lictor)

  samo da pišem..«

  nominiran je i za »Huga« i za »Nebulu«

  Vulf je rođen 1931. godine u Njujorku,

  1982, nije ih dobio — ali je dobio

  detinjstvo je proveo uglavnom u Hjus‐

  »Lokusovu« nagradu za fantaziju.

  tonu (u Teksasu), učestvovao je u ko‐

  Priči »Ostrvo doktora Smrti« nagrada

  rejskom ratu, potom je na univerzitetu u

  »Nebula« je izmakla »za dlaku«, a priča

  Hjustonu diplomirao i postao inženjer

  »Smrt dr Ostrva« je »Nebulu« dobila,

  mehanike. Radio je kao inženjer, zatim je

  tako da je jedna takva nagrada ipak

  postao urednik jednog poznatog stručnog

  otplovila u ovaj Vulfov arhipelag. (čuli

  (inženjerskog) časopisa — i na tom poslu

  smo da sprema i četvrto »ostrvo«, priču

  se zadržao jedanaest godina, sve do

  koja će se zvati »Smrt ostrvskog

  1984. godine. Da li je prijatno ostaviti

  doktora«.) Veoma je poznat njegov SF ro‐

  tako radno mesto i postati slobodni

  man, nastao spajanjem nekoliko novela,

  umetnik? »Ovaj posao mi se sviđa«, re‐

  Peta glava Kerbera (1972). Tokom 1980‐

  kao je napuštajući ga. »Imam sopstvenu

  tih godina objavio je seriju fantazijskih

  kancelariju sa tepihom na podu, leskovim

  romana mača — i — vrača pod zajed‐

  radnim stolom i lesko‐vom policom za

  ničkim nazivom Knjiga Novog sunca. A

  knjige, sa sekretaricom koja uđe kad je

  ako vam se ne sviđaju njegove fantazijske

  pozovem, i sve u tom fazonu, imam i fond

  citadele Autarha, senke mučitelja, vojnici

  za reprezentaciju i dobru platu. Takvo

  izmaglice i druge slične stvari, imate

  mesto je veoma teško napustiti. Ali

  njegov roman Slobodni žive slobodno

  napuštam ga ( ... ). Hoću više da pišem.

  (Free Live Free, 1985) o kući predviđenoj

  Hoću više da putujem.«

  za rušenje zbog izgradnje autoputa, u

  Ono što kaže da je prodao 1965.

  kojoj se okuplja čudno društvo slobodnih

  godine, stvarno se pojavilo tek 1967. u

  ali izgubljenih. Možemo pretpostaviti da

  antologiji Orbit 2 kojoj je urednik bio

  će sada, kad se posvetio samo pisanju,

  Dejmon Najt. Bila je to priča »Obrt

  ovaj precizni stilista i vešti evokator lepih,

  zamke« (»Trip, Trap«). Prva njegova

  dalekih svetova dati još mnogo dobrih

  značajna priča bila je polu — fantazijska

  tekstova — i to tačno takvih koje Džek

  »Ostrvo dr Smrti, i druge priče« (1970) o

  Vilijamson nije napisao bolje 1945.

  dečaku koji se povlači pred grubim

  godine.

  svetom odraslih u jednostavniji svet stri‐

  pova. Usledio je »obrnuti nastavak«,

  priča Smrt

  »

  dr Ostrva« (1973) o psi‐

  hijatrijskom lečenju jednog deteta u

  veštačkoj okolini, zatim »Doktor ostrva

  smrti« (1978) o kriogenisanom zatvore‐

  niku na putu ka besmrtnosti.

  Vulf je oscilirao između fantazije i SF,

  možda da bi širio svoje tematske okvire.

  »Ne želim da napravim SF roman koji je

  neko drugi već napravio. Ne želim da

  uradim nešto što je Džek Vilijamson

  uradio bolje još 1945. godine«, kaže Vulf.

  O prirodi nekih Vulfovih romana jasno

  ovori

  g

  ono što se desilo 1981. godine;

  44

  Bilo je predviđeno da se ova baza Vremenske patrole zadrži samo tokom stotinu‐i‐‐

  nešto godina unutrašnjeg toka. Tokom tog vremena, ovde će se malo ko zadržavati dugo, izuzimajući naučnike i članove ekipa za tehničko održavanje. Iz tog razloga baza je bila mala, sačinjena od jedne stambene i nekolicine servisnih zgrada, praktično izgubljena u ovoj zemlji.

  Pet i po miliona godina pre nego što se rodio, Tom Nomura je konstatovao da je

  jug Iberijskog poluostrva još strmiji nego u njegovim uspomenama. Bregovi su se oštro

  uspinjali ka severu pretvarajući se u niske planine koje su kao zid ograničavale nebo, isprovaljivane kanjonima gde su senke ležale, plave. Bejaše to sav predeo, na koji je zimi kiša padala žestoko ali kratkotrajno; leti su se potoci ovde sužavali do mlazića ili ni do čega a trave su
ostajale spržene do žutila. Na velikim međusobnim razmacima rasli

  su drveće i žbunje, trnje, mimoza, akacija, borovi, aloje; oko rupa sa vodom, palme, paprati, orhideje.

  Ipak, ti krajevi su bili bogati životom. Sokolovi i lešinari uvek su lebdeli u bezob-ličnim nebesima. Milionska krda su pasla i mešala se; bila su sačinjena od više desetina vrsta ponija sa prugama potut zebre, ali nailazili su i primitivni nosorozi, pa okapiju slični preci žirafe, ponekad mestodont — sa proređenim crvenim krznom i ogromnim kljovama — ili neobični slonovi. Među grabljivcima i lešinarima bili su i sabljozubi tigrovi, zatim rane forme velikih mačaka, hijene, i trčkavi zemaljski čovekoliki majmuni koji su ponekad išli samo na zadnjim nogama. Mravinjaci su se uzdizali po dva metra u

  vazduh. Mrmoti su zviždali.

  Mirisalo je na seno, paljevinu, upečenu balegu i toplo meso. Kad bi se vetar razbu‐

  dio, navaljivao je hučeći, bacao prašinu i vrelinu u lice. Često je zemlja odzvanjala uda-rima kopita, ptice su grajale ili zveri trubile. Noću je padala iznenadna ledena hladnoća, a zvezda je bilo toliko da čovek nije mnogo primećivao tuđinstvenost njihovih konstelacija.

  Tako je bilo donedavno. I, u ovom času, velike promene još nisu bile vidljive. Ali stoleće grmljavine je počelo. Kad se ono okonča, ništa više neće biti isto.

  Mensi Everard je posmatrao Toma Namuru i Felizu a‐Rah tokom jednog žmirkavog

  trenutka pre nego ško se nasmešio i rekao: »Neka, hvala. Ja ću danas samo da se vrzmam ovuda negde. Vi idite i provedite se veselo.«

  Da li se jedan očni kapak ovog krupnog, krivonosog, prosedog čoveka malo spustio

  prema Nomuri? Tom Nomura u to nije mogao biti siguran. Obojica su poticali iz istog

  miljea, štaviše iz iste države. To što je Everard regrutovan iz Njujorka godine 1954. naše ere, a Nomura iz San Franciska 1972, nije moglo činiti primetnu razliku. Potresi te gene-racije bili su kao pucanje mehurova od sapunice u poređenju sa onim ško se dogodilo

  ranije i onim što će se dogoditi kasnije. Međutim, Nomura tek što je izašao iz Akademije; iza sebe je imao tek dvadeset i pet godina življenja. Everard nije kazivao koliki je dosadašnji zbir njegovih putovanja po trajanju sveta; a tako nešto pogoditi bilo je, s obzirom na terapiju za dugovečnost koju je Patrola omogućavala svojim pripadnicima,