Alef Science Fiction Magazine 026 Page 7

  ga nemoj ukidati.

  A sada, ukoliko mi je dopušteno da se drznem da savetujem jedinstveno nadare-nog pripadnika naprednije vrste, sigurnost i udobnost se nalaze u brojnosti. Bez sumnje ćeš ustanoviti da je očuvanje i širenje znanja olakšano kada se jednom okupite u grupu. Unutar Dosjea Tarzan naći ćeš kompletan spisak Homo post hominema za koje se zna. Ne mogu smisliti nikakav razlog zbog kojeg ne bi većina

  bila u životu i dobrog zdravlja.

  Zgrabila Dosje drhtavim rukama. Našla spisak o kojem govorio: kolekciju mini‐

  dosjea. Jedan imao zakačenu kratku belešku. Pročitala:

  Draga Kendi,

  Sada je već skoro vreme da idem, a dosta toga je ostalo neurađeno, pa moram biti

  kratak.

  Subjekt ovog dosijea, Piter Bel, direktni je, skoro s obe strane potomak Aleksandra Greema Bela (voleo bih da sam mogao da testiram njega). Pokazatelj njegove inteligencije je činjenica da je on, jedini od naših hominema, dedukcijom otkrio postojanje i cilj naših proučavanja, implikacije u pogledu njega i većinu karakteris-tika njegove i tvoje vrste.

  Njemu sam, nedavno, poverio da postojiš, zajedno sa mojim utiscima o tvom potencijalu.

  Ne samo da ti je ravan (nakon što dostigneš zrelost, naravno), već ti je i, sa dvadeset jednom godinom, najbliži po dobu; i, od svih naših subjekata, predviđam

  da je on najverovatnije onaj koji će se pokazati kompatibilnim sa tobom dok budeš

  nastavljala svoju nepopustljivu potragu za znanjem ubuduće ‐ čak će te možda i prestići u tome; on je vrlo motivisan mladić.

  Međutim, nisam uspeo da stupim u kontakt sa njim nakon napada; tako da on ne

  zna da si živa i zdrava u skloništu. Na tebe pada da uspostaviš kontakt, ukoliko bude moguće ‐ a ja te požurujem da pokušaš; osećam da bi se partnerstvu koje činite var dvoje bilo teško suprotstaviti, ma šta vam budućnost donela.

  S ljubavlju,

  Učitelj

  Ruke se tresle, krv navirala u glavu dok se vraćala prvom pismu. Ostatak se sastojao od saveta o kontaktiranju sa ostalim hominemima ‐AA‐ovima sa liste.

  Upozoravao da, zasnovano na (jako labavoj) ekstrapolaciji poznatih podataka,

  trebalo biti oko 150 000 nas na severnoameričkom kontinentu ‐ali bukvalno svi moraju

  biti smatrani za AB‐ove, sa sve implikacijama: visok procenat neprilagođenih, nezado-voljnika, buntovnika, graničnih slučajeva (ili još gore, nakon šoka depopulacije) psihoze, plus povremeni geniji. Plus retki slučajevi preživelih Homo sapiensa.

  Učitelj sugerisao postupati vrlo promišljeno pri susretu sa strancima: Ocenjivati pažljivo, brzo, sebično. Ako odlučim nije tip kojeg bih želela za komšiju, udariti prva; ubiti bez oklevanja, upozoravanja. Nema mesta u razmatranju za rasne altruizme.

  Eliminacija poneke trule voćke neće uticati na sveukupne šanse za skidanje vrste sa 30

  spiska ugroženih; ima dosta nas da popunimo redove nakon probiranja ‐ ali samo jedna

  ja. Lepo rečeno.

  Pismo nastavilo:

  Pa, vremena ponestaje. Toliko toga je ostalo da uradim pre nego što odem, pa bolje da požurim.

  Odlazim pun pouzdanja; znam da je budućnost rase u rukama kao što su tvoje i Piterove. Napredovaćete i postići nivoe razvoja koje ja ne mogu ni zamisliti; u to sam siguran. Nadam se da će ti vrhunci imati u sebi mnogo radosti i zadovoljstva.

  Mogu ovo da dodam u odlasku: Kada vaši istoričari budu budućim generacijama govorili o nama, nadam se da neće biti neopravdano strogi. Tačno, nismo izdržali

  do kraja; takođe je tačno, istrebili smo sami sebe, očigledno primenom bezumne,

  nekontrolisane agresije; isto toliko tačno, uradili smo mnoge druge stvari koje su bile skroz pogrešne.

  Ali jesmo stvorili moćnu civilizaciju; jesmo sakupili fond znanja ogroman preko naših mogućnosti da apsorbujemo ili kontrolišemo; zamislili smo i stremili moralnosti jedinstvenoj u istoriji, koja dobro drugih stavlja ispred naših vlastitih interesa ‐ čak i ako se većina nas nije nje držala. I jesmo iznedrili vas!

  Može lako biti da nam nije suđeno dapotrajemo više od ovog. Može čak biti da je

  vaš dolazak aktivirao seme samouništenja već postavljeno u nas sa tom svrhom; da je naš nestanak isto toliko neophodan za vaše pomaljanje kao vrstu koliko je naše postojanje bilo za vaš nastanak.

  Ali, kakav god bio mehanizam ili njegova svrha, mislim da će,kada nam svima bude

  Suđeno na kraju Vremena, Homo sapiens biti prosuđen, ako ne kao trijumf, onda

  barem uspeh, u skladu sa standardima koje nameću okolnosti sa kojima smo se suočavali i svrhe u koje smo stvoreni; kao što su Kromanjonac, Neandertalac i Pitekantrop ‐pa čak i brontosaur‐ bili uspešni u svoje vreme, kada se o njima sudi u sve tlu izazova koje su savladali i svrhe kojoj su poslužili.

  Samo jedna stranica ostala. Oklevala; bila poslednja veza sa živom prošlošću.

  Jednom pročitana, saznata, postaće samo još jedna uspomena. Uzdahnula, naterala oči

  da se fokusi raj u:

  Kendi, moja draga kćerko‐u‐duši, ovo je tako teško završiti. Iracionalno, nalazim da žalim zato što te gubim; „iracionalno”, kažem, jer sam očigledno ja taj koji mora

  otići. Ali otići moram, i to se ne može izbeći a ni mnogo odgoditi. Sa tobom i tvojima će sve biti u redu. Tvoj rast je bio dobar, tvoje usmerenje ispravno i zdravo; nemoguće je da ne proživiš život koji mora učiniti nas, koji smo te otkrili i pokušali da vodimo dovde, ponosnima na naš mali udeo u tvojoj sudbini, čak i ako nam nije

  dato da vidimo njegovo upotpunjenje. Mislim da razumem nešto od onoga što Mojsije mora da je osećao onog poslednjeg dana gledajući Nebo.

  Znaj zauvek da te ja, doktor, i gospođa Foster nismo mogli voleti više ni da si plod našeg mesa. Sećaj nas se sa naklonošću, ali vidi da ne gubiš vreme oplakujući nas.

  Budućnost je tvoja, dete moje; idi oblikuj je kako nađeš za potrebno.

  Zbogom, moja najbolja i najvoljenija učenice.

  Zauvek te voli

  Su Kim MekDivot

  PS. Ovlašćenjem koje posedujem kao najviši preživeli zvaničnik Karate Saveza Sjedinjenih Država, ovim te unapređujem u šesti dan. Više si nego kvalifikovana; pazi da verno vežbaš i ostaneš takva.

  31

  Pročitala, ponovo čitala poslednju stranu dok suze ne izobličile vid, učinile razazna-vanje pojedinih reči nemogućim. Odložila pismo s poštovanjem na sto, otišla gore, napolje na balkonsku verandu. Bila Učiteljevo najdraže mesto za meditaciju. Smestila u

  ljuljašku verande, opustila noge u Lotos.

  Teri razumeo: premestio tiho sa ramena u krilo, privio bliže, počeo recitovanje nasumičnih brojeva jedva čujnim, tanušnim glasićem poput devojčice. Držala bracu u skupljenim rukama dok bol rastao, suze prešle u tihe, bolne, razdiruće jecaje. Bracino

  nekritično društvo, bezuslovna ljubav bilo jedino što stajalo između mene i

  sveobuhvatne tame, sveže svesti o stepenu gubitka koja pretila da preplavi dušu.

  Zajedno smo posmatrali ranopopodnevne kumulonimbuse kako se formiraju,

  oblikuju u nadnoseće kule, besne i vriju, konačno iznedruju iskre grmljavine u tami podnožja, ispuštaju tamne pruge kiše dole ka zapadnom horizontu; gledali dok zgasla svetlost nije donela shvatanje koliko smo dugo tu sedeli. Svetlije zvezde se već videle na istoku.

  Razmotrila stanje uz rastuće iznenađenje: oči suve, bol nestao iz grla, srca; tama

  koja lebdela nad dušom samo sećanje. Očigledno transcendentalizirala bez svesne namere, rešila se zaostale žalosti. Sve što ostalo bila slatka tuga kad mislila na Tatu, mamu, Učitelja; nestali skupa sa svim, svakim drugim, ostavljajući samo sećanja.

  Najednom shvatila da zahvalna što dozvoljeno da njih zadržim.

  Oprezno pomerila probne mišiće, prve nakon nekoliko sati. Teri se mrdnuo, izmi‐

  goljio; onda probudio, izrazio opravdani protest povodom stanja izgladnelosti. Ustala, prebacila bracu na rame; otišla unutra, dole.

 
Pokupila Dosje Tarzan, Učiteljevo pismo, vratila se u Tatinu kuću. Nahranila

  pticoglavog, sebe; sela, razgledala sadržaj Dosjea.

  Uskoro zaključila Učitelj u pravu (baš me iznenadilo): Piter Bel nesumnjivo najbolji

  potencijalni sadrug od svih. Veoma pametan, veoma zainteresovan, veoma svestan; podaci o dosadašnjem obrazovanju zvuče kao podvala (Niko toliko mlad ne može naučiti toliko mnogo, osim, hm... možda mene ‐ u redu); veoma jak, brz; veoma napredan u proučavanju Veštine (osmi dan!); plus (Učiteljevim rečima): „Predivno nevezan za svoje uspehe; prvenstveno zainteresovan za ono što će sledeće uraditi”. I

  „...poseduje uvrnut smisao za humor.” Zvuči kao moj tip frajera. Se nadam će ispasti ga mogu podneti.

  Sedela duge trenutke skupljajući hrabrost. Onda podigla telefon, odlučno okrenula

  pozivni broj, broj. Nasukala se nakon nekoliko trenutaka škljocanja, šuštanja kad se neki relej Tamo Negde zaglavio. Pokušala ponovo; naišla na zauzetu vezu (razlikuje se od zauzetog broja; razlika čujna ‐ isto uzrokuje zaglavljen relej). Probala ponovo, mrmljajući u bradu. Opet se nasukala. Pokušala opet. Opet ništa.

  „To ne valja?” primetio je Teri sa entuzijazmom, veselo mlatarajući glavom.

  Duboko uzdahnula, rekla jako ružnu reč, probala opet.

  Zazvonilo! Jednom, dva, tri puta; onda: „Klik. Alo, jesi li to ti, Kendi? Baš ti je dosta trebalo. Ovde Piter Bel. Ne mogu sada da dođem do telefona; napolju sam, brinem o

  stoci. Ali sam postavio ovu telefonsku sekretaricu da mi čuva leđa. Ima alarm koji će me obavestiti da si zvala pa mogu da proverim traku.

  Kada čuješ zvuk na kraju moje poruke, ostavi mi svoj broj telefona ako nisi kod kuće ‐nemoj zaboraviti pozivni broj ako je različit od tvog‐i nazvaću te čim se vratim i nađem tvoju poruku. Ej, baš mi je drago da je s tobom sve u redu.”

  „ Bip!”

  Snimak me uhvatio otvorenih usta. Jedva uspela se saberem na vreme da pro‐

  32

  mucam ću biti kod kuće; dodam da ako ne, ću biti na farmi, dam broj pre nego mašina

  prekinula vezu, se opet čuo telefonski signal.

  Ponovila ružnu reč. Dodala dopune usmerene specifično na telefonsku sekretaricu.

  Oprala sudove, spremila. Dopunila bracinu posudicu sa hranom, promenila vodu;

  pomerila stalak u radnu sobu, stavila pored stola, nadohvat za češkanje glave.

  Smestila se u Tatinu veliku stolicu, otvorila zapis, unela dopune. Obavljeno. Sada

  najnovija dešavanja. Trenutno. Kompletno. Ništa više za zapisivanje. Pa ne zapisala ništa više. Dosta dugo.

  Ponoć. Baš bih mogla i pročitam neku knjigu.

  Glupavi telefon.

  Probudila se uz nešto što ličilo na petlov pozdrav ranoj svetlosti zore. Zatekla se kako stojim nesigurno nasred radne sobe, trepćući sanjivim očima, slušajući zamiruće odjeke. Mrko pogledala bracu; zauzvrat dobila kvarno kikotanje.

  Trebalo nekoliko trenutaka ustanovim lokaciju, okolnosti koje dovele do noći koju

  provela u stolici, obučena. Kad uspela, otvorila usta, onda se ne potrudila ‐shvatila ružna reč neće pomoći; više ne pružala olakšanje adekvatno situaciji.

  Nonšalantan pristup se istrošio oko jedan posle ponoći ‐ do kada pročitala možda

  deset strana (od kojih ne zapamtila nijednu reč). Pernatoglavi hrkao na stalku; ništa na dohvatu da rasturi, izgubio interes.

  I sama žestoko zevajući u trenu kad odbacila strpljenje, zgrabila telefon, okrenula

  broj.

  Uspela od prve. Ali bilo zauzeto l

  Ponavljala pokušaje u intervalima od pet minuta tokom dva sata ili dok ne zaspala

  ‐šta već bilo prvo.

  Upravo ponovo pokušala. Još uvek zauzeto. Bolje odem spremim doručak.

  Problem kontakta ne više zabavan. Tokom dva meseca od poslednje beleške pokuša‐

  vala u proseku pet puta na dan. Rezultat: Ili (obično) znak da zauzeto ili tranzistorski kreten vergla istu poruku. Jedno moguće objašnjenje (od mnogih): Snimljena poruka ne

  pominje nikakav datum; mogla bili snimljena dan posle Armagedona, juče ‐ bilo kad.

  Nije da venem, sedim kršeći ruke pored telefona, nikako; imala posla. Završila pre‐

  seljenje na farmu; popunila rezerve zaliha; popravila slabe tačke; sakupila dodatnu stoku, perad. Elektrifikovala ograde, ojačala gde izgledale manje otporne na pse; dovezla još žita (naučila da vozim kamion, sa‐sa‐sa sve šesnaest‐brzinskim menjačem ‐

  zaista mi je žao zbog stuba kapije žitne kompanije, ali smetao prolazu; odavno ga trebalo ukloniti); našla, dovezla dva automatska dizel‐generatora, spojila lukavim sistemom releja da se prvi samouključi ako struje nestane, drugi uključi ako prvi prestane radi. Dosada radilo svaki put kad isprobala, kao što piše u knjizi.

  Sakupila dovoljnu količinu goriva: Dovezla četiri cisterne do vrha pune dizela (preko 27 000 litara svaka); sastavila međusobno povezani sistem creva koji garantuje

  da gravitacija tera gorivo u generator ‐ koji radi, dobija. Sa malo više od trideset pet litara na sat (pod maksimalnim opterećenjem) bi trebalo da obezbedi više od četiri meseca rada u slučaju potrebe. (Međutim, farma rapidno poprima izgled servisne stanice. Moram uskoro razmisliti kako se oslobodim praznih kanti; inače neću moći hodam kroz dvorište.)

  Preterane pripreme ne rezultat paranoje. Pokušavam da učinim mesto bezbednim

  u odsustvu; poboljšam izglede za nalaženje nastanjive, funkcionalne farme po povratku,

  čak i ukoliko misija potraje duže od očekivanog. Što moguće; je skoro 1500 kilometara

  (pravolinijski) do adrese Pitera Bela navedene u Dosjeu. A on je samo prvi na AA listi; 33

  ostali raštrkani posvuda.

  Probala pokrijem sve eventualnosti, i za kuću i za sebe na putu. Pažljivo odabrala

  vozilo: Ševrolet kamionet sa pogonom na sva četiri točka. Velike snežne gume štrče preko branika na sva četiri ćoška, dodaju petnaest centimetara izdignutosti od tla, stravična vuča. Na prednji branik montirano električno vitlo koje verovatno u stanju izvuče vozilo uz okomitu stenu. Unutrašnjost ima krevet, klozet, sudoperu, šporet, razne ormare ‐ a spoljašnjost je ukrašena odvratnim baroknim muralima sa strane.

  Iako izgleda kao da pravljen specifično za moje potrebe (sem murala ‐ i potrebe za

  povišavanjem papučica), bio ljubljena igračka gradskog bankara. Kada ne prevrtao parice, provodio vreme krstareći divljinom u beskrajnoj potrazi za nepristupačnim, neprolaznim terenima. Se hvalio nije našao takve. Nadam se; sluti na dobro za vlastiti

  poduhvat.

  Lične potrebe, stvari unutra. Uključuju: dovoljno hrane, vode za sebe, Terija: posteljina, odeća, toaletne potrepštine; razne alatke, uključujući sekiru, sekač žice itd; rezervne za kamionet; pumpu, crevo za uzimanje goriva; mali, veoma gadan arsenal, uključujući skraćenu sačmaricu šefa policije, dva magnum revolvera, M‐16 sa dosta magacina i snajperom. Ne očekujem nevolje, ali naginjem teoriji da verovatno neće kišiti ako poneseš kišobran.

  Ostavljam ovaj zapis ovde u skloništu za arheologe; pisaću u posebnu knjigu dok

  na putu. Mogu ih spojiti po povratku, ali ako se planovi poremete, ovaj izveštaj ipak na raspolaganju Budućim generacijama.

  Pa, vreme da se krene: Nepoznato zove.

  Ali se nikad ne osećala ovako malenom. Mnogo veliki svet tamo napolju čeka.

  Na mene.

  34

  Elizabet Lin

  ČAROBNJAKOV POSED

  Elizabeth A. Lynn, WIZARD'S DOMAIN, 1980

  Prevela Gordana Vukadinović

  Ova priča potiče iz istočnih krajeva Rioke. Kuće pored Kameni zaliva više nema, prekrio ju je neumorni pesak. Ako je Šia Gospodar mora još živ, verovatno je star i nemoćan. Ali ostala je obala, siva i hladna. Penušavi beli talasi dižu se i klize do ivice, uvek iznova.

  Vetar šiba površinu beskućničkog mora i ako stanete na stene o koje se razbijaju talasi na obali, učiniće vam se da zaista čujete da neko j
eca.

  U vreme kada je nastala ova priča, postojali su čarobnjaci u Rioki, veliki čarobnjaci i oni manji. Neki su imali imena koje je narod smeo da izgovori. Ostali su bili bezimeni.

  Neki su živeli u pećinama, poljima ili planinama. A neki su imali kuće, nosili odela i govorili jezikom smrtnika. Takav je bio Šia. Niko sa sigurnošću ne može da se seti kada se prvi put pojavio, ploveći na svom brodu „Lovac vetrova” i uplovio u luku Skiego, ni

  visok, ni nizak, tihi čovek odeven u sivo. Sagradio je kuću na obali Kameni zaliva, iznajmio sluge da je održavaju i naredio da se sagradi brod u luci Skiego, a kada je bio gotov, zaposlio mornare da plove na njemu. Plaćao je zlatnicima koji nisu mogli da se

  saviju. Brod je plovio na jug i bilo je onih koji su se kleli da se nikad neće vratiti. Ali, kada je ipak došao natovaren začinima, drvenom gradom, rudom srebra i drugim

  dragocenostima, glasine su utihnule. Kada je Šia sagradio i drugi brod, a zatim i treći, trgovci iz Rioke su se čudom čudili. Drugi brod je otplovio, a za njim i treći i oba su se vratila. Na ovaj način je Šia Gospodar mora pridobio ljude da rade za njega i kažu, malo njih je zažalilo. Lopovi i varalice tu nisu nalazili mesta, ali je zato pošten narod bio lepo nagrađen. Bilo je tad i nekoliko takvih koji su Šiu mogli osloviti sa 'prijatelju'.

  Jedan od njih bio je Run. Kao kapetan prvog broda, plovio je u nepoznatom

  pravcu, ne znajući šta bi mogao da pronađe, verujući jedino čarobnjakovoj reci. (Ono što je našao, u južnim zemljama, nije deo ove priče.) Bio je veliki čovek, tih, teško ga je bilo razljutiti, ali je na dokovima važio za veštog u tuči. Često su ga viđali kako seta po gradu ili sa Šiom po obali Kameni zaliva. Niko se na dokovima nije iznenadio kada ga je Šia proglasio za zapovednika svoje flote.

  Ali jedne jeseni, Run je otišao ‐ nestao preko noći, govorili su ‐ a po gradu se šaputalo da je na neki način uvredio svog gospodara čarobnjaka, pa tako sad plaća nepoznatu i strašnu kaznu. Narod je pričao da je mrtav, ili još gore, da je živ ali zarobljen negde, u nekom paklu poznatom samo čarobnjacima. Glasine su se širile sve