Alef Science Fiction Magazine 012 Page 7

  — Neko je pokušao da me likvidira — složio se Iimi. — Ali još uvek ne shvatam zašto.

  — Ako je na brodu špijun sa Aptora, onda je to Jorde — izjavio je Geo

  samouvereno. — Kapetan mi je rekao da je Jorde bio jednom na Aptoru. Mora da se

  tada pridružio njihovim snagama. Iimi, i ti i Vajti ste bili na Aptoru... bili ste barem nekoliko sati. Mora da je Jorde otkrio nešto na ovom ostrvu... nešto što se bojao da ste možda i vi otkrili ili videli. Nešto opasno, opasno po Aptor... nešto što ste mogli da vidite i sa obale. Verovatno nešto što niste čak ni prepoznali... moguće je da ste shvatili značaj toga tek mnogo kasnije. Ali verovatno je bilo nešto uočljivo.

  Sada je Urson upitao:

  — Šta se desilo kad ste bili na Aptoru? Kako je stradalo onih desetoro ljudi?

  Iako je stajao na suncu, Iimi je zadrhtao. Ćutao je nekoliko trenutaka, potom počeo:

  — Uzeli smo čamac sa broda i uspeli da prođemo izmedu tih opasnih stena. Bilo je

  veče kad smo zaplovili prema obali. Sećam se da je mesec bio visoko na nebu, mada je

  nebo bilo još uvek plavo. »Pun mesec je naklonjen beloj boginji Argo«, rekla je ona, stojeći na pramcu čamca. U vreme kad smo stigli na obalu i iskrcali se, nebo je postalo 34

  crno, a obala se svetlucala kao da je bila posuta srebrom. Vajti i ja smo ostali da čuvamo čamac. Dok smo sedeli na rubu čamca i rukama se trljali da bismo se zagrejali, gledali smo ih kako idu uz obalu, petorica po petorica, sa Argom pozadi.

  — Odjednom se čuo krik. Pojavili su se kao lešinari. Svojim crnim krilima, poput ogromnog oblaka, zakrilili su potpuno mesec. Gonili su ljude koji su izbezumljeno bežali preko peska. Jedino što smo zaista mogli da vidimo bila je mračna borba na srebrnom

  pesku. Mačevi su bleskali, čuli su se užasni krici i zapomaganja i kosa nam se dizala od užasa. Argo i ono što je ostalo od ljudi trčali su sada prema čamcu. Lešinari su ih gonili sve do vode, poluleteći i polutrčeći, komadajući jednog za drugim. Video sam jednog kako je pao i kako mu se glava otkotrljala dok mu je iz vrata šikljala krv. Prizor je bio stravičan i sada mi je muka kad se setim svega. Jedan je, u stvari, uhvatio svešteničin veo, ali ona je kriknula i utrčala u vodu. Popela se u čamac, dišući teško i isprekidano.

  Čovek bi očekivao da se žena onesvesti posle takvog užasa, ali ona, bogami, nije. Stajala je na pramcu dok smo mi izbezumljeno veslali. Lešinari nisu ulazili u vodu, niti leteli iznad nje. Uspeli smo nekako da doveslamo do broda... nismo se razbili o opasno stenje.

  — Možda naši vodeni prijatelji imaju neke veze sa tim — rekao je Geo. — Iimi, kažeš da su joj svukli veo. Reci mi, sećaš li se da li je oko vrata imala neki nakit?

  — Nije — odgovorio je Iimi bez razmišljanja.

  — Nije htela da ponese taj svoj dragulj na Aptor, bojeći se da ne padne ponovo u

  ruke tim čudovištima — rekao je Urson. — Ali, Geo, ako je Jorde špijun , zašto je bacio dragulj u more?

  — Ma kakav razlog da je imao — rekao je Geo — naši prijatelji su ga dali meni tako da sada imam oba.

  — Rekao si da Argo ne zna na čijoj su strani ta morska stvorenja, na Leptarovoj ili

  Aptorovoj — zamislio se Iimi. — Ali Jorde je možda znao i zato ga je bacio njima. —

  Ćutao je nekoliko trenutaka. — Prijatelju, mislim da si pogrešio. Tvoja tvrdnja da Zmija nije špijun zasniva se na činjenici da je Argo morala imati duboke motive da te pošalje da izvršiš skoro nemoguć zadatak, bez zaštite i sa napomenom da će ga smatrati ispunjenim samo ako ostvariš sve njegove ciljeve. I ti si rezonovao, kako jednoj poštenoj ženi može da bude važniji dragulj od života njene kćerke...

  — Nije u pitanju samo njena kćerka — prekinuo ga je Geo — već inkarnacija boginje Argo.

  — Ali čuj — insistirao je Iimi. — Samo ako je želela da svoju trenutnu moć učini

  trajnom, tako si ti mislio, mogla je da traži od tebe da izvršiš taj nemoguć zadatak.

  Možda ima istine u tome što govoriš. Ali ona sama ne bi nikada sa draguljem došla na

  Aptor, mada bi time sebe zaštitila. Sada su sva tri dragulja na Aptoru i, ako ima nešto istine u njenoj priči, Leptar je trenutno u daleko većoj opasnosti nego što je to bio pre pet stotina godina. Ti imaš dragulje, dva od ukupno tri, i ne znaš da ih upotrebiš. Gde je onaj tvoj prijatelj Zmija koji ume? I Zmija i Jorde bi mogli lako da budu špijuni. Kažeš da on ume da prenese reči i slike u bilo čiji mozak? Možda ti je pomutio um...

  Sedeli su i ćutali nekoliko minuta.

  — Moguće je da je Argo razapeta na više strana — nastavio je limi. — Ali ti, dok si

  motrio jedno, drugo te je zavelo.

  Lišće je zašuštalo od blagog povetarca.

  — Mislim da je njegova priča bolja od tvoje, Geo — rekao je sada Urson.

  — I šta ćemo sada? — upitao je Geo tiho.

  — Što bolje možemo, uradićemo ono što Boginja zahteva od nas — odgovorio je

  35

  limi. — Pronaći ćemo taj hram Hama, ukrasti taj dragulj, spasti mladu Boginju i pre umreti nego dozvoliti da ti dragulji padnu ponovo u ruke Aptora.

  — Ipak — razmišljao je Geo glasno — ima tu stvari koje se ne uklapaju. Zašto su i

  tebe spasli, limi? Zašto su te uopšte doveli ovamo? I zašto je Jorde hteo da ubije tebe i onog drugog mornara?

  — Možda — rekao je limi — bog Hama ima čudan smisao za humor, pa će nam

  dozvoliti da unesemo dragulje u hram pre nego što nas zakolju. — Osmehnuo se. —

  Možda je tvoja priča ipak tačna, Geo. Možda sam ja taj špijun koga su poslali da ti pomuti razum.

  Urson i Geo se pogledaše.

  — Ima beskonačan broj teorija — rekao je konačno Geo. — Pravilo broj jedan: prihvati najprostije za istinu sve dok ne dođeš do novih činjenica. Pravilo broj dva: Tek tada, i samo tada, prihvati drugu teoriju.

  — Znaš, idemo u džunglu — zaključio je limi.

  — Verovatno — promrmljao je Urson.

  Geo je ustao.

  — Predlažem da idemo uz reku. Da li se slažete? Mislim da nam je to sigurnije.

  — Slažemo se — odgovorio je limi.

  — A šta ćemo sa draguljima? — upitao je Urson. — Možda bi trebalo da ih negde

  zakopamo... negde gde ih niko neće naći. Ako smo možda na pogrešnom putu...

  — Možda grešim — rekao je Geo — ali voleo bih da ih ponesem sa sobom. Iako

  ne znamo da ih upotrebimo, možda ćemo moći sa njima da izblefiramo.

  — Ja sam za to da ih ponesemo — rekao je limi.

  — Mada počinjem da sumnjam koliko su tačne moje pretpostavke —

  prokomentarisao je Geo.

  — Nemoj sada tako — zamerio mu je Urson. — Pošto smo dobili ovaj zadatak, treba da verujemo da smo u stanju da ga izvršimo.

  V

  Sunce je bilo nisko na nebu dok su išli uz reku koja je krivudajući ulazila sve dublje u džunglu. Urson je otkinuo debelu, dugačku granu i njome lupkao po vodi.

  — Ovim ću odalamiti svakog ko pokuša da nas napadne.

  — Moraćemo uskoro da uđemo u šumu i potražimo hranu — rekao je Geo — ili

  možda da sačekamo da neka životinja dođe da pije vodu.

  Urson je otkinuo još jednu granu.

  — Uzmi — pružio je Geu. — I tebi ću otkinuti jednu, limi.

  — Možda bismo mogli malo da procunjamo pre nego što se smrači — predložio je

  limi.

  Urson mu je dao granu.

  — Sumnjam da ima išta interesantno — promrmljao je Urson.

  — Pa... ne možemo spavati na obali. Moramo potražiti neko skrovito mesto u šumi.

  — Možeš li da vidiš šta je ono tamo? — upitao je Geo.

  — Gde? — upitao je limi. — Huh...? — Neka visoka senka uzdizala se izmedu gustog rastinja. — Neka stena ili greben?

  — Možda — razmišljao je Urson — samo što je strašno simetrična.

  Geo je
krenuo prema šumi i oni za njim. »Stena« je bila mnogo veća i udaljenija

  36

  nego što je izgledalo sa reke. Šuma više nije bila tako gusta i uskoro su stigli do jednog relativno raskrčenog mesta. Tada ugledaše jednu derutnu zgradu. Najviši zid se oslanjao na šest greda. Prvobitna visina zgrade morala je biti osamnaest ili dvadeset spratova.

  Jedan zid je bio potpuno srušen i njegovi ostaci bili su raštrkani po tlu. Prilazili su polako.

  Na jednoj strani ruševine, na gomili đubreta, stajao je veliki metalni cilinder.

  Fascinirani, krenuli su prema toj olupini. Dok su joj se približavali, iznutra se začuo neki sum. Stali su kao ukopani. Deset stopa iznad tla, još jedna senka se pomerila, pretvarajući se u životinjsku gubicu, sivu i dugačku. Mogli su da vide prednje šape. Nalik na psa, u čeljustima je držala manju životinju. Zver ih je spazila, gledala i nije se micala.

  — Eto nam večere — rekao je Urson tiho. — Hajdemo. — Ponovo su krenuli, zatim stali.

  Zver je skočila odozgo. Imala je telo vuka, dugačko skoro pet stopa. Urson ju je raspalio granom u letu. Kada je pala, Geo i Imi su pritrčali i stali da je udaraju po glavi i grudima. Nakon šest udaraca, zver je klonula. Ali kad je izgledalo kao da će se ponovo dići, Urson je nasrnuo i stao izbezumljeno da je udara batinom po grudima. Kosti su pucale i parale smeđe krzno koje je trenutak kasnije postalo crveno od krvi koja je šikljala na sve strane. Zver je urliknula i zatresla zadnjim nogama. Zatim je ispružila sve četiri noge i zadrhtala celim telom. Prednje noge su se istezale i istezale dok se trup smanjivao u samrtnim mukama. Dugačka njuška je dahtala i jezik se isplazio.

  — Gospode! — promrmljao je Geo.

  Njuška je postajala sve kraća, a oštre kandže pretvarale su se u prste. Dlake su iščezle sa celog trupa. Zadnje noge su se produžile i savile u kolenima. Kudrav, crnokosi čovek ležao je na zemlji sa razjapljenim i krvavim grudima. U samrtničkom ropcu, rukama je uhvatio granu i pokušao da je iščupa iz svojih grudi. Ruke su mu zatim klonule, glava pala i usta zinula.

  Urson je počeo da uzmiče. Stavio je ruku na grudi i dodirnuo svoje zlatnike... svoju

  amajliju.

  — Tako mi Boginje! — prošaputao je konačno.

  Geo je krenuo napred, uzeo manju zver koju je velika ispustila iz čeljusti, i okrenuo se.

  — Mislim — rekao je — da večera neće biti tako izdašna kao što smo mislili.

  — Izgleda da neće — promrmljao je limi.

  Vratili su se do srušene zgrade.

  — Hej, Ursone — rekao je Geo konačno. Gorostas je još uvek držao svoju amajliju.

  — Pusti te zlatnike. Šta ti je?

  Odlučili su da tu noć provedu u uglu jedne od srušenih zidina te zgrade. Zapalili su vatru i prilično se namučili dok nisu odrali životinju. Meso su ispekli i natakli ga na tanke grančice da bi mogli da ga ispeku. Mada je bilo delimično izgorelo, a delimično presno, jeli su ga sa užitkom, utoljujući svoju glad.

  — Hoćemo li ostaviti da vatra gori? — upitao je Urson. — Životinje se plaše vatre.

  — Ako ima životinja — podsetio ga je Geo — i ako zaista žele nešto da pojedu...

  moći će da se posluže onim tamo.

  Opružili su se pored zida, ležeći na lišću koje su prethodno sakupili. Bilo je tiho, nije se čulo ništa, čak ni zujanje insekata.

  Geo se prvi probudio sa očima punim srebra. Opet je sanjao onaj užasan san...

  Nije, Podigao se u sedeći položaj. Cela čistina se kupala u beloj svetlosti zapanjujuće 37

  ogromnog meseca koji je stajao nad krošnjama visokog drveća. Iimi i Urson ličili su na mrtvace. Taman je hteo da dodirne Iimijevu ispruženu ruku, kad je iza sebe čuo jak šum. Nešto nalik na kretanje platna na vetru? Okrenuo je brzo glavu i zagledao se u sivi zid. Pogledao je gore i video samo kamen i tamnu noć. Ponovo je legao na lišće i prislonio obraz uz rame.

  Ponovo je čuo sum koji mu je sada ličio na lupanje krila. Okrenuo se na leđa i zurio

  u nebo. Nešto je prešlo preko meseca. Ponovo se čulo lupanje krila. Nešto... ne, nekoliko ih je sletelo na slomljenu gredu na zidu. Jedna senka se tamo pomerila... nešto se kretalo gegajući. Krila su se raširila i ponovo skupila.

  Jeza mu krenu niz vrat, pa niz leđa i uvuče mu se u grudi. Pružio je ruku i uhvatio

  limija za rame. Iimi je nešto progunđao, okrenuo se na leđa i otvorio oči. Pogledao je zbunjeno u Gea koji je stavio svoj prst na usta. A onda je podigao glavu i pogledao u tamnu noć. Iza zida čulo se udaranje krila... čulo se tri puta. Kad je ponovo pogledao u limija, video je da je on rukom pokrio oči.

  Kao da su tako proveli godine...

  Jato je odjednom sletelo sa zida i ustremilo se na njih. Kružilo je iznad njihovih glava, potom se vratilo na zid i ponovo sletelo nakon izvesnog vremena. Ovoga puta kružilo je u većem luku i pre nego što su se vratili na zid, još jedno jato sletelo je u tami.

  Onda je Geo ščepao Iimijevu ruku i sklonio mu je sa očiju. Senke su sletele kao papirni zmajevi: šezdeset stopa iznad njih, četrdeset, trideset. Zatim je usledio prodoran krik. Geo je skočio na noge i Iimi za njim. Obojica su držala svoje batine.

  Senke su padale krešteći i krila su udarala podivljalo. A onda su se digle i odletele sa zida. Sada su se vraćale.

  — Dolaze — prošaputao je Geo. Nogom je udario Ursona, ali gorostas je bio već

  na kolenima, zatim na nogama. Krila su udarala, letela prema njima i okretala se nazad na samo nekoliko stopa od njih.

  Dvadeset stopa dalje spustili su se na zemlju. Crna krila su se okupljala na mesečini.

  Dva krilata stvorenja odvojiše se od ostalih i krenuše napred. Mačevi blesnuše odjednom iznad njihovih glava.

  Urson zgrabi Geovu batinu izamahnu njome što je mogao jače, pogodivši obe zveri

  po grudima. One padoše dole uz prasak rasprslih gumenih krila.

  Još tri zveri jurnuše na njih krešteći. Jedna prolete iznad Iimijeve glave i Geo je uhvati za dlakom obraslu ruku. Povukao je i snažno i krilato stvorenje izgubi ravnotežu.

  Dok je ležalo i koprcalo se, ispustilo je svoj mač. Geo je zgrabio mač i zario ga u stomak drugom krilatom stvorenju koje je raširilo krila i zateturalo se. Izvukao je mač i zario ga u telo one pale zveri. A onda je čuo šištanje... neki glas u svojoj glavi...

  — ...Dragulji...

  — Zmijo! — uzviknuo je Geo. — Gde si, do vraga? — Još uvek je držao batinu u

  ruci i sada ju je hitnuo poput koplja u njušku zveri koja je kidisala na njega. Pogođena, raširila se kao crni padobran i pala, oborivši još tri svoja druga.

  Geov pogled se razbistrio za trenutak; video je dečaka kao se belasa na mesečini i

  stoji na kraju čistine. Geo je strgnuo dragulje sa vrata i zavitlao ih preko glava kreštećih zveri. Zmija je potrčao prema draguljima, uzeo ih i podigao iznad glave.

  Vatra je buknula iz dečakovih ruku i ustremila se na ta crna tela. Krila su plamtela, krici su parali uši i širio se miris spaljenog krzna. Još jedan plamen je pogodio crnu hordu. Zveri su pokušale da polete, ali su padale kao užarene buktinje.

  38

  Zveri su se povlačile i tri čoveka dišući teško, stajala su pored zida. Odjednom, dve crne krilate nemani stuštiše se na Zmiju koji je još uvek stajao na kraju čistine sa podignutim rukama.

  — Pazi! — doviknuo mu je Iimi.

  Zmija je pogledao gore kad su krila pala na njega i prekrila ga u momentu. Ispod je

  suknuo crveni plamen i zveri su se srušile i otkotrljale se u lišće.

  — Bežimo odavde — rekao je Urson. Potrčali su prema Zmiji.

  — Nikada nisam bio srećniji što te vidim! — rekao je Geo.

  Urson je gledao za krilatim nemanima koje su se dizale u vazduh i nestajale u tami.

  — Čistimo se odavde — ponovio je.

  Osvrnuvši se, videli su da je vatra koja je buknula pored zida, polako jenjavala.

  Pohitali su prema šumi.

  — Zmijo — rekao je Geo kad su stali da se odmore, — ovo je Iimi.
Iimi... pričali smo ti o Zmiji.

  — Drago mi je što sam te upoznao. — Iimi mu je pružio ruku.

  — Pazi — upozorio ga je Geo — on može da čita misli, prema tome, ako još uvek

  misliš da je on špijun...

  Iimi se osmehnuo.

  — Sećaš se onog tvog opšteg pravila? Ako je on špijun, biće i suviše komplikovano

  da saznamo zašto nas je spasao.

  Urson se počeša po glavi.

  — Hej, Zmijo, dugujem ti dobre batine. — Ćutao je malo, potom prsnuo u smeh.

  — Nadam se da ću jednog dana imati priliku da ti isprašim tur. Čini mi se da si ponekad više od štete nego od koristi.

  — Gde si, u stvari, bio? —upitao ga je Geo. Spustio je ruku na dečakovo rame. —

  Mokar si.

  — Opet nasi vodeni prijatelji? — sugerisao je Urson.

  — Verovatno — odgovorio je Geo.

  Zmija je ispružio jednu ruku prema Geu.

  — Šta je to? O, nećeš da ih zadržiš kod sebe?

  Zmija je zavrteo glavom.

  — U redu — rekao je Geo. Uzeo je dragulje i stavio ih ponovo sebi oko vrata.

  — Znači, tako radi naše blago — primetio je Iimi.

  — Zašto i ti ne uzmeš jedan, Iimi? — upitao je Geo. — Možda je bolje da ih ne držimo zajedno.

  Iimi je slegnuo ramenima.

  — Pretpostavljam da su i suviše teški da bi ih samo jedan od nas nosio. Uzeću jedan.

  Geo je skinuo onaj na zlatnom lančiću i stavio ga oko Iimijevog vrata. Dok su išli kroz šumu, dragulj se poput oka svetlucao na Iimijevim crnim grudima. Zmija im je dao znak da ga slede. Stali su samo da bi pokupili mačeve koji su se sijali u tami. Kad su zamakli za ugao srušene zgrade, Geo je potražio pogledom leš koji su tu ostavili, ali on je nestao.

  — Kuda idemo? — upitao je Urson.

  Zmija im je samo pokazao rukom da ga slede. Približili su se razbijenom cilindru i

  Zmija se uspuzao uz gomilu kamenja ispod te rupe iz koje je ranije iskočio onaj čovek—