Alef Science Fiction Magazine 003 Page 6

  majci: »Je li to Južna Amerika mama?«

  »Ne dragi, Indija. Obala Malabar sa tvoje leve strane, obala Koroman‐del sa tvoje

  desne, a Cejlon ispod.« Reči.

  »Bomba uništi sebe, Nikolas.«

  »Bombi je svejedno.«

  Sada se pentrao smelo, nogama je grabio preko korenja drveća i mahovinastog tla;

  vetar nije više bio njegov doktor već je tu ulogu preuzeo mali mrki majmun koji je sledio oboreno kamenje iza njega.

  »Čujem da neko dolazi.«

  »Da.«

  »Jeli to Ignjacio?«

  »Ne, Nikolas. Sada si blizu.«

  »Blizu Tačke?«

  »Da.«

  Zastade i pogleda oko sebe. Zvuk koji je čuo — bešumni hod bosih stopala po mekom tlu — prestao je. Ništa nije bilo neobično; zemljište se još uvek uzdizalo sa širokim prostranim drvećem i mahovinom što je rasla u njegovoj najdubljoj senici a trava je rasla tamo gde je bilo više svetla.

  »Tri velika drveta«, reče Nikolas, »sva su ista. Po tome znaš gde se nalazimo?«

  »Da.«

  U svojim mislima ono ispred sebe je nazvao »Cejlon«, druga dva su bila »Koro-mandel« i »Malabar«. Išao je prema Cejlonu posmatrajući njegove masivne iskrivljene

  grane; iz šume, sa njegove leve strane prema Malabaru, koračao je nagi dečak sličan njemu — dečak nije pogledao u Nikolasa koji je viknuo i potrčao prema njemu.

  Dečak nestade. Samo je Malaber, čvrst i stvaran, stajao ispred Nikolasa; on potrča

  prema njemu i dodirnu rukama njegovu grubu koru a onda iza sebe zapazi četvrto drvo

  istovetno Cejlonu iza koga je provirivao dečak sa izokrenutom glavom. Jedno vreme ga

  je Nikolas posmatrao a onda reče:

  »Kapiram.«

  »Stvarno?« Čavrljao je majmun.

  »To je kao ogledalo samo obrnuto. Svetlo prolazi ispred mene, pogađa ivicu i ulazi

  sa druge strane samo što ja to ne mogu videti zato što ne gledam na taj način. Ono što

  vidim je nekakvo svetio iza mojih leđa zato što se ona vraća tim putem. Kad trčim da li se okrećem uokolo?«

  »Da, ti istrčavaš sa leve strane segmenta i naravno odmah se vraćaš zdesna.«

  »Ne plašim se. To je vrlo zabavno.« Podigao je štap i bacio ga što je jače mogao prema Malabar drvetu. Nestao je, fijuknuo iznad njegove glave, opet nestao i tresnuo

  iza njegovih nogu. »Je li to uplašilo Dijanu?«

  Nije bilo odgovora. Nastavio je da korača dalje a nagi bledi dečaci koračali su sa njegove leve i desne strane uvek gledajući negde mimo njega, postupno se

  približavajući.

  »Ne idi dalje«, reče dr Ostrvo iza njega. »Može biti opasno ako pokušaš da prodeš

  kroz Tačku.«

  »Vidim je«, reče Nikolas. Ispred sebe je video još tri drveta koja su rasla jedno blizu 30

  drugog sa granama koje su čudno izgledale — isprepletane kao da igraju zajedno na vetru — a iza njega nije bilo ničega.

  »Zaista ne možeš da prođeš kroz Tačku«, reče dr. Ostrvo (majmun). »Drvo je

  pokriva.«

  »Zašto si me onda upozorio na to?« Šepavi i izgrebani dečaci sa njegove obe strane

  bili su udaljeni manje od dva metra; otkrio je da ako pogleda prvo napred može poneki

  put letimično da pogleda njihove izgrebane profile.

  »To je dovoljna udaljenost, Nikolas.«

  »Želim da dodirnem drvo.«

  Zakoračio je jedanput pa još jednom, a onda se okrenuo. Malabar dečak se takođe

  okrenuo pokazujući svoja mršava leđa na čijoj su se kičmi i rebrima videle masnice.

  Nikolas ispruži obe ruke i položi ih na mršava ramena i u trenutku kad je to uradio oseti druge ruke — hladne, neosetljive ruke stranca, suviše male suve ruke — koje dodirnuše

  njegova ramena i počeše da puze prema njegovom vratu.

  »Nikolas.«

  On odskoči od drveta i pogleda u svoje ruke dok mu se glava njihala: »To nisam bio

  ja.«

  »Jesi, bio si, Nikolas«, reče majmun.

  »To je bio jedan od njih.«

  »Ti si svaki od njih.«

  Nikolas brzo zgrabi deo pale grane dugačak kao ruka i baci je na majmuna. To pogodi malo stvorenje obori ga na tlo ali se majmun podiže i poče da beži na tri noge.

  Nikolas potrča za njim.

  Gotovo ga je uhvatio kad mu se majmun izmigolji; on se brže bolje okrenu i baci se

  na malo stvorenje. Majmun je u trenutku bio ščepan nemoćno pokušavajući da ga ugrize. Tresnuo mu je glavu o tlo a onda ga je držeći za gležnjeve zavitlao prema Cejlon drvetu sve dok prilikom trećeg udarca nije čuo kako je lobanja pukla. Onda stade.

  Očekivao je da vidi žice ali nije bilo nijedne. Krv je pocurila sa izmučenog malog lica a krzneno telo je još bilo toplo i mlitavo u njegovim rukama. Lišće iznad njegove glave reče; »Nisi me ubio Nikolas i nikada nećeš.«

  »Kako ovo radi?« Tražio je još uvek žice i tanke kružne kartice koje su sadržavale

  mikro‐logiku. Tražio je oštar kamen kojim bi otvorio telo majmuna, ali ga nije našao.

  »To su samo majmuni«, reče lišće. »Da si pitao, ja bih ti rekao.«

  »Kako si napravio da on priča?« Ispustio je majmuna za trenutak buljeći u njega a

  onda ga šutnu. Prsti su mu bili krvavi i on ih obrisa o listove drveta.

  »Samo moj um govori tvome Nikolas.«

  »A«, reče. A onda: »Čuo sam za to. Nisam mislio da će biti ovako. Zamišljao sam da

  će to biti u mojoj glavi.«

  »Tvoja anamneza ne pokazuje nikakve slušne halucinacije, zar nisi znao nikoga ko

  ih je imao?«

  »Jednom sam znao devojku...« Zastade.

  »Da?«

  »Iskrenuto je čula buku — znaš?«

  »Da.«

  »Kao, budu samo uslužna kolica u hodniku, ali ona čuje ventilator i misli...«

  »Šta?«

  »Pa, razne stvari. Da neko priča, da je zove.«

  »Čuješ ih?«

  31

  »Šta?« Uspravio se u svojoj postelji. »Maja?«

  »Dolaze po mene.«

  »Maja?«

  Dr Ostrvo kroz lišće reče: »Kada se obraćam tebi, Nikolas, tvoj um vezuje sadržaj mojih misli za bilo koji zvuk kao posrednik. Ti me možeš čuti kao nežno rominjanje kiše ili kao radosno pevanje ptica — a ako hoću mogu da pojačam sve što ti kažem sve dok

  se svaka ideja i sugestija koju želim da ti dam ne zabije kao nokat u tvoju savest. Tada bi ti radio sve šta bih ja poželeo.«

  »Ne verujem ti«, reče Nikolas. »Ako možeš to da uradiš, zašto na kažeš Dijani da ne

  bude katatonična?«

  »Prvo, zato što se može povući još dublje u svoju bolest u nastojanju da pobegne

  od mene; a drugo što zbog njene katatonije na taj način ne bih mogao da pokrenem njen uzročnik.«

  »A treće?«

  »Nisam rekao treće, Nikolas.«

  »Mislio sam da sam čuo — Kada su se dva lista dodirnula.«

  »Treće, Nikolas, zato što ste oboje, i ti i ona, izabrani da bi ste delovali na nekog drugog; ako bih izmenio nju ili tebe tako naglo, onda bi efekat bio izgubljen.« Dr Ostrvo je opet bio majmun; novi majmun koji je čavrljao u zaštiti drveta dvadesetak metara udaljenog. Nikolas hitnu štap na njega.

  »Majmuni su samo male životinje, Nikolas; one vole da slede ljude i da brbljaju.«

  »Kladim se da ih Ignjacio ubija.«

  »Ne, on ih voli; ubija samo ribu da bi je pojeo.«

  Nikolas odjednom postade svestan svoje gladi. Poče da hoda.

  Na plaži je našao Ignjacija kako se moli. Sat ili više skrivao se iza debla palme posmatrajući ga ali dugo vremena nije mogao da shvati kome se to Ignjacio moli. Klečao

  je upravo tamo gde nestaju čipkasti krajevi talasa što se razbijaju o obalu i gledao prema vodi; s vremena na vreme se klanjao čelom dodirujući pesak; onda Nikolas
nerazgovetno ču njegov glas kroz siktanje i lomljavu talasa. U principu, Nikolas je odobravao molitvu jer je zapazio da su oni koji se mole obično mnogo interesantniji ortaci od onih koji to ne rade; ali je isto tako primetio da ime koje vernik da objektu svog obožavanja jeste važno da bi se otkrilo kako je taj bog zamišljen. Ignjacio se izgleda nije molio dr Ostrvu — on bi to pokazivao na drugi način, razmišljao je Nikolas

  — a sad se pitao da se slučajno ne moli talasima. Sa svog mesta iza njega pratio je Ignjacijev pogled. Talas preko talasa do svetlog uskomešanog neba sve više i više dok se na kraju nisu potpuno savili u krug i došli da se ponovo odmore iza Ignjacijevih leđa; a onda mu pade na pamet da se ovaj možda moli sam sebi. Tada napusti stablo palme i

  pođe a onda sede na pola puta od mesta gde je Ignjacio klečao. Povrh zvukova mora i

  Ignjacijevog mrmljanja visila je tako lomna i beskrajna tišina da se činilo da bi svakog trenutka čitav kristalni satelit mogao zazvoniti kao gong.

  Posle nekog vremena, Nikolas oseti kako mu leva strana drhti. Desnom rukom poče

  da je gladi od levog ramena ka bedrima. Brinulo ga je to što se leva stana tako uplašila i zapitao se da nije možda druga strana njegovog mozga, od koje je bio zauvek rastavljen, čulo ono što je Ignjacio pričao talasima. Počeo je da se moli tako da su to mogli čuti drugi (verovatno i Ignjacio), govoreći ne sasvim ispod glasa: »Ne brini se, ne plaši se, on nas neće povrediti, on je dobar, a ako i hoće, mi ćemo ga srediti; mi samo idemo nešto

  da pojedemo, možda će nam pokazati kako da ulovimo ribu, mislim da će ovog puta biti

  dobar. »Ali je znao ili je bar osećao da zna da Ignjacio ovog puta neće biti dobar.

  32

  Konačno Ignjacio ustade; nije se licem okrenuo prema Nikolasu već je nastavio da

  gleda more; a onda, kao da je znao da je Nikolas sve vreme iza njega. Nikolas nije bio

  siguran da ga je ovaj čuo — možda je, pomisli, dr Ostrvo rekao Ignjaciju), gestom pokaza da bi Nikolas trebao da ga sledi.

  Voda je bila hladnija nego ranije, a pesak beše krupan i šljunkovit ispod stopala.

  Razmišljao je o onom što mu je dr Ostrvo rekao — o lebdenju — i mora da je njegov

  deo ovaj pesak ispod vode koji se prostire daleko u more; tamo u daljini gde se završava ne bi trebalo da bude ništa osim temperiranog stakla.

  »Dođi«, reče Ignjacio. »Umeš li da plivaš?« Kao da je zaboravio prethodnu noć.

  Nikolas reče da ume, pitajući se da li će se Ignjacio osvrnuti kad on bude progovorio. Nije.

  »A znaš li zašto si ovde?«

  »Rekao si mi da dođem.«

  »Ignjacio misli na ovo ovde. Malecki, zar te to ne podseća na bilo koje od mesta koja si ranije video?«

  Nikolas se seti kristalnog gonga i uskršnjeg jajeta, onih mikro‐kuglica parfimisanih

  isparenja kod kuće koja su ponekad za vreme božica lebdela hodnicima da bi se rasprsnula u čist prah i hladan miris borove šume; ali ne reče ništa.

  Ignjacio nastavi: »Dopusti da ti Ignjacio ispriča priču. Jednom bejaše čovek — u stvari dečak — na Zemlji, koji...«

  Nikolas se zapita zašto ljudi uvek žele da ti pričaju priče (uglavnom, većina doktora i kliničkih psihologa iz njegovog iskustva). Prisećao se kako je Isus uvek i svakom pričao priče, a Devica Marija gotovo nikad. Znao je ženu koja je zamišljala da je Devica Marija i ona je uvek pričala o svom sinu. Razmišljao je o tome kako Ignjacio pomalo liči na Isusa.

  Trudio se da se priseti da li mu je majka ikad pričala priče kad je bio kod kuće i zaključio je da nije nikad; samo je uključivala ekran zbog crtaća.

  »... je želeo da...«

  »... ispriča priču«, završi Nikolas umesto njega.

  »Kako si znao?« Bio je ljut i iznenađen.

  »To si bio ti, zar ne? I ti sada želiš da ispričaš jednu«.

  »Ono što si ti rekao nije bilo ono što je Ignjacio hteo da kaže. Hteo je da ti priča o

  jednoj ribi«.

  »Gde je«? upita Nikolas, misleći na ribu koju je prethodne noći Ignjacio jeo i zamišljao je drugu takvu ribu, možda uhvaćenu dok se on vraćao nazad sa Tačke, a sad

  je skrivena negde i čeka vatru. »Jel’ velika«?

  »Pobegla je«, reče Ignjacio, »a bila je velika samo koliko i čovečija šaka. Uhvatio sam je na velikoj reci«.

  »Znam, Misisipi; to je bio som. Ili bucov«, reče Haklberi Fin. »Moguće da je tako kako ih ti nazivaš«. Svetlo niotkuda plesalo je po vodi. »Za svaki slučaj, on ju je čuvao u salonu kuće u kojoj je živeo. U rezervoaru, ali ne u onom starom tipu kod koga možeš

  videti staklo sa metalom po uglovima. Već u novom tipu kod kojeg je staklo vrlo tanko a jako i savijeno tako da nema odbijanja svetlosti i nema uglova, a pametni uređaji održavaju vodu čistom«. Zgrabio je punu šaku blistave vode još uvek ne srećući Nikolasove oči. »Možda čista kao ova ovde i nije bilo talasa. Moja riba je plovila u centru stola povrh nekoliko kamenova«.

  Nikolas ga upita: »Da li si splavario na reci«?

  »Ne, imao sam mali čamac.« Ignjacio je ovu ribu uhvatio mrežom kojom je obično

  lovio, pre nego što je pristao uz peščanu obalu. Imala je prekrasne zube. U kući nije bilo 33

  nikog osim njega i robota; ali je neko svako jutro odlazio do bazena na tremu i hvatao

  zlatnu ribicu za njega. Ignjacio bi video zlatnu ribicu tamo kad bi sišao dole na doručak i pomislio bi — »Hrabra ribica bačena si čudovištu, da li ćeš ti biti ta koja će ga uništiti?

  Uništi ga i imaćeš ovu krasnu kuću zauvek«. — A onda bi riba koja je imala crvenu mrlju, kao trešnju, ispod prekrasnih zuba, jurnula na zlatnu ribicu i za tren bi voda bila zamućena krvlju.

  »I šta onda«? Upita Nikolas.

  »A onda bi pametna mašina još jedanput napravila čistu vodu i riba bi kao i pre plutala nad kamenjem, riba sa prekrasnim zubima, a Ignjacio bi dotakao mali prekidač

  na stolu i zatražio još hleba i voća«.

  »Da li si sada gladan«?

  »Ne sada sam umoran i lenj; ako bih te gonio, ne bih te uhvatio, a ako bih te uhvatio zbog toga što si spor i nespretan, ne bih te ubio, a ako bih te ubio, ne bih te pojeo«.

  Na poslednje reči, shvatajući da su one signal, Nikolas poče da se vraća unatraške, a

  onda se okrenu i poče da beži gacajući kroz plitku vodu. Ignjacio potrča za njim svojim dugim koracima. Kosa mu je vijorila na vetru otkrivajući tamnoputo mlado lice a njegovi četvrtasti zubi — svaki kao slonova kost beo i velik kao Nikolasov nokat od palca —

  pokazaše se kao gledaoci koji su ispunili ogradu od njegovih usana.

  »Ne beži, Nikolas«, reče dr Ostrvo glasom talasa. »Samo ga ljutiš ako bežiš«.

  Nikolas ne reče ništa već preseče nalevo prema plaži među stabla palmi, brzo trčeći

  sve vreme zato što nije znao da li je Ignjacio odmah iza njega i da li će ga ščepati za vrat.

  Kad se zaustavio, bio je duboko u džungli među stablima belogoričnog drveća na koje

  se nasloni bez daha, sa jednim zvukom u toj tišini koja beše prepotopska — zvukom udaranja svog srca. Jedno vreme je osluškivao da li ima znakova koje bi Ignjacio mogao

  napraviti u potrazi za njim; ne beše ničega. Ispusti dubok dah pa reče: »Pa, završeno je«, očekujući da mu dr Ostrvo odnekud odgovori; postojao je samo zeleni tajac.

  Još uvek je svetio bilo jasno i jako gotovo bez senki, ali mu je neki unutrašnji osećaj govorio da je dan gotovo pri kraju i zapazi da su te slabe senke kako je mogao primetiti, duga rastegnuta, horizontalna i iskrivljenja predmeta. Nije osećao glad jer je i ranije gladovao i znao je koju glad može da izdrži; nije bio snažan kao prošlog dana i verovatno sutradan ne bi mogao pobeći Ignjaciju. Sad je shvatio da je trebalo pojesti ubijena majmuna; ali se na pomisao o sirovom mesu njegov stomak usprotivi, a nije znao kako bi mogao da napravi vatru. Sirova riba — čak i kad bi bio sposoban da uhvati

  ribu — bila bi isto tako loša ako ne i gora od sirovog mesa majmuna; setio se kako je
<
br />   pokušavao da otvori kokos — nije uspeo, ali sigurno da nije bilo nemoguće. Nije mu bilo baš sasvim jasno šta kokos sadrži ali sigurno da ima jestivo jezgro zato što je čitao u knjigama da se on jede. Odluči da napravi širok zaokret kroz džunglu da bi se vratio na plažu dovoljno daleko od Ignjacija; nekoliko puta je video kokose kako leže u pesku ispod drveća.

  Pokrenuo se tiho još uvek se malo plašeći, pokušavajući da misli o tome kako da otvori kokos kad ga nađe. Zamislio je sebe kako stoji iznad velikog oštrog kamena i drži kokos obema rukama. Podigao ga je i tresnuo dole ali, kada se razbio, to ne beše više

  kokos već Majina glava; začu kako je hrskavica njenog nosa pukla jasnim praskom.

  Njene oči plave kao nebo iznad Madeja Pradeša, kao blistavo plavo nebo jajeta gledale

  su u njega a on nije više mogao gledati u njih, povlačile su se iz njegovih a onda je to došlo do njega tako iznenada, kao Lucifer u propadanju koji mora da je pao u vatre i hladnoće prostora da više nikad ne vidi topla plavetnila i zelenila Zemlje; Gledao sam 34

  Satanu kako pada kao munja iz neba. Čuo je da na Zemlji munja nikad ne silazi iz oblaka već skače sa Zemljine površine prema njima nikad se ne vraćajući.

  »Nikolas«.

  Oslušnu, ali ne ču svoje ime nanovo. Voda je tiho žuborila; da li je dr Ostrvo odabrao taj zvuk da bi komunicirao sa njim? Pode prema njemu. Naišao je na mali potok što je prolazio između drveća. Poče da ga sledi. Posle sto koraka postao je širi i sporiji i završio se u dugačkom bazenu bez izlaza, pod kupolom od lišća. Dijana je sedela na mahovini nasuprot njemu; videla ga je i nasmešila mu se.

  »Zdravo« reče on.

  »Zdravo, Nikolas. Učinilo mi se da sam te čula. Izgleda da nisam pogrešila, zar ne«?

  »Mislim da ništa nisam rekao«. Stopalom je probao tamnu vodu i ustanovio da je

  vrlo hladna.

  »Učinilo mi se da si teško disao. To sam čula i rekoh sebi to je Nikolas i onda sam te

  pozvala. Zatim sam pomislila da sam možda pogrešila i da bi to mogao biti Ignjacio«.

  »Ignjacio me je jurio. Možda to još uvek radi, mada mislim da je do sada verovatno

  odustao«.

  Gledala je u tamnu vodu bazena i klimnula glavom mada je izgledalo kao da ga nije