Alef Science Fiction Magazine 012 Page 5

  — Sutradan ujutru, u prisustvu cele posade, izveden sam na palubu i vezan za jarbol. Sada je sav moj gnev bio upućen Mejtu koji je sa korbačem stajao na krmi.

  Međutim, moj gnev je prešao u belo usijanje kada je hitnuo korbač Mačku i proderao

  se: »Evo ti, Veliku Mornaru, uradio si jedno dobro delo, a sada učini još jedno. Išibaj ga deset puta, ali tako da mu se svaki udarac ureže na leđima.«

  — Sve vreme dok su udarci padali, nisam disao. Od deset takvih udaraca čovek može da se oporavi za nedelju dana. Većina pada na kolena već kod prvog udarca ako je korbač dovoljno savitljiv. Nisam pao sve dok me nisu odvezali sa jarbola. A onda je Mejt bacio drugi zlatnik i uzviknuo posadi: »Vidite kako jedan dobar mornar može da se obogati.« Mornari su klicanjem pozdravili ovaj Mejtov gest.

  — Mačak i još jedan mornar odneli su me u zatvor. Kad sam pao ničice na slamu,

  čuo sam Mačkov glas: »Pa, brate, sreća je varljiva.«

  — Onda sam se onesvestio od bola.

  — Sutradan, kad sam bio u stanju da se dovučem do prozora sa rešetkama i 23

  pogledam napolje, video sam da smo ušli u strašnu oluju. Ogromni talasi zapljuskivali su palubu i deset mornara je zauvek završilo u moru. Oluja je naišla tako iznenada da nijedno jedro nije bilo spušteno i sada su se preostali mornari penjali uz jarbol.

  Kroz rešetke sam video kako se jarbol uvija i zaurlava kao pobesnela životinja i pokušao sam da razmaknem rešetke. Ljudi su trčeći prolazili pored mog prozora i niko

  se nije zaustavljao. Vikao sam i urlao kao pomahnitao. Majstor još nije bio popravio onu kariku na jarbolu tako da je raskol i dalje bio uvezan užetom. Uže nije izdržalo ni deset minuta. Kad je puklo, puklo je kao grom. Jedra su se opustila i počela nekontrolisano da kruže oko jarbola. Ljudi su počeli da padaju kao zrele kruške. Jarbol se nakrivio na jednu stranu, potom na drugu, a onda je pukao i pao na palubu, prignječivši one popadale mornare. Posada je sada bila prepolovljena i kad smo konačno izašli iz te strašne oluje, nastradalih mornara bilo je jedanaest. Brodska ambulanta ima deset kreveta i svaki prekobrojni se smešta u zatvor. Obično u zatvor smeštaju one koji imaju najmanje šanse da prežive. I tako su sledećeg jutra doneli Mačka i spustili ga pored mene dok sam ja spavao. Kičma mu je bila slomljena, a na nozi je imao ogromnu ranu.

  — Kad je došao svesti, nije urlao... samo je tiho ječao kroz stisnute zube. Ječao je tako satima.

  — Sledećeg jutra prestao je da ječi i još je samo uzdisao duboko i isprekidano.

  Mislio sam da je u nesvesti, ali kad sam kleknuo da ga pogledam, oči su mu bile otvorene i piljio je u mene. »Ti... «, krkljao je. »Boli... ti...«

  »Ne mrdaj se«, rekao sam mu, »lezi mirno!«

  — Sledeće što mi se učinilo da je rekao bilo je »voda«, ali u ćeliji nije bilo vode.

  Trebalo je da shvatim da je veći deo zaliha završio verovatno u moru. Ali sada sam i ja bio gladan i žedan i smatrao sam neslanom šalom to što nam je tog jutra donešeno samo jedno parče hleba i pola šolje vode.

  — Bilo kako bilo, otvorio sam mu usta i pokušao da mu dam malo vode. Medutim,

  on nije mogao da proguta vodu. Voda mu je samo iscurila iz usta. Zatreptao je kapcima i zakrkljao ponovo: »Ti... molim te... « A onda je ponovo počeo da cvili.

  »Šta ti je?«, upitao sam.

  — Odjednom je počeo da se bori i zavukao ruku u svoju iscepanu košulju. Zatim je

  izvukao i ispružio pesnicu. »Molim te... molim te... «

  — Otvorio je pesnicu i ja sam spazio tri zlatnika. Odmakao sam se kao oparen, a

  onda sam se ponovo nagnuo napred.

  »Šta hoćeš?«, upitao sam ga.

  »... molim te... «, rekao je, pružajući mi ruku. »... Ubij... ubij... me«, a onda je ponovo zaječao. »Boli... užasno me boli... «

  — Podigao sam se. Otišao sam na drugi kraj ćelije. Potom sam se vratio. A onda

  sam mu slomio vrat preko svog kolena.

  — Uzeo sam ono što sam zaradio. Kasnije sam pojeo hleb i popio ostatak vode.

  Zatim sam utonuo u san. Odneli su ga, ne pitajući me ništa. I dva dana kasnije, kad mi je donet sledeći obrok, shvatio sam da bih bez hleba i vode najverovatnije umro. Konačno su me pustili zato što im je trebala radna snaga. I jedino o čemu ponekad razmišljam je da li sam ili nisam zaslužio taj novac. Mislim da sam ona dva zlatnika svakako zaslužio.

  Ali ponekad ih, uzmem i gledam i pitam se odakle mu taj treći. — Urson je zavukao ruku ispod košulje i izvadio tri zlatnika. — Nikad nisam mogao da ih potrošim. — rekao je.

  Bacio ih je u vazduh, potom uhvatio u šaku. Na‐smejao se. — Nikada nisam mogao ni na

  šta da ih potrošim.

  — Izvini — rekao je Geo posle izvesnog vremena.

  24

  Urson ga pogleda iznenađeno.

  — Zašto? Ovo su moji dragulji, zar ne? Možda svako ima svoje dragulje. Možda je

  Mačak zaradio onaj treći zlatnik tako što je odsekao jezik onoj maloj nakazi sa četiri ruke?

  — Čuj, rekao sam ti da se izvinjavam, Ursone.

  — Znam — odgovorio je Urson. — Znam. Mislim da sam upoznao vraški mnogo

  ljudi u svom mornarskom životu, ali svaki od njih mogao je da uradi to našem malom

  lopovu. — Uzdahnuo je. — Ipak bih voleo da znam ko mu je to učinio. Mada mislim da

  to nije odgovor. — Prineo je ruku ustima i gricnuo nokat na palcu. — Nadam se da to

  momče nije tako nervozno kao što sam ja. — Nasmejao se. — Koliko bi on noktiju morao da izgrize.

  A onda im je u glavama zabrujalo.

  — Hej — rekao je Geo — to je Zmija!

  — I u nevolji je! — Urson je skočio na pod i pojurio hodnikom. Geo je krenuo za

  njim.

  — Ja ću napred! — rekao je Geo. — Znam gde je.

  Sada su već bili na palubi.

  — Kreni — naredio je Urson. A onda je ramenom gurnuo vrata i ona su se širom

  otvorila.

  Unutra u kabini, sedeći za svojim stolom, Argo se igrala sa draguljem na svom vratu.

  — Šta je...

  Ali u trenutku kad se okrenula i pogledala u vrata, Zmija, koji je dotle stajao nepomično pored zida, preskočio je klupu i potrčao prema Geu. Geo je zgrabio dečaka i u istom momentu Zmija zavuče ruku i uhvati dragulj na Geovim grudima.

  — Budale jedne... — prosiktala je Argo. — Zar ne shvatate? On je aptorski špijun.

  Odjednom je zavladala tišina.

  — Zatvorite vrata — naredila je Argo.

  Urson je zatvorio vrata. Zmija je još uvek držala Gea i onaj dragulj.

  — Pa — rekla je. — Sada je prekasno.

  — Kako to mislite? — upitao je. Geo.

  — Da niste provalili unutra, još jedan aptorski špijun bi odao svoju tajnu i tada bi

  bio pretvoren u pepeo. — Disala je duboko. — Ali on sada ima svoj dragulj i ja imam

  svoj. Pa, mala lopužo, nešto ću ti reći. Snage su sada izjednačene. — Pogledala je u Gea.

  — Šta misliš kako je na tako lak način došao do dragulja? Šta misliš kako je znao kada ću se ja ukrcati na brod? Zaista je mudar... sa svom tom pameću Aptora koja radi za njega.

  Verovatno je i vas iskoristio, naravno, vi toga niste bili svesni, da nas prekinete u odsudnom trenutku.

  — Nije, on je... — počeo je Urson.

  — Šetali smo palubom — prekinuo ga je Geo — kad smo čuli neku gužvu i

  pomislili da je neko u nevolji.

  — Vaša zabrinutost može sve da nas staje života.

  — Ako je on špijun, pretpostavljam da onda zna kako ovo radi — rekao je Geo. —

  Dopustite da ga Urson i ja odvedemo...

  — Vodite ga kud hoćete! — prosiktala je Argo. — Gubite se svi.

  Onda su se vrata otvorila.

  — Čuo sam neku galamu, sveštenice Argo i pomislio sam da ste u opasnosti. —

  Bio je to visoki Mejt.

  25

  Sveštenica u
zdahnu duboko.

  — Nisam ni u kakvoj opasnosti — rekla je mirno. — Molim vas, ostavite me na miru, sva četvorica.

  — Šta Zmija radi ovde? — upitao je Mejt, ugledavši Gea i četvororukog dečaka.

  — Rekla sam da me ostavite na miru.

  Geo se okrenuo i izašao napolje na palubu, a Urson za njim. Posle nekoliko koraka

  osvrnuo se i video Mejta kako izlazi iz kabine i kreće u suprotnom pravcu. Spustio je Zmiju na noge.

  — U redu je, mališa. Napred.

  Kad su ušli u hodnik i krenuli prema švojoj kabini, Urson je upitao:

  — Hej, šta se to dešava?

  — Jedno je sigurno, naš mali prijatelj nije špijun.

  — Kako to znaš?

  — Zato što ona ne zna da on ume da čita tuđe misli.

  — Kako to misliš? — upitao je Urson.

  — Počeo sam da sumnjam da nešto nije u redu onda kad sam se vratio sa

  razgovora sa sveštenicom. I ti si sumnjao. Zašto bi naš zadatak bio potpuno besmislen ako ne bismo izvršili sve delove naše misije? Zar ne bi bilo dovoljno kad bismo uspeli samo da joj vratimo kćerku? Siguran sam da je njena kći došla do nekih korisnih podataka koji bi se mogli iskoristiti protiv Aptora, prema tome, i to bi imalo neku vrednost ako ne bismo našli onaj dragulj. Ne deluje mi uopšte materinski to da se žrtvuje mlada sveštenica ako se njenoj majci ne obezbedi taj dragulj. Zatim, onaj njen ton... način na koji govori o dragulju kao da je njen. Postoji jedna stara izreka, nastala još pre Velikog požara: »Moć korumpira, a apsolutna moć korumpira apsolutno«. I mislim da je njoj najviše stalo do moći, pa tek onda do mira.

  — Ali to ne znači da ovaj ovde nije špijun sa Aptora — primetio je Urson.

  — Sačekaj malo. I to ću ti objasniti, ali imaj malo strpljenja. Vidiš, i ja sam mislio da je on špijun. To mi je palo na pamet kad sam prvi put razgovarao sa sveštenicom i

  kad je ona spomenula da je bilo špijuna sa Aptora. To njegovo slučajno pojavljivanje i činjenica da je uspeo da ukrade dragulj... sve to me je navelo da posumnjam da je on

  špijun. Ali sveštenica nije znala da on ume da čita misli i prenosi ih mentalno. Zar ne shvataš? To što ona ne zna za njegovu telepatsku moć, objašnjava jednu drugu slučajnost. Ursone, zašto je ostavio dragulj kod nas pre nego što je otišao kod nje?

  — Zato što je mislio da će ona pokušati da mu ga uzme.

  — Tačno. Kad mi je rekla da ga pošaljem kod nje, bio sam skoro siguran da je to

  bio razlog zbog kojega je želela da ga vidi. Ali kad bi on bio špijun i znao kako da upotrebi taj dragulj, zašto ga ne bi poneo sa sobom i suprotstavio se njoj sa podjednakom silom?

  — Dobro — rekao je Urson, — zašto ga nije poneo sa sobom?

  Zato što on nije špijun i ne zna kako da aktivira dragulj. Da, jednom je osetio njegovu moć. Možda se pretvarao da ga je sakrio negde kod sebe. Ali nije hteo da se

  ona domogne njega iz razloga koji su bili jaki, ali ne i sebični. Hej, Zmijo — obrati se on dečaku — sada znaš kao da aktiviraš dragulj, zar ne? Naučio si malopre od sveštenice

  Argo.

  Dečak je klimnuo giavom.

  — Zašto ga onda ne uzmeš? — Geo je skinuo lančić sa vrata i pružio ga dečaku.

  Zmija je ustuknuo i izbezumljeno zavrteo giavom.

  — Kao što sam mislio.

  26

  Urson je delovao zbunjeno.

  — Zmija je zavirio u ljudske umove, Ursone. Video je stvari direktno... sve one stvari koje mi saznajemo na posredan način. On zna da je moć ovog malog dragulja opasnija za um onog koji ga poseduje nego za gradove koje može da razori.

  — Pa — rekao je Urson — sve dotle dok ona misli da je on špijun, imaćemo barem

  taj mali dragulj i nekog ko zna kako da upotrebi njegovu moć... naravno, ako budemo

  morali da iskoristimo tu njegovu moć.

  — Mislim da ona više ne veruje da je on špijun, Ursone.

  — Kako?

  — Rezonovala je kao što sam i ja. Kad je otkrila da on nema dragulj kod sebe, znala je da je nevin koliko ti i ja. Ali njena jedina misao bila je da ga se domogne na bilo koji način. Kad smo se mi pojavili, u trenutku kad je htela da stavi Zmiju pod kontrolu dragulja, osećaj krivice ju je primorao da ga optuži, jer šta bismo mi pomislili?

  Ušli su u svoju kabinu. U kabini je sada bilo još nekoliko mornara. Uglavnom su bili

  pijani i hrkali na ležajevima. Potpuno umotan u ćebe, jedan je spavao na srednjem ležaju koji je Urson dodelio Zmiji.

  — Izgleda da će morati ustati — rekao je Urson. Zmija se popeo brzo na gornji ležaj.

  — Tu ja spavam — proderao se Urson. Zmija ga je pozvao rukom da se i on popne.

  — Šta? Dvojica na takvom malom ležaju? — negodovao je Urson. — Slušaj, ako hoćeš da te neko greje, sidi dole i lezi kod Gea. Tamo ćeš imati više mesta i nećeš biti sateran uza zid. Ja nemirno spavam i hrčem.

  Zmija se nije micao.

  — Možda bi bilo bolje da uradiš onako kako ti kaže — umešao se Geo. — Imam

  jednu ideju...

  — Opet imaš neku ideju? — upitao je Urson. — Idite do vraga i ti i tvoje ideje. I

  suviše sam umoran da bih se raspravljao. — Opružio se na ležaju i svojim telom potpuno zakrilio Zmiju. — Hej, skloni taj tvoj lakat. — Geo je čuo kako Urson mrmlja pre nego što je utonuo u dubok san...

  Magla se spustila na palubu, a vlažna užad su se sijala fosforecentno. Nebo je bilo belo poput leda i nekoliko zvezda je još uvek treperilo na njemu. I more je postalo belo.

  Vrata kabine su se otvorila i zavijorio se beli veo sveštenice Argo. Jedna tamna mrlja na njenom vratu pulsirala je poput srca... poput crnog plamena. Prišla je ogradi i zagledala se preko nje. Skeletna ruka izroni iz guste bele pene. Ruka se podigla, zatim pala u vodu. Sada se podigla druga ruka, malo dalje od one prve, i stala da pokazuje. A onda se pojaviše tri odjednom, pa još dve.

  Bled kao i ta vizija, jedan glas progovori:

  — Dolazim, dolazim. Zaplovićemo za sat vremena. Mejt je dobio naređenje da brod isplovi pre zore. Sada mi moraš reći, ti vodeni stvore. Moraš mi reći.

  Dve ruke izroniše sada iz vode, potom neko nejasno lice, zatim grudi. Prikaza se zatim zanela unazad i potonula.

  — Jesi li sa Aptora ili sa Leptara? — insistirala je Argo piskavim glasom. — Jesi li odan Hamu? Moraš mi reći pre nego odem još dalje.

  — More... more... more... — odgovorilo je nešto što je podsećalo na šum vetra.

  Ali Argo nije slušala. Okrenula se i vratila u svoju kabinu.

  I prikaza se sada pokrenu i uputi prema kabini gde su spavali mornari. Otvorila je

  vrata i krenula hodnikom, lebdeći bešumno.

  27

  Zaustavila se kod ona tri ležaja. Na donjem je ležao Geo. Ali Geo čije je lice bilo užasno bledo. Njegova crna kosa postala je bela. Na grudima mu je pulsiralo nešto crno... nešto što je ličilo na srce. Na gornjem ležaju bio je Urson. Ležao je nepomično kao da je izdahnuo.

  Na srednjem ležaju nalazila se neka gomila umotana u ćebad. Ta gomila pod ćebetom privukla je prikazu i ona je prišla bliže... i bledilo je prešlo u senku i odjednom potpuno iščeznulo...

  Geo se podigao u sedeći položaj i protrljao oči.

  Pri žutoj svetlosti lampe ugledao je Mejta koji je stajao na stepeništu.

  — Hej, ti — viknuo je jednom mornaru, — ustaj i izlazi napolje. Isplovljavamo.

  Mornar se digao zevajući.

  Mejt je prišao drugom mornaru.

  — Diži se, pseto lenjo. I ti mrcino. Isplovljavamo. — Okrećući se, sreo se sa Geovim pogledom. — A šta je sa tobom? — zaurlao je. — Isplovljavamo, zar nisi čuo? A

  sada nastavi da spavaš. I ti ćeš doći na red, ali sada su nam potrebni iskusniji. —

  Osmehnuo se načas, zatim prišao još jednom krevetu. — Diži se, pijanduro.

  Isplovljavamo.

  IV

  Kakav užasan san — rekao je Geo Ursonu nakon što je Mejt otišao.
Urson ga je gledao odozgo sa svog ležaja.

  — I ti si ga sanjao?

  Obojica pogledaše u Zmiju.

  — Pretpostavljam da je to tvoje maslo, ha? — upitao ga je Urson.

  Zmija se spustio sa gornjeg ležaja.

  — Jesi li tumarao sinoć po palubi i špijunirao? — upitao ga je Geo.

  Sada su već uglavnom svi mornari ustali i jedan je stao između Ursona i Gea.

  — Izvini, druškane — rekao je i počeo da drma onu hrpu ispod ćebadi na

  srednjem ležaju. — Hej, Vajti, probudi se. Nije valjda da se još nisi otreznio od sinoć?

  Ustaj da ne bude posle belaja. — Mladi Crnac prodrmao ga je ponovo. — Hej, Vajti. —

  Čovek ispod ćebadi nije odgovarao. Mornar ga je još jednom dobro prodrmao i ćebe je

  spalo sa plavokose glave. Oči su bile širom otvorene i ukočene. Usta su mu bila otvorena. — Hej, Vajti! — rekao je Crnac ponovo. A onda polako ustuknuo.

  Tri sata nakon što je isplovio iz luke, brod je ušao u gustu maglu. Ursona su pozvali na palubu odmah posle doručka, ali niko nije mario za Zmiju ili Gea tog prvog jutra na brodu. Zmija je nekud odlutao i Geu nije preostajalo ništa drugo nego da sam tumara

  po brodu. Geo je šetao palubom kad se odnekud pojavio Urson.

  — Hej — osmehnuo se gorostas. — Šta radiš ovde?

  — Ništa posebno — odgovorio je Geo.

  Urson je nosio kolut užadi preko ramena. Skinuo je kolut sa ramena i držao ga u

  ruci, naslonivši se na stub i zagledavši se u maglu.

  — Loš početak za ovo putovanje. Mornarima se ovo ne dopada.

  — Ursone — upitao ga je Geo, — imaš li pojma šta se u stvari dogodilo jutros?

  — Možda imam, a možda nemam — odgovorio je Urson. — Imaš li ti?

  — Da li se sećaš tog sna?

  Urson skupi ramena kao da mu je odjednom postalo hladno.

  28

  — Sećam se.

  — Gotovo kao da smo gledali nečijim tudim očima.

  — Naše malo čudovište vidi stvari na čudan način.

  — Ursone, nismo gledali Zmijinim očima. Pitao sam ga pre nego što je otišao da

  razgleda brod. To su bile nečije druge. On je samo stvorio slike i ubacio ih u naš mozak.