Alef Science Fiction Magazine 026 Page 4

  radijaciju. Zdravo poplavi energetskih čestica, zbogom uzdržanosti; zdravo Atili mikroorganizmu. Lukavi, ti ludi naučnici.

  Bez sumnje to način na koji napad izveden ‐ objašnjava i pad hermetički zatvorene

  NORAD‐ove citadele. Čitava zemlja zasejana tokom dužeg perioda vremena bezazlenim

  prvostepenim organizmima dok ne bili dovoljno rašireni. Onda posebne bojeve glave ‐

  pažljivo raspoređene da svaki centimetar mete ozrače radijacijom određene talasne dužine ‐simultano detonirane na velikoj visini nad čitavom zemljom. Bombe koje padaju

  vertikalno iz svemira ostale neotkrivene dok se ne odale bleskom ‐ do tada već suviše

  kasno; front radijacije ide odmah iza vidljive svetlosti. Nijedan razbijeni prozor, a rat već gotov: Svi koji trče u skloništa već zarazni, zaraženi bar jednom vrstom sada aktivirane, potpuno smrtonosne drugostepene bolesti. Dva, tri dana kasnije ‐ svi mrtvi.

  Trebalo bi bude još jedan dosje ovde negde sa detaljima posledica po napadače;

  još ne našla. Jedini pomen u ovom nagoveštava uništenje još sigurnije, potpunije medu

  lošim momcima ‐ a uključuje i razbijene prozore

  Ton komentara žalostan. Ne sigurna se mogu složiti. Tačno, većina mrtvih na obe

  strane civili ‐ ali, da li zaista nevini? Ko dozvoljavao kontinuiranu vladavinu megalo-mana? Tačno, bilo bi skupo za stanovništvo da zbaci lupeže koji zaseli, postavi svoje lupeže ‐ali gledajući koliko je koštao neuspeh sa gledišta posle ovog...

  Moram razmisliti pre donošenja sudova.

  Dosta filozofije.

  Saznala vlastita taktička situacija ne loša. Instrumenti ne registruju nikakvu radijaciju na površini, u bližoj okolini (instrumenti u skloništu; senzori gore na krovu kuće

  ‐ugrađeni u TV antenu). Ne iznenađujuće: po tezi, nuklearke koriste isključivo kao ka-talizator za virusnu, bakterijsku invaziju. Eksplozije potpuno čiste ‐ bez ikakvog pada radioaktivne prašine ‐ dovoljno visoko da ne bude fizičke štete. Izuzeci: Predviđeni direktni pogoci na poznate silose sa interkontinentalnim projektilima, baze Strateške Vojne Komande, podmornice klase Polaris, nosače aviona opremljene bombarderima, baze u inostranstvu ‐ i Vašington...

  Gde je Tata išao. Se nadam bilo brzo, čisto.

  15

  Zaraza sasvim drugo pitanje. Po Tatinom mišljenju infekcija samonestajuća. Nijed‐

  na vrsta u arsenalima obe strane ne sposobna preživi više od mesec dana van odgova‐

  rajuće sredine tj. živog ljudskog tkiva (stresam se na pomisao gde, kako obezbeđena sredstva za eksperimente koji doveli do zaključka). Šanse veoma slabe da takvo bude raspoloživo duže od dva, tri dana poste početnog napada; shodno tome bi trebalo protekne još samo jedna nedelja pre nego sigurno izaći, pogledati šta ostalo od sveta.

  Međutim, fraza „bi trebalo” erodira poverenje u pretpostavku; implicira nepotpunost podataka, nagađanje ‐ kockanje. S obzirom da ulog u pitanju vlastiti vrlo cenjeni život, davanje apsolutnog poverenja navedenom maksimalnom parametru zaraznosti ne baš

  lukav potez.

  Pa neću. Sada kad mogu izaći kad hoću, ne više imam tako jaku potrebu da; klaus‐

  trofobične tendencije nestale. Sklonište prilično udobno (s obzirom na): Toplo, suvo, tekuća voda, namešteno; odlična hrana (briljantno spremljena), voda čista; dobro društvo, nadahnuta konverzacija („Zdravo, mala! Šta radiš? Baš si gadna! Trt mrt! ”); plus neiscrpna zaliha znanja. Odlaganje u takvom luksuzu mala cena za poboljšanje izgleda. Pa ću investirati još dva meseca za svaki slučaj.

  Cifra arbitrarna; zasnovana na teoriji da trodupli sigurnosni faktor bio dovoljno dobar za NASU, bi trebalo bude dovoljno dobar za mene. (Naravno da teorija ipak sadrži reci „bi trebalo”, ali se negde mora povući crta.)

  A mogu izaći kad spremna. Lako: Samo pritisnem odgovarajuće prekidače. Sve nabrojeno u detaljnom priručniku o sistemima, funkcionisanju skloništa. Nikakav problem. Samo uzeti knjigu, pročitati. Kad je nađeš. Kad saznaš da uopšte postoji. (Tata mogao smanjiti traumu iz prve tri nedelje da se potrudio spomene, pokaže gde se nalazi

  ‐ s druge strane, da znala kako da izađem pre nego saznala detalje o napadu, nesumnjivo već mrtva.)

  Fascinantno štivo. Sklonište rečito svedočanstvo o mudrosti dizajnera. Daleko‐

  vidnost, konstruktorska briljantnost oličeni u svakom detalju. Plus grozna količina nov-ca, besramni nivo političkog uticaja. Što dalje zalazila u priručnik, bila sve više impresionirana. Je NORAD‐ov štab minijaturizovan, poboljšan: hermetički zatvoren; vazduh, voda, otpad reciklirani; složena komunikacijska oprema; sofisticirani kompleks senzora

  za radijaciju, elektroniku, otkrivanje, seizmologiju, medicinu. Energiju obezbeđuje nuklearno postrojenje veličine Folksvagena ‐ naravno, supertajno (ko spomenuo politički uticaj?). Ne znam radi li; predviđeno se automatski uključi čim u gradskoj mreži nestane struje. Ali, prema instrumentima, još uvek koristimo struju spolja.

  Da vidimo ‐ jok; izgleda to je sve za sada. Dopuniću zapis čim se uzbudljivi događaji

  dese.

  Haj. Danas istekao prvi mesec. Uzbudljivi događaji do sada:

  1. Našla zalihe mleka u prahu: odvratno. U redu u šupi, čokoladi, kulinarstvu itd.,

  ali samo ima kuvan ukus.

  2. Otkrila telefonski aparat u ranije neprimećenom ormaru. Našla i utičnicu.

  Utakla, ustanovila sistem još radi. Zabavila se pozivajući brojeve širom zemlje ‐

  nasumični pozivni brojevi. Naravno, bez odgovora; i uskoro primetila suze teku niz lice.

  Ocenila ne emotivno zdravo nastaviti. Prekinula.

  3. Upotrebila stolarski alat, delove postojećeg improvizovanog smeštaja da sklo‐

  pim propisnu prečku za brata. Spremno iskazao zahvalnost pregrizanjem stalka (koji nije dirao ceo mesec!). Zamenila debelom, tvrdom drškom za ašov; nakezila se, čikala

  ga da proba. Tako izvojevala privremenu pobedu: Nitkov odmah nastavio igru, ali ne postigao napredak. Želela imam prečke odozgo iz kuće. Ima tri, sve jedanaest godina 16

  stare ‐ još uvek neoštećene (naravno, prečke napravljene od obrađenog, glatkog livenog betona ‐detalj možda relevantan u pogledu dugovečnosti).

  Pretpostavljam to sve za sada. Ostanite sa nama do sledećih značajnih novosti.

  Dva meseca ‐ teško poverovati ne vekovi. Ajnštajn u pravu: Vreme jeste relativno. Se nadam neće postati još više; verovatno se skroz zaustaviti. Povremeno se zapitala da već nije.

  Čime ne aludiram na dosadu. Bože, kako se dosađivati usred neprekidnog pritiska

  vrtoglavog niza društvenih aktivnosti? Na primer, upravo priredila gala prijem da proslavim istek drugog meseca. Bio uspeh, vrhunac zagrobnog života, senzacija u društvenim aktivnostima sahranjenih. Razvalila se skroz ‐ pozvala čak i Terija (laknulo u duši kad ustanovila da uzvanik uspeo da uklopi događaj u vrtoglavi spisak brojnih društvenih obaveza).

  Prvoklasan događaj: Umesila tortu, ispržila pileće batake; pekla manji odrezak; našla čak i sladoled. Sve ispalo dobro. Sama više volela odrezak, tortu; uvaženi gost odabrao sladoled (do obrva), pileće kosti (lomi ih, proždire srž‐možda najomiljenija poslastica). Ništa što pravi buku u inventaru (veliki propust), ali okupljeni udružili napore da to nadoknade. Na vrhuncu veselja pticoglavi završio progrizanje prečke.

  Stajao na njenoj ivici u tom trenutku, naravno; prihvatio pad sa ponosom, osećanjem pravednog trijumfa. Onda se sa izvesnim namerama odgegao u pravcu najbliže noge od

  stolice. Morala delati brzo da odvratim.

  Zamenila prečku.

  Takođe pročitala sto četiri mikrofilmovane knjige, obične knjige. Sam verovatno najveći svetski živi autoritet u pogledu svega.

  Kao da je važno.

  Kasnije.

  Ste nekad želeli nešto toliko jako da skoro osećali ukus, trebali toliko dugo da jzgledala glavna životna ambicija? Konačno dobili ‐ zažalili?

  Pogodili ste: tri meseca istekla – najzad!


  Otišla gore, napolje. Ostala možda dva sata. Obišla stara mesta: komšiluk, Glavnu

  ulicu, park, školu, Y, itd.

  Trebalo ranije se zaustavim; bih, da sam razumela prirodu ispaštanja koje nastalo.

  Kad stigla natrag, već bilo prekasno; drhtala celim telom, suze tekle niz lice. Kraste sve sastrugane sa rana; crvi budni, glođu dušu. Rečeno jezikom prošlih vremena, bio loš trip.

  Međutim, stanje napolju životna činjenica, moram suočiti. Moram prevazići reak‐

  ciju ako ne želim provesti ostatak života izigravajući načitanu krticu. Priroda radi polako, neestetskim metodama; čišćenje zahteva godine. Neizbežno; moram prihvatiti kako jeste; razviti slepu tačku, imunitet. U međuvremenu se moram nositi što bolje mogu sa

  rezultantnom traumom, svaki put kad se pojavi, dok pojavljivanje ne prestane.

  Pa, nošenje s tim ne trebalo bude problem. Katarza uspela pre, bi trebalo opet. Ali

  želela ima neki drugi način. Nije zabavno, skoro isto toliko boli drugi put. Ali uspeva ‐ a već naučila ne mogu funkcionisati sa psihom vezanom u čvorove. Pa vreme da

  prestanem sa odugovlačenjem. „Pre počneš, pre svršiš; pre napolju, ne vrištiš.”‐Anon.

  (Razumljivo.)

  Samo jednostavno ne mogu sad. Ne raspoložena; još prevelik bol od početne

  traume. Mislim ću ići da čitam još malo. Ili lupam čekićem dok nešto ne sastavim.

  Ili rastavim.

  Kasnije.

  17

  U redu. Još se ne osećam bolje, ali manje loše. Vreme je se nastavi sa terapijom.

  Pretpostavljam tekuće probleme komplikuje deja vu. Još držim u mislima živu sliku tela Mame Foster minutima nakon proglašena za mrtvu. Imalo fizičku sličnost sa toplom, mudrom, vitalnom ženom čiji neograničeni interesi, živa radoznalost, spremno

  divljenje, srdačno uživanje u postojanju toliko obogatili rane godine.

  Ali telo ne osoba ‐ osobe nema. Sličnost samo podvlačila odsutnost.

  Isto sa selom: Letimično pogledam, ne vidim razliku. Ima sličnosti sa mirnim, mar‐

  ljivim, nepretencioznim farmerskim gradom srećnog detinjstva. Isto visoko, razgranato

  drveće baca senku na iste uske ulice; dobro održavani, udobno vanvremeni stari do-movi. Staromodne svetiljke oivičavaju poslovni deo sa izlozima u Glavnoj ulici, nepro-menjenoj pedeset godina, koja izbija na klasični seoski trg. Stogodišnja gradska većnica smeštena na trgu sred kolekcije herojskih statua, spomenika iz Prvog svetskog rata, opreme za igrališta; jarko obojeni, uzdignuti gazebo za javne govore. Pogledam u drugom pravcu niz ulicu, vidim vlastitu školu od crvene cigle, pokrivenu bršljanom, na

  drugom kraju, odmah preko putaY. Do nje, Učiteljeva kuća izgleda vedro, prijatno, privlačno kao i uvek na suncu letnjeg popodneva.

  Ali otvorim vrata, stanem na verandu ‐ iluzija bledi. Česta zabluda se javlja u slici

  malih gradova: Svi znaju su „tihi”. Nisu: dosta buke, ali prave vrste ‐ prijatne, neprimetne.

  Dok ne nestane.

  Tišina je šok. Pogrešna, ali trebaju čitave minute da analiziraš zašto pogrešna; iden‐tifikuješ osećaj anomalije, nedostajući priliv.

  Naprežeš uši tražeći poznate zvuke: Bi trebalo biti blage mijazme glasova, saobra‐

  ćajnih zvukova iz pravca Glavne ulice; Zagora, vrisaka, smeha iz školskog dvorišta. A i, grad zaista mali, larme nablizu: Bi se trebalo čuju traktori u polju, stoka koja se glasa na paši. Bi trebalo hvatati česti šuplji žamor poput udaljenog hrkanja sa autoputa pored grada; povremeni, jedva čujni tutanj mlaznjaka, vidljivog samo kao vunasti trag naspram indigo neba. Bi trebalo biti raznih poznatih zvukova.

  Ali isto tako mogla biti usred severnih šuma; zvuči koji dopiru do uha ograničeni na

  buku insekata, ptičji zov, šum vetra kroz lišće.

  I vizuelna iluzija brzo izbledi. Trava do kolena buja gde bili besprekorno negovani

  travnjaci; novi izdanci izbijaju iz živica, kvareći prethodno matematički tačne obrise.

  Kuće uz, niz ulicu pokazuju prve znake nemara: poneki razbijeni prozor, vrata otvorena, crepovi nedostaju. Drvo delom izvaljeno iz korena naslanja se na kuću Poterovih, mrveći malter, lomeći strehu, potiskujući krov. Sama ulica blokirana kolima parkiranim

  pod ludačkim uglom; guma izduvana, zadnje staklo razbijeno, vozačeva vrata vise. Kad

  se bolje pogleda, lepa jednospratnica od žute cigle Svensonovih samo nagorela ljuštura; krova skoro nema, malo okna čitavo, prljave crte čađi iznad poluizgorelih vrata, prozora; obližnje drveće oprljeno.

  A tek smrad...! Da ne provela poslednja tri meseca zatvorena u vlastitoj atmosferi, sumnjam ostala u blizini. Još dovoljno jak napolju da povratiš doručak čim osetiš. I jesam. Srećom, ljudska konstitucija može nauči toleriše skoro sve ako mora.Dok se vratila u sklonište, smrad iščileo iz svesti ‐ imala druge, hitnije probleme:

  Saznala šta trava do kolena skriva. Tromesečno izlaganje viskonsinskom letu nima‐

  lo ne ulepšava kozmetičke aspekte pogrebničkih metoda Majke Prirode: Sunce, kiša, insekti, ptice, verovatno i psi, se pobrinuli za veći deo mekog tkiva. Ostali kosturi (većinom razbacani, nekompletni, delom pokriveni poluuštavljenim mesom, nešto

  odeće). Bez sumnje dosad bili skroz mumificirani u suvoj klimi, ali viskonsinska leta nisu.

  18

  U najboljem slučaju, rezultati neprivlačni; u najgorem (na prvi se saplela u vlastitom dvorištu) gadan šok.

  Da, znam; trebala predvideti. Verovatno jesam, na odsutni, ne lično upleteni način

  ‐ali ne očekivala da nađem tri leša u krugu od tri metra od vlastitih vrata! Ne očekivala se suočim sa mrtvim komšijama tri minuta nakon napustila jazbinu. Ne očekivala toliko

  mnogo! Mislila većina će biti pošteno zavučena u kuću, možda u krevetu. Tamo bih ja bila, pretpostavljam.

  Pa, proživela prvi šok, nastavila izviđanje. Ne bila sistematska pretraga; samo lutala ulicama, pustila nas noge nose nasumice. Ne izgledalo važno; ista stvar svuda.

  Zavirivala u kuće, radnje, kola; kucala na vrata, mnogo se drala.

  Nisam, dok ne primetila da braca ukopao kandže, mahao krilima, glasno prote‐

  stovao, onda shvatila zaslepljeno trčim, vrištim zovući nekog‐ bilo koga!

  Onda stala, lijući suze, drhteći, zaduvana, (mora da trčala priličnu razdaljinu); učinila očajnički pokušaj povratim privid kontrole. Spustila se gde stala, sela u Lotos.

  Kanalisala misli na opuštanje tela, postizanje fizičke mirnoće; nadala se će psiha slediti primer.

  Jeste ‐ u neku ruku. Barem dovoljno uspelo da omogući promišljeno kretanje

  natrag do skloništa, promišljeno zatvaranje vrata, promišljeni silazak niz stepenice, promišljeno stavljanje Terija na stalak ‐ sve pre nego dobila napad vrištanja.

  Izbacila mnogo napetosti, strašno zabavila Terija. Pri kraju izvedbe braca funjara imitirao zvukove. Završila histeriju smehom. Naopačke, jeste, ali delotvorno.

  Dovoljno se oporavila unesem gornje u zapis. Jeste, sadašnji (terapeutski) dodaci

  van mogućnosti tog trena; ali nakon što provela ostatak dana ližući rane, prespavala noć, bila u stanju da ispišem trenutni nastavak, izbacim nataloženi bol na hartiju.

  Čudesna stvar, terapija: Još uvek se baš ne radujem ponovnom izlasku; ali izgleda

  apsorbirala traumu leševi/pusti grad šoka, prilagodila se izgledima ću se opet suočiti sa.

  Upozorena, bi trebalo mogu obavljati poslove, funkcionisati efektno i pored okoliša.

  Što dovodi do potpuno relevantnog pitanja: Šta tačno jesu moji poslovi, funkcije...? Sada kad izašla, šta raditi? Kuda ići? Šta raditi kad se dođe tamo? Zašto se uopšte truditi oko odlaska?

  Okej, poštena pitanja. Očigledno je primarni cilj naći Još Nekog. Po mogućnosti nekog ko se strašno mnogo razume u Civilizacije, Utemeljenje & Održavanje ‐ da ne pominjemo nalaženje sledećeg obroka kad se zalihe iscrpe.

  Sigurno još preživelih. Negde. Pa moram sastaviti razum
an plan akcije zasnovan na

  logičkom proširenju raspoloživih podataka. Zvuči dobro ‐ hm, osim, šta jesu raspoloživi podaci?

  Raspoloživi podaci: Svako izložen blesku, vazduhu u vreme bleska, ikom drugom izloženom blesku ili vazduhu izloženom blesku ili ikom drugom izloženom ikom drugom

  itd. ili u vreme bleska ili tokom sledećih meseci, je mrtav. Tačka.

  Heh. Već sam se zabrinula; za trenutak pomislila imam problem. Bi trebalo bude

  dosta preživelih; moderna civilizacija vrvi od hermetičkih utočišta: nuklearne podmor‐

  nice, hiperbarične komore, svemirske laboratorije, mlazni transporteri, tvornice sa

  „čistom proizvodnjom”, mnoga druga (da ne pominjemo ranije modele Folksvagenove

  bube, dok god prozori zatvoreni). Trebalo bi mnogi preživeli blesak, početnu fazu zaraze.

  Ali ‐ pitanje sa zadrškom ‐ koliko njih dovoljno znalo; ostalo zatvoreno tokom neophodnih mesec dana? Ili imalo sreće; ne moglo izaći i pored svih napora? Ili, sa najboljim namerama, imalo zalihe, vazduh da izdrži? Ili preživelo emotivnu pustoš; oduprlo se impulsu da otvore prozor, namerno duboko udahnu?

  19

  Mogla upotrebiti magnet da nađem iglu u plastu sena; lako u poređenju sa. Pravi

  problem je: Ima li tu igle uopšte?

  Pa, nema veze; ostavimo podsvesti da promisli. Do sada se dobro pokazala; će verovatno iznedriti rešenje, uz dovoljno vremena.

  Drugi, hitniji problemi preda mnom: Pod jedan, moram razmišljati o okućnici. Ne

  mogu provesti ostatak života pod zemljom. Nezdravo; dovodi do bledila. Sem toga, sumnjam je dobro za psihu; previše duhova.

  Gde ‐ nije problem na kratak rok; mogu živeti bilo gde toplo, suvo. Adekvatnih zaliha hrane ima u skloništu, radnjama, kućnim ostavama itd.; isto sa odećom, raznim