Alef Science Fiction Magazine 001 Page 4

Sem toga, neki ljudi su se nadali (Baret je to znao, mada sam nije spadao među takve) da bi se nekim čudom moglo desiti da sledeći pridošlica bude žena. Bila je to lu-dačka nada.

  I zato su, kad god bi Čekić počeo da sjaji, hitali u glavnu zgradu. Baret, hramajući,

  pođe niz poslednji deo stenovite površi. Kiša prestade da pada upravo u trenutku kad je stigao do ulaza.

  Unutra se nekih šezdeset ili sedamdeset stanovnika stanice guralo u sali sa Čeki‐

  ćem ‐ maltene svi koji su još imali dovoljno telesnih i umnih sposobnosti i dovoljno budnosti da ispolje radoznalost u vezi s novajlijom. Pozdravili su Bareta povicima. On je klimao glavom, smeškao se, prijateljskim gestovima otklanjao njihova pitanja.

  »Ko će biti ovog puta, Džime?«

  »Možda jedna cica, ej? Jedna od devetnaest godina, plavuša, a građena kao...«

  »Nadam se da će tip bar umeti da igra stohastički šah.«

  »Pogle'jte sijanje! Postaje dublje!«

  Baret se, kao i svi ostali, zapilji u Čekić. Ta kompleksna, višestruko uvijena kolekcija 18

  nedokučivih instrumenata sad je zračila blistavom trešnja‐crvenom bojom, pokazujući da se na onom drugom, dalekom kraju linije upumpava ko‐zna‐koliko kilovata u ovaj proces.

  Žarenje je počelo da se prenosi i na Nakovanj, široku aluminijumsku ploču nalik na

  krevet. Sve pošiljke iz budućnosti uvek su padale na tu površinu. Još koji tren —

  »Stanje grimizno!« povika neko. »On dolazi!«

  2

  Milijardu godina gore, uz vremensku liniju ka budućnosti, ogromne količine energije ulivale su se u pravi Čekić; onaj u stanici Hoksbil bio je samo delimična kopija. Na sredini pravog Nakovnja nalazio se neki čovek ‐ ili nešto drugo, možda pošiljka robe —

  čekajući da ga polje Hoksbil obuhvati i baci u prošlost, u rani paleozoik. Doživljaj putovanja kroz vreme mnogo je nalikovao na udarac gigantskim čekićem koji čoveka izbaci

  kroz zid ovog kontinuuma; otud te dve metafore za dva najvidljivija dela mašine.

  Izgradnja stanice Hoksbil predstavljala je, svojevremeno, dug i spor posao. Prvo je

  Čekić probio putanju i poslao u prošlost jezgro prijemne stanice. Pošto na cilju nije postojala nikakva prijemna stanica koja bi primila prijemnu stanicu, dogodilo se izvesno rasipanje materijala. I Cekić i Nakovanj bili su, na prijemnom kraju, potrebni jedino radi izoštravanja kontrole, da bi se izbegio rasipanje u vremenu; bez njih, polje je počinjalo pomalo da luta, pa se dešavalo da pošiljke, upućene jedna za drugom, dospevaju na cilj u razmacima od po nekoliko godina, pokrivajući, sve u svemu, nekih dvadeset ili trideset godina, tamo i amo. Svuda oko stanice Hoksbil nalazilo se mnogo takvog tempo-ralnog smeća: materijal koji je trebalo da posluži za uspostavljanje prve instalacije pao je (zato što tad Ćekića još nije bilo) po neku deceniju, i po koju stotinu kilometara, daleko od tačke gde je trebalo da padne.

  Uprkos takvim teškoćama, konačno su na temporalni cilj poslali dovoljnu količinu komponenti, i prijemna stanica je mogla biti konstruisana. Ondat su stigli prvi robijaši; bili su osposobljeni da rade kao tehničari i sastave delove Cekića i Nakovnja. Naravno, imali su mogućnost da odbiju da sarađuju. Ali njima samima išlo je u korist da sklope

  prijemnik, jer su tako bili sigurni da će im stići zalihe sa Gornjeg fronta. Posao su obavili.

  Posle toga, opremanje stanice Hoksbil bilo je lako.

  Sad je Ćekić zračio svetlošću, što je značilo da je neko na otpremnom kraju, negde u

  godini 2128. ili 2130, aktivirao Hoksbilovo polje. Slalo se isključivo sa tog kraja. Primanje se obavljalo isključivo na ovom kraju. Mašina nije radila u suprotnom smeru; niko nije znao zašto, mada se moglo čuti mnogo površnih »dubokih« objašnjenja o zakonima entropije,

  Začuo se šišteći, cvileći zvuk: Hoksbilovo polje počelo je da jonizuje atmosferu u dvorani. Onda, kao što su i očekivali, tresak implozije, koji je odjeknuo kao udar groma.

  To se dogadalo zato što nije bilo moguće postići tačno podudaranje količine vazduha koja se izuzima iz ove epohe i količine koja se u upražnjeni prostor ubacuje. I najzad, odjednom, jedan čovek ispada iz Ćekića i ostade da leži, ošamućen i mlitav, na svetlucavom Nakovnju.

  Činilo se da je mlad, a to je Bareta itekako iznenadilo. Ocenio je da je to momak znatno ispod tridesete godine starosti. Generalno uzev, samo sredovečne su upućivali

  na stanicu Hoksbil. One nepopravljive, koji su morali biti izdvojeni iz čovečanstva, radi sveopšteg dobra. Najmlađi medu sadašnjim stanovnicima bio je blizu četrdesetoj godini

  kad je stigao. Videći vitko, čisto oblikovano telo tog mladića, neki od prisutnih muš‐

  karaca se oglasiše bolnim šištanjem. Baret je razumeo sazvežda emocija koja su takvim

  ljudima zadavala bol.

  Novi čovek se podiže u sedeći položaj. Pokretao se kao dete koje se budi iz dugog i

  dubokog sna. Gledao je oko sebe.

  19

  Lice mu bejaše veoma bledo, a tanke usne izgledale su kao da u njima nema ni kapi

  krvi. Brzo je žmirkao svojim plavim očima. Vilicama je micao kao da bi hteo nešto da kaže ali ne uspeva da nade reči.

  Put kroz vreme nije imao nikakve štetne fizičke posledice, ali je mogao uzdrmati svest čoveka. Poslednji momenti pred spuštanje Čekića veoma su nalikovali na poslednje momente pod giljotinom, zato što proterivanje na stanicu Hoksbil znači maltene isto što i smrtna kazna. Robijaš koga otpremaju pogleda, poslednji put u životu, svet raketnog transporta i veštačkih organa, svet u kome je živeo i voleo i agitovao za neki politički cilj, a onda bude zariven u nezamislivo daleku prošlost. To je put bez povratka, sumoran doživljaj, te nije nikakvo čudo da su novajlije stizali u stanju emotivnog šoka.

  Baret se progurao kroz gomilu. Ostali su mu se automatski sklanjali s puta. Došao je

  do ivice Nakovnja i nagnuo se preko nje, pružajući novom čoveku ruku. Baretov široki

  osmeh izazvao je kod novog samo pogled prazne zbunjenosti.

  »Ja sam Džim Baret. Dobrodošao na stanicu Hoksbil. Hajde — siđi sa toga pre nego

  što tovar namirnica počne da ti se ruši na glavu.« Čineći samo mali trzaj licem dok je premeštao svoju težinu, Baret povuče novog dole, sa Nakovnja. Bilo je savršeno mogu‐

  će da oni idioti na Gornjem frontu ispale tovar namirnica minut posle odašiljanja čoveka.

  Pokretom prsta Baret pozva Mela Rudigera; taj debeljušni anarhista dade novom čoveku kapsulu sa alkoholom. Pridošlica uze kapsulu i pritisnu je na svoju ruku, bez ijedne reči. Čarli Norton mu ponudi jednu pločicu nekog slatkiša, ali on to odmahi-vanjem glave odbi. Činilo se da je novi robijaš ošamućen. Pravi pravcijati slučaj tempo-ralnog šoka, razmišljao je Baret; možda gori nikad nije video. Novodošli još nije izgovorio ni jednu reč. Pa zar efekat zaista može biti toliko ekstreman? Baret reče:

  »Idemo u bolnicu da te proverimo. Onda ću ti odrediti novi smeštaj. Kasnije ćeš imati vremena da se snađeš i da upoznaš svakoga. Kako se zoveš?«

  »Han. Lu Han.«

  »Ne čujem.«

  »Han«, ponovi čovek, i sad jedva čujno.

  »Odakla si, Lu?«

  »Iz dve hiljade sto dva'es devete.«

  »Osećaš se prilično loše?«

  »Osećam se užasno. Čak i ne verujem da se ovo dešava meni? Ne postoji nikakva

  stanica Hoksbil, je l' tako?«

  »Bojim se da postoji«, reće Baret. »Bar za većinu nas. Ima ovde dva‐tri čoveka koji

  misle da je ovo iluzija izazvana drogama. Ali ja sumnjam u tu njihovu ideju. Ako je iluzija, onda je prokleto dobra iluzija, Vidi.«

  Prebacio je jednu ruku Hanu preko ramena i poveo ga kroz gužvu robijaša, iz dvo‐

  rane sa Čekićem, prema obližnjoj ambulanti. Han je izgledao mršav, čak loman, ali Baret, na svoje iznenađenje, oseti kako se u tim plećima talasaju mišići. Posumnjao je da ovaj čovek daleko manje pati od slabosti i nemoći nego što se u ovim trenucima činilo. Morao bi biti daleko
od slabosti i nemoći, inače ne bi zaslužio da ga prognaju na sanicu Hoksbil.

  Prođoše kroz izlazna vrata zgrade.

  »Pogledaj tamo, u dalj«, zapovedi mu Baret.

  Han pogleda. Prevuče rukom preko očiju kao da hoće da ukloni neku nevidljivu paučinu, i potom pogleda opet.

  »Pejzaž poznog kambrijskog doba«, reče Baret tiho. »Ovo ovde bilo bi san geologa,

  ali geolozi retko postaju politički zatvorenici, reklo bi se. Pravo ispred nas je Apalačijska geosinklinala. To ti je kamena traka koju stotinu kilometara široka i koju hiljadu kilometara dugačka, od Meksičkog zaliva do Njufaundlenda. Na istoku je Atlantik. Zapadno, nedaleko od obale, je Unutrašnje more Severne Amerike. A negde tamo, nekih tri 20

  hiljade kilometara ka zapadu, leži Kordiljerska geosinklinala, od koje će jednog dana nastati Kalifornija i država Vašington i Oregon. Samo, nemoj zadržavati dah čekajući da se to desi. Nadam se da voliš morsku hranu.«

  Han je zurio, a Baret, koji je stajao pokraj njega, prepustio se istom. Na stranost ovog mesta nikad ne možeš da se navikneš, pa ni kad si tu živeo dvadeset godina, kao

  Baret. Ovo je planeta Zemlja, ali ipak, i nije prava Zemlja, jer je sumorna, prazna i nere-alna. Sivi okeani vrve od života, dabome. Ali na kopnu ničeg živog nema, izuzev pokoje zakrpe mahovine na ponekoj zakrpi jadnog zemljišta koje je nekako nastalo na golom kamenu. Čak i dve‐tri bubašvabe bile bi dobrodošle; ali insekti su, po svoj prilici, još dve‐tri geološke epohe dalje, u budućnosti. Za suvozemna bića, ovo je mrtav svet, svet još nerođen.

  Odmahujući glavom, Han pode unazad, unutra, dalje od vrata. Baret ga povede hodnikom, i uvede u malu, blistavo osvetljenu sobu koja je služila kao ambulanta. Čekao ih je doktor Kesada. Nije Kesada bio pravi lekar, ali svojevremeno je radio kao medicinski tahničar i, prema tome, mogao je poslužiti kao lekar. Bio je to čovek tamne boje kože, zbijeno građen, sa savršeno samouverenim držanjem. Sve u svemu, dosad mu nije poumiralo previše pacijenata. Baret je imao prilike da ga gleda kako vadi ljudima slepo crevo i ni za tren ne gubi samopouzdanje. U belom mantilu Kesada je izgledao dovoljno medicinarski.

  Baret reče:

  »Doktore, ovo ti je Lu Han. Ima temporalni šok. Sredi čoveka, molim te.«

  Kesada blago gurnu pridošlicu do ležaja koji se sastojao od mreže i penastog mate‐

  rijala. Ujedno Kesada raskopča pridošlicin džemper. Onda posegnu rukom ka svojoj medicinskoj opremi. Stanica Hoksbil bila je sad dobro opremljena za rešavanje većine medicinskih problema. Ljudi sa Gornjeg fronta nisu želeli da budu nehumani pa su slali u prošlost svakojake korisne stvari: anestetike, hirurške štipaljke, lekove, dermatološke analizatore. Baret je pamtio i vreme kad su ovde postojale uglavnom samo prazne kućice i ništa više; povrediti se tada, značilo je naći se u istinskoj nevolji.

  »Već je dobio jedno piće«, reće Baret

  »To vidim«, progunda Kesada. Češkao je svoje kratko okresane, naježene brkove.

  Mali dijagnostat u ležaju već je radio, sevajući informacijama o Hanovom krvnom pri‐

  tisku, o količini kalijuma, indeksu dilatacije i mnogim drugim stvarima. Činilo se da Kesada razume taj rafal činjenica na ekranu. Nekoliko časaka potom, on reče Hanu:

  »Nisi ti stvarno bolestan, je li? Samo malo prodrman. A na tome ti ne zameram. Evo,

  smirićemo ti živce jednom brzom injekcijom, i bićeš sasvim kako treba. Bićeš zdrav ko‐

  liko ijedan od nas ovde uopšte može biti zdrav.«

  Prislonio je jednu cev na Hanovu vratnu žilu i palcem dotakao kraj cevi. Subsonik je

  zašuštao, i umirujuća supstanca je skliznula u krvotok pridošlice. Han se strese.

  Kesada reče: »Pusti ga da se odmara pet minuta. Do tada će kriza proći.«

  Ostavili su Hana da leži na plastičnom sunđerastom ležaju, koji ga je prihvatao kao

  kakva kolevka, i izišli iz ambulante. U hodniku, Baret pogleda malog doktora i reče: »Šta je sa Valdostom?«

  Nekoliko nedelja pre toga Valdosto je imao psihotični kolaps. Od tad ga je Kesada

  držao u drogiranom staju i pokušavao da ga postepeno vrati realnosti stanice Hoksbil.

  Sležući ramenima, Kesada uzvrati: »Status qvo. Jutros sam ga skinuo sa šoka za dremuckanje, i pokazalo se da je u istom stanju kao i pre«.

  »Ne veruješ da će se izvući?«

  »Sumnjam da će moći. Ostaće lud doživotno. Mogli bi nekako da ga sastave na Gornjem frontu, ali...«

  »A‐ha«, reče Baret. Da je bilo mogućer stići do Gornjeg fronta, Valdosto ne bi ni poludeo. »E, pa onda ga održavaj srećnim. Ako ne može da ima zdrav razum, može bar

  da se oseća prijatno. A Altman? Još uvek se trese?«

  21

  »Uzeo da pravi ženu.«

  »To mi baš reče Ćarli Norton. I koje materijale koristi? Je l’ po onom jedna krpa, koska jedna...?«

  »Dao sam mu hemikalije koje imam na zalihama kao višak. Birao sam ih uglavnom

  prema boji. Dobio je neka odvratna zelena jedinjenja bakra, malčice etil‐alkohola, i pet‐

  šest drugih stvari. Sakupio je i nešto zemlje, ubacio masu mrtvih ostriga, i sad od svega toga pravi skulpturu za koju kaže da je u obliku žene. Čeka samo da munja pogodi skulpturu.«

  »Drugim rečima, pošandrc'o je«, reče Baret.

  »Pa mislim da to možemo pouzdano tvrditi. Ali, bar više ne napastvuje svoje prijatelje. Koliko pamtim, i ti si govorio da Altmanova homoseksualna faza neće još dugo trajati.«

  »Da, ali nisam mislio da će posle toga pasti u ludilo. Ako je čoveku potreban seks, i

  ako on za to može da nade dobrovoljne partnere ovde, to meni ne smeta. Ali kad počne

  da konstruiše ženu i to od šake blata i od mrtvih brahiopoda, to znači da smo ga izgubili.

  A to je katastrofalno.«

  Kesadine tamne oči zasvetlucaše. »Svi ćemo mi tim putem krenuti, Džime. Pre ili kasnije.«

  »Ja nisam poludeo. Ti nisi.«

  »Daj nam vremena. Ja sam ovde tek jedanaest godina.«

  »Altman je bio samo osam. Valdosto čak i manje.«

  »Neke ljušture prsnu pre nego neke druge«, reče Kesada.

  »Evo našeg novog prijatelja.«

  Han je već bio izašao iz ambulante, i sad im se pridružio. Bio je još uvek bled ali u

  njegovim očima više nije bilo straha. Počeo je da se privikava na ono što je nezamislivo.

  On reče: »Nisam mogao da izbegnem da čujem to što ste govorili. Ima li ovde mnogo mentalnih bolesti?«

  »Neki ljudi«, reče Baret. »ovde nisu uspeli da nađu ništa smisleno čime bi se bavili.

  To ih nagriza. Ovaj Kesada ima svoj medicinski posao. Ja imam administrativne duž‐

  nosti. Dva‐tri momka proučavaju život u moru. Imamo novine koje zapošljavaju pone‐

  kog. Ali uvek ima i onih koji prosto puste sebe da potonu u očajanje, i koji kasnije polude. Rekao bih da u ovom momentu ovde imamo jedno trideset ili četrdeset dokazanih ludaka, od ukupno sto četrdeset stanovnika.«

  »Pa nije to tako loše«, reče Han. »Imajući u vidu urođenu nestabilnost ljudi koji se

  ovde šalju, i neobične uslove života koji ovde vladaju.

  Baret se nasmeja. »Ej, pa ti odjednom u duboku filozofiju, a? Šta ti je to ušpricao

  doktor Kesada«?

  »Nisam mislio da se postavljam nadmeno«, reče Han brzo. »Možda je zazvučalo malčice prepotentno. Mislio sam...

  »Zaboravi to. A šta si, inače, radio, na Gornjem frontu?«

  »Bio sam nekakav ekonomista.«

  »E tačno takav nam treba, reče Kesada. »Evo čoveka koji će nam pomoći da rešimo

  problem spoljnotrgovinskog deficita.«

  Baret reče: »Ako si bio ekonomista, imaćeš ovde o čemu da razgovaraš, i to op‐

  širno. Ovde sve zuji od silnih ekonomskih teoretičara koji će hteti da oprobaju svoje ideje u okršajima s tobom. Neki od njih su maltene normalni, mentalno. E sad hodi sa

  mnom, da ti pokažem gde ćeš stanovati
.«

  3

  Od glavne zgrade do kućice Donalda Latimera staza je vodila uglavnom nizbrdo, što

  je Baretu bilo vrlo prijatno, iako je znao da će brzo doći vreme za mukotrpan povratak 22

  uzbrdo. Latimerova kućica bila je na istočnoj strani Stanice, i gledala je ka okeanu.

  Pođoše laganim hodom u tom pravcu. Han je pazio da ne žuri, zbog sakate noge starijeg

  čoveka, ali je pazio i odveć upadljivo, što je Bareta nerviralo.

  Zbunjivao ga je ovaj Han. Mnogo što — šta je kod tog mladog čoveka bilo u protiv‐

  rečnosti, makar i prividnoj: prilikom dolaska na Stanicu, Han je ispoljio najgori šok kojeg je Baret ikad video, a zatim se začudujuće brzo izvukao; izgledao je stidljivo i krhko, ali je ispod svog džempera krio solidne mišiće; na prvi pogled činilo se da nizašta nije sposoban, ali njegov govor je odisao smirenošću i kontrolom. Baret se pitao šta li je to ovaj mladi čovek učinio, čime je zaslužio da bude upućen u stanicu Hoksbil; ali za takva raspitivanja biće vremena i kasnije. Biće na raspolaganju sve vreme sveta.

  Han reč: »Zar je sve ovako? Samo stene i okean?«

  »To je sve. Kopneni život još nije nastao, evolucija nije dotle došla. Sve je divno jednostavno, zar ne? Nema gužve. Nema preteranog širenja gradova. Mahovina je po‐

  čela da osvaja kopno, ali zasad nje vrlo malo ima.«

  »A u moru? Plivaju dinosaurusi?«

  Baret odmahnu glavom. »Neće se pojaviti nikakvi kičmenjaci još pola milijarde go‐

  dina. Nemamo još ni ribe, a kamoli reptile, u toj vodi. Možemo da ponudimo samo raz‐

  ne puzeće stvorove. Ima i po koja ostriga, ima nekih malo većih drugara koji liče na sipe, a tu su i trilobiti. Sedamsto milijardi različitih vrsta trilobita. Imamo tipa po imenu Rudiger — taj ti je dao piće — koji pravi kolekciju trilobita. Piše definitivni svetski priručnik o trilobitima.«

  »Ali to niko neće čitati u — u budućnosti.«

  »Na Gornjem frontu, kažemo mi.«

  »Na Gornjem frontu.«

  »Pa u tome i jeste tragedija«, reče Baret. »Govorili smo Rudigeru da ureže svoje knjige na neuništive zlatne pločice i da se nada da će ih paleontolozi pronaći. Ali on kaže da to nije verovatno. Milijardu godina geologije će sažvakati njegove pločice prokleto dobro, pre nego što ih iko može pronaći.«