Alef Science Fiction Magazine 011 Page 4

  od vremena jedrilica i otvorenih pilotskih kabina, i u ovom brodu je bila užasna zbrka od instrumenata, prekidača, kontrolnih sijalica, napravljenih tako da uliju strahopoštovanje onima koji se u njih ne razumeju. Seo je na sedište kopilota i slušao:

  »Imali smo jednog izvrsnog pilota, naravno. Možda ćeš biti iznenađen kad saznaš

  da to nisam bila ja. Bila je to Doroti Kantrel, a ona je sad mrtva. Sad znam kako funkcioniše svaki delić na ovoj tabli i mogu izići na kraj sa većinom njih. A ono što ne znam, mogla bih naučiti. Nekim od sistema upravlja kompjuter; ako načiniš dobar program, brod će sam leteti u svemir.«

  Pogledala je čežnjivo kontrolne uređaje i Kroford shvati da, kao i Vajnstajn, nije prežalila što je napustila letenje da bi zapovedala grupom istraživača. Nekoć je radila kao probni pilot i volela letenje iznad svega. Pomilovala je rukom niz ručnih komandi sa svoje desne strane; mnogo više takvih bilo je na levoj strani.

  »Ovo je ono što će nam doći glave, Kroford. Kako ti je ime?«

  »Met.«

  »Met, ova stvarčica je letilica za prvih četrdeset hiljada metara. Ona nema goriva

  da obiđe planetu na mlazni pogon. Krila su sad sklopljena, pa ih verovatno nisi video kad si ulazio, ali video si trup: Ove letilice su lagane, izuzetno osetljive i izrađene za ovakvu sredinu. Lu je govorio da su kao kade, ali kade koje lete. A leteti u njima je prava veština, gotovo umetnost. Lu je vežbao gotovo tri godine na najboljim simulatorima koje smo mogli napraviti, a ipak je morao da se oslanja i na ono što nije mogao naučiti na njima. I konačno, jedva je uspeo da nas spusti neozledene. Nismo dizali prašinu oko toga, ali bili smo vraški blizu propasti. Lu je bio mlad, a isto tako i Kantrelova. Oboje su bili novajlije. Vežbali su svakog dana. Imali su žicu za letenje. Bili su vrhunski u tome.«

  Zavalila se opet u stolicu. »Već osam godina nisam upravljala nijednom letilicom sem onima za obučavanje.«

  Kroford pomisli da je sad trenutak.

  »Ali ti si bila jedna od najboljih, svako to zna. Ne misliš valjda da više ne možeš izvesti tako nešto?«

  Odmahnula je rukom. »Kako da te uverim? Ovaj brod nije ni nalik bilo čemu čime

  sam dosad letela. Ti bi mogao isto tako...« Tražila je neko poređenje, pokušavajući da ga dočara pokretom ruku. »Slušaj. Da li činjenica da neko zna leteti na dvokrilcu, čak ako je i najbolji pilot dvokrilaca koji je ikad postojao, znači da je sposoban da leti u helikopteru?«

  »Ne znam.«

  »Ne znači. Veruj mi.«

  »U redu.« »Ali stoji da si ti još uvek najpodesnija osoba na Marsu koja bi mogla biti pilot Podkejna, Mislim da bi trebalo da razmisliš o tome kad budeš odlučivala šta ćemo preduzeti.« Zaćutao je, bojeći se da njegove reči ne zazvuče kao da je tera na to.

  Stisnula je malo trepavice gledajući nekuda neodređeno.

  »Razmišljala sam ja o tome.« Zadugo poćuta pre nego nastavi.

  »Mislim da su nam šanse hiljadu prema jedan ako pokušam da letim. Ali učiniću to

  ako dođemo u takvu situaciju. A tvoj je zadatak da mi pokažeš neko veće čudo. Ako ne

  možeš, obavesti me.«

  Tri nedelje docnije, kanjon Tarzis se pretvorio u vrt dečijih igračaka. Kroford nije smislio prikladnije reči da to opiše. Svaki plastični klip rascvetao se u neobičnu 18

  vetrenjaču, od kojih ni dve nisu bile nalik jedna na drugu. Bilo ih je sasvim sićušnih sa krilima paralelnim sa tlom i ne većim od deset centimetara. Bili su tu i tornjevi sa potpornjima obavijenim paučinom koji ne bi izgledali manje čudno ni na nekoj kanzaškoj farmi. Neki od njih su bili i po pet metara visoki. Bilo ih je u svim bojama i oblicima, svi su imali krila kao vetrenjače prevučena nekom vrstom providnog vela nalik na celofan, koja su se obrtala na jakom marsovskom povetarcu, stvarajući živopisan koloristički efekat. Kroford je imao utisak kao da su patuljci izgradili neki industrijski pogon. Gotovo da ih je mogao videti kako s mukom pokreću točkove preslica.

  Song je odvojila jednu od njih što je bolje mogla.

  Još uvek je odmahivala glavom u neverici. Nije uspela da iskopa dugi zavučeni glavni koren, ali mogla je pretpostaviti koliko je bio duboko. Protezao se sve do naslaga permafrosta, nekih dvadeset metara u dubinu.

  Zemlja između vetrenjača bila je pokrivena svetlucavom plastikom. Ovo je bilo sledeće mudro rešenje biljaka u njihovom dovijanju za opstanak na Marsu. Vetrenjače

  su koristile energiju vetra, a plastični prekrivač na tlu zapravo su bile dve tanke folije između kojih je kružila voda. Sunce je zagrevalo vodu, a zatim se ona spuštala do permafrosta svaki put ga pomalo topeći.

  »Postoji još uvek nešto što nedostaje našem objašnjenju«, rekla im je Song kad je

  prethodne večeri predavala svoj izveštaj o onome što je pronašla.

  »Marti nije mogao da otkrije mehanizam koji je ovim biljkama omogućavao da rastu uzimajući za hranu pesak i kamenje, a pretvarajući ih u tvar nalik na plastiku.

  Stoga mi pretpostavljamo da negde dole postoji rezervoar nečeg što je slično sirovoj nafti, možda zamrznuto zajedno sa vodom.«

  »Na koji način bi do tog dolazilo«? upitala je Leng.

  »Čuli ste za teoriju o dugim periodima marsovskih godišnjih doba. Pa, deo te teorije je više nego teorija. Spoj polarne nagnutosti na Marsu sa kretanjem ravnodnevničnih tačaka iz orbite dovodi do toga da godišnja do ba traju nekih dvanaest hiljada godina. Mi smo sad usred zime, mada smo zvanično stigli u leto. Ako postoji ikakav život na Marsu, u nauci se odavno smatra da se on morao prilagoditi ovim dugim ciklusima. On se povlači u spore za vreme hladnog ciklusa kada se voda i ugljen dioksid zalede na polovima, a zatim se pojavljuju kad se otopi dovoljno leda da bi se omogućilo odvijanje bioloških procesa.

  Izgleda da smo obmanuli ove biljke; mislile su da je leto kad se sadržina vodenih

  isparenja podigla iznad logora.«

  »A šta je sa naftom?« pitao je Ralston. On nije u potpunosti verovao tom delu teorije koju su postavili. Bio je laboratorijski hemičar, stručnjak za neorganska jedinjenja. Način na koji su ove biljke proizvodile plastiku bez visoke temperature, putem katalitičkih interakcija zbunjivao ga je i izazivao kod njega izvesnu sumnju.

  Najviše bi voleo da te lude vetrenjače nestanu.

  »Mislim da mogu odgovoriti na to« rekla je MekKilijenova. »Ovi organizmi jedva da se nečim hrane. Kad su jednom nastali, oni ništa ne odbacuju. Izvesno je da bi se neki prastari sloj sirove nafte iscrpeo za samo nekoliko onih ciklusa. Stoga mora da je nešto drugo u pitanju, a ne sirova nafta, kao što smo mislili. To mora da su ostaci poslednje generacije.«

  »Ali, kako su ostaci dospeli tako duboko pod zemlju?« pitao je Ralston. »Očekivalo

  bi se da su ostaci visoko gore. Vetrovi ih nisu mogli pokopati tako duboko za samo dvanaest hiljada godina.«

  19

  »U pravu ste«, rekla je MekKilijenova. »Ja zbilja ne znam, ali možda je ova teorija

  prihvatljiva. Budući da ove biljke ništa ne odbacuju, ne bismo li mogli smatrati i da one konzerviraju svoja stabla kad uginu? One niču iz tla i zar ne bio bilo moguće da se umrtve kad za njih uslovi postanu nepovoljni. One bi ostavljale spore kad bi se povukle i širile ih kroz tlo. Na taj način, ako se gornje spore raznesu ili budu uništene ultravioletnim zracima, spore koje su neposredno ispod njih ipak bi se razvijale, dok ponovo ne bi nastupili odgovarajući uslovi: Kad bi one dospele do permafrosta, razložile bi se u organski mulj kao što smo pretpostavili i... pa ima nekog smisla, zar ne?«

  »Meni to zvuči sasvim prihvatljivo« uveravala ju je Leng. »Sasvim je dobro kao radna teorija.« A šta je sa sporama koje se prenose vazduhom?«

  Pokazalo se da su one zaštićene od potencijalne opasnosti. U vazduhu se i sad nalaze spore, ali one nisu opasne po nas ljude. Biljke napadaju samo izvesne vrste plastike, a i tad samo u određenoj fazi svog razvoja. Pošto se još uvek menjaju, zabavljene su same sobom, te su komore i odela bezbedna. Posada je uživala što je mogla priuštiti sebi pogodnost da spava bez odela.

  A bilo je i dosta toga da se obavi. Fizi
čki deo posla pao je u udeo Krofordu, a jednim delom i Lengovoj i to ih je dosta zbližilo. Ostala tri člana posade morala su se osloboditi fizičkog rada da bi se mogla nastaviti istraživanja, pošto su došli do zaključka da imaju izgleda da opstanu samo ako upoznaju svoju okolinu.

  Njih dvoje uspelo je da osposobi veći deo kupole. Radeći alatom za krpljenje i laserima kojima su sekli čvrste materijale, sagradili su jednu mnogo manju kupolu.

  Postavili su je na ravnom delu jedne stene, premestili ispust da bi sprečili dalje kondenzovanje na donjoj strani kupole i dodali još neke sigurnosne detalje. Sad su spavali u postoriji sa prilagođenim pritiskom unutar kupole, a jedan od njih je sve vreme dežurao. Bili su obučeni da iz dubokog sna za trideset sekundi dođu u stanje potpune gotovosti. Nisu smeli dopustiti da ih opet nešto iznenadi.

  Kroford je odvratio pogled sa krila na farmi vetrenjača, koja su se vrtoglavo okretala. Sedeo je u kupoli sa preostalim članovima posade, bez kacige. T.o je bilo najviše što bi Leng mogla dopustiti bilo kome, sem kad su se nalazili u bezbednim komorama za spavanje. Song Su Li je preko radija davala izveštaj Edgar Rajs Barou. U

  ruci je držala jedan od uzoraka pumpe koji je izdvojila iz jedne biljke. Pumpa se sastojala od osam lopatica dugih pola metra, koje su se slobodno okretale na teflonskom ležaju.

  Ispod tog nalazili su se različiti sićušni zupčanici i sama pumpa. Nemarno ju je okretala, dok je govorila.

  »Ja to zbilja ne shvatam« priznao je Kroford, tiho govoreći Lusi MekKilijen.

  »Šta je to toliko neobično u jednoj maloj vetrenjači?«

  »To je jedna potpuno nova oblast...« šaputala je Lusi. »Razmisli o tome. Na Zemlji

  se priroda nikad nije potrudila da izume točak. Ponekad sam se pitala zašto nije.

  Postoje ograničenja, naravno, ali to je tako dobra zamisao. Pogledaj samo šta smo time dobili. Svako kretanje u prirodi ipak je ograničeno na gore — dole, nazad — napred, unutra — van ili stezanje — opuštanje, ali na Zemlji nema ničega što se stalno okreće, izuzev onog što smo mi izmislili.«

  I kad je o tome razmislio, Kroford poče da uviđa neobičnost svega toga. Pokušavao

  je da predoči sebi neki mehanizam kod životinja ili biljaka zemaljskog porekla koji bi se okretao i produžavao to kretanje zauvek, ali uzalud. Nije išlo.

  Song je završila svoj izveštaj i zatim ustupila mikrofon Lengovoj. Pre nego što je Leng mogla da nešto kaže, Vajnstajn se začuo na liniji.

  20

  »Ovde smo promenili plan« rekao je bez uvoda. »Nadam se da vas to neće

  zaprepastiti. Ako dobro razmislite, uvidećete da je to razumno. Vraćamo se na Zemlju

  za sedam dana.«

  To ih nije mnogo iznenadilo. Baro im je dao gotovo sve što je mogao u pogledu podataka i namirnica. Trebalo je da im isporuči još jednu pošiljku i nakon toga, njegovo prisustvo bilo bi samo smetnja obema grupama.

  Bilo je dosta ironije u tome da dva moćna broda stoje tako blizu jedan drugom, a

  da su tako bespomoćni da učine išta konkretno. To je samo iznurivalo posadu Baroa.

  »Proračune smo napravili na temelju smanjenja mase; vas dvadeset, i šest tona uzoraka koje je trebalo da ponesemo. Koristeći gorivo koje bismo vam inače dali za uzletanje, ući ćemo u orbitu prema Veneri. Datum polaska je za sedam dana od danas.

  U toj orbiti naići ćemo na kružeću kapsulu bez posade, punu namirnica na koje nismo

  računali.«

  A uz to, pomislila je Leng to i te kako dramatično putovanje u pravcu Sunca, na riskantnoj putanji kometa, bez ikakvih zaliha, računajući samo na taj sastanak od kog će zavisiti njihova sudbina...«

  »Želeo bih čuti tvoje mišljenje« nastavio je. »Ovo još nije u potpunosti konačna odluka.«

  Svi su pogledali u Leng. Bili su uvereni da će je videti mirnu i nepokolebanu.

  »Mislim da je to najbolje. Samo još nešto. Odustali ste od svake pomisli da ja pilotiram Podkejnom?«

  »Nismo nameravali da te povredimo, Meri«, rekao je Vajnstajn nežno. Ali odustali

  smo. Mišljenje ljudi na Zemlji je da ti to ne možeš izvesti. Pokušali su neke eksperimente, obučavajući veoma dobre pilote vežbanjem na simulatorima, ali oni to ne mogu izvesti, a mišljenja smo da ni ti to ne bi mogla.«

  »Nema potrebe da budeš tako obziran. Ja to znam kao i svi drugi. Ali čak i kad su

  šanse jedan prema milion miliona, bolje je pokušati nego sedeti skrštenih ruku.

  Prihvatiću se toga, ako na Zemlji smatraju da je Kroford u pravu i da je opstanak bar teoretski moguć.«

  Sledilo je dugo oklevanje. »Pretpostavljam da je to u redu. Meri, biću jasan.

  Nadam se da nisam u pravu, ali ja ne očekujem...«

  »Hvala ti Vini za ohrabrujuće reči. Ti si oduvek znao šta znači ohrabriti nekog.

  Uzgred rečeno, ta druga misija kojom nameravaš da oboriš meteor da bi spasao naše

  stražnjice, to si takode uvežbao?«

  Okupljena posada se smešila, a Song mu poželi srećan put promenjenim glasom.

  Vajnstajn nije baš bio najomiljeniji čovek na Marsu.

  »Meri, već sam ti govorio o tome«, požalio se. Bio je to blagi ukor, a što je još značajnije nije joj zamerio što ga je nazvala nadimkom. Bio je fin prema osuđenima.

  »Pretresali smo to čitav dan. Čak sam uspeo da dobijem dozvolu da privremeno predam komandu. Ali makete koje su napravili na Zemlji nisu izdržale povratak u atmosferu. To je najviše što smo mogli učiniti. Ne bih mogao dovoditi u opasnost celu misiju preduzimajući ono što oni na Zemlji ne bi odobrili.«

  »Znam. Zvaću te sutra.« Isključila je prijemnik i sela podvivši kolena. Zaklela bih se da testove na Zemlji nisu obavili ni na rolni toaletnog papira... jer on ne bi... Zadržala je dah rukom. Šta ja to govorim? To je nisko. Ne volim ga, ali on je u pravu.«

  Ustala je, naduvavši obraze da bi izdahnula zadržan vazduh.

  »Dođite, posado, imamo mnogo posla.«

  21

  Zbog vetrenjača su svoju koloniju nazvali Novi Amsterdam. Za marsovske biljke ostao je naziv vrtuljak, mada ih je Kroford još dugo zvao čigrom.

  Radili su celi bogovetni dan trudeći se usput da se ne osvrću na Baro iznad sebe.

  Poruke koje su slali i primali bile su kratke i jezgrovite. Bili su bespomoćni, jer će odlaskom matičnog broda nestati i redovne opskrbe vazduhom, bez kog neće izdržati.

  Iako je dan rastanka bio neumitna činjenica, prema njoj su se nonšalantno

  odnosili.

  Priredili su pravu predstavu odlazeći na spavanje satima pre predviđenog razlaza.

  Kad je bio siguran da su drugi zaspali, Kroford je otvorio oči i osmotrio zamračenu

  prostoriju. Nije baš ličila na dom. Bili su zbijeni jedni uz druge na improvizovanim ležajima napravljenim od izolacionog materijala. Prostor za toalet bio je iza tanke pregrade uz jedan zid i zaudarao je. Ali niko od njih ne bi poželeo da spava izvan kupole, čak i kad bi Leng to dozvolila.

  Jedino svetio dopiralo je sa osvetljenih brojčanika koje je požarni trebalo da nadgleda celu noć. Niko nije sedeo ispred njih, pa je Kroford pretpostavio da dežurni spava. U drugoj prilici bi se uznemirio, ali za to sad nije bilo vremena. Morao je da se odene i iskoristi priliku da se iskrade. Počeo je krišom da oblači svoje astronautsko odelo. Kao istoričar nije mogao propustiti da mu tako značajan trenutak promakne neprimećen. Glupo je, ali tako je bilo. Morao je da bude vani i posmatra odlazak Baroa sopstvenim očima. Nije bilo važno ako nikad ne bude imao priliku da govori o tome, ali morao je to zabeležiti. Neko se uspravio pokraj njega. Sledio se, ali bilo je prekasno.

  Song je protrljala oči i zagledala se u tamu.

  »Met?...« zevnula je. »Šta, šta se dešava? Je li nešto...?«

  »Ššš... Idem van. Nastavi da spavaš, Song.«

  »Mmm... mm...« Protegnula se, snažno protrljala oči i sklonila kosu sa lica. Bila je

  obučena u komotni uložak vasionske odeće, jedan sivi komad prljave tkanine, koja je vapila za pranjem, kao uostalom i sva njihova odeća. Za
trenutak, dok je posmatrao kako se njena senka ispruža i uspravlja, zaboravio je na Baro.

  Trudio se da ne misli na nju.

  »Idem s tobom« prošaputala je.

  »U redu. Nemoj probuditi ostale.«

  Ali upravo iza vazdušne komore stajala je Meri Leng. Okrenula se kad su se pojavili

  i nije izgledala iznenađena.

  »Jesi li ti bila dežurna?« upitao ju je Kroford.

  »Da... a... Prekršila sam sopstveno naređenje. Ali i vas dvoje ste. Razmislite kako ćete izići na raport«. Nasmejala se i domahnula im da joj priđu. Uhvatili su se za ruke i stajali zureći u nebo.

  »Koliko još?« upitala je Song nakon nekog vremena.

  »Za nekoliko minuta. Držite se čvrsto.«

  Kroford je pogledao u Leng i učinilo mu se da je video suze u njenim očima, ali nije

  mogao biti siguran u tami.

  Na nebu se pojavila jedna majušna, nova zvezda, svetlija od svih ostalih, svetlija od Febusa. Smetalo im je očima dok su gledali u nju, ali niko nije skretao pogled.

  Bila je to bezmalo sumanuta vožnja Edgar Rajs Baroa u pravcu Sunca, što dalje od

  duge zime na Marsu. Video se još nekoliko trenutaka, a onda je nestao, ostavljajući pršteći trag za sobom.

  Mada je u kupoli bilo toplo, Kroford je drhtao. Stajali su tako još desetak minuta

  22

  pre nego što je iko od njih osetio potrebu da se vrati u spavaonicu. Zbili su se u vazdušnoj komori, trudeći se da ne gledaju jedni drugima u lice, dok su čekali da se automatski uređaj isključi.

  Unutrašnja vrata su se otvorila i Leng se progurala napred i potom zauzela mesto

  sasvim nazad. Kroford je pogledao u Ralstona, pa u Lusi MekKilijen; u to je Meri zalupila vratima.

  »Neki ljudi nemaju osećaja za poeziju«, rekla je Meri.

  »Ili ga imaju previše«, zakikotala se Song.

  »Želite li da obiđete kupolu sa mnom? Možda bismo mogli da porazgovaramo o tome kako da ljudima omogućimo malo intimnosti.«

  Unutrašnja vrata komore naglo se otvoriše i na njima se pojavi MekKilijenova.