Alef Science Fiction Magazine 022 Page 4

  deset stopa visoko u vazduhu.

  Čovek mu uputi neprijateljski pogled. »Mladiću«, rekao je, »ometaš službu.«

  »Mene sahranjuju«, reče Bernard, »Ometaću je koliko god volim.«

  »Slušaj malo«, reče mašina u Bernardovo uvo. »Pokušavam da ti učinim uslugu.

  Zašto ne možeš zauzvrat da budeš malo fini?«

  »Idi i polomi se«, zareza Bernard. On se okrete debeljku. »Pa nemoj samo da stojiš

  tamo! Pomozi mi!«

  »Ti si mrtav.«

  »Nisam!«

  »Mornarica nikada ne greši.«

  »Upravo je pogrešila.«

  Kapetan ga je gledao očima punim neverice. »Mladiću, pokušavaš li ti da kažeš da

  je došlo do zabune?«

  Bernard zausti, zatim bolje promisli i zatvori usta. Ukoliko je bio mrtav, ode on pravo napolje. Ukoliko bude ustrajao u tvrdnji da je živ i da je počinjena greška, počiniće najgori mogući zločin, naime optužiće vojne vlasti da nisu savršene. U svakom slučaju, ode on u beskraj svemira. On teško proguta.

  »Ne«, rekao je tanušno.

  »Logika uvek pobeduje«, rekao je kapelan. On se dobroćudno nasmeši i otvori knjigu. Mašina blago dohvati Bernarda u ledeno hladni stisak.

  »Hoćeš li, molim te, da uđeš još malo dublje u kovčeg?« Pitala je ona. »Moram da

  stavim poklopac.«

  17

  Mehanički glas bio je blag, kao što je i odgovaralo kapeli, ali u njemu je bilo prizvuka koji su podsećali Bernarda na dobrog starog Gvozdena. On skliznu, i tama pade oko njega kada se poklopac spustio. Nastala je kratka pauza, tokom koje se blagi zvuk

  zaglušujućih himni probio kroz čelične zidove koji su ga okruživali, a potom ubistveno ubrzanje od 10 G učini sve što je moguće da ga zdruzga u kašu. Upravo mu je nekako

  pošlo za rukom da zadrži nešto svesti kada započe jednako ubistveno usporavanje od

  10 G i tresnu ga u suprotni kraj kapsule. Poklopac se otvori i svetlucave čelične kandže pružiše se prema njemu. Bernard je bio previše izubijan da bi se pobunio kada je bio iščupan napolje i bez ceremonija tresnut na čvrsti pod. Neljudski glasovi navališe na njega sa svih strana.

  »Skalpel, sestro.«

  »Nadam se da ima dobar mozak. Onaj poslednji bio je živa bruka.«

  »Šta i očekuješ? Samaterijalom koji dobijamo...«

  »Gle — pa on diše!«

  »Još uvek je živ?«

  »Sredi ga pre nego što počne da vrišti.«

  Bernard oprezno otvori oči i otkri da gleda u krug pohlepnih metalnih lica. Pravo

  iznad njegove glave dopiralo je zaslepljujuće svetio, a izgledalo je da je vazduh prepun raznih skalpela, testera, dleta i drugih okrvavljenih instrumenata. On zatvori oči i polako ih opet otvori. Roboti su još uvek bili tu.

  »Ćao«, zakreketa on.

  »Ne odgovaraj mu«, reče neko. »Vidiš da je mrtav.«

  »Još jedan pametnjaković«, reče krupni zarđali robot naoružan do zuba skalpelima

  zlokobnog izgleda. »Hajde da počnemo.«

  Nekoliko nestrpljivih oklopnika priđe mu bliže; oštro svetio se presijavalo na njihovoj opremi. Bernard zatvori oči i poče da vrišti.

  »Pa ovo je prevazišlo svaku meru!« zabrundao je veliki robot. »Leš koji ne ume ni

  da drži jezik za zubima.«

  »Ej, počni sa grkljanom, važi?«

  »Prvi zakon robotike kaže da robot ne može da povredi ljudsko biće.«

  »Ama to nije ljudsko biće — to je vojnik!«

  Bio je prikovan čeličnim rukama. Dva zdepasta robota počeše da mu se

  približavaju, pokretali su svoje hvataljke u svetlucavom jedinstvu. Skalpel se nadnese nad njim, njegova tanka oštrica još uvek je nosila tamnocrvene tragove poslednje uspešne vivisekcije. Ona nemarno zaseče njegove otrcane rite, a tada:

  »Stani! Stani, rekoh! Barabe! Majmunčine jedne! Šta to radite?«

  Nizak, izboran čovek iznenada se pojavio između robota, poguren ispod ruke koja

  je gestikulirala. »Stanite, vi limenke nijedne!« Imao je zapanjujuće snažan glas i graja prestade skoro trenutno. Robot sa skalpelom baci svoj instrument, a vrh se zabi u Bernardov opasač i ostade da stoji, podrhtavajući. Bernard proviri između prstiju. Čovek je marširao tamo‐amo pred robotima, sa rukama na leđima, i urlao na njih.

  »Nesposobni mehanički otpadu!« urlao je. »Kretenčine! Klipani! Zar ja — ja, slavni

  dr Štajn — treba da radim u takvoj buci? Odgovorite mi! Šta vi, bre, mislite ko ste?

  Samo još jednom dreku da čujem i ja ću...« Ostatak rečenice izgubio se u

  neartikulisanom urliku najčistijeg besnila. Udaljeni miris sumpora i paljevine zagolica Bernardov nos. On kinu.

  »Šta je to?« Čovek se besno okrete prema Bernardu. »Oh, zdravo. Šta radiš

  ovde?«

  Bernard se teturajući uspravi na noge. »Zovi me Išmail«, reče on slabašnim

  glasom.

  »Jesu li ovi moroni hteli da te iseckaju u parčiće?«

  »Mislim da jesu«, reče Bernard, gledajući skalpel.

  18

  »Uvek mi smetaju da radim«, požali se dr Štajn. »Skoro da nema dana da ne uhvate nekog idiota i iseckaju ga ovde, a pri tom se taj dere kao lud.« On uputi oštar pogled Bernardu. »I ti bi vrištao, zar ne?«

  »Pretpostavljam«, reče Bernard.

  »I izgledaš kao da bi«, složio se dr Štajn. On se okrete robotima koji su se diskretno povlačili kroz zadnja vrata. »Zbog čega ne možete da se zabavljate svojim hobijem negde drugde, tupoglavci?« On izmahnu pesnicom prema poslednjem robotu koji je izlazio i okrete užareni pogled Bernardu. »Ja sam osetljiv čovek, stvaralački umetnik«, objasnio je, »a ovi kreteni ne daju mi ni trenutka mira. Kako bi se ti osećao da pokušavaš da zašiješ ljudsku glavu na telo zmije ili tome slično, a onda iznenada neki prokleti idiot u susednoj sobi počne da vrišti kao da hoće da se raspukne? Mogli bi bar da mi učine uslugu i da ih najpre ucmekaju.«

  »A je li«, promrmlja Bernard.

  »Tačno tako! A rekao sam im hiljadu puta! Ali misliš da ih je briga?« On prijateljski

  obgrli Bernarda oko ramena i povede ga prema vratima. »Dobro je imati ovde bar jedno inteligentno ljudsko biće puno razumevanja«, reče mu on. »Hoćeš li da vidiš moju laboratoriju?«

  »Ne«, reče Bernard.

  »Znao sam da će te zanimati. Nema ničega sličnog u čitavom civilizovanom

  univerzumu. I to ne bez razloga.« On se isceri.

  Izadoše u hodnik, zatim su se vozili sa puno trzanja kroz antigravitacioni tunel koji

  je povremeno prekidao sa radom, da bi se na kraju isteturali u hodnik identičnog izgleda i počeli uporno da masiraju svoje stomake da bi ih naterali da ponovo prorade.

  Bernard se obazre oko sebe, a zatim vrisnu i pokuša da skoči nazad u antigravitacioni

  tunel. Hodnik je bio krcat stvorenjima koja su mogla biti rođena samo u najskrivenijim košmarima izopačenog luđaka.

  Dr Štajn ga odvuče nazad i pri tom spretno munu nasrtljivog mešanca džinovskog

  puža i kaplara po jednoj od brada. »Šta ti je?« pitao je. »Zar se plašiš?«

  »Pusti me odavde!« urlao je Bernard. On se okrenu da bi potrčao u suprotnom pravcu i suoči se sa ogromnim, tečnim očima divovske boe konstriktor, bogato ukrašene svetlucavim očnjacima i sa bar hiljadu ogromnih stopala koja mu se bešumno

  prikrala sa leđa.

  »Odaberi neku kartu«, reče zmija i izvuče otrcani špil karata.

  »Ne slušaj je«, promumla dr Štajn. »Ima da te prevari čas posla.« On povede Bernarda kroz masivna vrata ojačana rešetkama od hromiranog čelika i najzad ude u ogromnu, dobro opremljenu operacionu salu čiji su zidovi bili ukrašeni mašinerijom zlokobnog izgleda.

  »Ovo sve izgleda kao da je uzeto iz niskobudžetnog filma strave«, reče Bernard obazirući se nemirno po svetlucavoj opremi i puzavim i gmizavim stvorovima koji su ispunjavali staklene boce, posude i retorte. Teški miris ozona ispunjavao
je vazduh i svuda se osećao dah neizrecive agonije.

  »Pa, zapravo i jeste uzeto iz niskobudžetnog filma strave«, reče dr Štajn sa najblažim tragom zbunjenosti u glasu. »Šta drugo možeš i da očekuješ na bednoj prastaroj olupini kao što je ova? Pojma nemaš koje sam nepravde i uvrede morao da

  otrpim da bih dobio ovu laboratoriju. Znaš li da sam morao da glumim Ludog Naučnika

  u dve stotine tih idiotskih filmova strave samo da bih isplatio zakup opreme? Pojma nemaš koliko me je stajalo što sam morao da budem vešan, spaljivan i čerečen u svakom filmu. Povrh svega, uvek su morale da me nadmudre gomile tupavih junaka koje ne bi umele da izbroje ni do pet bez tuđe pomoći! A tek junakinje! Hriste, trebalo je da vidiš glupe plavuše koje sam morao da nosim dole u laboratoriju i da ih vežem za operacioni sto, a pre nego što bih dobio poštenu priliku da se bacim na posao, bio bih živ spaljen ili raznesen u parčiće.« On poče da plače; krupne senilne suze kotrljale su se 19

  niz njegove upale obraze.

  »Bre«, reče Bernard.

  »Ali glupa kopilad nisu znala«, nastavio je dr Štajn, »da sam u potaji tokom svih tih

  godina pripremao ovu laboratoriju. Radio sam kao crnac svaku noć, povezivao kablove

  na lažnu mašineriju i svuda ugrađivao prave komponente.« On se zlokobno zacereka.

  »Trebalo je da vidiš oči producenata kada smo došli do poslednje klape za Krv doktora

  Moroa. Vezao sam praznoglavu junakinju za sto sa svojim vernim grbavim pomoćnikom

  Igorom, kada je junak uleteo kao furija i zatim poginuo od električne struje pre nego što je prešao pola sobe.« Dr Štajn srećno uzdahnu.

  »I...?«

  »I onda sam prepravio kraj u svih dve stotine filmova, a to je bio đavolski posao,

  jer sam morao da vaskrsnem sve glumce pre nego što bih prešao na kraj sledećeg filma.

  Eh, to su bili srećni dani.« On ponovo uzdahnu, izgubljen u nostalgičnim mislima.

  »Imam ovde sve te filmove, ukoliko ti se dopada da za promenu pogledaš neki dobar

  film strave. Prave stvari — bez soka od paradajza, bez lažnih čudovišta, bez tupavih hepienda. Prava krv od početka do kraja.«

  »Ma nemoj da se mučiš zbog mene«, reče Bernard, pažljivo se primičući vratima.

  »Zar ne želiš da vidiš moju zbirku živih mozgova?«

  »Ne, hvala.«

  »Moje grbave pomoćnike? Moju zbirku filmskih junaka očuvanih u alkoholu?

  Pravo vrištanje junakinja? Gornji levi kutnjak King Konga? Tarzanovu tajnu veštačku vilicu?«

  »Ne!« kriknu Bernard. »Ne! Ne! Ne!«

  »Izvini«, reče dr Štajn skrušeno. »Samo sam želeo da osetiš najveću jezu u životu.«

  »Hvala, ne treba«, promrmlja Bernard malo mirnije. »Čuj, hoćeš li da skineš tu odsečenu ruku što mi puzi po leđima? Jeza me hvata od nje.«

  »Treba da si srećan što nije počela da ti dere kožu sa leđa«, reče dr Štajn i pljesnu

  napadačku šaku po jezivim, koščatim prstima. Ona skoči dole, odgmiza u ugao i pritaji

  se u njemu.

  »Ne dopada mi se ovo«, požali se Bernard glasom koji je drhtao od

  samosažaljenja. »Zbog čega se svi kače na mene?« On ispriča dr Štajnu svoje doživljaje tokom boravka na Dobroj staroj laganoj smrti i na brodu Refanut. Bila je to podugačka priča i dr Štajn se pošteno dosađivao davno pre nego što ju je Bernard završio.

  »Zašto baš ja?« cvileo je Bernard.

  Dr Štajn sleže ramenima. »Ti si tip žrtve«, reče mu on. »Neki ljudi su rođeni da budu mučitelji; drugi se rađaju da budu mučeni. To ti je prosto.«

  »Nisam znao da si filozof«, reče Bernard.

  »Uvek sam držao filozofske govore u filmovima strave, obično neposredno pre

  nego što bi junak uleteo i sve pokvario«, reče dr Štajn. »Govorio sam bez kraja o nadmoći uma nad materijom i zemljama snova koje pruža nauka, a onda bi ušli tupavi

  glavni junaci i porekli sve što sam rekao. A sad, dođi ovamo, pa ću da ti pokažem tvoje radno mesto.«

  »Radno mesto?« reče Bernard u neverici.

  »Ti tražiš posao, zar ne?«

  »Ne.«

  »Ostaje ti ili to, ili da te pojedu čudovišta. Drago mi je što si razuman mladić.

  Daleko ćeš ti dospeti u životu. Dođi, pokazaću ti spravu za mučenje. Prijatan, lak posao; ništa ne moraš da radiš. Samo lezi i uživaj. Upravo prepravljam filmić Kako je doktor Štajn uništio čitav svemir i ipak ostao živ da priča o tome, pa mi treba jedan valjan, naočit mladić koji će da leži u spravi za mučenje i sve vreme vrišti kao lud.«

  »Neću ja da vrištim ni u kakvoj spra‐aaaaaaah!« zakrklja Bernard. On poče da se

  bori sa neopisivim stvorenjem, koje se sastojalo gotovo isključivo od dlakavih šapa i 20

  iskeženih očnjaka, i produži zadihano: »Vadi me odavde!«

  »Hrabar si ti momak«, reče mu dr Štajn očarano. »Očaran sam time. Idem da ih vežem uz spravu za mučenje pa ćeš moći da ih posmatraš dobro i natenane.« On se zlokobno zacereka, a pratila su ga raznorazna čudovišta po laboratoriji, koja su pljeskala udovima i kreštala u savršenoj harmoniji. Bernard oseti kako mu pripada muka. Dr Štajn ga dograbi prijateljskim, nepopustljivim stiskom iznad lakta i povede ga prema mračnom, neprijatnom ulazu kroz koji su mogle da se vide treptave vatre.

  »Nećeš ovo zaboraviti ni za milion godina«, reče on. »I pripazi malo — ovaj deo laboratorije je u lošem stanju. Pod nije onakav kakav je nekada bio.«

  »A je li«, promrmlja Bernard turobno.

  »Hej — pazi na tu rupu!«

  »Kakvu«, čeče Bernard uplašeno, »ruu u u u u u u u u u u u u u p u ?«

  5.

  Mešovito đubre, isti nekvalitet kao i prethodna pošiljka koju su nam uputili«, reče elektronski glas sa prizvukom dosade u Bernardovo levo uvo. On oseti kako ga nešto podiže i okreće, a potom su se stroge elektronske oči upiljile u njega. »Hej, ti — zar se nismo već nekada sreli?«

  Bernard se obazre. Nalazio se u istom hodniku kao ranije i visio u nepopustljivoj mehaničkoj šaci pedesetak stopa iznad poda pretrpanog otpacima, ili bolje rečeno iznad gomila plastičnih viljušaka, noževa i tanjira, koje su nestajale u magličastoj daljini, i jezera i reka neke smeđe, smrdljive i zapenjene tečnosti. »Pojma nemam«, reče on mračno. »Vi mašine sve ste mi iste.«

  »Ime i čin«, reče mašina. »I pripazi malo na jezik, drugar.«

  »Zovi me Išmail. Redov E‐l. I nemoj slučajno da pokušaš da mi ponovo pružiš svemirsku sahranu!«

  »Ama bez brige; nećeš je ni dobiti. Misliš da svakome ko uleti ovamo pružamo pravu svemirsku sahranu?« Mašina se gromoglasno nasmeja. »Imaš li ti uopšte pojma

  koliko košta hemijska raketa za jednokratnu upotrebu? Samo lansiranje košta nekoliko

  stotina kredita! A da ne pominjem sav posao koji je potreban da bi se izračunata putanja koja će te odneti toliko daleko od starog Refanuta da sila teže ne privuče nazad to tvoje beskorisno telo. Ne, stari druže, ideš ti pravo među otpatke, gde i pripadaš. Na taj način bar ćeš poslužiti kao đubrivo.«

  »Zar se tako postupa sa vojnikom koji je život dao za carstvo?« dreknu Bernard, mahnito se koprcajući u nepopustljivom stisku.

  21

  »Tako se postupa sa bezvrednim uljezom koji upada ovde po drugi put u petnaest

  minuta«, zareža mašina. »Šta se uopšte desilo tamo gore?«

  »Uleteo sam u gomilu robota ludih od želje da počnu vivisekciju«, reče Bernard.

  »Ali sam im zbrisao.«

  »Zažalićeš ti to«, reče mu mašina zloslutno. »A sada, gde želiš da te bacim? U

  planine limenki piva ili okean otpadaka? Biraj šta ti se dopada.«

  »Ama pusti me!« dreknu Bernard.

  »Kako hoćeš«, reče mašina i pusti ga da padne.

  Pao je pravo dole i sleteo uz bolan tresak na nisko brdo službenih formulara u triplikatu, bogato posuto razbijenim bocama i plastičnim priborom za jelo. Oko njega,
/>   slična brda su se prostirala u monotonoj uzvišenosti prema magličastim daljinama.

  Okviri broda nad njegovom glavom bili su zaklonjeni teškim oblacima dima i isparenja.

  Blede, treptave vatre plamtele su u polutami; do ušiju su mu dopirali slabašni zvuci, kao da se po okolini kreću nevidljiva stvorenja, milostivo skrivena niskim, uskomešanim oblacima teškog plavo‐zelenog dima. Zadah ga pogodi silinom udarca kovačkog čekića.

  On oseti nagon za povraćanje.

  »Hriste!« zaječao je.

  Klimava gomila zarđalih konzervi piva preturi se uz glasan tresak i odatle kroči Gazda, a sledila ga je šačica njegovih robota sledbenika, naoružanih do zuba prastarim oružjem i sa neprijatnim metalnim osmesima.

  »A tu si dakle!« zareža ovaj i pokaza trule zube u jezivoj parodiji osmeha. »Šta li te je zadržalo toliko dugo, pacovčino?«

  »Mislio sam da ste izbačeni u svemir«, reče Bernard i napravi korak nazad.

  »Ma ti si lud! To je samo za oficire — žive, uglavnom, kada žele da se što neprimetnije povuku na sigurno mesto. Mi smo ispaljeni i izbačeni pravo na ovo bezvredno mesto, kao i svi ostali obični vojnici.« On zgadeno pijunu. »Hriste, pa ovo je gore od hidroponičnih bašti!« On uputi užaren pogled Bernardu. »A ko nas je izveo iz

  bašti? Ti si to učinio!«

  »Ej, čekaj malo«, prošapta Bernard, »pa nisam znao...«

  »Mnogo štošta nisi ti znao«, zareža Gazda. On napravi širok pokret prema svojim

  zarđalim sadruzima. »Vidiš ove limenke? Oni su sve što mi je preostalo! Nemam više nijedno ljudsko biće u pratnji! A sve je to tvoja greška!« On pođe prema Bernardu; u njegovim duboko usađenim očima videlo se ubilačko svetlucanje.

  Očigledno, nikakva objašnjenja nisu bila potrebna niti su se očekivala. Bernard se

  okrete i zaždi niz breg, saplićući se u ostacima sa stolova civilizacije dubokim do kolena.

  On se trže pred mračnom, pretečom senkom sa mnoštvom svetlucavih zuba koja se iznenada pojavila pred njime i skotrlja niz padinu, širom razmaknutih ruku i nogu, urlajući iz sveg glasa. Otpozadi su mu odgovorili krici isto toliko prestravljeni koliko i njegovi i on zaključi da Gazda nije bio spretan kao on i nije izbegao onu stvar, šta god bila. On se uskoprca na noge i potrča dalje, ne bi li izašao iz beskrajnog predela.