Alef Science Fiction Magazine 016 Page 4

  razumljivih pobuda. Ima ih mirnih, ima ih i zlih, i u zavisnosti od toga oni čine dobre ili loše stvari. Ovo je prvi put da sam upoznala Onog‐Koji‐Dolazi‐Iznutra, i to baš u telu moje Gospodarice!«

  »I kakvi ti se, dakle, čine moj karakter i pubude, Gospo?«

  Ćutala je zamišljeno nekoliko trenutaka, pa odgovori:

  »Mislim da si došao, Plešuća Smrti, da ispuniš hiljadugodišnje proročanstvo.«

  Opet se vraćamo na to:

  »Način na koji je Onaj‐Koji‐Dolazi‐Iznutra učinio da moja Gospodarica u

  smrtonosnom plesu pošalje Hetu duše Sardonovih ubica obznanio je svima koji su bili

  prisutni da je reč 'Korota' oživela: jer upravo taj dan i takav događaj proročanstvo pominje na svom početku.«

  »Ukoliko je to tačno, na koji će se način, Gospo, postaviti prema meni i onome što

  sledi?«

  Ana slegnu ramenima. »Naravno, učiniću sve što je u mojoj moći da pomognem Plešućoj Smrti. Naš je položaj donedavno bio beznadežan. Sardon je preduzeo sve da onemogući da Gospodarica preuzme presto i krunu na koje ima pravo.«

  »Dakle, mogu da računam na tvoju potpunu diskreciju u pogledu... mog

  postojanja?«

  »Ja sam uvek bila odana dinastiji i kući Renza; pomoći Plešućoj Smrti u ovoj situaciji znači isto što i pomoći mojoj Gospodarici. Osim toga« — tu se njen staloženi ton izmeni u iznenadnoj provali mržnje — »zbog onog što je Sardon učinio mojoj porodici, doprinos njegovoj propasti bio bi dovoljan razlog da pomognem Onom‐Koji-Dolazi‐Iznutra!«

  »Moje je ime Alfred«, reče on blago. »Alfred Čester.« Gledao je kako Ana miče usnama bezglasno ponavljajući njegovo ime očaran njenim licem koje je odsjaj svece činio nestvarnim i anđeoski čistim. To ga nagna da doda: »I moj um je um muškarca.

  Mislim, Gospo, da to treba da znaš.«

  Ana ga pogleda otvorenim, nesuzdržanim pogledom i za trenutak mu se učini kao

  devojčica, prokleto, prokleto lepa devojčica. Nije ništa odgovorila, već je nastavila da ga ćutke posmatra. Alfred uspe da odagna očaranost, nakašlja se da prikrije trenutnu zbunjenost, i reče:

  »Ana, ako zaista želiš da mi pomogneš, moraćeš da počneš da me podučavaš.«

  »Ali ja sam samo družbenica i pratilja moje Gospodarice. Aten je njen duhovnik i

  učitelj!«

  Alfred odmahnu glavom. »Ne želim za sada više nikog da upućujem u ovu našu tajnu. Zamenićeš ga ti: učićeš me svemu što i sama znaš. Pomisli na to da sam kao dete, i da još ne poznajem puteve i načine ovog sveta. Potrebno je zato da o njemu za što kraće vreme saznam što više — to je jedini način da postignem ono što oboje želimo.«

  I preživim, dodade u sebi.

  I tako, tu noć i sledeće dane Leone, Plešuća Smrt, i Gospa Ana od Vervejna provele su u tihim razgovorima prekidanim samo najnužnijim telesnim potrebama.

  Alfredu je privikavanje na žensko telo bilo zanimljivo, pa čak i zabavno u određenim situacijama — kao, na primer, kada je prvi put, u nameri da olakša svoju punu bešiku, bez razmišljanja čučnuo nad zlatnu noćnu posudu i skoro se preturio od

  nezadrživog kikota koji ga je trenutak kasnije spopao. Takvih je momenata bilo dosta, a jedan od njih mu je dolazio uporno u sećanje i mnogo kasnije:

  Pošto je pred vojnicima i pratnjom trebalo održati privid da je Princeza Leone od

  Renza ta koja će kao Plešuća Smrt pretočiti reč Korota u stvarnost, a ne neki duh ili demon, Alfred i Ana su i dalje igrali svoje uloge. Tako je došlo vreme da Leone spere sa sebe tragove napora izazvanih dugim putovanjem, odnosno da je njena Gospa Ana okupa. Taj ritual obavljen je uz pomoć dva drvena korita ispunjena hladnom i vrelom 17

  vodom (Zoir je izuzetno pristao da se voda za tu priliku prokuva u kotlu nad dobro zaklonjenom vatrom) i čitave gomile mekih, čupavih peškira. Ana se pojavila uvijena u

  čisto belo platno, razgolićenih ramena i dugih pravih nogu, i svoju tešku, bujnu kosu podigla i obavila ubrusom. Alfred je u sebi mumlao psovke dok je sramežljivo stajao nag u ledenoj vodi, pokrivajući rukama grudi i nakovrčani nežni trougao među nogama.

  Ana je prasnula u smeh kad ga je ugledala, i pohitala da ga dobro isprska a potom i

  istrlja grubim sapunom. Alfred tada dozive, što zbog hladne vode, što zbog Anine blizine, svoju prvu žensku erekciju: spopala ga je prijatna jeza duž glatke i fine kože kojoj snažni i pomalo grubi pokreti Aninih ruku nisu ni najmanje bili neugodni; osetio je kako mu se stomakom širi topla napetost i sa zaprepašćenjem primetio da su mu na okruglim grudima bradavice postale čvrste, tamnocrvene i gotovo bolne na dodir. U

  tom trenutku on se zastide kao nikad u životu — bio je ubeđen da sa tako nelagodnim

  osećajem stida nije mogao da se meri čak ni onaj dan kada je, nekad i negde davno, od

  susetkine kćerke dobio svoj prvi poljubac. Ana je marljivo poslovala oko njega povremeno ga zadirkujući, a on je kuvao u sebi od srama i gomile raznolikih osećanja

  uskovitlanih njenim naginjanjem nad njim i golicanjem mokrom i rasutom kosom sa koje je ubrus u međuvremenu spao.

  Ali to kupanje bi naglo prekinuto: jedan od vojnika dozvao je Anu iz šatora i saopštio joj Zoirovu poruku. Trebalo je što hitnije poći, jer su straže primetile nekoliko tankih stubova dima iznad šume, što su bili jasan pokazatelj da su progonioci blizu.

  Čarolija je bila razbijena, i Alfred požuri da se obriše i odene, ne znajući tačno da li mu je zbog toga laknulo ili bilo žao.

  Vreme je postajalo sve hladnije, i nekoliko uzastopnih dana imali su sneg. Jedina

  značajna novina koju je Alfred uneo u dnevni Leonin raspored bile su jutarnje i večernje telesne vežbe. Telo prestolonaslednice bilo je mlado i jedro, ali Alfred je želeo da ga ojača i očvrsne za slučaj da neka nova demonstracija tipa »Plešuća Smrt« bude neophodna. Sada je od Ane već dosta saznao o ovome svetu koji su njegovi stanovnici

  zvali »Arkam« i osećao se daleko sposobnijim da se u njemu snađe.

  U najkraćim crtama, Ana mu je ispričala sledeće:

  Ime Arkam označavalo je jedan jedini kontinent i ostatak sveta bio je prekriven beskrajnim morem (mada je Alfred pretpostavljao da planeta koja je ovoliko, sudeći po

  gravitaciji, suncu, klimi i biljnom i životinjskom svetu, slična Zemlji mora da ima još koji kontinent, zasad neotkriven). Centralni deo kontinenta zauzimalo je Leonino carstvo zvano Khaim, čija je prestonica, Hilsen, ležala između reka Pons i Agard. Khaim je sa istoka i zapada bio okružen manjim kraljevstvima i sa njima je dosta dugo, zahvaljujući prevashodno svojoj snazi, živeo u miru. Ali Hortor, zemlja koja se sa Khaimom graničila na severozapadu, bila je neprestano neprijateljski raspoložena: svi pripadnici dinastije Hortora želeli su da ostvare jedan isti san — da potuku Khaim na bojnom polju i priključe ga svojoj kruni. Zbog toga je i Ezt, sadašnji vladar Hortora, pružio utočište i pomoć Leoninom stricu Sardonu.

  Sardon je pre nekih dvadeset godina (Alfred još nije uspeo da ustanovi koliko se

  jedinice za merenje vremena poklapaju ili su bliske zemaljskim, ali to je moglo da čeka) pokušao državni udar da bi zbacio s prestola svoga brata Kanisa, Leoninog oca. Zavera

  je propala i verovalo se da je Sardon zajedno sa svojim pristalicama našao smrt od mačeva carske garde, ali špijuni su sa dvora u Nertu, prestonici Hortora, ubrzo javili da se Sardon tamo pojavio živ i zdrav. Jedan od ciljeva zavere bio je da se uklone sve Kanisove pristalice i, među žrtvama prvog udara zaverenika, bila je i mnogobrojna porodica Vojvode od Vervejna. Ana je izbegla smrt pukim slučajem, sakrivena u jednom

  porculanskom ćupu u predvorju palate, slušajući kako joj masakriraju roditelje i braću.

  Imala je tada šest godina.

  Car Kaniš je prethodnog meseca naprasno umro ne doživevši duboku starost svojih

  18

  19

  predaka vladara. Govorkanja navode na pomisao da je tu Sardon umešao prste uz pomoć magije ili nečeg sličnog. Običaj je bio da se krunisanje naslednika krune obavi po n
avršetku trećeg meseca od smrti vladara i Sardon je nameravao da iskoristi taj interregnum. Leone je već duže vreme boravila u hramu‐školi posvećenom Žili, boginji

  mudrosti i nauke, gde ju je Aten podučavao istoriji Khaima i umetnosti vladanja; vest o očevoj iznenadnoj smrti zatekla ju je nespremnu za preuzimanje vlasti. Posle kratkog savetovanja, Ana i Zoir, komandant malobrojne lične Princezine garde, složili su se da bi najbolje bilo što hitnije krenuti ka prestonici.

  Međutim, Sardonova zavera ovog puta bila je organizovanija. Izvežbane grupe

  ubica veoma brzo su potajno uklonile predstavnike najstarijih i najodanijih kuća sa dvora; Selt, vrhovni sveštenik Stinge Četverostrukog Uništitelja, koji je formalno vladao carstvom u periodu bezvlašća, bio je slabić podložan zastrašivanju. Osim toga, izdaja je delimično zahvatila i komandni kadar Khaimske armije, što je omogućilo Hortorovim trupama da bez teškoća savladaju pogranične posade i prodru u zemlju. Većina plemićkih kuća zatvorila se na svojim feudima zajedno sa vojnicima koje je trebalo da

  stave na raspolaganje Kruni, u očekivanju ishoda dinastičke borbe. Tako, sada praktično nije imao ko da se suprotstavi spremnim četama osvajača.

  Vesti, koje su Prestolonaslednici stizale preko jahača‐kurira i za to istreniranih sokolova, nagoveštavale su mogućnost da se deo stalne vojske Khaima, nekih dve do tri

  hiljade ljudi, raštrkao po Jezerskoj oblasti i našao utočište u planinama, očekujući njen dolazak. Zoir je svoju malu grupu sada vodio ka njima, u očajničkoj nadi da će te vojnike moći da prikupi, organizuje i povede na osvajača pre zime. Na severu su se protezala neispitana prostranstva kojima su krstarile varvarske horde povremeno upadajući u carstvo u potrazi za pljačkom, zato je bilo opasno otići ovako duboko na tu stranu. Ali to im je bila jedina prilika da izbegnu nadmoćne snage Hortora.

  Jedne noći, pošto su se smestili u napuštenoj maloj pećini neke zveri, Ana i Alfred

  su se zgurili oko vatre čiji je dim oticao kroz prirodni dimnjak u olujno nebo. Dok su vojnici i pratnja prenoćili napolju. Ana mu, uz avetinjsko poigravanje plamena, ispriča o proročanstvu:

  »Korot je, grad od kog je ostao jedan hram. Stajao je tu od pamtiveka, krijući u sebi kamenu ploču sa uklesanim tekstom proročanstva. Tekst dešifrovaii pre hiljadu godina glasi otprilike ovako.

  Čuvajte se, o oholi i zli, dana kad će olovno nebo prekriti sjajne gradove i najveći i najslavniji presto Sveta! Arkam će zaigrati na rubu sečiva zavitlanog rukom uzurpatora; čuvajte se, vi uz njega, jer njegov varljivi uspon biće vaš sunovrat.

  Jer pojaviće se, niknuvši u bici, Plešuća Smrt i slabom ženskom rukom pobediti tri snažna ratnika. Velika je moć koja u njoj spava. Mnoga imena nadenuće joj ljudi, a prvo biće: Ona‐Koja‐Pobeđuje. Savladaće gore i vrleti, pokrenuti bogove i dovesti crnu plimu severa da zbriše i Hetu pošalje prljavštinu vaših duša. Ona‐Koja‐Vodi‐Smrt‐Na‐Lancu, Gospodarica Mora Kandži i Očnjaka, razvejaće vaš prah na sve strane, da vam ne ostane ni traga...

  Tu Ana zastade i zatim oklevajući reče: »Proročanstvo Plešućoj Smrti daje još jedno ime«. Blago je pocrvenela. »To ime je: Ona‐Koju‐Neće‐Taći‐Smrtna‐Muška‐Ruka«.

  Posle nekoliko trenutaka razmišljanja o onome što je čuo, Alfred upita: »Ima li još?« »Da, postoji još jedan deo, ali rukopis je tu dosta oštećen. Pominje dolazak Gospodara Svetla i Tame i osnivanje nove loze koja će slavu Arkama preneti do zvezda.

  Tekst je sve do danas bio stalan predmet proučavanja i tumačenja i za njega zna čitav

  Arkam. Iz kazivanja onih retkih koji su preživeli susret sa varvarima može se zaključiti da čak i oni imaju svoju verziju proročanstva... Glas o pojavi Plešuće Srmti dosad se sigurno proširio Khaimom i to bi moglo ozbiljno da ugrozi Sardonove planove. Onaj‐Koji‐Dolazi-20

  Iznutra znaće za pravi, najbolji način... «

  Njen blagi glas se utiša i ona se zagleda pomalo ovlaženih, snenih očiju, negde daleko. Alfred iznenada oseti neodoljivu potrebu da se približi i privije uz telo te čarobne žene. On se pomeri tako da zagnjuri glavu u njeno krilo; Ana ga zagrli i poslednje što je osetio padajući u san bilo je kako ga njena ruka umirujuće miluje po kosi.

  Sledeći dani doneli su teže uspone i više snega. Alfred je radoznalo posmatrao svet

  oko sebe. Često bi zapazio krupnije i sitnije šumske zverke kako zamiču iza širokih stabala, a brzo je naučio i da raspoznaje ptice koje su presecale nebo iznad planine i povremeno ih naglim uzletanjem upozoravale na blizinu progonitelja. Jednom se Alfredu učini da je ugledao čovečuljka visokog pola metra kako ga sumnjičavo posmatra

  sa jedne grane svojim sitnim, jasnim očima; dok se osvrnuo da bolje pogleda, na grani

  više nije bilo ničeg. Kada je to ispričao Ani, ona mu reče da je s njegovim vidom sve u najboljem redu, i da je imao retku priliku da vidi jednog Gnauma, pripadnika majušnog

  soja što nastanjuje unutrašnjost planina, gleda svoja posla i izbegava ljude. Predanja kažu, objasnila mu je, da Gnaumi umeju da budu jako opasni ukoliko zaključe da im je

  dom ugrožen, i da ponekad jašu na ukroćenim krvoločnim vucima. Sudnjeg dana, kad se

  gnev Zvezda sruči na Arkam, oni će izaći da zajedno sa ljudima i životinjama budu poslednja odbrana sveta, onakvog kakav je.

  I celo to putovanje ostalo bi Alfredu u pamćenju kao neka vrsta divnog izleta da nije bilo stalnog prisustva nevidljive opasnosti i incidenta koji se zbio jedne večeri; odjednom, bez ikakvog upozorenja, Alfred je osetio kako mu se telo postepeno napinje,

  a zatim ga spopaše nezadrživi grčevi i jeziv bol koji se širio kroz sve organe i čula. Uspeo je samo da vikne Anino ime pre nego što je počeo da se trese tako silovito da mu je telo poskakivalo na prostrtoj koži. Bol i strah bili su tako snažni da nije mogao da sastavi suvislu misao.

  Ana je već bila tu, očiju širom otvorenih u zaprepašćenju; već sledećeg trena u njenom pogledu zaiskri razumevanje i ona nestade da bi se odmah vratila sa nekom bogato ukrašenom kutijicom od filigrana.

  »Oprosti mi, Plešuća Smrti!« zavapila je vadeći iz kutijice mali žućkasti grumen,

  »Potpuno sam smetnula sa uma! Ciklus Hazde... Kako sam samo mogla tako da se preračunam... Evo, evo... «

  Prstima druge ruke s naporom je otvorila Alfredu usta, smrvila grumenčić i

  izvežbanim pokretima utrljala mu prah u desni.

  Droga, uspe da pomisli Alfred. Nekakva prokleta droga... Misli mu se razleteše u crvenom blesku i on poče da propada osećajući kako bol postepeno jenjava. Telo mu se

  smirivalo u poslednjim, blagim grčevima. Ana ga je čvrsto obgrlila i počela da se sa njim u naručju lagano klati napred‐nazad. Blago ljuljuškanje donese Alfredu san koga je uspeo sutradan da se seti; stajao je podignute glave i raširenih ruku dok su oko njega u molitvi zapevale hiljade glasova, pogleda uperenog u ogroman, božanski točak koji se okretao, najpre gotovo neprimetno, a potom sve brže i brže; gospodario je tim kovitlacem sve dok iz njega ne izroni nasmejano lice Gospe Ane od Vervejna obasjano

  nezemaljskim svetlom; tada sa svih strana jurnu tama i proguta i nju, i njega i čitav svet.

  I u crnilu pojućeg ništavila, molitva se nastavljala.

  Probudio se i shvatio da neko pored njega nešto nerazgovetno peva. Okrenuo je glavu i osetio u potiljku oštar bol koji ga smesta podseti na sve što se protekle noći dešavalo.

  Ugledao je Atena u crnoj mantiji izvezenoj srebrom kako kleči kraj njegovog uzglavlja šakama natkrilivši malu izrezbarenu kuglu od slonovače i moli se zatvorenih očiju.

  »Gde je Gospa Ana?« upitao muklo; usta su mu bila suva.

  Starac se trže i prekide molitvu. Odjeknu kratak tup zvuk i Alfred shvati šta mu je

  izgledalo čudno pri prvom pogledu na Atenov trans: kugla od slonovače zapravo je lebdela nekoliko centimetara iznad tla, i sada je naglo pala. Način na koji je ostala 21

  zabodena u rastresito tle zemunice ukazivao je na to da je dosta teška; podsetila ga je na kugle za bilijar.

  »Plešuća Smrt!« Aten je bio uzbuđen, lice mu s
e ozarilo. »Molitve su uslišene, neka je hvaljen Veliki Stinga! Plešuća Smrt se vratila!«

  Alfred se pridiže s naporom. Tad se po zemunici razli svetlost dana: Gospa Ana je

  odozgo podigla poklopac i sad se spuštala niz grubo tesane lestve. Kad primeti da se Alfred pridigao i radoznalo je posmatra, licem joj prođe uočljiv izraz olakšanja.

  »Gospodarice! Kakva sreća!« uzviknula je. »Bili ste na samoj granici Večitog Lutanja!«

  Alfred zausti da je upita za objašnjenje, ali Ana ga preduhitri. »Slavni Atene, zapovednik vas traži da ga posavetujete o nastavku putovanja«. Starac hitro pokupi nekoliko rasutih drvenih štapića, kuglu strpa u unutrašnji džep mantije i ustade. Uputi Alfredu jedan ozaren osmeh, duboko se nakloni i izađe napolje zaboravivši da kao obično progunda nešto na račun vremena i svoje kostobolje.

  Kad ostadoše sami, Ana priđe Alfredu i položi mu šaku na čelo.

  »Čelo Plešuće Smrti još uvek je vrelo. Ali glavna opasnost je prošla. Evo, neka Onaj‐

  Koji‐Dolazi‐Iznutra sažvaće ovaj koren. To će odagnati i poslednje aveti Hazde«.

  Alfred poslušno poče da žvaće slatkast koren i upita punih usta. »Šta se, Heta mu,

  dogodilo?«

  »Prestolonaslednica je, kao uostalom i sva plemićka deca Arkama«, stade Ana da

  objašnjava, »počela od svoje sedme godine da uzima Hazdu kako bi što bolje razvila svoje telo i duh. Hazda ima blagotvoran uticaj na organizme u razvoju — povećava snagu i pospesuje oštroumnost, ali izaziva zavisnost. Zavisnost se ispoljava u ciklusima.

  Hazda se mora uzeti po navršetku svake treće godine od poslednjeg uzimanja. Na meni

  je krivica što sam dopustila da usled neobičnih zbivanja ne poklonim dovoljno pažnje ciklusu koji se kod moje Gospodarice bližio kraju«. Ugrizla se za usnu i pogledala ga kao krivac. »Žao mi je«.

  Alfred ispljunu ostatke korena i ustade. Osetio je samo laku vrtoglavicu koja je smesta prošla. Vraćala mu se snaga.

  »Šta bi se dogodilo da te... Hazde nije bilo pri ruci?«