Alef Science Fiction Magazine 009 Page 4

  — Pretpostavljam da ga je inspektor uhapsio.

  — Nije bio muškarac. Bila je devojka.

  Fara nabra obrve. Ovo mu se nije dopalo. Ti lukavi đavoli. Iskoristili su devojku baš kao što su iskoristili i onog starijeg čoveka.

  — I šta se desilo? — upitao je Fara grubo.

  — Devojka je još uvek napolju. Rekao bih da je hrabra... i prilično lepa.

  — I je li nešto učinjeno? — promrmljao je Fara brišući čestice kristala s motora.

  — Ništa. Inspektor je obavešten, ali on kaže da ne želi da bude još tri nedelje odvojen od svoje porodice i da ponovo snosi troškove povratka.

  Fara je razmišljao nekoliko trenutaka i kad je konačno progovorio, glas mu je bio

  prožet suzdržanim gnevom:

  — Znači, puštaju ih da rade šta im je volja. Vrlo su pametni. Zar ne shvataju da ne

  smeju ni koraka ustuknuti pred tim prekršiteljima. To je kao da odobravaju greh.

  Krajičkom oka primetio je čudan osmeh na Kastlerovom lieu. Odjednom mu je palo

  na pamet da Kastler uživa u njegovom gnevu. Postojalo je još nešto u tom osmehu...

  nešto... tajanstveno.

  — Ali, prirodno, tebe taj greh mnogo ne zabrinjava.

  — Okrutan život čini ljude tolerantnim — odgovorio je Kastler ležerno. — Na primer, da bolje poznaješ tu devojku i ti bi verovatno shvatio da u svima nama postoji nešto što je dobro.

  — Kako to misliš... da je bolje poznajem — planuo je Fara. — Neću ni da razgovaram s tim drskim stvorenjem.

  — Čovek ne može uvek da bira — primetio je zlobno. — Pretpostavimo da je dovede kući.

  — Ko koga da dovede kući? — upitao je Fara iritirano. — Kastlere, ti...

  Ućutao je naglo. Užasna pomisao prostrujala mu je kroz glavu..

  — Hoćeš da kažeš... — počeo je zapanjeno.

  — Hoću da kažem — odgovorio je Kastler s trijumfalnim osmehom — da momci

  ne dozvoljavaju takvoj lepotici da dugo ostane sama. I, sasvim prirodno, tvoj sin je bio prvi koji joj je prišao.

  18

  — Šetaju sada Drugom avenijom — završio je — i idu ovamo, tako da...

  — Gubi se odavde! — eksplodirao je Fara. — Gubi se kad ti govorim!

  Besposličar nije očekivao takav kraj. Pocrveneo je, zatim izašao, zalupivši vratima.

  Fara je stajao nepomično nekoliko trenutaka, a onda je stegao vilice i izašao napolje na ulicu.

  Sada je bio trenutak da stavi tačku na takve stvari.

  Nije imao odreden plan; samo snažnu odlučnost da smesta okonča nezamislivu situaciju. I sve to bilo je prožeto gnevom prema Kajlu. Kako je mogao da ima tako bezvrednog sina, on koji je platio svoje dugove, marljivo radio i trudio se da bude pošten i živi u skladu sa vladarkinim najvišim standardima?

  Mračna sumnja obuze Faraa da mu sin možda nije nasledio zlu krv s Kriline strane?

  Naravo, ne od Kriline majke. Ona je dobra i vredna žena koja će jednog dana ostaviti Krili lepu svotu novca.

  Ali Krilin otac je nestao kad je Kril bila još dete i govorilo se da se spetljao i pobegao s nekom telestatskom glumicom.

  A sad je Kajls devojkom iz prodavnice oružja. Devojkom koja je dozvolila da je pokupe...

  Spazio ih je kad je stigao na ugao Druge avenije. Bili su na stotinak metara ispred

  njega i polako su se udaljavali. Devojka je bila vitka i visoka i kad im se Fara približio, ona je rekla:

  — Imaš pogrešno mišljenje o nama. Osoba kao što si ti ne može da dobije posao u

  našoj organizaciji. Ti pripadaš Imperijalnoj službi kojoj su potrebni mladi ljudi dobrog obrazovanja, dobrog izgleda i bez skrupula. Ja...

  Farau je zastao dan u grudima. Znači li to da je Kajl pokušao da se zaposli kod tih

  ljudi? Rekao je oštro:

  — Kajl!

  Oboje su se okrenuli.

  — Kajl, smesta idi kući! — naredio je Fara, osećajući da ga obuzima sve jači gnev.

  Devojka je upitno posmatrala Faraa svojim čudnim, sivozelenim očima. Nema

  stida, pomislio je, i obuzeo ga je još jači gnev. Tamna rumen oblila je Kajlovo lice.

  Rumen je potom prešla u bledilo koje je nagoveštavalo bes. Kajl se okrenuo devojci i rekao:

  — Ovo je ta stara budala s kojom živim. Srećom, retko se viđamo... čak ni ne jedemo za istim stolom. Šta misliš o njemu?

  Devojka se usiljeno osmehnula.

  — Pa, mi poznajemo Faraa Klarka; on je vladarkin glavni oslonac u Gleju.

  — Da — podsmehnuo se mladić — Treba da ga čuješ. On misli da živimo u raju i

  da vladarka poseduje božansku moć. Najgore od svega je što ne postoji šansa da se oslobodi tog svog mrzovoljnog izraza.

  Produžili su, a Fara je ostao da stoji. Nije više osećao gnev. Shvatio je da je napravio grešku, toliko veliku grešku da...

  Nije mogao da je ispravi.

  Ostatak dana proveo je u radionici, opsednut sumomim razmišljanjima.

  Hoće li i sad biti isto kao i pre? Da Kajl i on žive pod istim krovom, da se ne gledaju čak ni kad se sretnu, da ležu u različito vreme i ustaju, Fara u 6.30, a Kajl u podne? Hoće li se to protezati danima... godinama?

  19

  Kad je stigao kući, Kril ga je čekala. Rekla je:

  — Fara, on hoće da mu pozajmiš pet stotina kredita da bi mogao da ode u Imperiju.

  Fara je samo klimnuo glavom. Doneo je novac sledećeg jutra i dao ga Krili koja ga

  je odnela u spavaću sobu. Vratila se minutu kasnije.

  — Rekao mi je da ti kažem zbogom.

  Kad se Fara vratio te večeri kući, Kajl je već bio otišao. Pitao se treba li da oseća olakšanje ili... ili šta?

  Dani su prolazili. Fara je poslovao u svojoj radionici. Nije imao šta drugo da radi i često su ga opsedale sumorne misli da će to raditi sve do svoje smrti. Sem ako...

  Velika budala je bio, govorio je sebi, kad se nadao da će Kajl ući u radionicu i reći:

  — Oče, opametio sam se. Ako možeš ikako da mi oprostiš i uputiš me u posao, biću ti neizmemo zahvalan. Kad me uputiš u posao, ti se povuci I uživaj u zasluženom

  odmoru.

  Mesec dana nakon Kajlovog odlaska, telestat se uključio baš kad je Fara završio s

  ručkom.

  — Novčani poziv — čulo se sa telestata — novčani poziv. Fara i Kril se pogledaše.

  — Eh — rekao je konačno Fara — novčani poziv za nas.

  Krilin zabrinut pogled rekao mu je šta je u tom trenutku pomislila. Promrmljao je

  sebi u bradu:

  — Vrag da nosi tog našeg sina.

  Ali osetio je neizmemo olakšanje. Užasno olakšanje. Kajl počinje da ceni vrednost

  roditelja i... Uključio je ekran.

  — Dodi zbog novca — rekao je.

  Lice koje se pojavilo na ekranu bilo je koščato, tankih obrva... i neobično. Čovek je rekao:

  — Ovde Klerk Perton jz Pete banke u Fredu. Primili smo menicu od deset hiljada

  kredita koja glasi na vaše ime. Kad se dodaju porezi i drugi manipulativni troškovi, ta svota iznosi dvanaest hiljada i stotinu kredita. Hoćete li je sad platiti ili ćete doći popodne?

  — A... ali... ali... — zamucao je Fara. — K‐ko.

  Ućutao je, postavši svestan koliko glupo je bilo njegovo pitanje. Bio je svestan da

  čovek govori nešto o novcu koji je isplaćen tog jutra izvesnom Kajlu Klarku. Konačno, Fara je došao do glasa.

  — Ali banka nema prava — protestovao je — da isplati novae bez moje

  saglasnosti. Ja...

  Glas ga je hladno presekao:

  — Da obavestimo onda našu centralu da je novac podignut protivzakonito?

  Odmah će biti izdat nalog za hapšenje vašeg sina.

  — Čekajte... stanite... — uzviknuo je Fara uplašeno. Kril je stajala pored njega i odmahivala glavom. Bila je bleda kao smrt i glas joj je podrhtavao kad je rekla:

  — Fara, pusti ga. Zav
ršio je s nama. Moramo biti jaki... pusti ga.

  Ove reči su besmisleno odzvanjale u Faraovim ušima.

  — Ali... nemam toliko... Čime ću platiti... troškove radionice? Ja ne mogu da...

  — Ako želite zajam — rekao je Klerk Perton — biće nam drago da vam ga damo.

  Mogu vam reći, kad je stigla ta menica, proverili smo Vaš status i spremni smo da vam 20

  pozajmimo jedanaest hiljada kredita, uzimajući za garanciju vašu radionicu. Imam ovde formular, i ako se slažete, možete ga odmah potpisati.

  — Fara, nemoj!

  Službenik je nastavio:

  — Preostalih jedanaest stotina kredita moraćete platiti u gotovom. Slažete se?

  — Da, da, naravno. Imam dvadeset i pet stoti... — ućutao je odjednom, zatim dodao brzo. — Da, slažem se.

  Kad je taj posao obavljen, Fara se obratio svojoj ženi:

  — Zašto si rekla da ne platim? — upitao ju je zbunjeno i ljutito. — Uvek si tvrdila

  da sam ja odgovoran za sve njegove postupke. Osim toga, mi ne znamo za što mu je taj

  novac bio potreban.

  Kril je odgovorila prigušenim, mrtvim glasorm:

  — Za samo sat vremena opelješio nas je do gole kože. Uradio je to namerno jer

  smatra da smo nas dvoje stare budale koje će to platiti.

  Pre nego što je mogao išta da kaže, ona je nastavila:

  — Znam da sam tebe krivila, ali na kraju sam shvatila da je on bio kriv. Uvek je bio hladan i sračunat, ali ja sam bila slaba i verovala sam... ako bi se ti drugačije odnosio prema njemu... Bilo kako bilo, dugo nisam htela da uvidim njegove greške. On je...

  — Sve mi je jasno — prekinuo ju je Fara s gorčinom u glasu. — Ako ništa drugo,

  barem sam sačuvao naše ime od srama.

  Uverenje da je pravilno postupio držalo ga je sve do sredine popodneva kad je službenik iz Freda došao da preuzme njegovu radionicu.

  — Ali šta... — počeo je Fara.

  Službenik je objasnio:

  — Banka je stavila radionicu pod hipoteku i ona se zatvara. Imate li neku primedbu?

  — Nije pošteno — rekao je Fara. — Žaliću se sudu. Prijaviću... Razmišljao je grozničavo.

  — Ako vladarka sazna za ovo, biće... biće...

  Zgrada suda bila je jedno veliko, sivo zdanje. Fara se osećao sve hladnijim i praznijim dok je išao tim sivim hodnicima. Njegova odluka da ne uzima advokata u Gleju činila mu se mudrom. Ovde, u ovim ogromnim hodnicima i dvoranama, izgledalo je kao prava ludost.

  Uspeo je, međutim, da objasni kriminalni postupak banke koja je prvo dala novac

  Kleju, potom predala ugovor njegovom glavnom konkurentu onog trenutka kad ga je on

  potpisao. Svoj monolog je završio sledećim rečima:

  — Siguran sam, gospodine, da se vladarka ne bi složila s takvim malverzacijama protiv poštenih građana. Ja...

  — Kako se usuđujete — rekao je hladan glas — da zloupotrebljavate ime njene visosti u svrhu svojih ličnih interesa?

  Fara je zadrhtao. Razmišljao je grozničavo. Kad bi vladarka znala šta se ovde događa, kako se nepravedno postupa s njim, ona bi...

  Da li bi?

  Istisnuo je iz glave tu užasnu sumnju i glas sudije prenuo ga je iz razmišljanja:

  — Tužiteljeva žalba se odbija. Troškovi u iznosu od sedam stotina kredita biće isplaćeni sudu i odbrani u odnosu jedan prema pet. Postarajte se da tužitelj ne napusti 21

  zgradu dok ne plati troškove. Predimo na sledeći slučaj...

  Sledećeg dana Fara je sam otišao da poseti Krilinu majku. Svratio je prvo u restoran »Kod Farmera« koji se nalazio u predgrađu. Sa zadovoljstvom je konstatovao

  da restoran dobro radi i da je pun gostiju, mada je bilo prepodne. Ali vlasnica nije bila tamo. Rekli su mu da pogleda u prodavnici hrane.

  Našao ju je u stražnjoj prostoriji prodavnice. Ta markantna, starija žena saslušala je mirno njegovu priču. Konačno je kruto rekla:

  — Ne vredi, Fara. I ja sam često primorana da uzimam zajam od banke da bih vodila svoje poslove. Ako bih se uortačila s tobom, sve servisne radionice okrenule bi se protiv raene. Osim toga, bila bih luda da se uortačim s čovekom koji je dozvolio da ga njegov bezvredni sin tako očerupa. Takav čovek nema smisla za poslove.

  — I neću te zaposliti zato što nemam običaj da upošljavam rođake — završila je.

  — Reci Krili da dode i živi kod mene. Tebe neću izdržavati. To je sve.

  Fara je mrzovoljno posmatrao kako ona hladno nadgleda osoblje koje je

  manipulisalo zastarelim mašinama za merenje. Dvaput joj je glas odjeknuo oštro:

  — Tu ima više... barem gram više. Pazi kako meriš.

  Mada je bila leđima okrenuta, Fara je po držanju njenog tela znao da je svesna njegovog prisustva. Naglim pokretom, okrenula se konačno i rekla:

  — Zašto ne odeš u onu prodavnicu oružja? Ne možeš ništa izgubiti, a ovako dalje

  ne možeš.

  Tada je Fara izašao. Taj predlog da kupi pušku i izvrši samoubistvo nije ostavio neki veći utisak na njega. Ali strašno ga je pogodilo što je njegova tašta mogla tako nešto da mu predloži.

  Da se ubije? Zašto? Pa, to je besmisleno. Bio je još relativno mlad, nije imao ni pedeset godina. Svojim veštim rukama mogao bi da omogući sebi relativno dobar život,

  ali trebalo mu je pružiti šansu. Uvek je bilo mesta za čoveka koji dobro radi. Njegov ceo život bazirao se na tom motivu.

  Da se ubije...

  Vratio se kući i zatekao Kril kako se pakuje.

  — To je jedino što možemo da učinimo — rekla je tmurno. — Izdaćemo kuću i preseliti se u stan.

  Gledajući je u lice, rekao je da joj je majka poručila da se preseli kod nje. Kril je slegnula ramenima.

  — Juče sam joj rekla da neću — odgovorila je zamišljeno. — Ne shvatam zasto ti

  je to spominjala.

  Fara je polako prišao prozoru s pogledom na vrt, na cveće, na bazen na garniture

  za sedenje i sunčanje. Pokušao je da zamisli Kril odvojenu od ovog vrta, ove kuće koja joj je decenijama bila dom... i shvatio je šta je njena majka mislila. Postojala je još jedna nada...

  Sačekao je da Kril ode gore, a onda je telestatom pozvao Mel Dejla.

  Gradonačelnikovo lice, izražavalo je neraspoloženje kad je video Faraa,

  Ali saslušao ga je strpljivo, i na kraju rekao:

  — Zalim, savet ne daje zajmove. I mogu ti reći, Fara, da ja s tim nemam nikakve

  veze, ali ti ne možeš više dobiti dozvolu za otvaranje radionice.

  — Š... šta?

  — Žao mi je! ‐ Gradonačelnik je spustio glas. ‐ Čuj. Fara, poslušaj moj savet i idi u prodavnicu oružja.

  22

  Čulo se jedno »klik« i Fara je zurio tupo u prazan ekran.

  — Znači... preostalo mu je jedino da se ubije.

  Sačekao je da ulice opuste, potom je prešao bulevar i ušao u ulicu gde je bila prodavnica oružja. Obuzeo ga je načas strah da se vrata neće otvoriti, ali otvorila su se lako.

  Kad je ušao unutra, spazio je onog sedog čoveka kako sedi u fotelji i čita pri prigušenoj svetlosti. Čovek je podigao pogled, odložio knjigu, potom ustao.

  — Gospodine Klark — rekao je mimo — šta mogu da učinim za vas?

  Blaga rumen obli Faraovolice. Nadao se potajno da će biti pošteden poniženja da

  ga ovaj čovek prepozna, ali sada kad je njegov strah bio potvrđen, uporno se držao svog stava.

  — Želim oružje — rekao je Fara — koje može jednim hicem da raznese telo. Imate

  li takvo?

  Bez reči, stariji čovek je otišao do vitrine i vratio se držeći u ruci blistav revolver.

  Rekao je preciznim tonom:

  — Spojnice na cevi su malo više izražene. To čini ovaj model idealnim za nošenje

  preko ramena pod kaputom. Može se izvući vrto brzo jer, ako je propisno namešten, sam će poći k ruci osobe koja ga nosi. Posmatrajte dok ga vraćam u futrolu i...


  Brzina kojom je izvukao revolver bila je zapanjujuća. Za tili čas revolver se našao u njegovoj ruci. Sve se odvijalo takvom brzinom da Fara nije bio u stanju da prati njegove pokrete. Otvorenih usta, Fara je zabezeknuto zurio.

  Video je i imao priliku da isproba vojničko oružje, ali ovo je bilo nešto izuzetno.

  Ovo je delovalo kao živo i nestrpljivo u svojoj želji da što pre bude upotrebljeno.

  Farau je trebalo nekoliko minuta da dode sebi i da se seti zbog čega je došao.

  Osmehnuo se kiselo i rekao:

  — Sve ovo je vrlo zanimljivo. Ali šta je sa zrakom koji može da se rasprši?

  Stariji čovek je odgovorio staloženo:

  — Ovaj zrak, debljine olovke, proći će kroz svako telo sem kroz izvesne legure olova. Uz pravilno podešavanje cevi može se razneti objekat veličine šest stopa, na udaljenosti od oko pedeset metara. Ovim navojem se podešava cev.

  Pokazao je prstom na majušni navoj na samoj cevi.

  — Okrenete ga ulevo da prostrete zrak, a udesno da ga smanjite i potpuno eliminišete.

  — Uzeću taj revolver — Fara je klimnuo glavom. — Koliko staje?

  Video je da ga stariji čovek posmatra zamišljeno. Konačno je polako rekao:

  — Objasnio sam vam ranije naša pravila, gospodine Klark. Sećate ih se, naravno?

  — Eh, — rekao je Fara i ućutao, širom otvorivši oči. Ne zato što ih se nije sećao.

  Jednostavno...

  Uz velik napor, Fara je naterao sebe da misli razumno.

  — Želim samo revolver kojim ću pucati u samoodbrani, ali koji mogu i da uperim u

  sebe ako moram ili... želim.

  — Da izvršite samoubistvo! — primetio je ležemo stariji čovek. Izgledao je kao da

  mu je odjednom sve postalo jasno. — Dragi moj gospodine, nemamo ništa protiv ako

  ikad odlučite da se ubijete. To je vaša lična privilegija u svetu u kojem su privilegije iz godine u godinu sve ređe. Što se tiče cene ovog revolvera, ona je četiri kredita.

  — Četiri kre... samo četiri kredita! — zaprepastio se Fara.

  23

  Stajao je potpuno zbunjen dok mu je mozak grozničavo radio. Sama futrola staje